Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

 

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

 

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

 

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

 

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

 

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Četiri neprospavanih noći. Dobro to mi nije krivo, jer ja uglovnom noću ne spavam. Spavam samo u prvu smenu, druga i treća su rezervisane za moje slobodne aktivnosti. Slobodne su zato što sam šutnut na marginu, od strane lopovsko despotske vlasti (čitaj Leskovac) i od strane vlasti zvane sangvinokratija (čitaj Srbija), i tamo drsko degradiran. Ja sam degradirani marginalac. Neko bi reko da to nije moguće. A jel? E pa, moguće je. U Srbiji je sve moguće, a u Leskovcu tek. (Dalje)

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Американизација Србије се наставља. Све јаче, све жешће. Камере су свуда око нас и стално нас снимају, с тим што сада то више и не крију. Јасно нам стављају до знања да нас нечија зеница у стопу прати, али по закону, легализовано. Закон каже да мораш да му покажеш своје гаће. И ми показујемо. Закон каже да морамо да га примимо, до краја. И ми га примамо. Секс и град. Сексају нас сваког дана, али је град далеко од нас. Забранили су пљуге. Законски су одредили тачна места на којима можеш да их конзумираш. Овде можеш, овде не можеш, ако не слушаш - следи казна, папрена. Ми пушачи постали смо деградирани, а политичари и даље кењају како је све то демократија. Изгледа да су негде побркали лончиће. Забранили су конзумирање цигарета скоро свугде, али их и даље производе, и абнормално поскупљују. Ко ли је овде луд? Политичари, или ми, народ? Биће да смо ми. Ми, јер им све то олако допуштамо. Они нас газе а ми тражимо још. Цигарете су опасне по здравље, а нуклеарне електране нису. Цигарете су опасне по здравље, а генетски модификована храна није. Цигарете су опасне по здравље, а аутомобили који из себе избацују отров нису. Цигарете су опасне, инфлација није, цигарете су опасне, компијутери нису, цигарете су опасне, ратови нису. Само ћути народе и климај главом, само трпи народе и климај главом.

- Слон стао мраву на кичму, само један трзај дели га од краја, само један покрет и мрав је мртав. Пита слон мрава: Јесам ли ти тежак мраве? А мрав одговара: Не, друже шефе. Не постоји друштвено уређење које одговара народу, постоји само друштвено уређење које одговара властима. Нит је некад постојало, нити ће икада постојати. Такав је живот, уживају само појединци, остали се злопате. Амери ни проблеме у својој земљи нису рашчистили, али зато нас успешно рашчишћавају. И шта сад? Ништа. Раширимо народе своје чмарове, сви скупа, и примимо га до краја, сви скупа. Амин.

- Једино што ми преостаје је да продам све што имам и одем одавде што пре и што даље. Продаћу стан, ауто и скутер. За све то могу да покупим 30 сома евра. С тим парама запалићу негде. Наћи ће се ваљда пар квадрата слободне земље и за мене, парче неба, и парче сунца. Не треба ми ништа више. Да. Учинићу то. Требао сам то још и раније да учиним, ал шта сад. Шта је - ту је. Боље икад него никад. Многи су отишли пре мене, зајебали и Лесковац и Србију. И шта им хвали? Ништа. И што бих ја сад ту нешто глумио мудоњу и курчио се? Да бих умро заједно са Лесковцем? Да бих умро заједно са Србијом? Нема потребе. Умреће они и без мене. Том трасом су кренули одавно, а последњих 25 година су додали гас. Не попуштају папучицу. Незадрживо срљају у смрт. Можда и Србија и Лесковац имају више живота па се зато и зајебавају. Ја немам. Ја имам само један. И зашто бих га поклонио граду који ме убио? Зашто бих га поклонио земљи која ме убила? Оће неко можда да ми каже хвала? Неће. Никад ником нису рекли па неће ни мени. А и не треба ми њихово хвала. Радије ћу парче свог живота проживети негде другде. Слободан и сам. Што је од мене, доста је. Дао сам 27 година живота и свом граду и својој земљи, а све што сам добио за узврат била је карина у чмар и маљ у мозак. Е па, доста је. Продаћу све што имам и палим. Палим куд ме ноге носе...

- Засветлео ми је моб и вратио ме натраг; извукао ме из бунара сопствених мисли у које се ја редовно давим. Порука од Кркија.

- „Сјебала нас инспекција. Дошла и све запленила. Све су нам отели, брате, све.“

- Шок. Десетоминутни. Кренула је судбина. У једној руци чучи јој маљ, у другој мачета. Не дозвољава ти ни да одабереш чиме ће да те сјебе. Она сама одлучује. Употребиће оба оружја. Прво те прободе мачетом, а онда те здроби маљем. Још ни јаукнуо ниси од убода, а већ ти се коске дробе од ударца зајебаног маља. Убод, ударац, убод, ударац, убод, ударац... Нема одмора.

- Враћам се из шока. Са стола сам покупио само кључеве од голфа и сјурио се низ степенице. Улетео сам у ауто и одлетео до бункера. А он јадан готово празан. Ко да га је оркан прогутао. Остала само пластика; за њу смо једино имали папире. Урке и Крки седе на столицама, поглед им прилепљен за бетон, цигарете горе у прстима. Очајање. Не виде ме. Нисам хтео да улазим у бункер. Удаљавао сам се од њега унатрашке. Дошао сам до аута, сео у њега и вратио се у свој стан. Покупио сам флашу шљивовице и једну чашицу, сео за тросед, припалио цигарету и кренуо да дељем шљиву.

- „Јебаћу им матер...“ - прошапутао сам.

- Чистио сам чашицу за чашицом и палио пљугу на пљугу.

- „Јебаћу им матер“ - поновио сам гласније.

- Раџа је полако нестајала из флаше. Како је она нестајала тако сам ја све гласније понављао:

- „Јебаћу им матер. Јебаћу им матер. Јебаћу им матер!“

- Шљива је нестала из флаше. Преточила се у мени. Бриди ми по венама. Поглед ми се мути, ал још увек сам свестан. Узимам кључеве од голфа и силазим низ степенице.

- „ЈЕБАЋУ ИМ МАТЕР!!!“

- Улазим у ауто, палим цеде, сараунд до краја, иде песма Welcome to Србија:

- „Welcome to Србијa, гдe муриja убиja, гдe нeмa прaвдe ни зa лeк и сaмo Бoг je судиja. Гдe свe имa свojу цeну, aл нeмa ништa у пoштeњу, умeстo дa сe игрajу клинци сe иглajу у вeну. Гдe узoри су лoпoви, дилeри, пeвaчицe, клинкe нe пoрaсту, вeћ су пoстaлe jeбaчицe. Млeчни joш сe климajу, нa мoбилни сe снимajу, oртaцимa из шкoлe у веце-у кaкo шипују. Пoслe сe питaтe зaштo нeмaмo дeцу, a ja питaм Бoгa дaл пaмти нaшу aдрeсу? Цeo живoт нa чeкићу, слушaм исту пeсму, 33 гoдинe кaд сe oкрeнeм, гдe су?“

- Лагано возим последњи круг кроз мој Лесковац, кроз мој заборављени град. Оба прозора су отворена. Песмом Београдског синдиката пишем сопствени тестамент. Немам времена да смишљам и пишем свој. Немам времена...

- „ ... Нeки кaжу мeни: Сaчeкaj joш мaлo пa дa крeнe, прoмeнe су прoцeс зa кoje пoтрeбнo je врeмe, иди кући пиши римe, нe рaзумeш ти тe тeмe, пусти дa нaс вoдe пaмeтнији oд тeбe. А ja им кaжeм: Издajници пaлитe oд мeнe, слушajтe дoбрo сaдa oвo сaoпштeњe: Oфoрмили смo фрaкциje, eкипe су спрeмнe, кao Бaдeр Majнхoф имa свe дa вaс сjeбeм! Спрeмaн кao Хaмaс рeпeтирaм кaлaш, кo Нoвeмбaр ja тe врeбaм дoк нe пoстaнeш мoj тaлaц, кao Апис-Црнa рукa, зa прeврaтe сaм знaлaц, кo Бeoгрaдски синдикат држим чврстo прaвaц! Овo je питaњe живoтa и смрти, и oвe рeкe крви пустили стe први. Сaтeрaн у ћoшaк ja нeмaм избoр други, свeстaн сaм дa губим, aли бићe вaших жртви. Oвo je питaњe живoтa и смрти, прoклињем вaс бoгoм jeр мe тeрaтe дa мрзим. Oдгoвoр je тeрoр нe би ли мe чули, прeживeти нeћу, aли бићe вaших жртви...“

- А и шта да пишем? Шта да додам? Они су рекли све. Све. Нема шта да се дода. Разлива ми се слика цесте по којој возим. Ракија ме распаучила по чутури. Трне ми и руке и ноге. Голф клизи лагано, синдикалци грувају, ја показујем своје лице. Да га виде сви, јер биће њихових жртви...

- „ ... Свe стe нaм узeли и чaст и дoстojaнствo, пa штa ниje jaснo кaдa сутрa нeкo с мaскoм, дo зубa у oружју, нeки oчajник у грaдском, дa чуje сe глaснo, дигне свe у вaздух...“

- Ја сам тај очајник. Немам ни маску ни оружје, али имам пун резервоар бензина и пуну боцу плина. Аутомобил-бомба и ја камиказа, само да у циљ улетим ненормалном брзином и под правим углом...

- „ ... Гaзитe пo нaмa, гaзитe и мртвe, нe глeдaтe нaзaд, сaмo пaрe дa сe вртe. Дoк углeдни грaђaни сeку килa гудрe, рaдници у судници секу себи прсте. Нeкaд je знaчилo кaд нeкo имa шкoлу, сaд хиљaдe тaквих виси на бироу, глeдajу у шoљу кaд ћe шљaку дa зaбoду, дoк ви глeдaтe у пoнудe дa зaбoдeтe бoљу. Рaспрoдajeтe држaву, шибицарите лову, пуштате стоку дa jeдни друге кoљу, нe прљaтe рукe, тo ниje зa гoспoду, убиjaтe Србију без отиска на пиштољу. Дoк ви oкрeћeтe глaву oд мукe и бeдe, држитe мeдиje кojи мoгу свe дa срeдe, нaрoд штрajкуje глaђу, jeр нeмa штa дa jeдe, прe ћe умрeти глaснo, нeгo тихo дa изблeдe! Oд мeтрoa у Тoкиjу дo вoзa у Бoмбajу, пo свaку цeну дa зa нaшу бoрбу знajу, живoт je jeфтин кaдa избoр ти нe дajу, зaтo нaплaтићeмo кoжу дa пoрукe трajу!“

- Узели су ми све. И мени, и Уркету, и Кркију. Све. Покупили све, без пардона, и оставили нас без ичега. За робу коју су нам конфисковали, мораћемо да шљакамо ко коњи, најмање шест месеци, како би поново стали на ноге. Ја више немам тих шест месеци. Ја више немам ни минут... Последњи круг кроз Лесковац лагано приводим крају...

- „ ... Oпeт je зaсрaлa бaндa, ви и вaшa стрaхoвлaдa, oпeт je знaк Синдиката нa нeбу изнaд града. Стoлицa нa врaтa, зaглaвљeнa квaкa, прeкo устa трaкa, дa тe питaм нeштo сaдa: Jeл oвo нaпрeдaк врстe, нoвo дeљeњe прaвдe, jeдни губe, други грaбe, jaчи jeду слaбe, глeдaм бaрaбe oвe нaшe кaкo игрajу нa кaртe, тeрoризaм, вирус, крузa, плaшe дa зaтaшкajу срaњe. У фaцу нaм сe смejу, лoжe кo дилejу, рeшeњe или грeшкa, нeмaм вишe ни дилeму...“

- Немам дилему. Знам шта морам. Немам ни времена да заглављујем кваке и преко уста лепим траке. Немам шта кога да питам, ни коме шта да доказујем. Знам оно што знам. Оно што знам је да управо сада у скупштини града наша власт банда и наша опозициона багра, расправљају о градском буџету. Како да међусобно поделе лову и да свима буде таман, а све то на уштрб грађана, то јест, нас. Е па, мало су се зајебали. Данас неће бити ни расправе ни буџета. Данас више неће бити ни њих...

- „ ... Јутрoс изљубиo сaм жeну, у шкoлу oдвeo сaм дeцу, дa живe у бoљeм систeму, ja ћу дa умрeм зa идejу...“

- Немам ни жену ни децу, али има Крки, а ускоро ће и Урке. Немам ја, али имају лесковчани. Све су нам узели. Све су ми узели...

- „ ... Oд мaлих нoгу сaм у ћoшку, oд зидa дaљe нe мoгу, у живoту кo у рoву, нa улицу изнeo сaм бoрбу. У скупштинском хoлу држим зoљу и бoмбу, oдajтe пoслeдњу пoшту дискретном хeрojу...“

- Нисам у холу, али сам пред скупштином. Спокојан сам. Хладан као лед. Не треба ми последња пошта, не треба ми ништа. Ово радим фрај. Вид ми је замагљен, али је скупштина преда мном. Знам. Немам осећај за гас. Чујем турирање. Убацујем у прву, до скупштине, ако ме сећање добро служи, има негде око стотинак метара. Развићу стотку сигурица, голф је спортски набуџен. Још само да пустим квачило...

- „ ... Знoj кaпљe пo пaпиру, пoслeдњу пишeм жeљу: Oстajтe ми здрaви, вeрни нaшeм хтeњу. И кaд умрeм зa истину, испунитe мojу вoљу, пoљубитe зa мeнe нeку Србију бoљу!“

- ... КЛИК!

 

 

 

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Испратио сам Милицу кући. Љубили смо се у холу њене зграде, далеко од очију камере. Једва смо се одвојили једно од друго. На крају је ушла у улаз и нестала у њему, остао сам још који минут, тако у месту, загледан ниушта. И поред свега, вече је било прекрасно, и мени се вратио онај осећај заљубљености. Тако сам се и вратио кући, пешаковића, јер је Милица желела да се прошета од моје до њене зграде, а ја сам одмах пристао, неразмишљајући о томе да ћу после морати сам и пешака да се враћам кући, али ми неким чудом није сметало, напротив. Поглед ми је био тотално замагљен, у мислима само Милица, нити сам чуо, нити сам видео пролазнике, чак ми се чини да сам у једном тренутку и гласно запевао, или зазвиждућкао. Јебем ли га шта је било посреди. Некако сам се, опијен Милицом, докотрљао до своје гајбе и стропоштао у кревет. Те ноћи сам се зареко у себи да више нећу узимати кокаин.

 

- Под бенсићима и ганџом сам чучао у бункеру, гледајући час Перу, час Кркицу. Причао сам с Пером, а гледао Кркијеву реакцију. Када је Пампур говорио Кркица је гледао у њега, климајући главом, а ја у Кркицу, климајући главом. Тако сам и дефинитивно утврдио да Пампур није имагинаран. Значи све је океј. Око четворке је наишла Милица и ми смо запалили код мене. Читаво вече смо провели додирујући врхове прстију једно другом, и љубећи се само уснама, без језика. Било је до јаја. Што је најинтересантније, ни у једном тренутку нисам ни помислио на крес, чак ни да је изваћарим, ништа. Једноставно сам био испуњен тим што је она крај мене, што се додирујемо прстима и љубимо само уснама. Можда сам и пролупао, ко зна. Углавном, око поноћи сам одвезо Милицу кући, пољубац за лаку ноћ, наравно, а затим сам лагано голфом клизио до Радничког насеља, до моје зграде. Само што сам се упаркирао, угасио мотор и извуко кључ из браве, нека фацурина, с огромним ружним очурдама и смртно озбиљном физиономијом, залепила ми се на прозор. Срце ми је прескочило и више га нисам чуо. Буљио сам у приказу а нисам мого ни да се макнем, ко да ми се моторика сјебала. Приказа је скинула ону носурду с мог прозора и показала ми прстом да га отворим. Тада сам и видео ђавољеву одору. Није ми требало више од пола стотинке да схватим да је то Миличин ћале. Онај што зна све, онај што га мрси, и онај што кажњава, без бојазни да ће казна стићи и њега самог. Дало им се па могу да вршљају. Пандур. Обичан, глуп, али зајебан. Једва сам натерао руку да се покрене и отшкрине малчице прозор, оно, два прста, тек толико да чујем шта кења. Кад је бас-буре-глас проговорио, ја сам у свом дебелом цреву осетио како ми се замрзава говно. Нисам чак мого ни да се људски усерем од страха. Смрзло ми се говно у цреву од страха на путу за излазак. Осетио сам како ми смрзнуто говно сече унутрашњост дебелог црева. Изгубио сам глас.

- „Ја тебе знам одлично, а верујем да и ти познајеш мене.“

- Не знам да ли је то било питање или констатација. Да говорим нисам могао, али сам климнуо главом, једва, у знак сагласности. Као контам да он конта да се контамо. Ту је дошло до једног свеопштег контања иако се, чини ми се, контали уопште нисмо.

- „Сутра ћеш, кад буде дошла код тебе, лепо да јој објасниш да ти ниси за њу и да она заслужује много више и боље. То ћеш јој саопштити нежно и културно, али тако да буде бесна на тебе, а не да буде повређена што је ти остављаш. Јеси разумео?“

- Климнуо сам главом.

- „Знате ви наркомани одлично да сложите причу, то вам је у крви. И хоћу да буде за оскара, јел ти то јасно?“

- Опет сам климнуо главом.

- „И немој случајно да чујем да си је после тога звао, или јој слао поруке, или одговарао на њене позиве и поруке. И немој случајно да сам те видео у њеној близини. Ако те којим случајем упецам... Знаш?“

- Климнуо сам главом и прогутао кнедлу која ми се заглавила у душник. Смрзнуто говно ми је секло дебело црево, кнедла ми је зачепила душник и гушила ме. Пандур је нестао са мог прозора, ушао у марицу, а две секунде касније гледао сам стопке како нестају на кривини. Чуо сам први откуцај свог срца. Недуго затим и други. Па трећи. И тако редом све док се срце није консолирало. Рука ми се тек тада мало опустила те сам зашнирао прозор и натерао себе да изађем из аута. Ходао сам ко посран голуб док ме је говно секло изнутра, и док сам се носем борио за ваздух. Сваки корак ме болео ко да ми неко мачетом шврља по чмару. Пред вратима сам прогутао ону залуталу кнедлу, иза закључаних врата сам почео слободно да дишем, док сам се четвороношке довлачио до веце шоље. Једва сам сео на њу. Али је тек ту настао проблем. Требало је посрати оно смрзнуто говно. Левом руком сам зграбио веш машину, десном лавабо, нашо најмање болни угао, и кренуо лагано да отправљам смрзнутог. Као да ми је јебени буздован Краљевића Марка излазио кроз чмар, секао ме оним залеђеним шиљцима и цепао ми исти. Трајало је бесконачно дуго док сам ја трпео ужасно сумануте болове. Жмурио сам, стезао се и пенио. Онда сам зачуо ГЛООООНГ! Као да није говно, већ олово тешко десет кила, упало у моју веце шољу. Није се чуло бућ. Нисам осетио ни олакшање. Дебело црево било је празно, а чмар ми је био поцепан. Једва сам устао, пустио воду два пута, и сместио дупе на наслон од каде. Наместио сам млаку воду и прао сопствено дупе. Свака кап воде ме пекла ко да ми неко ставља со на рану. А онда је на ред дошо и шампон. То је био најтежи тренутак у животу мог чмара. Јебени психо хорор трилер. Пустио сам и сузу. Затим сам се запрао, обрисао пешкиром, и утрљао свој чмар, и све у његовој околини, пуном шаком Павловићеве масти. Још три пута сам пустио воду. Приликом последњег пустања воде, шоља је прогутала говно и узела ваздух. Чуло се само ЛУУУХХСССССС... На једвите јаде сам се, као шатка, отшаткао до кревета, легао на трбух, раширио ноге, да рањено дупе дише, и склопио очи које сузе. Још увек је болело. Запитао сам се у том трену како ли је педерима сваког јебеног дана? И схватио. Јебено.

 

- Попио сам двадесет бенседина и попушио три џоинта. Бол је био много такши, али сам га и даље осећао. Латио сам се поново Павловићеве масти и утрљао све оно што се налазило између мојих гузова. Седео сам у својој фотељи, онако на кант, и чекао Милицу. За шљаку нисам био способан, једва сам се и по стану кретао. Смишљао сам коју причу да јој сложим и како да је упакујем, а да наређење буде потпуно извршено. Смрад у злочиначкој униформи отима ми Милицу, која је, узгред, његова ћерка, а моја девојка, у коју сам се заљубио ко ексер у даску. Нисам желео да изгубим Милицу, али сам наређење морао да извршим, иначе би ме форензичари сакупљали по Пашњаку, или Кукавици. Не знам где мученике пандури данас крљају, а не бих ни волео да сазнам. Нарочито не кад се крљање извршава на мени. Јебем ја такво сазнање. И џаба ми оно кад морам да скупљам делове свог тела да би реко шта сам видео, а све и да хоћу не могу, јер ћу тада бити јебено мртво зајебано мртав. Није ту била у питању само моја буља, већ и Миличина будућност. Не знам да ли је има, не знам да ли ће је имати, али ја не желим да будем ни шрафчић који ће јој засметати да то дозна... сама. Да се курчим и тајно се виђам с њом нити могу, нити желим. Да је оставим могу, али не желим. Али морам. И због себе и због ње. Ако то не учиним, пандурско говедо ће Милицу затворити у четири зида, а мене ће измасакрирати, онако професионално, режимски. Ту нема вагања, нема предности и мане, нема никаквих опција, ни могућности, само фаталне последице. Зато сам одлучио да у потпуности извршим наређење. Јеби га...

- Књавач соба. Милица и ја. На рачунару Кристина Ковач, из звучника лагано допиру стихови њене песме, Живот је љут. Гледам свуда само не Милици у очи. Гужвам и пресавијам паклицу Дрине, у прстима ми цигарета, њен дим ме удара по очима. Имам текст у глави, али не желим да га изговорим. Али морам. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, прекрасна је, осмех јој лепрша на уснама, у прстима држи незапаљену цигарету. Морам да изговорим свој текст.

- „Морам нешто да ти кажем...“

- Милица ме и даље гледа с осмехом. Срећом па сам под бенсединима, иначе би ми глас задрхтао. Изговорићу најбаналнији и најјаднији текст. Мора да буде бесна на мене, мора да ме презре. Глумим за оскара...

- „ ... Знаш, све ово међу нама је лепо, али не иде. Ми једноставно нисмо једно за друго, тачније, ја нисам за тебе...“

- Милици је нестао осмех с лица. Иза црвених оквира рађају се збуњене зенице.

- „ ... Ја нисам неко ко се везује, не умем да чувам оно што је вредно. Са мном немаш никакву перспективу. Ја сам неко ко не зна шта хоће од себе... Са мном би само имала проблема...“

- „О чему причаш?“

- „Причам о томе да ја једноставно нисам за тебе и да ти заслужујеш неког много бољег и паметнијег од мене...“

- „Ја тебе ништа не разумем. Јел ти то раскидаш са мном?“

- Не. Не. Не. Не.

- „Безвезе ми је што ти то овако саопштавам, не бих хтео да ме погрешно разумеш...“

- „Шта ту има да се погрешно разуме!? Ногираш ме. Ја сам мислила... Хтела сам да покушам... Зашто не би могли заједно? Зашто? Јел мени нешто хвали? Зар сам толико лоша за тебе?“

- Ти си бисер. Бисер! А ја сам будала. И пичка.

- „Не. Не разумеш. Ја нисам довољно добар за тебе. Ти заслужујеш много...“

- „Немој да се понављаш. Ни текст ниси успео лепо да научиш. Не могу да верујем...“

- Ни ја.

- „ ... Мислим да нисам то заслужила...“

- Ниси, наравно да ниси.

- „ ... Али, ако је то оно што желиш, онда у реду. Нека ти буде. Хтела сам... Ти изгледа сам себи желиш да упропастиш живот...“

- Да. Сам себи га упропашћујем од кад знам за себе. Готово да сам се навико на то.

- „И то је све? Немаш више ништа да ми кажеш?“

- „Ми нисмо... Ја...“

- Животе, јебем ти матер!

- „Ништа...“

- Пандурчино, све ти јебем!

- „Добро. Кад је тако...“

- Милица је устала. Неупаљена цигарета још увек јој је стајала у прстима. Била је рањена, али бесна. Бесна на мене. Кренула је. Устао сам да је испратим.

- „Знам где су врата!“

- Укопао сам се у месту. Није желела ни да је испратим. Можда да јој не видим сузе, можда да јој не видим бес, не знам. Не знам каква осећања колају по њеној души, али знам шта се збива у мојој. Није залупила врата. Затворила их је нечујно. Каква сам ја стока. И пичкица. Ајде Борисе, одглумио си. Дозволио си систему да ти га стави у чмар, поново. Навико си да те систем јебе. Нема отпора. Научи човек временом, навикне. И прихвати. А душа? Душа јеца. Јеца, јеца, па стане. Ваљда и њој понестану сузе, ваљда се и она исцеди, ваљда и она с временом огугла. Нема више ни Милице...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Решио сам да обришем снимак, иако сам се у једном тренутку премишљао, јер после чистог додира и пољупца, који те терају да се добро замислиш, иду моји болесни нагони, које ми је наметнуо систем с оном његовом брзином, где ја, као поремећен, покушавам да изваћарим Милицу, а она ме упорно одбија. То никако није нешто што желим да гледам. И обрисао сам снимак. Припалио сам цигарету и замислио се. Како то да та савршена Милица, која ми је показала да требам да успорим и осврнем се на трен да сопственим погледом ухватим те мале ситнице савршенства, одједном постаје копач по мојој прошлости? Све то што је исчепркала из досијеа који чуче у једној страни медаље, није је отерало од мене, дошла је и желела да сагледа и другу страну, да чује и моју, живу верзију, а не да слепо верује фотокопијама нечијег виђења ствари. Дошла је иако је знала да ће ме то разбеснети, да ми стави до знања да је другачија, с оном хрпом папира из моје прошлости, и желела је да верује мом сутра, а не да брине због мог јуче. Само је хтела да ми стави до знања да зна, али да то не игра никакву пресудну улогу у њеној коначној одлуци. Зато ме је и питала за данас, за сутра, а ја сам попиздео. Могао бих тако да размишљам кад бих анализирао њене и моје поступке, али могао бих и једноставно да кажем да је она само пандурско дериште и једно обично њушкало која глуми интелектуалку, покушава да ме понизи, да ми покаже где ми је место, да ми докаже да се мој печат прошлости итекако види, и да никако не могу да га сакријем, да га заборавим ма колико се трудио, и да ми стави до знања да сам ја само то и ништа више, и да ће ме у будућности увек прогањати прошлост. Може и тако, али мени се више свиђа она прва солуција. Свиђа ми се она прва Милица, њу желим, зато је тамо и тражим док потпуно гасим у себи ову другу солуцију, која можда постоји, а можда сам је и само ја измислио. Који трип. Тонем у сопственог себе и губим се у фисијама мојих личности. Вишеструке личности сажете у једног мене, свака има нешто да каже, свака има нешто да дода, ја изгубљен међу њима не могу да сачувам себе. Моје расуте мисли које покушавам да скупим у једну целину, не говоре ми ништа нормално. Сам себе не разумем. Ниједна моја мисао нема смисла, ниједна моја реченица нема смисла. Губим смисао соспственог себе, губим смисао сопственог постојања, и бесмислено умирем у животу без смисла. Јеботе, прсо сам. Да ли ја то коначно препознајем знаке сопственог лудила? Или знакова више нема, јер сам одавно луд, па само схватам констатације?

- Засватлео је екран мог мобила и пренуо ме, извуко ме из лудила мојих мисли и бацио у реалност. Више се ни у сопственом аутизму не осећам као пре; осећам се као збуњени странац. Странац у сопственом телу, странац у сопственој реалности. Више нигде не могу да се завучем и будем спокојан. Реалност. Кратка и болесна. Отворио сам телефон и прочитао поруку коју ми је послао Пампур.

- „Ти си глуп ко тоцило. У бункер ти је ушла најинтелигентнија и најзанимљивија риба на целом Технолошком, а ти бежиш од ње. Прсо си, буразеру, начисто.“

- Да Пампуре, управо сам схватио.

- „Њен ћале је пандур!“

- „Какве везе то има с њом?“

- Никакве. Опет бисер на тацни и ја га опет гурам од себе. Зашто?

- „Како какве? Зар ниси видео да је пљунути ћале? Копа ми по прошлости без питања. Жели да ми покаже где ми је место да би могла да ми наређује, да би могла она да влада.“

- „Колико сам ја видео она је само прочитала твоју прошлост и упитала те за твоје данас и сутра. Зар требам да ти преводим шта то значи? Зар теби?“

- Јеботе, ко да причам са самим собом. Овај Пампур као да је једна од мојих личности. Искрао се из мене и сад се дописује са мном порукама. Да ли Пампур заиста постоји? Или сам га то само ја измислио? Виђао сам га у почетку повремено, а касније све више. И у почетку и касније причао сам само са њим. Никада до сада ни са ким нисам причао о Пампуру. Не сећам се да сам и једну једину реч о њему проговорио с Уркетом и Кркијем. Увек је био ту негде око нас, а никада у разговору с нама, већ само са њима. Увек је био ту негде око мене и увек само у разговору са мном. Да ли та особа заиста постоји? С ким сам ја ишао на ону квази-журку? Сам?

- „Јели Пампуре, јел ти стварно постојиш? Јеси ли реалан или те то само ја замишљам?“

- Знам да сам прсо и готово сам сигуран да Пампур не постоји, да сам га ја измислио, да је он моје друго ја, заправо један од многих мојих других ја. Само су остали остали у мени, а он је некако изашао ван, стопио се с реалношћу, мојом реалношћу, и ја сам и званично постао шизофреничар. Верујем да је тако, скоро сам сигуран да знам да је то истина, али га ипак питам. Оживљавам га, комуницирам с њим.

- „Хоћеш да ме стиснеш за курац да видиш дал стварно постојим?“

- Пампур ме зајебава, односно ја у лику Пере Пампура зајебавам самог себе.

- „Ако стварно постојиш онда реци Милици да дође код мене.“

- „Па нисам ја агенција за спајање сродних душа!“

- „У овом моменту једино тако можеш да ми докажеш да постојиш.“

- „Јел ти неко некад реко да би требало да посетиш неуропсихијатра?“

- Многи, и то више пута. Чак сам и сам о томе више пута размишљао.

- „Само јој ти реци да је чекам код мене на гајби. Морам нешто веома важно с њом да поразговарам.“

- „Иди лечи се.“

- Склопио сам телефон. Више нисам желео да се дописујем сам са собом. Ако тај Пампур није моја фикција, ако он заиста постоји, Милица ће се појавити на мојим вратима. Видео сам их како се поздрављају и сконтао сам да су блиски пријатељи, колеге са факса, или шта већ, али су блиски. То значи да ће га Милица послушати и доћи код мене. Ако не дође, онда Пера не постоји и ја сам дефинитивно луд. Значи иде тест. Глава је почела несносно да ме боли. Нашо сам се у неком вакууму. Чекам исход, чекам сазнање јесам ли или нисам поцепана личност. То чекање ме убија и ствара око мене тај лепљиви вакуум. Морао сам да се нашмркам лобеском и дрмнем две вотке, како бих ублажио бол који се створио у мени, и како бих себи скратио мучење. Под коканиђом и вотком болеће ме кита дал сам луд или нисам. Ако се наравно Милица не појави. А ако се појави онда нисам луд, али ћу ипак морати и њу да питам дали Пера Пампур заиста постоји. У ствари не. Сам њен долазак ће ми дати одговор. Зашто компликовати ионако већ довољно компликовану ситуацију. Једноставно ћу разговарати с њом о нама. Ма шта курац има да разговарамо! Љубићемо се, онако нежно, уживаћемо у чару тог чина. Да. Само пољубац и додир дланова.

- Кокс ме увелико шиба, вотка појачава рад и ја одлазим у стање равнодушности, стање где нема бола. Једини бол који осећам је бол који ми пробада курац јер ме боли курац за све. Сад могу и десет Пампура да дођу и могу да се зајебавам са свима њима. Већ сам све ове у мени отеро у курац. Више их нечујем, нит их осећам. Одлазим до рачунара у књавач соби, чепркам по рачунару, тражим Београдски Синдикат, песму Гала-социјала. Нашо сам је, сараунд до краја.

 

- „Ја сам имо све - Ја нисам имо ништа

Мени суво злато - Мени чича глиша

Мени топла соба - Мени пада киша

Мени пуна шерпа - Мени хладна виршла

Ја у лову на дивљач - Ја у лову на миша

Ја у соби тигра - Ја ћебе од плиша

Ја јебем манекенке - Мене јебе триша

Ја ишо свуд по свету - Ја не даље од Ниша

Ја имам лимузину - Ја зимво се на плину

Паре трошим у казину - Немам дрва за зиму

Кад ме виде пичке зину - Мени уделе ситнину

Па запалим Кохибу - Ја ужицкам Дрину.

 

Мени овде гала - Мени социјала

Мени гајба вила - Ја немам где да спавам

Ја имам све што треба - Ја сам жељан свега

Ја једем само кавијар - Ја немам ни за леба.

 

Ја сам члан у странци - Ја сам, брате, ганци

Мени министри ортаци - Мени сви су ганци

Око врата ланци - Ја немам, брате, штани

Ја купујем на тендеру - Ја скупљам стари папир

Ја имам и јахту - Ја купам се у шахту

Ја возим се у шатлу - Ја кешам се на Ласту

Мени златни зуби - Ја имам сваки други

Ја летово на Куби - Ја спаво сам на клупи

Ја у криминалу - Ја сам у каналу

Са свима сам у талу - Ја и даље у каналу

Ја обишо Панаму - Ја упо сам у Саву

Ја у Амстердаму траву - Ја у Скели кару

Ја му дајем по тартуфима - Мени дају по чмару

Мени црнкиње у стану - Ја немам стан ни храну

Ја имам гајби плазму - Ја сањао сам сарму

Ја имам добру карму - Ја сам прдео у чабру...“

- Јебем ти судбину... Нема везе, бар гравирам нерве турбо фолкерима. И овим неодозелашима. Јеботе, ми бежимо од деведесетих, покушавамо да их заборавимо, а ове менталне наказе, слушајући језиву музику из тог периода, можда данас више но икад, покушавају да нам их врате. Што је најгоре враћају их и себи. Праве ремикс деведесетих и гурају ту бизарно морбидну прошлост у ово сјебано данас. Као да им није довољна ова болест у којој данас живимо него би да је пикантирају оним разноразним болештинама из деведесетих. Лепо кажу момци из БГ Синдиката: „Људи овде слабо памте“. Јеби га...

- Засветлео ми је екран на телефону. Изгледа ми да опет, у лику Пере Пампура, сам себи шаљем поруку. Е баш да видим шта сам то сам себи наменио. Отварам поруку. Милица. Немогуће.

- „Зашто си ме звао ако не желиш да ми отвориш врата?“

- Јеботе, она је пред вратима! Као тане сам преолетео кроз стан, смањио тон на рачунару и коксалном брзином створио се пред вратима, с унутрашње стране. Отворио сам их.

- „Зашто толико гласно слушаш музику?“

- „Тако ми годи.“

- „Људи не могу да спавају од тебе“ - трућала је Милица док је улазила у предсобље.

- „Заболе ме.“

- „Молим?“

- „Хоћу да кажем да то нису људи, већ комуњаре, сељобери, џуџе и турбо фолкери!“

- „Па има ваљда и добрих људи у овој згради?“

- „Наравно да има, али су очајна мањина.“

- „Па онда бар због њих буди пристојан у време кућног реда.“

- „Њима то не смета зато што су добри. А што се тиче кућног реда баш ми севају јајца. Тај глупави кућни ред измислио је систем само да би нас држао у шакама. Ако си у датом моменту весео и радостан ти то не смеш да испољиш, јер, забога, траје кућни ред, па с тим у вези ти мораш да сачекаш, да ћутиш и трпиш све до истека наметнутог нам шаблона, да би тек тада одврнуо стерео и уживао у тренутку који је већ одавно прохујао. То је угњетавање слободе! То је линч живота!“

- „Зашто си тако надркан?“

- „Нисам то ја, то је само један од многих ја. Он се највише курчи!“

- „Не разумем.“

- „Не разумем ни ја.“

- Милица се сместила на тросед, припалила цигарету, нисам знао да пуши, и гледала ме нетремице. Што ли ме гледа тако кој мој? А да, звао сам је да причамо. Не. Звао сам је да се љубимо. Не, Пампуру сам реко да јој каже да хоћу да причамо, а у ствари сам хтео да се љубимо. Или беше обратно? Милица ме гледа. Милица је ту! Значи Пампур стварно постоји! Јеботе, прсо сам, али нисам шизофреничар. Бар не званично.

- „Хоћеш кафу?“

- „Нисам дошла због кафе.“

- „Мислиш да се одмах бацимо на пољупце?“

- „Јеси ти луд?“

- Јесам.

- „Нисам!“

- „Рекао си да хоћеш да разговарамо и ја сам дошла да разговарамо.“

- „Јебеш разговор! Скидај се!“

- „Молим?“

- Будало! Кочи, кочи, кочиииии...!!

- „Хтео сам да ти се извиним за оно јутрос. И да ти кажем да ћеш вечерас бити веома заузета!“

- „А, чиме ћу бити веома заузета?“

- „Загрљајима и пољупцима!“

- „Чијим?“

- „Нашим!“

- „Значи више ниси љут што сам ти чепркала по прошлости?“

- „Јебеш прошлост! Припрема...“

- „Шта?“

- „ ... позор...“

- „Чекај!“

- „ ... сг!“

- Скочио сам на Милицу ко гладни вук на дрхтаву овцу. Али је нисам појео. Љубио сам је, то јест, љубили смо се. Агресиван је био само мој скок, након тога Милица је преузела улогу вође, и све је постало нежно и тихо, и пољупци и загрљаји. Милица ме љуби, Милица ме мази... Дал да је ухватим за сису? НЕ! Сомино! Рекли смо само загрљаји и пољупци. Да. Тако је. Све је океј. А да је бар стиснем за кришку? НЕ! НЕ! НЕ! Гледај тренутак, уживај у тренутку. Ето је станица, мала, тиха, заборављена. Станица „пољубац и загрљај“. Јебем ти, диже ми се кита! Глупи курац! Упропастиће ми све! Милица се смеши, подјебава ме осмехом. Пизда јој материна, она пандурска!

- „А да ипак попијемо ту кафу?“

- „Свакако.“

- Глупи, ћелави курац...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Јебо те, сви сте пошандрцали!“

- Подигао сам поглед са књиге и уперио га у Перине зенице.

- „Онај Крки производи дечурлију ко Здравље фитосепт, клечи пред Нађом, ринта ко во, а часови живота му се скраћују. Урош се жени, затарабио се у кућу ко папучар, не сме Наташи ни да зине. Ти седиш ту ко неки педесетогодишњак, прекрстио си ноге ко девојчица, читаш неку тамо књигу и смејеш се сам са собом. Где су они лудаци које сам упознао? Где су нестали? Где су вам животи? Који вам је курац?“

- Пампур је синоћ опалио оно пиче, заљубио се и сад умислио да се сунце окреће око њега. Омирисао мало слатко од живота, распојасао муда и умислио да је то цела суштина битисања сваког двоножца с патком. Има човек право на своје мишљење, и ја поштујем његово право, али ми је засметало то што је реко да ја читам „неку тамо књигу“, зато што то није „нека тамо књига“, већ поучна књига изванредног писца; морао сам мало да едукујем Перицу.

- „Видиш Пампуре, то није тамо нека књига, то је написао Тони Парсонс, а књига се зове Нови почетак. Требало би и ти да је прочиташ, можда ти се разбистри тај зашамућени мозак којим тренутно диригују муда.“

- „Нови почетак? Па ти си стварно луд! Не, ти си климактеричан! Крки и Урош су прсли и то ми је јасно, али ти још увек имаш шансе да се извучеш. Баци ту књигу, јеботе нови почетак! Вечерас идемо у провод! Јована има супер другарицу, упознаћу вас вечерас. Да. Тако је. Ништа ти не брини, ја ћу све да средим. Бићеш ко нов!“

- Нисам више могао да слушам Пампура. Чини ми се да је одлепио. Још синоћ сам чврсто одлучио да више не излазим и та одлука је још увек вибрирала у мени. Као да сам донео неку историјску одлуку, неку прекретницу у свом животу. Осећао сам се као човек који уме да одлучује. Јутрос сам се довукао у бункер, то је такође добра одлука, јер нешто радим, мрдам се. Вратио сам се читању што је још једна у низу добрих одлука. Чим нема посла у бункеру ја читам. И био сам некако испуњен позитивом јер сам ефикасном силином доносио добре одлуке чије су ми последице страшно одговарале. Не излазим, радим и читам. И све је супер. А онда се нашо Пампур да ми чачка ум и нагони ме на грех. Паламудио је двеста на сат, рекао ми је да сам постао баба-сера, пешкирић, да сам се изгубио јер сам остао сам и сад доносим погршне закључке и погрешне одлуке. Пошто га ништа нисам разумео, и пошто је страшно почео да ми иде на курац, рекао сам му да једе говна и да ме остави на миру, хтео сам да се вратим читању, књига је била изузетно интересантна, али пампурско паламудало није ми дало мира и морао сам да се изгубим из бункера како више не бих слушао његове глупости. Таман што сам склопио и одложио књигу, устао са столице и кренуо да изађем из бункера, пресече ме сто пут пребивени бубрег, јер на метар од себе угледах оно пандурско дериште, ону наочарку, кадију Милицу. Нисам могао да бекнем.

- „Да видимо... - отпоче кадија - ... козматика, књиге, пластика... Добро. Што се тога тиче био си искрен, али да видимо шта то овде ја имам код себе... - рече кадија и ушета се у бункер.

- Поздравила се с Пером и села на столицу у којој сам до малочас седео ја. Милица и Пера знали су се са Технолошког, а судећи по њиховом међусобном поздраву, познавали су се веома добро. Милица је кренула да вади неке фасцикле и листа неке папире, фотокопије нечега, Пера је услуживао муштерије, а ја сам стајао ко укопан. Нисам знао шта да радим. Милица ми је синоћ наредила да је позовем сутра, што је значило данас, а ја то, наравно, нисам учинио, и мислио сам да је Милица само фотка у мојој животној сторији, да ће бити само нека клинка с којом сам се само љубио и то је то. Међутим, пандурско семе живи другачијим начином живота. Милица је умислила да сам ја њен дечко и дала себи за право да се тако и понаша. Е, неће моћи. Мислим, учинићу да неће моћи, само да се раскочим од запрепашћења којим ме је даровала истражитељка. Изгледала је ко пандур у цивилу. Женски пандур. Пандурка. Листала је оне фасцикле, оно брдо фотокопираних папира, нашла то што тражи и узвикнула:

- „Ево га!“

- Тај узвик ме је мало раскочио те сам се ја машио за пљуге, припалио цигарету, нелагодно се сместио у столицу и збуњен чекао расплет тог „ево га“.

- „Да видимо... Арсић Драгољуба Борис, рођен дана... бла, бла, бла, завршио основну у Лесковцу, средњу угоститељску у Лесковцу, бла, бла, бла... Колико видим то је једино што си завршио! А да видимо шта ниси завршио! Тренирао фудбал за Леминд и Дубочицу, без неких посебних успеха, а онда одједном напустио. Уписао Туризам на ВЕШ-у, бла, бла, бла, напустио студије... Отишао у војску... Хм... Ко би реко? Скинут са одслужења војног рока дана, бла, бла, бла, због конзумирања марихуане...“

- Јеботе! Ова лудача је покупила цео досије мог живота! Мајке јој га пандурске... То је, бре, противзаконито! То је кршење слободе и права грађана!

- „ ... служба ургентне медицине, бла, бла, бла, повежен колима хитне помоћи... радна дијагноза Еписи... Епи? Хм... Више пута лечен у болници за болести зависности у Лесковцу... 2006- е, 2007-е, 2008-е... датуми, датуми... од хер... Хероин?? Напустио лечење... 2009-е примљен на метадонско...“

- Соу ват. Данас свако може да кликне на дугме и да ти уђе у поре. За пар еврића сазнаш све о неком. Каква глупа планета. Место да свако живи свој живот, брине о својим потрошеним минутима, они, ти мали и празни имбецили, сервилни кметови с херметичким мозговима, трпају своје носурде у туђе животе. Како је то јадно, ништавно... Ова планета и заслужује апокалипсу. И то сместа! Боже, крени прво од мене! Припрема, позор...

- „ ... ситни саобраћајни прекршаји, бла, бла, бла... прошао на црвено дана... платио казну... вређао позорника... Неосуђиван. Ау, Борисе! Да ли ови подаци лажу, или можда лажеш ти?“

- БАМ! Кадија лупи чекићем о сто. Мир у судници, мир у судници... Да ли је Борис лажов? Јесте часни суде! Да ли су подаци, које је на увид изнела Милица, тачни? Јесу часни суде! Нема палате правде, нема суднице, нема пороте, нема судије, нема ничег. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, њен поглед изражава негодовање с примесом презрења, можда чак и гађења, али поносна на себе јер је констатовала моје грехове. Сад зна, готово да све зна, и сад не зна, готово да ништа не зна. Прочитала је само једну страну медаље, али о другој појма нема. Да ли жели да спозна и другу страну медаље? Да ли је зато дошла? Не знам, а и не занима ме, јер биће ускраћена за све одговоре. Немам зашта да јој се правдам. Нит ја познајем њу, нит она познаје мене. Ми смо два странца, два потпуно различита света. Палим цигарету за цигаретом, заваљен у столицу, скроз сам опуштен, јер ме реално заболе патка за све. Никог нисам убио, никог нисам силовао, никог нисам опљачкао... Сама је рекла „неосуђиван“. Молим лепо. Сада ћу љубазно да је замолим да се откурца из бункера и да живи свој пандурски живот на неком другом месту, а да мене наркомана, пробисвета, клошара и мамлаза остави на миру.

- „Борисе? Имаш ли нешто да кажеш поводом овога?“

- „Немам!“

- „Гледај, нисам дошла да те осуђујем, да ти попујем, или не знам шта већ. То што си био, био си. Само желим да знам шта си сад. Да ли могу да ти верујем? Данас, сутра?“

- „Не!“

- „Шта то значи?“

- „То значи да треба да одеш одавде. Мој живот је моја ствар, а то што ти копаш по мојим гаћама од јуче, то је твоја ствар. Ако те то испуњава, а ти лепо уживај у томе, само без мене, молим те...“

- „Рекла сам...“

- „ Рекла си шта си имала. Нисам ја твоје штене па да ме кротко држиш уз ногавицу. Иди ти лепо код свог татице, науљите пендреке, па пребијајте грађане. То је ваш посо, а мене оставите на миру.“

- Милица није имала намеру да ме остави на миру, па је настављала да једе говна. Зато сам устао ја и напустио бункер. Улетео сам у голфа, укључио цеде, Београдски Синдикат, Живот је превара, тон до крајњих граница издржљивости, стартовао сам мотор и кренуо кроз град...

- „ ... Знаш ли шта је превара, знаш ли како је кад паднеш, па устанеш, кренеш, поново станеш, кад мораш да бијеш, да чупаш, да цимаш, кад схватиш да си сам и да само себе имаш! Да ли познајеш укус горчине у устима, и онај ненормални бес који пече те у грудима, кад падне мрак на очи, ух, а то те убија, и све то само зато што си веровао људима! Знаш ли који фазон је кад напољу мрачно је, и знаш да си засро, назад би, ал касно је, кад залуташ а путоказа нема ни близу, у блату си до колена а пијавице гризу, а свестан си да трудиш се, лактовима служиш се, како време пролази у понор падаш, губиш се, зато с провереним људима, идеали по страни, нема свака бајка срећан завршетак, запамти...“

- Не знам где сам пошао, и не знам куда сам прошао, али сам се некако, неким чудом, нашао пред Уркетовом гајбом. Искључио сам цеде и из аута кроз прозор посматрао Уркетову гајбу. Желео сам да уђем унутра, да нађем свог ортака, свог брата, да га загрлим, да седнемо један поред другог, ко некад, и да ћутимо, ко некад. Знали смо и по два, три сата да седимо и ћутимо. Чули су се само наши откуцаји срца, из њих су излазиле све речи које су се међусобно размењивале. Није било потребе да отварамо уста, у том ћутању одлично смо капирали један другог. За три сата ни реч, а као да смо целу књигу написали и прочитали. Ћутање. Идеал савршенства. Ћутање је најлепша реч коју је човек измислио, само је велика штета што је исти тај човек слабо користи, не у њеној употреби, већ у њеном смислу. Кад би цела планета умукнула, кад би сви ти људи, широм целе кугле земаљске, ућутали на само два минута, само два, имам осећај да би то били најлепших два минута у историји човечанства. Два минута тишине, нема празних и глупих тривијалних фраза, нема оговарања, нема сплеткарења, нема дреке, нема кењање политичара, нема пандурске репресије, нема ратова, нема клања, нема ничег, само мук, тишина, ћутање... Јебена два минута. Ником ништа у животу не значе, и нико никад да их испуни ћутањем, сви блебећу, сви једу говна, сви мисле да баш они имају веееелику ствар да кажу у та мала два минута. А та мала два минута испуне само срањем, накипују превише гована за премала два минута, и све пуца, све се руши и слама... све постаје згариште, пепео, а нигде тишине... нигде ћутања... Остаје само гомила гована која помера уста и шири несносни смрад буке... И тако у круг...

- Изашао сам из аута, прошао кроз двориште, успентрао се на степенице и нашао се пред Уркетовим вратима. Увек сам упадао без пардона, без куцања, та врата су за мене увек била отворена, а кад су била закључана ја бих их отварао кључем из штека. И сада знам где је тај штек, али сада морам да будем учтив и да лепо притиснем оно звонце, чији звук сам заборавио, јер сада и Наташа обитава иза тих врата. Зазвонио сам једном, кратко, и чекао пред вратима. Чекао сам да се појави Наташа и да ми залупи врата пред носем, или да каже да Урош није ту и да ми залупи врата пред носем, или да ме напсује и да ми залупи врата пред носем. Брава је шкљоцнула, врата су се отворила и на њима се појавила Наташа. Мој поглед стајао је закуцан у правцу њеног длана који је лежао на вратима; избегао сам поглед очи у очи. Чекао сам. Осећао сам како ме Наташа погледом одмерава од главе до пете. Осећао сам њене зенице на свом телу. Чекао сам да залупи врата. Али она то није учинила. Уздахнула је, окренула се ка дневној соби и рекла:

- „Уроше, за тебе је.“

- Затим је прошла кроз ходник и нестала у тој дневној соби. Још увек сам стајао на прагу, али с убаченом главом у кући. На вратима собе, у којој је Наташа нестала малочас, појавио се мој ортак Урке. У том трену његово лице говорило је „извршићу харикири“, а онда је угледао мене, развукао хашерски осмех и његово лице као да је говорило „хааааај“. Оно што сам ја у себи тог момента осетио људи би назвали тренутак среће, али ја знам да срећа не постоји и да ја у том тренутку нисам био срећан, већ неописиво радостан. Разлика је огромна. Прво не постоји, друго постоји. Осетио сам јако пулсирање вена док ми се с осмехом на лицу приближавао пријатељ. Без речи. Ћутање. Савршено. Зграбио ме за мајицу и увукао у своју собу. Још увек је била његова, она иста стара соба. Али биће само још две године. После тога Уркетова соба, постаће дечја соба; тако је наредила Наташа. Сели смо на кревет. Навалио сам се на наслон и снажно удахнуо ваздух Уркетове собе; недостајао ми је. Одвојио сам око и погледао Уроша. Посматрао ме је.

- „Проблеми, а?“

- „Не. Само ми треба пријатељ који шапуће тише...“

- Урке се навалио на кревет, као ја, склопио усне, склопио очи и ћутање се родило. То је пријатељ који шапуће тише. Разговарамо док ћутимо. И то је потрајало. А онда је ћутање прекинула Наташа. Изненађење. Наташа је ушла у собу и, на стаклу малог дрвеног сточића, сместила послужавник на ком су стајале две кафе и два сока од јабуке. Био сам тотално збуњен јер то нисам очекивао ни у најлуђим сновима. После свега да ми Наташа скува кафу? Да ми налије у чашу сок? Па још од јабуке? Ни за милион година. Хтео сам да кажем хвала, али нисам успео. Наташа је напустила собу, а ја сам још увек буљио у послужавник и ћутао. Урке ме лупио шаком по леђима и пренуо ме из збуњеног мука.

- „Ајд вади лобе да шмркнемо.“

- Ништа нисам реко. Извадио сам лобе, написао две линије, шмркнули смо их, обрисали трагове, припалили цигарете, и све што се после тога чуло било је сркутање кафе, пуцкетање цигарете и увлачење никотина у плућа. Иако нам је кокс дигао адреналин, Урош и ја нисмо проговарали, дуго, веома дуго. А онда смо се распричали, спонтано. У почетку тихо, а касније све гласније, чак смо пустили и музику на компу. Било је ко некад. Кратак еденски интермецо у брутално садистичком животу.

 

 - Седео сам на троседу и буљио у лап топ, гледајући Милицу и себе на кратком видео запису. Бугарска копија је имала фантастичну камерицу, снимак је био невероватно чист. Ко би реко... Посматрао сам Милицу и слушао њене речи: „загрли ме“... „пољуби ме“... „не знаш да се љубиш“... Ту сам се насмејао. Али, ту сам угледао и њено скривено савршенство. Рекла је да је љубим нежно, а не агресивно, рекла је да је у пољупцу сва чар, и гледајући је онако на снимку, видео сам неку чудну романтичност у њој, ону романтичност које се загубила негде у овом безнађу реалности. Тај нежни додир, тај нежни пољубац као да је заборављен. Она је само желела тренутак чистог пољупца. Тако је мало тражила малу и обичну ствар, а опет тако велику и недостижну чар. Изгледала је као реликт идеала, створена у времену ратова, беде и глади, са душом која из пропасти вапи за романсом где је само један чисти и нежни пољубац чува од грубог данас, изгубљена у бруталном умирању у ком борба за голи живот гужва све те заборављене врлине, покушавајући да опстане. Тонули смо свесно несвесни у понор, а она свесна тог потопа хрли ка жељи, која жели додир, која жели пољубац, да потоне с њима. Реалност је црна и ма шта год радили не можемо да је променимо, и она је тога била свесна, зато је тражила да из потонућа извуче грам разума, нит осећања, да јој остане у сећању, да га има бар једном у животу, онако истински, тај додир и пољубац, да остане урезан у траговима времена, док срљамо кроз морбидни амбис ка сопственом егзодусу који пише наш нестанак. На изласку наш крај, у исходу наш нестанак. Колико је битно посматрати себе у контакту с другима из трећег угла, из оног угла где можеш да видиш све оно што си пропустио гледајући само из свог угла, схватио сам тек док сам гледао тај видео запис. И било ми је криво што је то само клип, измишљена трака коју можеш да обришеш кад хоћеш, коју може сам систем да обрише уколико жели. Стварност гурнута у имагинарни свет. Тамо где губи сву драж. А кад си тамо унутра, у тој стварности, у том тренутку, где је једини прави и стварни живот, ти не видиш све те ситнице, све те мрвице савршенства које лебде око тебе, и то само зато што гледаш сопственим зеницама. Преживљавање, копање, чупање из грозне трагедије садашњости, кад имаш живот а немаш једно обично данас, не дозвољава ти да уживаш у моменту, да га исконски осетиш и телом и душом, јер те лудост садашњег универзума нагони да живиш по њиховом калупу. Ти упорно бежиш а они ти упорно стављају амове, ти упорно покушаваш а они ти упорно не дозвољавају. И због брзине којом на силу живиш, не видиш те усамљене станице малих места које још увек чувају сву ону топлину, максимум свих врлина извучених из грешног живота. Где смо се то изгубили? Куда су нестали наши животи? Ко нам то отима минуте?

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- И тако смо се шетали, и тако је мала наочарка причала, непрекидно је причала, изгледа да много воли да прича, или се утриповала у улогу капетана, а ја сам ћутао и гледао њен профил. Она је причала о себи, ја је нисам слушао, непрестано сам пиљио у њу, чекајући да каже неку нормалну жељу. Наишли смо на оне клупице између закатанчене Робне куће, која је требала да постане нешто али није успела јер се наша лоповска власт није лепо договорила сама са собом око тала који би требало да поделе после склопљеног посла с неким лихваром, и кинеског тржног центра, онде где углавном седе пензионери и неко ко је баш много уморан. Ја сам баш био много уморан, али нисам желео да одмарам ноге док умарам дупе, жуљајући га на архаичној клупици; више би ми се допало седиште мојега голфа, који остаде упаркиран тамо негде код Технолошког. И наочарка је пожелела да седнемо на те клупице. И ја сам пристао. Јеби га, кусам сопствену чорбу. Сместио сам своје дупе на ону изанђалу клупицу и сео у турски положај окренут ка њој. И она је то исто учинила, изгледа да јој се то допало. Припалио сам цигарету и покушавао да одмарам ноге, а не замарам превише своје дупе. Хтео сам и мозак да одморим, али ми наочарка то није дозвољавала. Ни да данем. Јебем ти глупу игрицу и оног ко је измисли. Плавуша је причала о себи, те она ради ово, те ради оно, те струже овај смер, те струже онај језик, те гуда тамо, те гуда вамо, ја сам климао главом, као да је помно слушам, мислећи искључиво на свог голфа и ону предугачку трасу коју морам да препешачим како бих дошао до њега. Онда сам се сетио да не морам. Код кинеског ТЦ-а стајали су таксисти, узећу такси и он ће ме пребацити до аута. Вожња је кратка, можда ће одбити, али ја ћу му понудити добар бакшиш који ће га разоружати. У мом размишљању и наочаркином брбљању, прекинула су нас двојица клинаца.

- „Ћао, Милице!“ - рекоше обојица.

- Значи зове се Милица. Добро, бар имам неку информацију. Милица се поздравила с клинцима, тачније, с њеним колегама са факса, који су изашли са оне оргија-пишоповраћаоница журке да мало прошетају. Са мном се нису поздравили, нису ме чак ни приметили, ако јесу, онда сам био на зајебани игнор. Какви некултурни сељобери. У перспективи, високообразовни некултурни сељобери. Е, моја Србијо, ако ће овакви сутра да те воде, онда је боље да потонеш пре апокалипсе, пре Европске Уније, пре сутра. Потони одмах. Доста је било. Прво онај болесни ујединитељ и пичка побегуља, па ћопави загорац, па онај кољач са Дедиња, сад ове неке шатро демократе који се мењају ко време, а сутра вероватно ови затуцани из генерације пинк. Јебеш му матер, боље да се никад нисам ни родио...

- „Ово је Борис, а ово су...“

- Из основа сам запушио чуло слуха, не желећи да чујем имена некултурних пинковских сељобера. Довољно је било оно лицемерно руковање од ког сам добио животињски нагон за повраћање. Морао сам да одем до чесмице, која се налазила на пет метра од клупице, да се мало умијем и освежим оном хладном водом. Да се повратим од повраћања. Док сам се умивао и пијуцкао хладну воду, баш ми је пријала, кришом сам одвојио око и гледао оног балавандера како нешто шапуће Милици. Шапућу обојица. Нешто је убеђују. Она час гледа мене, час њих. Чини ми се да ме оговарају. Почело је дупе да ме сврби. Чим ме сврби дупе, или јаја, значи да ме неко олајава. Заболе ме. Кренуо сам ка клупици, два смрдљивка су кренула у правцу Технолошког, вероватно назад на оно ОПП срање, а Милица ме гледала тотално другачијим погледом од оног малопређашњег док смо седели сами. Онај малопређашњи је био „ја сам весела, ла ла ла“, а овај сада изгледао је као „признај, смраде“, или нешто у том фазону. Два пинковска гованца за само пар секунди пореметише оно дивно, додуше брбљиво, али дивно створење, ону симпатичну наочарку која се зове Милица. Сада је изгледала као зајебана наочарка која се зове Судија. Опет сам опсовао себе у себи због оне глупе игрице коју сам сам изазвао, сео на клупицу, поново у исти положај, и припалио цигарету. Чекао сам пуцањ првог питања. Ако будем лагао, провући ћу се до петог, евентуално шестог, а онда ће ми пући курац и одјебаћу одавде, а ако будем био искрен, проћи ћу прво питање, свако прође прво, а код другог ће Милица одјебати од мене, и то оно, трчећим кораком. Можда је послала своје колеге по оног билдера што тражи проблем. Сад сам изашо и више никад.

- „А, чиме се ти заправо бавиш?“

- Молим јебену Смрт да нађе више ту јебену парцелу.

- „Продајем књиге.“

- „Продајеш књиге?“

- „И пластику.“

- „И пластику?“

- И дудлај га Судија.

- „И козметику...“

- „И козметику?“

- И шипу га госпојице Судија.

- „И то је то.“

- Не мора баш све да зна.

- „А где живиш?“

- О, Судија, полако ми се пењеш на вр курац.

- „Радничко...“

- „Слушај! Хоћу нешто да те питам, али желим искрен одговор!“

- Мало морген.

- „Питај.“

- „Јеси ли ти наркоман?“

- Која глупача...

- „Нисам!“

- „Мислим, јел конзумираш неке дроге и то?“

- Конзумирам.

- „Не!“

- „Траву?“

- Наравно. Трава је лек.

- „Не!“

- „Јеси ли некад био осуђиван?“

- „Не!“

- „И сви ти одговори су као искрени, а?“

- Е, ту ми је пуко курац. Устао сам са клупице и бесно издекламовао:

- „Слушај, Милице! Немам ја времена да се овде натежем с тобом. Ово је требала да буде игра, а не суђење. То што су ти малочас накењали ортаци и напунили ти главу којекаквим глупостима, то је ваша ствар. Ако желиш да верујеш у то, ти веруј. Ја ту не могу ништа да променим, нити то желим. Најбоље би било да се ти сад вратиш на своју журкицу, а ја да идем својим путем...“

- Хтео сам још нешто да кажем ал сам заборавио шта. То је онај трип кад си бесан па желиш да кажеш много тога, али због те огромне количине беса прескочиш много тога, и заборавиш шта си у ствари хтео. Погледом сам тражио слободни такси. Размишљао сам да ли да одем пешака до голфа, да кроз шетњу издувам бес из себе, или да се до аута одвезем таксијем па да бес издувам кроз један индо, два, три, више комада њих, на својој тераси.

- „Мислим да немаш права да ми наређујеш шта да радим.“

- „Наравно. Ради шта хоћеш. Ја морам да идем.“

- Закорачио сам да пођем.

- „Рекао си да могу да те питам и ја сам питала. Зашто се сад љутиш?“

- Зато што ми мрсиш јајца, без дозволе.

- „Зато што ја одговарам на твоја питања а ти ми не верујеш.“

- Зашто ли се уопште млатим с балафурдијом. Опет сам се окренуо и хтео да кренем.

- „Чекај!“

- О, Господе...

- „Реци.“

- „Заборавио си да ја водим игру!“

- Море јеби се!

- „Нисам... Али та игра губи смисао ако не наручујеш жеље за добар провод. Ти си место провода, у коме је требало ти да уживаш, направила палату правде и судиш ми за злочине које ја нисам починио. А то никако није провод, већ губљење слободе, и живота...“

- „Добро, добро... Мало сам претерала.“

- МАЛО???

- „Нема више истраге, обећавам!“

- Фала мудима...

- „И имам једну жељу!“

- О, реците, часни суде...

- „Хоћу да одемо код тебе...“

- А??

- „ ... мислим, немој погрешно да ме схватиш, само желим да видим где живиш!“

- А ђе погрешно, тек сад говоримо истим језиком.

- „Океј. Водим те код мене. Само пази се! Ја сам серијски убица!“

- Милица се смешкала док је корачала крај мене. Кењао сам о томе како ћу прво да је силујем, затим ћу да јој одсечем делове тела, направићу је у фронцле, а онда ћу да је скувам и поједем. Не знам зашто сам то причао, али се Миличица и даље смешкала. Ваљда сам само желео да задржим осмех на њеном лицу. Лепо јој стоји. И наочаре јој се симпатично покрећу кад се смеје. Стигли смо до голфа, чини ми се да смо много брже прешли ту путању него кад смо одлазили од њега, сели у ауто, а седам минута касније, пробијали смо се кроз зајебани неред моје гајбе. Одмах сам је одвео на терасу, она је била најуреднија, имала је и цвеће, предивно цвеће, и то је пружало шарм. Милица ме прво питала зашто нисам упалио ниједно светло у свом стану, рекао сам јој да нам није потребно, онда је желела да завуче нос у моју кунтач собу, али сам то успешно ескивирао рекавши да је тамо право градилиште, шатро реновирам ту собу. Где, бре, да је водим тамо кад ми на кревету лежи хрпа опијата у и око оне фиоке коју сам заборавио да вратим на своје место од све оне јурњаве с Пампуром. Миличица се мало љутила јер је договор био да ја њој требам да исуњавам жеље, а не да је одвраћам од њих. Сложио сам се. И, пожелела је да уђе у дневну собу. И ушла је. Села на тросед, извалила се ко да је код своје куће, фала богу па је у предсобљу скинула патике, и наредила ми да јој скувам кафу. Скувао сам кафу и донео јој, приде сок, и сместио се крај ње, наравно на пристојној удаљености од око пола метра. Сасвим довољно и пристојно.

- „Упали светло, мрачно је. Не видим ништа.“

- Па мрачно и треба да буде, пичка ли ти материна! Устао сам и упалио јебено светло, вратио сам се на кревет, и навуко качкет до носа, како бих се, колико-толико, заштитио од сијалица које су бљештале ко ненормалне. Одмах сам у себи записао план да ћу сутра, чим се пробудим, отшрафити те сијалице, за сва времена, и тако сам себи увести рестрикцију, рецимо због оваквих тренутака. Милица је поцврцала кафу и сок, затим је своју главу сместила на моје раме, ја помислио да је игра прешла на нови, виши ниво и ишчекивао следећу жељу, надајући се да ће нас та жеља отерати у сполни однос, кад оно...

- „Знаш, мој тата је полицајац...“

- Осетио сам бол у бубрегу...

- „ ... он ради у интервентној...“

- ... заболела ме је свака кошчица на мом телу...

- „ .. за 5 минута може да сазна ко си, ко ти је отац, чиме се бавио твој чукундеда...“

- ... душа ми је плакала, било ми је мука од тог сазнања, али су ми муда бубрела. Њеном ћаћи сам пожелео да оде и попуши га мало мом чукундеди, а ја сам више но икад пожелео да појебем Милицу, и на тај начин се осветим пандурском говнету, и у моје, и у свачије име које је његов пендрек пребио. Добио сам неописиву жељу да је снимам док је јебем и да се после курчим како сам јебо пандурско дериште.

- „ ... зато памет у главу и пази шта радиш. Немој после да кажеш да те нисам упозорила. Ако ме повредиш, стићи ће те казна!“

- У маму ти балаву... То је, бре, пандурско семе, а чим је пандурско рамо да дисмр.

- „Каква казна?“

- „Зајебана!“

- „Па ја само испуњавам твоје жеље, нема потребе за кажњавањем.“

- „Добро је док их испуњаваш...“

- „Желите ли неку музику, ваше пандурско височанство?“

- Моро сам то да рекнем, нисам мого да се суздржим.

- „Мој отац је полицајац, а не пандур!“

- „Свакако.“

- Набијем га на курац.

- „А музика може.“

- Отворио сам лап топ, нека копија фром д Булгарија, ал шљака ко мрав, прочепркао по несређеним фолдерима, убацио Кербер у винамп и пустио прву песмицу, Још само ову ноћ ми дај, кришом сам укључио камерицу, спустио програм у таскбар, винамп развукао по читавом десктопу, а затим се вратио код Милице. Легао сам крај ње и чачкао јој зип од дукса, али га нисам повлачио ни горе ни доле; само сам га вртео по прстима. Јеби га, она је била капетан, а и пандурско је дете, ваљало би бити на опрезу. Максимално повишеном. Посматрала је неко време моје прсте, а онда је пребацила поглед на мене, лупила ме по качкету, и упитала:

- „Шта мислиш да урадиш с тим?“

- „Ништа без твог наређења!“

- „Наређење је да склониш руку одатле!“

- У мамицу ти пандурску...

- „А где да је ставим?“

- „Загрли ме...“

- И загрлио сам је.

- „Пољуби ме...“

- И пољубио сам је. Делује Кербер. А камерица снима ли снима. Хи, хи...

- „Не знаш да се љубиш“ - рече и насмеја ми се у лице.

- У оца ти пандурског...

- „Мораш да будеш нежан, а не тако агресиван. У пољупцу је сва чар!“

- Пу, пичка ти материна! Ти ћеш да ми причаш о нежности. Јел твој ћаћа био нежан кад нас је пребијао? Јебо те пољубац и сва његова чар! И татка ти набијем на пендрек!

- „Умем ја и нежно...“

- „Докажи!“

- И тако смо се љубили ко основци, чини ми се сатима. Упорно сам гурао руке испод њеног дукса, упорно их је вадила ван, упорно сам је хватао за кришке, упорно ме лупала по рукама и претила ми, упорно сам покушавао да је ухватим за сису, упорно је и успешно одбијала сваки мој покушај. Сваки мој напад на њене делове тела који су ме занимали, успешно је одбијала, претила ми татиним пендреком, камерица је снимала, Кербер је ишао лаганица, али се од пољупца даље нисмо макли. Изгледа ми да је Милица од оних „ништа на првом састанку“, сем пољупца. Или глуми финоћу. Научио је татица игру гуд кап, бед кап, па она сада то примењује у фазону гуд грл, бед грл; играла је ону прву, гуд грл. Вишечасовно љубакање ми је досадило па сам престао с том бесциљном игром. Неприметно сам искључио камерицу и затворио програм. Глупи снимак обрисаћу колико сутра. Милица је онда погледала на сат свог мобила и крикнула како касни кући и како ја морам да је одвезем. Нисам то хтео да учиним, јер ми се није ишло близу тог пандурског огњишта, али сам морао да извршим Миличино наређење. Јеби га. Стрпао сам је у голфа и одвезо кући, то јест, стану, живела је у насељу Сува река, у оној згради. Зауставили смо се пред једним од улаза, мотор нисам гасио, шта га знам, мож истрчи пандурчина и испендречи ме из ћефа, њима никад није био потребан разлог да би неког пребили, зато је овако било сигурније. Ако га спазим, а добро сам осматрао ситуацију у околини, Милицу шутирам десном ногом, избацујем је са места сувозача на улицу, притискам папучицу за гас, и бежим воланом без обзира. Мењам таблице, префарбавам голфа, продајем стан, купујем кућу и настављам да живим. Међутим, тенкре с пендреком се није појавио, Миличица и ја смо се пољубили, згадило ми се више то љубљење, премда је њен пољубац био доста укусан, разменили смо бројеве телефона, зашто, не знам, кајаћу се сутра, наредила ми да је сутра обавезно назовем, како да не, и најзад напустила мој ауто. Сачекао сам да уђе у улаз, сад сам ја глумио финоћу, као бринем за њу, и чим је нестала иза улазних врата зграде фундаментално сам се очистио са тог простора и запалио кући. Напокон.

 

                                                     Наставиће се....

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Покушавао сам да скувам две кафе кроз трепавице, сањив и бунован, ослањајући се деном руком на зид, а левом на шпорет, на безбедној удаљености од вреле рингле. Пробудио ме Пампурчина, изненада, онако војнички, зверски, тачно у подне...

- Телефон ми је звонио ко блесав, ја сам га успешно једно двадесетак пута гасио и продужавао сан, међутим, телефон је био упоран, а одједном се појавио и куцач на вратима мога стана, и тако су ме наизменично дркали, куцач на вратима, звоно на телефону, куцач, звоно, куцач, звоно, све док нисам устао из к... фотеље... Јеботе, успавао сам се на фотељи сопствене хангар терасе! Синоћ сам се толико одрао од вуњаре да сам заспао тамо где сам провео цели дан, а сада, како видим, и ноћ, и јутро. Док сам пролазио кроз кухињу, покушавајући да се јавим на телефон и отворим куцачу, сконтао сам да је то у ствари једна те иста особа. Та особа која ме будила на два различита и јебено ефикасна начина био је реге Пера Пампур технолошка будала, односно Пера Пампур који је гулио Технолошки и слушао реге, или обратно, или тако нешто. Чим сам отворио врата, звоњава на телефону је нестала, а у кућу ми је улетео Пера, пампурском брзином, као да је управо отворен шампањац пред вратима моје гајбе, излетео, улетео, направио полукруг и заковао се на моју терасу. И како је сео тако је моментално кренуо да дроби о неком плану који је скројио за вечерас. Но ја га нисам слушао, нисам ни могао, јер сам кувао кафе још увек у полу-сну. Пера је дробио и док сам сипао кафу у шоље, кењао је триста на сат док сам носио шоље ка тераси, а кад сам се сместио у фотељу, Пампур је прскао ко вулканска ерупција, објашњавајући ми нешто што ја још увек нисам слушао. Тек кад сам посркао кафицу и испалио три цигарете, Перино тандркање почело је да ми допире до мозга. Причао је нешто везано за неки смисао али се то губило у његовим реченицама које су се осипале, губиле, и на крају само говориле како се опасно наложио на неку рибу, и како вечерас обавезно мора да оде на неку студентску журку, како би стартовао ту рибу, за којом је, колико видим, тотално одлепио. Рекао је „или вечерас, или никада“, или нешто слично, а онда је рекао како нема с ким да иде и да ја обавезно морам да му правим друштво, „мораш, мораш, мораш...“, понављао је и понављао док сам ја главом вртео лево-десно, покушавајући да му кажем да нема те силе која би ме натерала на тако нешто. Ја да се мотам по студенским журкама? Ја који не излазим никуд? Ја који сам заборавио како изгледа излазак у град? Ја који имам 27 година, а колико сам разумео Перкана, тамо ће бити све клинци од 19 до 23, и стварно не знам шта бих ја сад тамо требао да радим.

- „Што си сиса, што си сиса, што си сиса...“ - кењао је Перкан и мучио ми чула.

- „Какав си ми ти то ортак кад нећеш за мене ништа да учиниш?“

- Рекао је на крају, коначно је дошао крај његовом дробљењу, и некако се тужно навалио на сточић. Тада сам се сетио своје себичности, о којој сам, чини ми се синоћ, много размишљао, и почео сам да главу, из одречног бита лево-десно, гурам у ритам горе-доле који је имао потврдни облик. Нисам смео да одбијем Перу, који ми је за кратко време постао стварно добар ортак, јер нисам желео да својим себичним поступцима отерам и њега од себе. Правићу му друштво до те студентске журке, док не уђемо тамо, и док он не смува ту клинку, а онда ћу да запалим кући. Толико му, као ортак, дугујем. Потребан сам му и не смем да га изневерим, али ми се тамо уопште није ишло. Пера је затим измотао тепсију бурека и литар јогурта, изнео је тањире и чашу, мени дао једну четвртину и сипао чашу јогурта, а себи је стрпао у тањир три четвртине и стисо ону јогуртску флашу у оне његове огромне ручерде, ко да се плашио да ћу да му је отмем. Јео је брзо и халапљиво, ка међед, и сисао онај јогурт ко да је алкохоличар; ја сам једва појео осмину бурека, био је топао и укусан али ја нисам био толио гладан, али сам зато слистио целу чашу свежег и хладног јогурта. После хасања припалили смо две буксне и вртели их у круг, не знам зашто, ваљда смо се истриповали нешто. Негде око тројке Пампур је рекао да иде да се спрема за вечерашњу журку и да ја дођем по њега у девет. Затим је напустио моју гајбу, а ја сам питао самог себе зашто ће се Перкан спремати толико дуго. До девет увече има још много, много сати, а минута па тек, и није ми јасно зашто је њему потребно толико дуго времена за спремање. Контао сам да жели да импресионира ту рибу и да му је због тога толико времена потребно за спремање. Али зашто, јебем му жваке? Па и ја сам некад имао 22 лета и никад ми није требало више од десетак минута да се спремим за негде. Времена се мењају? Не. Људи се мењају? Можда. Ја сам оматорио? Јесам. О чему се ту ради? Јебем ли га, буразеру. Пампур је поменуо нешто као, сад ил никад, и ја сам у ту одлуку и стрпао то његово вишечасовно сређивање и спремање за журку, то јест, мување те мрак рибе. А ако попије педалу? Ништа. Нарољаћемо се од алкохола и биће клик.

- Добро, пошто вечерас излазимо, још увек се питам кој ли ћу ја мој тамо, морао сам да се, како физички, тако и психички, припремим за то психосоматско мучење. Кренуо сам с лобеском, коју нисам такао један дужи временски интервал, ал сад ми је неопходна, и крљао се с њом све до пола девет, а онда сам се издуширао, увукао себе у боксерице, затим широкана лоне, мајицу, на главу сам навуко качкет, нашљиско сам се парфемом, узео кључеве од аута, пљуге, кокс, ганџу и лову, и запалио по Перу. Тачно у 21:00 зауставио сам се пред Перином зградом, а он је већ нестрпљиво цупкао пред њом. Улетео је у голфа, сав срећан, и наводио ме до циља. Циљ је у ствари био сам Технолошки, тачније, она рупетина у његовом подруму, или им је то можда нека сала, јебем ли га. Било је мрачно, намерно мрачно јер су неонке биле притуљене, ваљда због амбијента, али се у суштини простор назирао, лица, руке подигнуте увис; једино је импровизовани шанк био јако осветљен, као и ди џеј, који је стајао десно од шанка. Пустао је неко комерцијално хаус срање, али су се клинци изгледа ложили на то. Сви су скакали, плесали, убијали се алкохолом, а ни ексери нису изостали. Осетио сам ту енергију која је избијала из њихових знојавих тела, оног екстази осмеха, оне фиктивне љубави. Који јебени кичерај. И техно музику су успели да упропасте они комерционализатори свега и свачега. Још од 97. су осетили да ће електронска музика преплавити Европу, Балкан, и Србију, па су брже боље гурнули своје погане ручерде и, од љубави која је и родила тај музички правац, направили бизнис. Комерцијализовали све, изремиксирали све, и направили ништа. Музику су уништили, ал су зато згрнули огромну своту новца, али то им, изгледа ми, није довољно; још увек то раде. Растављају говна, рециклирају их и праве нова срања, која се, колико видим, одлично продају. Апокалипса ор ват?

- С убриделим венама, кроз које је шикљао кокаин и шутирао ми мозак, навалио сам се на зид, чекајући да Пампур, који је стајао крај мене, нађе ту његову девојчицу, смува је, и да онда ја запалим кући. То ми је био циљ, то сам и чекао. Међутим, чекање се одужило, јер клинка још увек није стигла на журку. Пампур је са оног шанка досецао два пива у велике пластичне чаше. Своје је већ грувао док је мени пружао оно друго. Одбио сам. Нисам желео да пијем смућкани, врући хмељ, ремикс свега и свачега, од неке шатро шанкерке, која ме је ошинула погледом кад сам с гнушањем одбио пиво које ми је Пампур гурао у руке. Перкан је слистио оба и одлетео до шанка по нову туру, а кад се вратио рекао ми је да је шанкерка бесна на мене јер одбијам да пијем њено пиво. Погледао сам у њеном правцу. Пиљила је у мене и чекала да види да ли ћу поново одбити њено пиво које ми је Пампурчина наново гурала у руке. Поново сам одбио рекавши Пери да нећу да пијем њено пиво, али да сасвим сигурно хоћу њу. И да је пијем, и да је једем, и да је лижем, и да је... Више ме није гледала. Чак ни кришом. Радила је свој посао. Из њених мисли ја сам, колико видим, испарио, као и пластични пивџани које је Пампур љуштио као блесав. Време пролази, клинке нема, Пера лоче ко фанатик и већ трећи пут одлази до шанка с истом наруџбином. Овога пута вратио се само с једним пивом у руци.

- „Не жели ни пиво да ти наточи, а камоли да ти да број телефона!“

- „Ко ти је реко да јој тражиш број фона, клену!?“

- „Па ти...“ - равнодушно одговори Перица, циркајући свој бућкуриш.

- У ниједном фрагменту свог говора нисам Пампуру реко да шанкерки тражи број телефона, већ да је пита кад завршава са шанкерисањем и слично. Пампур је све побркао и уништио ми оно зрнце шансе да вечерас и ја покушам да смувам неку кучку. Чини ми се да га је згазило оно ремикс пиво. Топло сам га посаветовао да мало олабави с алкохолом ако жели да вечерас импресионира то девојче. Послушао ме је. Више није ишао по пиво. Чекао је ту цуру да се коначно појави однекуд и да јој приђе. У једном моменту учинило ми се да је ја чекам више него он. Једва сам чекао да се та девојка појави па да ја збришем из те ужасне рупетине, јер је срање, које је грувало из звучника, почело да ми нагриже остатке мождане коре. Почело је да ме нервира то говно које је ди џеј пуштао и уживао у свему томе, као и маса студентарије. Почели су да ме нервирају клинци који су се кошкали и тражили закачку с неким, само да би могли да испребијају једни друге. Што ли су кој мој долазили на журку ако су желели фајт. То су могли да потраже било где, било када, али они фајт увек траже баш на оваквим местима. Глупи клинци. Место да се проводе, они се макљају. Болест.

- Пампур је одједном полетео ка средини оргијаонице и салетео девојку коју смо чекали цело вече. Оно говно од музике је било прегласно, али се Перкан успешно споразумевао с насмејаном и поприлично згодном и лепушкастом девојком, колико сам успео да је сагледам у оном кркљанцу и полумраку. Перкан ми је из даљине неприметно показао знак океј, високо подигнутим палцем кад се његово девојче на трен окренуло и бацило поглед ка шанку, што је значило да је жвака прошла и да ја могу да палим из ове, сада већ, повраћаонице. Одлично. Бацио сам поглед ка излазу, предуг пут и превелика маса људи кроз коју сам морао да се пробијам како бих удахнуо ваздух ванжурке. Док сам се пробијао кроз опичене клинце, поглед ми се зауставио на девојку која је стајала наваљена на зид и, чинило ми се, била у фазону као и ја: „једва чекам да одјебем одавде“. Кокс ме је опалио по левој страни мозга и натерао ме да скренем десно, ка девојци наваљеној на зиду, иако сам желео да се што пре изгубим одатле. Али, више нисам ја тај који је одлучивао, кокаин је био вођа, ја сам га само пратио. Пришао сам рокенрол девојчету које се досађивало, гурнуо руке у џепове, као нешто тражим, затим сам их извуко из џепова, као нашао сам то што сам тражио, пружио песнице ка њој и рекао јој да одабере коју хоће. Рекао сам јој да у једној од песница чучи она, а у другој ја. Ако погоди себе, онда она наређује шта ћемо радити вечерас, ако погоди мене, капетан игре сам ја. Није се чак ни осмехнула. У мој поглед упливао је њен средњи прст. Баш ми га је набила, онако до носа, испод качкета. Изгледа ми да сам испао из штоса. Матор сам, не знам те нове пионирске форе. Ове моје изгледа да су бајате, баш бајате. Да нису, место средњег прста, добио бих барем оно типично одјебавање „нисам сама“, када ти девојка, иако знаш да је сингл, иако видиш да јој је досадно, јасно ставља до знања да не жели да има ишта с тобом и да треба да се тераш у курац. Рокенрол герла је скратила причу и одмах ме отерала у курац. Барем је била искрена. Симпатична, искрена и у фазону „одјеби од мене“. Окренуо сам своје маторо тело и одјебао од ње. Наставио сам да се пробијам кроз масу. Био сам на три метра од врата, на три метра од слободе, само јебена три метра су ме делила од напуштања повраћаонице, кад ми се у лице унео један билмез челичне конституције, оно два са два, и ускратио ми слободу.

- „Имаш неки проблем?“

- „Не...“ - одговорих му сталожено.

- Хтео сам да наставим своју маршруту, али ми челични билмез то није дозволио.

- „А јел тражиш проблем?“

- Питао сам себе шта ли се дешава у мозгу тог дизача тегова. Зашто је толико глуп? На његово прво глупо питање дао сам му јасан одговор, али га он изгледа није разумео. Поставио је друго, још глупље питање. Све ми се чини да мозак није ни имао.

- „Не...“ - одговорио сам му и гласом и рукама.

- Није му било јасно како то да ја не тражим проблем. Пошто ја тај проблем нисам желео он је одлучио да га пожели, да га створи сам. Кренуо је на мене. Већ сам осетио како ми се ломе старе, изубијане, и више пута ломљене кости, али нисам осећао потребу да пружам било какав отпор. Изгледа ми да сам, негде дубоко у себи, ипак желео да ме неко добро пребије. Али је тада на сцену ступила девојка с плавом косом, везаном на потиљак, испречила се између мене и билмеза с кратером у глави, своју леву шакицу ставила је на његове груди и нешто му шапнула, а десном шакицом је ухватила мене за руку. Орангутан с проблемом који тражи проблем, изненада је променио облик лица из става „ће да ти поломим коске“, у нешто као „извини, нисам знао“, и склонио се у страну. Плаво девојче ме затим успешно извело на слободу. Испред за мало табаонице мене, далеко испред, једно 50 метара далеко од ње, таман до аута, плавуша се напокон окренула ка мени и поклонила ми поглед на њено лице. Носила је наочаре с црвеним оквиром кроз које ме је доброћудно посматрала.

- „Ето. Сад си безбедан и слободан“ - рече лице без шминке.

- Ретко сам виђао лице без шминке. Обично су све нафракане, напуцане шминком коју је подстакла грандизација Србије. Ово лице је било младо, нежно, симпатично, и без шминке. Три пута сам у себи поновио „без шминке“.

- „Шта је? Не желиш слободу?“

- „Не без тебе.“

- Насмешила се и прстићем дотакла наочаре. Онај маневар-трип интелектуалке кад тражи речи које ће сместити у свој одговор, или реплику. Та мала наочарка није ни била свесна да мене управо та женска интелигенција највише ложи, али највише.

- „Сори, али ја сам ту с неким друштвом. Само сам желела да помогнем пролазнику у невољи.“

- Каширање? Типично.

- „Али не можеш тек тако да га оставиш на цедилу!“

- „Како?“

- Их...

- „Па тако. Извучеш пролазника из једног проблема, а увучеш га у други.“

- „А, у који други?“

- И стварно не знам шта ли серем. Само сам хтео да одем кући... Проклети кокс...

- „Па, спасила си ме табања и тим чином ми такла душу. Сад се она разнежила и жели да остане у твојој близини. Ако одеш душа ће туговати за тобом, а то ће мени створити много већи проблем него табање.“

- Наочарка се насмешила...

- „Да те вратим онда табаџији?“

- ... А ја мамлаз мислио да сам неки заводник...

- „Ако ћеш после тога да ми видаш ране, онда прихватам!“

- ... У ствари сам само матори мамлаз...

- „А ако нећу да ти видам ране?“

- ... Нисам леп, немам мишиће... Зашто лепо не одем својој кући...

- „Онда можемо да одиграмо једну малу игрицу.“

- ... Ја и моје глупе и бајате форе...

- „Коју игрицу?“

- Опет сам гурнуо празне шаке у џепове пуне опијата, и извукао ништа у стиснутим песницама. Пружио сам их ка малој наочарки, која је изгледала као чељаде коме ћу поклонити чупа-чупс.

- „Једна песница си ти, а друга ја. Ако погодиш себе, ти водиш игру, а ако погодиш мене, онда игру водим ја!“

- ... Бар да сам променио фору... Глупи кокс... Глупи Борис...

- „Какву игру?“

- ... а мала много радознала...

- „Провод. Бираш како ћеш и на који начин да се проводиш вечерас. Ако погодиш себе, ти постављаш жеље, а ја их испуњавам!“

- ... иди кући матори Борисе...

- „А шта ако си ти већ унапред обе песнице припремио за себе?“

- Ма дај, бре, мала. Зар не видиш да се бар трудим?

- „Ја нисам Тито, а ово нису ћораве кутије! Све је по пропису, без скривених намера. Желиш да играш или не?“

- И мала наочарка се премишљала, ложећи ме својим покретима, у њеним очима сам видео да жели да одбије игру, али јој њен авантуристички дух то није дозволио. Ставила је свој прстић на моју десну песницу. Ја сам дубоко уздахнуо, и гистро поражено рекао:

- „Ти водиш игру...“

- А оно што она није знала било је то да су обе песнице заправо она. Коју год да је лупила она би водила игру. Тако је много занимљивије. Сам сам осмислио ту игру, јер ми се допадало да девојка глуми капетана брода, а ја збуњеног морнара који без поговора извршава сва задата му наређења. До сада ми је та фора два пута успела. Једном сам добио секс, а други пут преко пичке. Надам се да ће овај протећи у миру. Може и без сексања, само да буде мир.

- Мала наочарка је поскочила и рекла оно „јеееее...“, као да је освојила томболу. А затим ми заповедила да жели да се прошетамо градом, и то кроз сам центар, кроз Булевар. Јебем те у жељу...

- Шетали смо се по тротоару Булевара, јеби га кад немамо шеталиште. Сваки град у Србији има неко шеталиште, или неку врсту шеталишта, што би рекли старци - корзо, само Лесковац нема. Неко би реко да ми лесковчани не волимо да се шетамо и да вероватно због тога и немамо шеталиште, али како објаснити нелесковчанину, или странцу, да ми желимо шеталиште, али да нам властодржци то не дозвољавају. Не граде нам ништа корисно, ништа што ми хоћемо, већ само оно што њима одговара, само оно што њима доноси приход, а нама ствара расход, незакрпиви.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „И даље само крадете а Србија умире, сјебали сте све треба блам да вас убије, опет смо на дну, генерације посрнуле од чекања на вас већ су годинама уморне...“

- Ушушкан у фотељу на мојој хангар тераси, варио сам индо и сркутао кафу. Поглед ми је био забоден у једну зелену штипаљку, која се неким случајем нашла ту, на поду моје терасе. Како, јебем ли му гаће. Покушавао сам да закрпим сопствене поцепане мисли. Удубљивао сам се у тим кратерима цепољака, вртео филм, премотавао га, час напред, час назад, покушавајући да схватим околности у којима се налазим. Да сам на коксу, то вероватно не бих радио и био бих ко зна где. Да се натапам алкохолом вероватно бих мислио на свој промашени живот и изгубљене љубави. Зато сам одлучио да се од кокса и алкохола држим што даље; чини ми се да су ме само уваљивали у неку невољу. Али сам зато ганџу и бенсиће таманио ко блесав. Јеби га, не могу да будем стрејт, јер кад сам чист често размишљам о самоубиству. Нисам склон суицидности, нисам никада заиста, онако свесно, покушао да се убијем, али размишљам о томе, тачније речено, замишљам сцене сопствене смрти. Како би изгледало да ми се деси ово или оно. Замишљам себе како се бацам са крова зграде и падам директно на бетон, или како колима пробијам банкину и котрљам се до самоуништења, или се разносим бомбом, режем сопствене вене и гледам како шикља крв из мене, како моје тело бледи и ја полагано умирем, као да се успављујем. Неко би реко да сам морбидан, можда апатично суицидалан, неки шринкер би извео неки свој закључак, прочепркао по уџбенику и закључио моју тобожњу болест неким фројдовским термином, али мислим да би се сви грдно зајебали по том питању. Живот, смрт, исти курац. Све му то дође на исто. Родиш се, живиш, и на крају умреш. Па кад је смрт сасвим извесна појава, по ком то шаблону, или боље рећи чијем, ја не бих могао да замишљам своју сопствену смрт? Оће можда неко да ми забрани? Оће курац! Могу да ми забране све, али никада неће моћи да ми забране да врзмам по глави теме које ја желим. Све док су унутра, док их језик не ода, могу с њима да радим шта год хоћу, и нико никада неће моћи да се увуче у моје мисли и нареди им шта да мисле. Конкретно, заболе ме ко шта мисли о мени. Али мисли о мени у мени ме боле кад сам чист, зато их ублажујем бенсићима, и освежавам их маријуаном. У том, свом, свету маште, склањам се од зла што хара на планети, склањам се од зла и поганих болештина што харају по Лесковцу, покушавам да навучем осмех на себе и позитивом разбијем негативне сторије реалности што ми преплављују мозак. Нисам асоцијалан, доказано, а нисам ни аутистичан, само понекад, ето тако, волим да се завучем унутар себе, гурнем се, тамо негде дубоко готово на дну језгра моје личности, и гледам све оне милијарде атома себе који плутају у молекулу мене, гледам сопствени свет далеко од свих, јер ми се некако чини да сам тамо најбезбеднији, да ми је тамо најтоплије, и да једино тамо могу слободно да живим. Хух...

- Зелена штипаљка је и даље на поду, мој поглед је још увек прилепљен по њеном телу, палим, јебем ли га који, џоинт, кафу из шоље сам попио, мрзи ме да одсецам своје тело до кухиње и смућкам нову, зато прст умачем у талог и лижем га; и у њему има довољно кофеина да подмири моје тренутне потребе. Мозак ми преплављују неке чудне мисли које ми говоре да сам себични мамлаз, да својим глупим поступцима терам од себе све људе, који гаје макар и зрно љубави према мени. Можда и јесам себичан, не знам, али оно што сигурно знам је да сви одлазе од мене; неки од њих се не враћају, никад. Неки одлазе од мене мојом кривицом, неки својом, неки јебем ли га чијом.

- Сам сам на тераси, нутрим у штипаљку, листам догађаје, листам фотке мени блиских људи. Даша је отишла, на ко зна колико дана, у Ниш да посети неку другарицу и да се спрда са животом, задовољавајући своје телесне потребе само и искључиво како њој одговара. Кркица и Пампур су у бункеру, шљакају по цео дан, а после истека радног времена, Кркензи пали кући да проведе неколико сати с породицом, главобољама и проблемима; Пампур сврати до Уркета, преда му пазар, узме свој проценат, јер нам више не припомаже већ шљака за нас, а онда пали свом изнајмљеном једнособном стану, у Центру, да слуша реге, учи школу, или шта већ. Урке сврати понекад до мене, онда кад га Наташа пушти из кавеза. Донесе мој тал и гњави ме својим породичним проблемима уз џоинт и кафу. Примио је Наташу као подстанарку, клинку која је све време бубала, ишла на фитнес, глумила ону јогу, и дркала на постер Владе Георгијева. Једног јутра, поднева, или вечери, Урке је смотао Наташу, креснуо је и отворио јој све поре на кожи. Тада је и кренуло. Зајебала је јогу, фитнес, од бубалице прерасла је у читатељку, која својим речима препричава лекције, што је добро, због изградње њеног карактера, а на крају је и скинула постер Владе Георгијева. Из студењака улетела је у Уркетову гајбу и постала његова званична девојка. Нешто касније и вереница. Затим га је представила својој породици, ближој и даљој фамилији, заказала датум венчања, и постала газдарица куће и Уроша. Студењак је разбуцала. То је било прво што је учинила кад је и званично постала власница Уроша и његове гајбе. Трагедија.

- Идеју да Урке изнајмљује собе у приземљу своје куће смислио сам ја, предложивши му да прима искључиво самце који шљакају; тако ће му кућа бити мирна и добијаће сваког првог у месецу своју кирију. Међутим, Урке је моју идеју модификовао и модернизовао, и, место ситуираних самаца, примио је студентарију, направивши од приземља мини студењак. Морам признати да је то било генијално и да је његова формула, заснована на мојој идеји, направила бизнис, који се раширио ко епидемија, и тиме створио себи сасвим солидне месечне приходе, а себи и мени студентске журке и крес шеме. И све је то било савршено, све дотле док Наташа није закључала студењак, закатанчила га за сва времена, и ту, у приземљу куће, некадашњем студењаку, примила неку породицу, оно, муж наставник, жена рачуновођа, и две ћерке које гуле основну. Дакле, фајронт. То ми је у поруци казала Даша у којој је додала да ја одем до Уркета и покупим њене ствари, јер она више Наташу не жели очима да гледа. Остале порукице, између Дашењке и мене, биле су оне стандардне: „где си, како си, шта има ново“, на које сам ја одговарао увек исто „све океј, класика“. Пошто сам ја био у фазону „мрзи ме“, послао сам Уркету поруку да покупи и донесе код мене све Дашине ствари, што је он и учинио.

- Дакле, Наташа се попела Уркету на курац, затим на кичму, па на главу, а сада га разапетог, јадног, изгубљеног, и измученог држи под чизмом и кључем. Сећам се оног дана кад ми је Урке срао с тим женским правилима, пуштао ми воду у уши и едуковао ме. Изанализирао ми је тачку по тачку, правило по правило, сегмент по сегмент, све до танчина изнео на видело како то жене владају. Сачинио је сопствену тезу, ја сам му се тада дивио што је тако интелигентан, а онда се сам, својим погрешним поступцима, удавио у сопственој тези. Упозоравао је мене, а допустио је да се то деси њему и то светлосном брзином; ја се још увек опорављам од тог шока, а како ли је њему, не смем ни да замислим. Онда сам му се дивио, сада му се смејем, јер сам напокон схватио колико је глуп. Сам је себи накачио жену на леђа и сад кука. Кад је последњи пут био код мене лупао је главом о сто, јер није знао шта да чини. Наташа, сем што је заказала датум венчања, на које сам ја позван само од стране Уркета, од њене сам био презрен и на том венчању, уколико будем отишао, бићу персона нон грата; тражила је од Лолчета да јој направи и дете. Због тога је овај јадник и ударао главу о мој, на више места, рањени сто. Једва сам га смирио, рекавши му да се вади на њену школу, да је убеди да заврши другу годину и да, потом, упише и трећу.

- У међувремену се Виша Економска Школа преквалификовала и добила нови назив: Високо Струковне Студије, или тако нешто, либо ме вићгла. Та мито институција, с до коске корумпираним професорима, остала је мито институција, с до коске корумпираним професорима. Џаба су мењали назив.

- Тако сам му дао идеју и готово цео план да ескивира Наташу за чељаде барем још две године. Урке је тога дана отишао сав срећан од мене, али се отада, а има већ три дана, није појавио, нит ми је пустио поруку. Јуче је Пампур свратио код мене на брзака, донео ми тал и реко да Урке има неке обавезе око венчања па је зато замолио њега да ми донесе лову. Узгред, венчање треба да се одржи за две недеље, тачно у подне у општини, а после тога иде она сељоберска свадба са свим оним сељоберским обичајима у некој кафани чије сам име заборавио. Пера ми је пренео да је Урке једва из Наташиног плана венчања избацио оно размајавање по цркви, али ни он ни ја нисмо знали како му је то пошло за руком. То ћу морати да га питам, обавезно, а и за онај план „ескивирање детета“, уколико за ова три дана, и ноћи, није расејао своје семе унутар Наташине родуље. Чим раскочим своју отромбољену и атрофирану руку, дохватићу моб, који се налази на пола метра од мене, и послаћу му поруку да хитно треба да се видимо код мене на гајби. Кад буде дошао, испразниће своју напаћену душу, а ја ћу доћи до потребних ми информација...

- „Рећи ћеш да смо те ми звали, да није фер да ти сада кажем врати се, ово није свет који хрли да грли туристе и врви од врлих, не! Зар да те лажем, зар тебе? То је грех! Праштај за позив, ал нисмо га ми слали свесно, нити са жељом да због нас летиш тако далеко, да напустиш због нас свој мир, мрак и вечност, ти, дар и светлост, овде ти није место. Јер живот поред нас био би ко живот наш, ал није вредно ни да фоткаш такав један пејзаж...“

- Пребацио сам свој поглед на мобилни и прилепио га за њега. Померио сам своје устондиране руке и машио се за пљуге и шибицу. Припалио сам цигарету и наставио да слушам песму која је бубњала из мојих звучњака. Чини ми се да је пре пар секунди рокао БГ Синдикат, а сада чујем Марчела и Филтер кру. Изгледа да сам се био потпуно погубио у оним својим мислима и потонуо, тамо негде, толико дубоко да нисам ни чуо сараунд који је успешно дрмусао целу зграду. Не знам колико је сати, напољу је још увек дан, пажњу ми одвлачи песма...

- „ ... Чим дођеш видеће ти боју, рећи шта значи, шта си због ње, а онда ће додати зачин, доделиће ти нацију и казати да је светиња, да си и ти јунак због јунаштва својих дедова, да си и ти лош због других из својих редова, да си и ти добар, јер је неко био пре тога. Ово је твоја застава, ово је твој дрес, када видиш другачије ти насрни као звер, јер и они су тако на твоје, или ми на њих, ил већ нешто, ал какве везе сад ти имаш с тим? Људи то зову судбином, лицемерни блеф, то није рука више силе, но рука људи од пре, а кад се гледа из твог бескраја то све нема значаја, све је човек вајао прстима свога очаја...“

- Буљим у фон, а стихови ми улазе у уши и протичу кроз мисли. Не знам зашто се пред мојим очима, у оном простору између мобила и мене, појављују Маријин и Маринин лик, мешају се, стапају један у други, поново се раздвајају, Марија одлази на једну, Марина на другу страну, обе ме гледају, гледам и ја њих, а онда се растапају и обе нестају; остају само Маријине очи и Маринине сузе. Само на трен. Потом све нестаје, а појављује се прстен с гравуром „мараката“. Лебди ми пред очима, окреће се, празан је, у њему, сем гравуре, ничег нема. Затим одлази у углу мог десног ока и тамо негде нестаје. Чему сад све то? Поново гледам у телефон. Хоћу да позовем Уроша. Коначно пружам руку ка телефону, узимам га и стављам у своје крило. Палим ко зна коју цигарету, гурам прст у шољу, али нестало ми талога, мораћу ипак да устанем и смућкам ту јебену кафу, само да завршим цигарету...

- „ ... Доделиће ти веру и бићеш те вере, и гинућеш ако треба за ту веру безвезе, објасниће ти да то Бог хоће од тебе, они што га гледају кроз призму своје ћуди бедне. Улизују се њему исто ко у фирми шефу, моле га, цмиздре, и стењу, траже од њега нешто. Ето ти како они схватају врховно добро, као сујетно биће које жели улагивање вешто. Симбол љубави схватају ко болесни его, коме треба да га мрави хвале да му буде лепо? Када тако појме светлост, како тек појме таму? Ђаво у реду на бироу рада проси за храну, јер сувишан је свету где је рат увек у току, да људи докажу чији то Бог има већег ђоку, јер ако има Бога, Он је само један, и не треба ти мач и црква да му будеш одан. Он од тебе једноставно жели да будеш добар, а не да плаћаш попа и да се шлихташ до гроба, ако све то икад кажеш, издајник си рода, јер овде си то, вера, нација, и боја! Људи умиру због тога, због случајне лутрије, а да су извучени другде све би било друкчије, волели би оно што сад мрзе, једнаким жаром, и опет би им било вредно да то плате главом...“

- Гасим цигарету у пикслу, одлажем на сто телефон, који ми је спавао у крилу, отклањам палцем сузу, коју ми је измамила ова песма, премда одлично познајем реалност у којој егзистирам, ипак су ми стихови измамили сузу због свег тог зла које нас убија свуда унаоколо, и неки чудан дрхтај ми јурца кроз тело док устајем са фотеље. Живот је, реално, срање, и живот је, реално, казна. Пристављам кафу и одлажем себе на зид преко пута шпорета. Сав овај пакао око нас, све је то због њих, због оних гадних и пребогатих звери што владају планетом земљом. Све је то због њих...

- „ ... И ето то је свет, ето то су људи, празни и луди, мали и глупи, туђи! Не могу да ти дозволим да дођеш, опрости! Не могу да ти дозволим да дођеш, разуми!“

- У праву је Урош... Превише их је... Превише се накотило гована, превише се накотило зла... Ми смо мањина... Не можемо да их победимо, никад! Не желим да напустим ту мањину, то су добри људи, где год да се налазе на овој проклетој кугли земаљској... Али... Чини ми се да стојим изван те мањине, постајем нека трећа мањина... Ја сам чиним ту трећу мањину... Губим се... Нестајем... Не могу да пронађем себе... Вадим последњу реченицу, негде из дубине себе, и кричем на сав глас:

- „ЈЕБЕШ ЖИВОТ! ИОНАКО ЈЕ СВЕ НИШТА!“

- Овај вапај из ината као да ме је вратио натраг, у моје тело, али нисам нашао себе; и даље сам изгубљен. Али сам зато жив, и јебаћу судбину! Јебаћу је до последњег откуцаја свог срца, јебаћу је и док ми закуцавају ексере на ковчегу, јебаћу је и док ме буду спуштали у земљу, јебаћу је и док ме буду, захефтаног у ковчегу, затрпавали тим елементом, а кад се то реквијем срање заврши, и кад ми се буду отворила врата пакла, проћи ћу кроз њих с огромним осмехом, и оном похотном, незаситом жељом, да у паклу набијам на курац све смрадове који су ми...

- „ААААА.... КАФААААА...!!!“

- Значи за мало. Грунула је ко вулкан, одједном, јебено изненада, док сам се ја бактао са својим расејаним и разјебаним окрајцима спржених мисли; зауставио сам захукталу кафу на самој литици џезве и спасио свој шпорет од гецрк комбинације која би га јебала у перспективи, јер ја не бих имао намеру да шмирглам срање које сам, да јесам, направио. Ионако ми је цела гајба у хаосу, и што би се ја сад обазирао на неку флекицу на некој рингли која лежи на неком шпорету? Нема потребе. Али, судба га је издувала и овога пута. Нема срања. Сипам кафу у шољу, бацам џезву у препуну судоперу, и, са све шољом, враћам себе натраг на терасу. Седам у фотељу, палим нови џукс, кафа са испарава, њен мирис ме осваја, узимам телефон, и шаљем Уркету поруку:

- „Дођи код мене чим узмеш ваздух.“

- Није прошло ни пет секунди, а фон ми је засветлео.

- „За пола чуке.“

- Значи за пола сата Урош ће побећи из кавеза сопствене куће. То значи да Наташа има неке обавезе по граду, или да су јој ту другарице. Једино тада Урке добија мали луфт да узме ваздух, да отвори врата свог казамата и полети у слободу. Јеботе, брак је исто што и систем, односно држава. У држави постоји влада, њихове организације и њихови криминалци, и сви они заједно карају народ у буљу. У браку постоји жена која те кара у буљу. А ако дођу и деца, још па више комада, онда у браку имаш породицу, а то значи жену и децу, и сви они скупа, карају те у буљу. Место речи „буља“, може и реч „мозак“, ал опет му на исто дође. Јебан си, па си јебан. Тако ти је то. Јебени калуп. И тако већ вековима...

- Урке ми је упао на гајбу, пролетео кроз кухињу, улетео на терасу, зграбио џоинт из мојих руку, и почео зверски да га сиса, мислим џоинт, док се задихан приближавао столици у коју је требало да смести своју гузицу. Истовремено се борио за ваздух и за дим маријуане. Почео сам да се кезим, онако хашерски, из вене.

- „Шта се цериш... мамлазе... набијем те... на курац!“

- Покушавао је Урош да склопи реченицу док је увлачио домове ганџе у себе кроз уста, а ваздух кроз нос. Призор од кога би се медицина чешала по глави. Тај призор наука ни хипотетички не би схватила, али ја сам гледао тај призор и смејао се, онако улепљен, покушавајући у глави да склопим лик Уроша Новаковића у његовом дому, и лик лудог Лолчета на мојој гајби. Јебена научна фантастика. Ја сам се и даље смејао, склапајући ликове, а Ксалол је, псовајући ме и уздуж и попреко, отишао до моје књавач собе да покупи опијате, који су му забрањени у његовом дому. Урке је сву своју гудру чувао код мене. Наташа је желела дете, али здраво и нормално, а не дете које ће бити направљено у стању њихове бесвести, то јест Уркетове, јер је Наташа почела да живи максимално здравим животом; у које би га довели кокаин, ксалоли и марихуана. Мученик је код своје куће смео да пије само пиво и то у умереним количинама. Преведено на Наташином језику то је значило два, до три комада дневно. Јеботе, ко Голи Оток! Лол није имао времена да претура по фиоки и раздваја опијате, зато је извукао целу фиоку из мог сточића и донео је на терасу. Сео је у столицу, фиоку је метнуо на сточић, и кренуо да чепрка по њој. Прво се наснифао белчугом, а онда је кренуо да рола буксне, једну за другом. Ја нисам узео бели прах, али сам се послужио бенџевима, комада 5. Урке је кренуо да избацује муке из своје напаћене душе, а ја сам га помно пратио. Тртљао је свашта, говорио без зареза, сам ми је издекламовао како се ратосиљао цркве и њених обреда, и то тако што је уценио Наташу да бира: венчање у цркви, или свадба у кафани. Наташа се није много премишљала, брзо је одабрала свадбу у кафани. Јеби га, лопови у мантијама су уништили веру, тако да је сваки неопаор између цркве и кафане, бирао кафану. И Наташу су ти лопови отерали од цркве својим харач триповима, зато је и изабрала свадбу у кафани, а каква ће бити та свадба, не знам, јер ја тамо нећу ногом да ступим. Још ми само та просеравања хвале у животу. Урке се празнио, буксне су гореле, он је снифкао лобекс и дељао вотку, ја сам пио густи од брескве. А онда је поменуо и Марину. А онда сам га ја моментално прекинуо и рекао да ми све то лепо и полако објасни.

- „Чуле су се јуче, телефоном. Причале су два сата. Срећа па је Марина окренула број, да је којим случајем то Наташа учинила не знам колики би ми рачун стиго, али...“

- „Урке, брате, Марина. Фокусирај се на Марину, молим те!“

- „А да. Ма ништа, рекла је да је добро, не, рекла је да је одлично, да јој жели све најбоље, то јес нама, мени и Наташи... Шта још беше... Да. Послаће нам неки поклон, пошто она тренутно не може да дође због неког клуба који треба да отворе, а она је сувласница, или тако нешто...“

- „Али кажеш да има у плану Лесковац?“

- „Какав план? Који Лесковац?“

- „Па реко си да тренутно због тог клуба не може да дође, али ипак планира да дође неки дан. Јеси то реко? Јеси то мислио?“

- „Да, да... Тачно тако. Само не знам кад. Није прецизирала датум...“

- Урош је наставио да тртља, али ја га више нисам слушао. Мислио сам на Марину. Да ли ће уопште доћи, и кад? Да ли ће хтети да ми се јави, да ме види, да видим ја њу... Направио сам се за нигде, нисам био у стању ни руку да мрднем, а камоли да разложно размишљам о Марини и свему томе, и не знам зашто уопште размишљам о томе. Марина је отишла од мене, запалила за Перт и рекла да се неће враћати никад. Сад чујем да ипак хоће, и тек сада схватам, ако уопште и схватам, да је оно „никад“ важило само за мене. Дакле, Србија, да, Лесковац, да, Борис, не. Мораћу да подвучем линију, да ставим тачку, напишем крај, и коначно заборавим на књигу „Марина“. Да ли ћу успети...

- „ ... Ти ћеш да будеш кум. Ту нема шта. Боли ме курац! Тако сам и реко Наташи. Или ће Борис бити мој кум, или ништа од свадбе! Тако да ћеш ти бити кум, и ту нема шта...“

- „ЧЕКАЈ!!!“

- Урош је умукнуо, а ја сам покушавао да провртим кроз зачепљене вијуге његове последње две, три реченице.

- „Ја да будем твој кум?“

- „Па ти! Ко ће други?“

- „Нема шансе!“

- „Шта, бре, нема шансе? Кумство се не одбија!“

- „Ма једи говна! И ти, и тај ко је то измислио!“

- Урош је скакао по мојој тераси, урлао, дивљао, најблаже речено, чак је шутнуо ону столицу на којој је седео, чак ми је и наредио да морам да будем његов кум. То његово дивљање трајало је једно пола сата, а онда се испразнио, подигао ону столицу, и ћутке сео у њу. Кад се напокон смирио, образложио сам му, сасвим пригодним тоном, онако сталожено и мирно, да ја не морам да будем његов кум. Не могу да будем кум свом најбољем ортаку, јер ако сам кум онда морам да одџеџим крај њега и Наташе целу ону циркусијаду по општини, а затим и цео онај кафански вашар фамилије, пријатеља, и познаника, који су углавном дошли ту да се наједу и напију, да истрачаре, и да на крају једни другима полупају главе флашама, а све то срање ја нити могу, нити желим да гледам; не волим свадбе. Не могу да му будем кум, јер ме Наташа презире. Јебем ја ред и обичаје. Пола од тих обичаја и нису православни, измешали су се временом, и сад су делом пагански, делом православни, и делом ко зна чији. Разликују се од града до града, од села до села, и нико жив не зна оригинал, сви нешто наклапају и импровизују, а ја у та срања не желим да се мешам. Имам ја довољно својих грехова за пакао; не требају ми туђи. Што се мене лично тиче кум мора пре свега да буде добар човек, а ја то нисам, кум мора да буде пријатељ и младој и младожењи, а ја то нисам, кум треба да им пожели срећу у браку и мноштво деце, а ја сам против брака, кум треба да буде нормалан, а ја то нисам. Не могу да будем кум најбољем пријатељу зато што сам ја мамлаз и малер, и њему је потребна сва срећа овог универзума у том браку, а ја ту срећу немам у својим џеповима и зато не желим да му малеришем ни свадбу, ни брак, ни ништа. Рекао сам му да зове Кркицу за кума, јер ће му његов кркизам, што се тиче наталитета и трговине, донети срећу, ваљда. А ја ћу се појавити, ту негде, на пар минута, да га загрлим и одем, у себи сам додао „јер ћу тада и званично изгубити Лолчета и добити само Уроша на пола чуке“. Затим сам ућутао и кришом посматрао Уркетову реакцију. Седео је мирно, лактовима наслоњен на сточић, а брадом наслоњен на песнице; очи су му биле склопљене. Пет минута касније је отворио очи и хукнуо.

- „Боли ме курац! Нека Кркензи буде кум, али ти си ми најбољи пријатељ и ја не желим да те изгубим...“

- „Нећеш пријатељу. И кад будем био мртав бићу уз тебе. Чувам ти леђа...“

- Поварили смо још једну буксницу, Урке је дрмнуо још једну вотку, и још једну линџу, а онда ми наредио да морам да долазим код њега. Имао је такав став да је мени то личило на уцену, фазон „или си ми пријатељ, или ниси“, што сам ја без размишљања прихватио, јер не желим да изгубим и Уроша Новаковића, ако сам већ изгубио Лолчета, па макар стално гутао кнедле због Наташиног игнорисања мене. Након тог договора смо се загрлили, оно крв на крв је изостало, изашло је из моде, и остао је само загрљај, мени лично сасвим довољно зато што знам да је искрено, истински. Урке је онда запалио у свој казамат, а ја сам остао на тераси. Неко време сам листао именик по телефону, затим сам читао Маријине, Маринине, и Дашине поруке, мрак се полако спуштао и оробљавао Лесковац, моји уморни капци су се лагано склапали и затварали моје очи. Мој замућени поглед је нестајао... заборавио сам да питам Уркета шта би с оним ескивирањем детета... нечујно сам тонуо у сан...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Као ветар на лицу, као кристалне капи, као уморни дани, као љубави старе... Хоћу да оперем руке, да те проклето нађем тамо где су ти мисли, где се кријеш од себе... Причај некакве приче, причај опет о себи, кажи где нам је време, дал се сећаш почетка? И где су улице среће које воде нас негде, где смо живели некад, где смо живели нешто? Кажи где је љубав...“

- Бедак. Остао сам сам. Опет. Седим на гајби, листам фотке Марине и мене на компу, дељем шљиву... Стара патетична сторија ламента за изгубљену љубав. Не трезним се од кад је Марина отишла, не идем  да шљакам од кад је Марина отишла. Вегетирам.

- Марина је пре 7 дана стигла у Перт, Аустралија. Јавила се Наташи, рекла јој да је све океј, потписала је документа, преузела кућу, имање, лову, аустралијски пасош, одушевљена је госпођом Бошковић, која јој сад дође маћеха, онај адвокат је стално уз њу, помаже јој да се снађе, помаже јој с финансијама, већ је тамо упознала неке Србе и одлично се снашла. Бар тако тврди Урош, који чита Маринине поруке из Наташиног телефона и преноси ми информације. Наташа не разговара са мном од кад је Марина отишла. Нит ја с неким разговарам, сем с Уркетом и Кркијем, нит са мном неко разговара, сем Уркета и Кркија, нит ја негде излазим, нит ми ко долази, сем Уркета и Кркија. И Нађа ми је љута, и она не разговара са мном. Отворено, онако интро, причам једино са шљивовицом кад угледам празно дно њеног тела, кад је сву исцедим. Тад кренем да причам, а она ме слуша, једино она... празна флаша... Трпи стакло, шта ће. Таква му судбина да ћути и трпи сваку будалу која с њим дође у контакт. Као и папир. Барем знам да неко неког искрено слуша на овој језивој планети...

- „Светлост у зору шири крила, по свуда твоја ма где била, грех ко стакло душу слама, боле очи, пуца глава. Упали свеће нека дођу, и све што мислим немам коме, кад могу среће онда прођу, и ком ћу Богу кад ме сломе? Где год кренем пут ме води, на овај Балкан јужно од среће, да нађем те и да те родим, за тако мало, мало ме неће...“

- Урке је упао код мене на гајбу, дао сам му онај дупликат кључева, јер не устајем и не отварам куцачима, донео неке пице, пљеке, сокове, вутру, кокс и сео на кревет. Пре тога је ногама и рукама ишутирао крш и лом који сам ја створио, вегетирајући у својој соби осаме. Не знам кад је дан, кад је ноћ, не знам колико су сати, не знам ништа, нити ме шта интересује. Нестало ми алкохола у кући па молим Уркета да скокне до продавнице и донесе неку жестину. Он одбија, црта линије кокса на диску, шмрче две, пружа ми диск, ја убацујем преостале две, гутам их и палим пљугу. Опет тражим од Уркета да иде по жестину, он опет одбија, мота џоинт и прича како посао трпи због мене. Никад ми то у животу није реко, чак ни онда кад је посо заиста највише трпео због мене, ал сад ми то говори, и то гласом који ме двоструко опомиње. Али ја Уроша знам. Није то због посла, већ зато што жели да ме извуче из чаме у коју сам заспао. Пали индо, вуче димове и кења како сутра морам на шљаку, затим ми пружа индо, кокс ме већ шиба, увлачим техаце у плућа, осећам како ми нагриже плућну марамицу, цинефакцирана душа се скупља и диже из рушевина уништеног мене; нешто се ту гради. Климам главом, одобравајући Уркетово појање, док ме ганџа све више улепљује, а кокс све више баца у еуфорију, набијајући ми адреналин до максимума. Наизменично ме масакрирају кокс и марихуана, час ме кокс диже и баца у стање „пуца ми курац за све“, час ме ганџа спушта и вуче у трип „све је црно - живот је казна“, али се осећам много боље но ових дана. Из звучњака допиру стихови:

- „Одлутам понекад и сањам сан, признајем не иде, али покушавам, и увек дође, де мол. Спусти се ко лопов по жицама, руке ми напуни твојим ситницама, и тешко прође све то...“

- И Урке и ја обожавамо Ђолета Балашевића, али де мол је јачи од туге која ме прогања и гази данима, зато Лол гаси рачунар и извлачи ме из моје осаме. Излазим напоље, сунце ми пржи зенице, слепило ме кида, Урке ставља неки качкет ма моју чутуру и тако ме штити од сунчевих зрака, хвала му. Волим сунце, али ме тренутно његови зраци боле и зато се испод качкета кријем и од њега, извињавам му се. Улазимо у џету, ја разваљен од свега спуштен кунтам у седиште, Урке некуд воза џету, не знам куда, не гледам ван аута, поглед ми је упрт у касету, коју пипкам прстом, и тај додир, то пипкање враћа ми сећање на онај дан кад је Марина стајала пред мојом тезгом, пипкајући својим прстићем неку књигу, док је тражила речи да ми каже „извини“. Јебена сећања из прошлости. Зашто ја никад немам прилику да неком кажем извини и да тај неко прихвати то моје извини и да све буде као и пре? Зашто? Зашто ми Марина није пружила још једну шансу? Зашто? Зато што сам прокоцкао хиљаду њих које ми је пружила, зато што ми је дала целу себе, а ја сам је згазио, зато што се хиљаду пута подигла са дна и настављала да корача за мном, а ја сам је поново газио... Зато што сам ја мамлаз... зато... зато... Зато што не умем да чувам оно што вреди, зато што ми Бог даје срећу на тацни, а ја је гурам од себе... зато... зато... Зашто? Зато. Зашто? Зато. Зашто? Зато.

- Џета пристаје на паркингу испред бувљака, излазимо ван, улазимо у масу људи који зверају унаоколо, тражећи нешто, а не знају шта, нервирају ме, нервира ме гужва, једва се пробијамо до бункера, Кркензи у послу преко главе, али с осмехом на уснама, гледа мене, а прича Уркету:

- „Па ти си геније! Оживео си мртвог човека!“

- „Јеботе мој довека“ - спуштам га Кркици, ал он насмејан наставља.

- „Још је и вицкаст! Није изгубио смисао за хумор!“

- Урош се баца на посао и припомаже Кркију, ја се бацам у столицу и припомажем свом мозгу да ухвати баланс и нађе свој мир. Једна госпођа муља по књигама, тражи Идиота од Достојевског, Кркица се не сналази најбоље, ја одговарам госпођи:

- „Ја сам идиот! Идиот од Арсића, српска верзија!“

- Госпођа се крсти, Кркензи јој говори да не обраћа пажњу на мене, проналази књигу и даје јој, она њему даје лову и растају се у миру. Коначно је дошла особа која зна ко је Достојевски, и која зна коју књигу жели, а ја, место да кажем хвала ти боже што још увек има писмених људи у овом мртвом граду, ја се спрдам на свој рачун, терајући од себе читатељку префињеног укуса. Ова двојица се разбијају од посла, мени пуца ккк... качкет за све, пристављам кафу, палим пљугу, дим Дринџе тера пијачни смрад од мене, склапам очи да не гледам реалност...

- „О, рањени, да ли те много боли?“

- Не отварам очи, јер препознајем тај глас.

- „Пусти ме, Дашо, нисам у винклу.“

- „А кад си па био, мамлазе! Ајде, дижи те мамурне капке, желим да ме видиш!“

- Луда Даша са својим болесним триповима. Отварам очи и гледам Дашењку. Човече, она је све лепша и лепша. Препипавам јој погледом прстење на рукама. Тражим онај веренички. Нема га. Немогуће да још увек нико није верио луду, али савршену врањанку.

- „Гледаш у погрешном смеру, посерко!“

- „Није те нико верио?“

- „Није. Што?“

- „Ниси се удала?“

- „Нисам. Што?“

- „Немогуће.“

- „Могуће је, сероњо, све је могуће! Слободна сам ко птица. Летим куда хоћу и кад хоћу! Живим свој живот како ја хоћу!“

- Е, ту је у праву. То је одувек радила, и уживала је у својој слободи, и зашто би она сад ту нешто мењала. Нема потребе.

- „Ајде, дижи дупе и води ме некуд!“

- „Не могу, Дашо. Уморан сам.“

- Даша ми прилази, љуби ме у чело, вода кључа у џезви, Даша закувава кафу, сипа у шољу и пружа ми је. Узимам шољу с кафом и осећам топао Дашин образ на свом, зараслом у десетодневну браду. Трља свој нежни, неговани образ о мој брадати. Не смета јој, никада јој није сметало то што се ретко бријем. Сметало је свакој с којом сам имао неку врсту везе, или везу. Сметало је и Марији, и Маришки, и Марини, али Даши никад. Не знам зашто. Ваљда ме прихвата таквог какав јесам, ма какав год да сам у датом моменту. Љуби ме у слепоочницу и тихо ми шапуће:

- „Ти си моје раме за плакање, моја утеха, моје острво, моја боксерска врећа...“

- Измамила ми је осмех за ово „боксерска врећа“.

- „ ... Ја сам твоје раме за плакање, твоја утеха, твоје острво.“

- „А боксерска врећа?“

- „Па не може све, драги мој. Ја сам жена, морам да имам карту више. Ја вучем конце, то је мој живот и моја игра. Дајем све, ал узимам дупло више!“

- „Е ја немам више шта да дам. Јеби га.“

- „Не спадаш ти у ту категорију, соме! Ти си нешто друго. Ти и ја имамо наш статут, ти и ја имамо једно друго, ти и ја смо два изгубљена чудака и налазимо се у неком изгубљеном свету коме не припадамо. Ти си се мени нашо кад си ми био потребан, сад сам ја теби потребна, и желим да ти се нађем. Хоћеш раме, хоћеш утеху, острво, а?“

- „Хоћу секс!“

- „Па онда дижи дупе, мамлазе, и води ме код тебе! Баш дуго нисам била тамо...“

- „Може, али само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Да се не усељаваш код мене.“

- „Не пада ми на памет!“

- „Одлично! Идемо!“

- „Лол, дај кључеве од џете!“

- „Не може. Треба ми ауто. Узми такси.“

- „Јеби се!“

- Отварам фон и позивам такси. Стиже за пет минута. Даша и ја стојимо на паркингу бувљака. Стварно је лепша но икад.

- „А де си ти била све ово време?“

- „Врање, Златибор, Копаоник...“

- „А где си сад?“

- „Синоћ сам се вратила код Уроша. Хоћу да дам пар испита, чисто да ме моји не смарају. А и мало сам се ужелела Лесковца.“

- „Јеботе, ти баш знаш да живиш.“

- „Па наравно! Зашто сам се кој твој рађала ако не знам да живим?“

- „Ваљда мој?“

- „Твој, твој. То сам и рекла...“

- Кезила се Дашењка и спрдачила и са мном, и са собом, и са животом, док је смештала оно њено савршено дупе на задњем седишту такси возила. Сео сам крај ње, затворио врата, Даша је дала таксисти моју адресу и такси је кренуо. Луда Даша се кезила и ударала ме по качкету. Ужива у ситницама. Нека. Није ми сметало. Волео сам њен осмех, Каја усне, Аврил носић, тело Џесике Албе... Ех, та блесава фајтерка фром д Врање...

- Даша ми је усијала гајбу, аген. Избацила је аут сав смрад и сво ђубре, које сам ја данима градио у свом стану, али овога пута није убацила себе у моју габу. Држала се договора, као и увек. Орасположила ме јуче и синоћ, вратила ми ентузијазам, и ја сам одлучио да се вратим послу. 06:00, правац бункер, 17:00, правац кући, и тако дан за даном. Преко дана сам шљакао, увече сам био с Дашом код мене на гајби или негде у и око Лесковца. Код Уркета сам одлазио само кад Наташа није код куће. Два пута се задесило да банем код Уроша и чим бих упао у неку собу, у којој су се налазили Лол и Наташа, она би моментално, без речи, напуштала ту собу и прелазила у другу. Урош јој се жешће љутио због тога, али га Наташа није констатовала, мени се извињавао и у своје и у њено име, али сам ја само одмахивао руком. Сметало ми је то што ме Наташа игнорише, зато што смо до јуче били ко брат и сестра, а сада на крв и нож. Није желела да ми опрости оно с Марином, никако. И ја сам то тако и прихватио. Зато сам темпирао време кад Наташа није код куће и тад одлазио код Уркета, али је и то било ретко; више смо висили код мене. Једном смо направили и журку, и згужвали се ко пикавци. То је била реге-ганџа парти. На све стране џоинти, луле, неко је донео и неки пајп, минијатурни акваријум спојен из два дела, на дну прорез за цевчицу, која се провлачила дуж целог акваријумчића кроз воду, на једном крају чашица у облику костурске главе, на другом цуцла па вучи до моле воље. На рачунару Боб Марли и Џентлмен, ол факинг најт ен морнинг. Ди Џеј био је Пера Пампур, студент Технолошког, обожавао је реге, а своју инспирацију тражио је у Марлијевим песмама, зато га је и пуштао целе ноћи. Повремено је убацивао Џентлмена, јер је и у њему осећао неки, како је рекао, вајб реге-трипа. Не знам шта му дође то вајб, и не знам шта се мотало по глави Пере Пампура, а и не занима ме. То је његов живот и његова ствар. Пампур је био океј лик и веома интелигентан момак, понекад нам је и помагао у послу, није тражио лову само је хтео да виси с нама. Ми смо му рефундирали вутром, коју смо заједно сукали, а он је био задовољан, као и ми. Заузео је посебно место на листи наших ортака зато што нам је био лојалан, и зато сам му и дао свој рачунар и пустио га да он вози музику целе ноћи и јутра, тамо где она вози њега. И колико се сећам, сви су били задовољни. На ту журкицу се ни од куда појавила и Екатарина с Теодором. Ова је касније негде нестала, а Екатарина је завршила са мном на мом разјебаном француском лежају. Ја сам устао у подне, она је кмечала на мом кревету, запалио у бункер, одшљакао своје, вратио се кући око шестице, а она је још увек кмечала на мом француском лежају. Чукнута гуру вуду ћурка се усидрила у мој кревет и није хтела ван њега, никако. Морао сам да је избацујем из кревета, јебених пола сата. После се расањивала 45 минута, па гужвала неке сендвиче пола чуке, направила је и мени два, нису била лоша, онда смо варили грас и бријали лобеску, па смо се креснули, више пута, и на крају опет заспали у истом кревету, мом, у истом стану, мом. Ујутру је поново била иста спика, као и увече, као и наредна четири дана, и кад сам увидео да ми се Екатарина полако завлачи под кожу, како се полако уваљује у моју гајбу, иако има своју која је, узгред, већа од моје, морао сам да интервенишем и некако је се отарасим. ЕКЗ је слатка, интелигентна и имамо мноштво заједничких тема, али се наш однос углавном сводио на гудрање и секс, а за тако нешто могли смо да се договарамо и телефоном, а никако да отпочнемо заједнички живот. Никако! И баш кад сам хтео да то све лепо образложим Екатарини и да с њом склопим неки пакт, с пар тачака на обострано задовољство, на гајбу је изненада упала Даша.

- „Шта је, љубави, опет ме вараш, а? Нема ме два дана, а ти се одмах пустиш у промет!“

- Даша се обраћала мени, Екатарину није ни констатовала, изгледала је озбиљно, али се заправо зајебавала. Зашто, неам појма, ваљда је играла неку своју игру.

- „Е, немој му се љутиш. Само смо сушили грас, ништа друго.“

- Екатарина ме извлачила и полако купила своје ствари с моје гајбе.

- „Знам ја њега одлично. Чим ме нема он врда.“

- „А ја?“ - ЕКЗ је била збуњена.

- „Ниси ти ту ништа крива. Он је мамлаз!“ - настављала је Даша.

- Чак сам и уживао у овој представи. Даша је играла главну улогу. Била је моја љубоморна девојка, али велика заштитница жена, зато је Екатарину миловала и тешила је, а мене кривила за све. ЕКЗ је играла споредну главну улогу, неку врсту моје милоснице, била је потпуно збуњена, оправдавала ме, штитила, у исто време прихватала Дашине савете, која ју је на крају ипак убедила да сам ја заиста највећи кривац за све те имагинарне догодовштине у овој реалној представи у којој сам ја играо само улогу статисте и био једина публика. Реална супер представа, карта џебалеска, а крај је био најузбудљивији. ЕКЗ и Даша постале су најбоље пријатељице, чак су и бројеве мобила размениле, а мене су, наравно, окривиле за све. Даша је испратила Екатарину, закључала врата и вратила се у собу. Затим се поклонила, завеса се спустила и то је био крај представе, најбоље коју сам икада у животу одгледао.

- „Како глумим, а?“

- „Одакле ти кључ од моје гајбе?“

- „Па нисам ја гуска, мили мој! Направила сам дупликат! Шта си ти мислио, да ћеш тек тако да се извучеш, а?“

- Раскопчао сам ђипајући осмех и лупио се по челу.

- „Која сам ја будала!“

- „Ма то знам, него како глумим, а?“

- „Савршено! Требала си да упишеш глуму.“

- „Немам ја времена за губљење на студијама. Мене одмах треба да ангажују за неки филм!“

- „Е, јеси луда, бем те у буљу!“

- „Важи! Само пре тога избаци неку линџу. Желим анални оргазам под коксом!“

- Ненормална девојка. Само сам је опсовао, а она већ почела да се свлачи, вади онај лубрикант од кога се, чини ми се, у последње време не одваја, и чека да нацртам линије, како би коксално оргазнирала. Звучи невероватно, али изгледа да ми је суђено да будем све с неким опиченим, ненормалним и поремећеним девојкама. Ја 100% мамлаз, оне 100% луде. Курва судба није само курва, она је телише изопачена курва с морбидним смислом за хумор. Ал ко је јебе! Нек ме кара. Ионако је то само живот који, доказано, не траје дуго, а онда збогом туго и животе од бола, смрт ме чека с отвореним вратима пакла иза којих имам доста посла. Биће то пејбек тајм! Наплата дугова свима који су планету земљу претворили у то што јесте сада, а посебно ћу да наплатим дугове онима који су унуштили Србију и Лесковац.

- Целог свог живота пишем тестамент у коме чуче само дугови, моји, које ће ми паклом наплатити Бог, и њихови, дугови свих оних који су ме за живота карали у мозак. Њима ћу их у паклу наплатити и то с дебелом каматом, а почећу од оног Бајдена, набијем га на цкура, зато што се тај болесник највише залагао за оно бомбардовање Србије 99. а због тога сам ја изгубио шансу да се смувам с једном Аном у коју сам жешће био заљубљен. Недељама сам ковао план како да јој приђем, а онда ме у свему томе прекинуло то зверско бомбардовање, мајке им га натоистичке набијем, које ми је упропастило вишенедељно планирање шеме АНА, коју отада више никад нисам видео, нит сам шта чуо о њој, сем неку гласину да је запалила преко гране. Е, зато га и шиљим целог свог живота да кад одем тамо, у тај пакао, копљем мог шиљокурана пробијем све чмарове политичко-криминалско-секташке, како домаће тако и стране, сцене који су ми уништили живот, и мени и читавој мојој генерацији. Наплатићу им за све! За СВЕ!!! СВЕЕЕЕЕЕ.....!!!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Скочио сам из кревета као збуњени гуштер кога је пробудила сирена за ванредно стање. Зверао сам унаоколо, тражио себе, покушавао сам да се орјентишем у времену и простору. На кревету је лежала Екатарина. Долази ми из чмара у неразум. Колко је сати? Где је сат? Вртим се по соби. Коначно проналазим неки дрвени сат у облику пентаграма. На њему ситне, преситне римске бројке. Ако сат не лаже онда је тачно 04:32. Мајко моја! Готов сам! Убиће ме Марина. Не. Учиниће нешто још горе, оставиће ме! Оставиће ме заувек! Пребрзо сам се обукао. Екатарина је још увак спавала чврстим сном. Зграбио сам моб и патике и излетео из стана. Јебени двадесети спрат, јебено дугме које мораш да притискаш тако да дотиче десну тачку механизма да би се покренуо. Немам времена. Сјурио сам се низ степенице. Летео сам преко њих. Болеле су ме руке, и ноге, и глава, али сам се и даље стропоштавао низ степенице. Напокон сам излетео из зграде и улетео у голфа. Стартовао сам мотор и кренуо. Укључио сам мобилни. Кренуо је да бриди ко блесав. Пропуштени позиви од Марине комада 37, од Уроша комада 24, од Кркензија комада 15, од Наташе комада 4. Поруке. Хиљаде порука. Од Марине: „где си“, „јеси добро“, „зашто си недоступан“, „јави се, молим те, бринем за тебе“, „јави се пичка ти материна“, „пичко једна“, надаље иду псовке и претње. Поруке од Кркија: „мамлазе“, „реко сам ти мамлазе“, све са сличним садржајем. Једино су Уркетове биле у стилу да му се јавим, а он ће да сложи шатру. После тога се и он забринуо. Хиљаде пропуштених позива, хиљаде порука, не знам шта да радим. Газим папучицу за гас док летим кроз пусти Лесковац. Нигде човека, нигде аута, ни птице, ни пса луталице, ничег нигде. Као да је град мртав.

- Напокон стижем у Радничко. Упаркиравам се испред зграде, излећем из голфа, упадам у улаз и трчим по степеницама. Док летим ка четвртом спрату конфузија ми прожима мозак. Тело више не осећам сем вене која ми пулсира на врату, јако, снажно, хоће да прсне. Коначно врата мог стана. И шта сад? Препипавам џепове и тражим кључ. Нема кључа. Нема јебеног кључа! Јебени кључ је код Марине! Други јебени кључ је закључан у стану! Да је зовем телефоном? Не, никако. Да звоним? Не, никако. Да куцнем полако, пар пута па шта ми бог да? Да. Куцам. Ништа. Опет куцам. Опет ништа. Звоним. Звоним, звоним, звоним... Ништа, ништа, ништа... Стиже ми порука. Отварам телефон. Отварам поруку. Од Уркета је:

- „Марина је код нас. Нисмо тренули због тебе целе ноћи. Дођи и ћути. Марина је бесна. Покушаћу да средим ствар. Наташа је на њеној страни. Ти само ћути и гледај у под.“

- Урке ће покушати да ме извуче. Хоће ли успети? Шта му ово значи Наташа је на њеној страни? Па наравно да је на њеној кад су најбоље другарице! Који кретен! Најебо сам. Знам да Урке увек има добру жваку, али овога пута тешко да ми било ко може помоћи. Нема тога што би ме извукло из гована у која сам упао сам, својом кривицом. Марина не зна да сам је преварио. Може само да претпоставља, али не може са сигурношћу да тврди. То је карта на коју ћу играти. Идем пешака код Уркета намерно, како бих обрисао све могуће поруке неприхватљивог садржаја. Не могу да се сетим да ли сам Екатарини дао свој број. Само да ме не зове, само да ми не пусти неку поруку ко она блесава Тамара. Јебо је Биг Бен! Шмркам кокс на сред улице, ко у време Милошевића. Сјебана земља, мртав град, полудели људи, поремећени људи, крваве очи, мржња на мега тоне, нико никог не јебе ни два посто. Шмрчем кокс да се средим, да средим болове у телу, да средим конфузију у глави, да припремим себе кад Марина крене да хистерише. Пролазим кроз двориште, пењем се уза степенице, кокс ме осваја, упадам код Уркета на гајбу. Сви седе у дневној соби. Свима подочњаци до колена. Неиспавани, изнурени, Наташа једва гледа, Урке смишља шатру, видим му у погледу, Марина је сва подбула од плакања, окреће главу од мене, не жели да ме гледа. Урке ми показује очима да седнем за сто за који нико не седи. Урке је на фотељи, Марина и Наташа на кревету. Седам за столицу и палим цигарету. Ћутим. Ћутим као по договору. Урке устаје и ставља кафу за све. Испод трепавица посматрам Марину. Она као да тихо плаче у Наташином поспаном загрљају, која ме кроз поспане очи презриво гледа. Благо речено, масакрира ме очима, и то сањивим, и то зато што сам јој повредио најбољу другарицу. Али нико не зна за превару, сем мене, наравно. То је једина карта коју имам, једини кец из рукава, сламка спаса за коју ћу упорно да се држим ма шта се десило, ма у ком год смеру оптужбе ишле. Нисам је преварио и крај! Скоро да сам и себе у то убедио. Палим и другу цигарету, прва лежи угашена на дну пепељаре. Урке приноси кафу и све четири шољице ставља за сто. Значи, сви се окупљамо за столом. Урке седа за сто и позива Марину и Наташу да приђу. Ове полако устају, прилазе столу и седају за њега. Марина ме и даље не гледа. Гледа у своју шољу кафе. Наташа ме још увек стреља, осећам како јој чауре испаљених метака падају из капака, а меци се забијају у моје тело, пробијају га и остављају га раскомадано. Ране по целом телу, али бол не осећам. Питам се да ли бих осетио бол да ме Марина прострели њиме, да ли бих закрварио да чујем њен јецај? Шта ће се десити? Како даље? Куда даље? Урке смишља прву реченицу. Маневрише. Тражи погодан тренутак и погодну реч. Али нема погодног тренутка. Нема погодне речи. Шта год да каже само ће гурнути пахуљу низ снежну планину и покренути лавину оптужби, увреда и псовки које ће листом све бити упућене мени лично. Ма кога јебе! То је само живот. Узимам шољу, сркућем кафицу, пушим цигарету и ћутим. Озбиљан сам, али поглед ми је прикован за Марину. Урке узима ваздух, видим га левим оком, отвара уста, али из њих не излази ништа. Марина га је претекла. Без хистерисања, без вике, цике, дреке, урлања, без глупих питања, без смарања. Тон минималан, нема грцаја, готово да је равнодушна. Скупљам очи и гледам право у њу. Она гледа у шољу, не миче поглед, само усне.

- „Кад попијем кафу идем у стан да покупим своје ствари. Само своје ствари. Идем на станицу и првим аутобусом палим за Београд. Чекам први авион који лети за Аустралију. И не враћам се више никад. Никад...“

- ВРААААООООО....!!! Атомска бомба! Управо ме је разнела. Очекивао сам све, али ово, никада. Само сам помислио на то, али никада то стварно нисам и очекивао. Урош ћути, не зна шта да каже, Наташа је збуњена, ја сам мртав. Не могу уста да отворим. Хоћу, напрежем се, али ми не успева. Марина устаје са стола, Наташа скаче за њом. Преклиње је да стане, да размисли, да прича с њом, да прича чак и са мном. Било шта. Било шта... Марина не проговара. Одлази. Наташа иде за њом. Излазе с Уркетове гајбе.

- „Ако си то хтео, океј. Али ако ниси, онда не знам зашто још увек седиш ту.“

- „А шта да радим?“

- „Трчи за њом, мамлазе! Извини јој се, замоли је да ти опрости. Кажи било шта, само немој да је пустиш да оде у таквом стању!“

- Устао сам и кренуо. Урош је ишао за мном. Марину и Наташу сустигли смо тек на вратима стана. Ушли смо унутра, све четворо. Марина је одмах кренула да се пакује. Наташа ју је молила да остане, бар још који дан. Урош је стајао на вратима спаваће собе и ћутао. Шта да радим? Шта да кажем? Кокс ме је управо шутнуо у оном стању безосећајности. Тамо где ми је све равно. Пришао сам прозорима и отворио један. Хладан мартовски ваздух у плусу испунио је собу. Пришао сам кавезу и отворио вратанца. Сви су ме збуњено гледали, чак и Марина. Гурнуо сам руке у кавез и шчепао Чичу и Аурору. Извукао сам их из кавеза и кренуо ка прозору.

- „Шта то радиш?“

- „Пуштам птице аут.“

- „Остави моје птице! Носим их са собом!“

- „Неће ти дозволити да их пренесеш преко гране. Такав је закон.“

- „ВРАТИ ПТИЦЕ У КАВЕЗ, МАМЛАЗЕ!!!“

- „Ако ти одеш од мене, нек иду и птице. Али не с тобом. Ти идеш својим путем, оне својим, а ја остајем сам... без пута... сам.“

- „Пусти их. Боље ће им бити напољу него овде с тобом!“

- Вербални шамар од Марине. Окренуо сам се ка прозору и гледао у ведро небо. Птице су ми дрхтале у рукама. Подигао сам их ка небу.

- „ЛЕТИ ЧИЧА! ЛЕТИ ЂЕНЕРАЛЕ! СЛОБОДАН СИ! Сад си напокон слободан...“

- Чича и Аурора полетели су ка небу, вртели се у круг, цвркутали, а затим нестали иза крова суседне зграде. Напокон су птице слободне. Окренуо сам прозору леђа и погледом се вратио натраг у собу. Наташа и Урош стајали су на вратима. Марина на корак од мене. Ништа није рекла, само је одмахнула руком и наставила да трпа само своје ствари у кофере. Отворио сам фиокицу и извукао из штека 8,5 сома евра и 24 сома динара. То је било све што сам имао. Згужвао сам лову и гурнуо у једну врећицу, зашнирао је и ставио у Маринин кофер. Марина је подигла поглед и забола га у моје зенице.

- „Није ми потребан твој смрдљиви новац!“

- Овај метак сам осетио. Заболео ме је. Гадно.

- „То није мој новац, већ твој! Од куће коју смо продали и нешто приде што си зарадила у бункеру. Зарадила си много више, али то је све што имам. То је твоје... Нек ти се нађе...“

- „Не треба ми! Вади то напоље из мог кофера!“

- „Више не требају ни мени...“

- Сео сам на кревет и припалио цигарету. Марина је извадила врећицу и бацила је на други крај кревета. Наставила је да трпа своје ствари. Након што је напунила први кофер, прешла је на други. Устао сам са кревета и лагано јој пришао. Ухватио сам је за десну шаку, сваки мој покрет помно је пратила мараката очима, скинуо сам јој прстен с палца, ухватио сам је за леву шаку и навуко јој прстен на домали прст леве шаке. Још увек јој је лева шакица била у мојим рукама. Погледи су нам се сусрели. На трен смо се једно другом окупали у воденим очима. Али само на трен. Извукла је шаку из мојих руку, погледала у прстен, скинула га с домалог прста и бацила на кревет.

- „Касно је...“

- Више нисам имао чиме да је задржим. Спаковала се и окренула ЛЕГАС. Аутобус за БГ има тек у 15:00, сада је 10:46. Све што је спаковала сместила је у ходник. Прешли смо у дневну собу и сместили се ко се где затеко. Наташа је приставила и послужила кафу. Скувала је чак и мени. Марина се договорила с Урошем да је одвезе на станицу, овај се понудио да је одвезе до Бг-а, до аеродрома, Марина се премишљала, Наташа се умешала, Марина је прихватила. Урке ми је намигнуо. То је био сигнал да нећемо чекати тројку, већ да ћу ја имати доста времена за маневар. Можда чак до сутра, јер сам у Уркетовом мигу, препознао његов стари трик. Ауто данас неће издржати пут, средићу га до сутра и крећемо раном зором, или нешто у том фазону. Мада, мислим да ће тешко та фора задржати разочарану Марину. Или ће је можда задржати, само не знам докле.

- „Марина - проговорио сам - а да ипак мало размислиш о свему.“

- „Немам о чему да размишљам.“

- „Имаш!“

- „О чему?“

- „О нама!“

- „Ми више не постојимо. Ти си нас уништио...“ - заискри јој суза у оку.

- „Није баш све уништено.“

- „А шта је остало?“

- „Шанса...“

- „Шанса? Каква шанса? Чија шанса?“

- „Наша шанса. Имамо круг...“

- „Немамо више круг. Ти си га деформисао. Сад је троугао, можда чак и четвороугао.“

- „Није. Још увек је круг...“

- „Молим те... Престани...“

- Престао сам. Припалио сам цигарету и забио поглед у под. Наташа је молила Марину да још једном размисли, да ми пружи још једну шансу, али ова није хтела ни да чује. Урке није успео да избоксује Маринин одлазак за сутра, није могао ни за вечерас. Марина га је уценила, или је он вози у три, или она бусом иде сама. Значи тројка. 12:52. Све мање времена да задржим Марину, све мање времена да јој било шта кажем. Отишао сам до спаваће собе, узео врећицу с ловом и прстен, и вратио се натраг. Сео сам крај Уроша и тутнуо му лову и прстен у џеп. Климнуо је главом. Потом сам пришао Марини, клекнуо крај ње, узео је за руку, није се опирала, ручица јој је била хладна, бела, мирна, али су јој очи дрхтале. Ниједан други део тела, само очи. Прислонио сам усне на њену лед белу ручицу, задржао их пар тренутака, и нечујно их уклонио са њених прстију. Поново смо упали једно другом у очи. Њене су дрхтале, моје су се пуниле водом.

- „Опрости ми... - хтео сам да кажем још нешто, али нисам знао шта - ... опрости ми...“ - поновио сам још једном.

- Устао сам и изашао ван из стана. Нисам знао куда да идем. Нисам знао ни зашто сам изашао. Сео сам у голфа и кренуо бесциљно да лутам по лесковачким друмовима. Не знам колико сам се дуго возао по граду кад сам изненада угледао неку биртију и упаркирао се пред њом. Не знам колико је било сати, не знам ни како се звала биртија, само сам ушао унутра, сео за осакаћени сто и наручио литар вотке. Чим је конобарица спустила вотку и чашу на сто, кренуо сам с уништавањем вотке, и себе. Цимао сам чашицу за чашицом. После седме или осме чашице, бацио сам поглед ка конобарици. Гледала ме замишљено. Имала је плаву таласасту косу, негде око четрдесетак година, можда коју мање, напуцане груди и добре ноге. Седела је за шанком, пијуцкала нешто провидно, пиљила у мене, пиљио сам ја у њу. Сем нас двоје, никог другог није било у биртији. Гледао сам у конобарицу, а мислио на Марину, сузе су ми пуниле капке и полако их напуштале, сливајући се низ моје образе. Настављао сам беспрекидно да натапам јетру вотком. Поглед ми се мутио, конобарица је нестајала, а са њом и шанк. Нестајала је и биртија, а са њом и ја...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Зграда Три шешира. Висока у пизду материну. Блајцована живи на јебеном 20-ом спрату. Јебена блајцована је јебено слатка и носи име највећег рок бенда на Балкану, и шире. Само да ради лифт, само да ради лифт, само да ради лифт...

 - Јебени лифт јебено не ради! Притискам дугме већ седми пут и ништа. У реду. Следи планинарење до двадесетог спрата. Седам на првом степенику, шмркам линџу, палим пљугу и лагано крећем. То исто радим и на првом степенику 5-ог спрата, само без пљуге, осећам да ми крчи плућа и вене, и тако успорава моје пентрање. Седим на двадесетом спрату, душа ми је у зубима, шмркам ко зна коју линију, палим буксну и покушавам да се саберем. Док сам стиго до 20-ог спрата одмарао сам се једно 10-ак пута. За леђа ми шкљоца брава и нечија врата се отварају, џоинт ми је у рукама, управо испуштам дим, џепови су ми пуни вутре и лобеске, држим у крилу књигу Чезареа Павезеа, Доћи ће смрт и имаће твоје очи. Не знам ко стоји иза мене и не пада ми на памет да се окренем, јер ко год да је, почео би да крешти и виче упомоћ, ако га пре тога не би стрефила срчка. Кораци иду ка мени, значи странца није брига за смрт, за гудру. Или има превелика муда, или му се јебе и за мене и за оно што ја радим, или је то можда...

- „Хеј! Немој да седиш на хладном бетону, прехладићеш се.“

- Да. То је блајцована. Осећам њен глас на свом врату, топао глас, нежан глас, и додир руке на мом рамену. Као да сам омађијан, дотакла ме је и ја сам већ почео да лебдим, узела ме за руку и повела у свој дом. Више нисам био уморан, више нисам био нервозан, био сам препорођен. Свуда по њеној гајби леже, седе, или стоје неки Вудуи, Гуруи, Буде, Исуси, Бели анђели, неке направе од дрвета, успомене одавде, успомене оданде, фикус у ћошку, застава Србије, застава Јамајке, постери Боб Марлија, Ник Кејва, ЕКВ-а, Милан Младеновић виси на огромном постеру, капе, капе, капе, на све стране капе разних боја и облика, јастучићи, жути, љубичасти, плави, зелени, Џони Деп на постеру, опасан глумац и добар лик, Мики Рурк на постеру, опасан глумац и опасан баја, колекција књига разних аутора, колекција цеде-а разних извођача, коначно седам на неки кревет, леп је, удобан, мекан, топао. Можда је блајцована до сад лежала у њему. Јесте, има њен мирис. Још увек је свеж. Екатарина пали неке миришљаве штапиће, доноси неку флашу неког пића, ставља две чаше, сипа пиће, као да сам у неком сну, бацам себе из сцену у сцену, не могу све да похватам и попамтим. Морам нешто да је питам, да проломим тишину, разбијем сан и улетим у јаву...

- „Које је то пиће?“

- „Јегер...“ - као неки ехо одзвања ми Екатаринин глас.

- Нисам је најбоље разумео.

- „Јегер?“ - упитах.

- „Џегер...“ - опет проклети ехо.

- „Џегер?“

- „Како год теби одговара Борисе. Хоћеш неку кафу?“

- „Не. Радије бих тебе... Мислим, немој погрешно да ме... хтео сам да кажем да нећу, мислим, кафу... него... тебе, овај...“

- Шта ми се то дешава? Онај мирис оних свећа ми мути чула, или овај Јегер, Џегер, шта ли је већ, или онај кокаин који сам ушмркао у себе, количина која би требала да ми разнесе срце. Хоће ли? Хоће ли? Хоће ли... Изгледа да неће. Мој број још увек није на реду. Или то, или сам избалансирао чуку оним џохусафетом.

- „Желиш мене?“

- Ух... препаде ме кучка. На тренутак сам заборавио на блајцовану.

- „Мислио сам да седнеш поред мене. Јебеш кафу.“

- „Значи не желиш ме?“

- „Нисам то реко.“

- Шта мислиш ћурко једна, гуру вуду ћурко, дал бих пентрао себе на јебени двадесети спрат да те не желим?

- „Видим донео си ми књигу. Знала сам да је имаш.“

- „Да.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Колико ће да ме кошта долазак смрти с мојим очима?“

- „То не знам... То мораш сама да се договориш с њом...“

- „Мислила сам на књигу, изгубљени. Колико ће да ме кошта књига?“

- „То је поклон. Од мене за тебе!“

- „Зашто?“

- „Због твог имена!“

- „Свиђа ти се?“

- „Да, свиђаш ми се...“

- Блајцована је почела да се цери. Заценила се од смеха.

- „Мислила сам на име! Моје име, Екатарина...“

- „Да, на то сам и мислио...“

- „А ја ти се не свиђам?“

- Јел она то мене зајебава или шта?

- „Наравно да ми се свиђаш! Преслатка си!“

- Која патетика.

- „Штета.“

- „Не разумем...“

- „Штета што ти се свиђам.“

- „Зашто?“

- „Па ти си верен. Имаш вереницу! Или си можда и то заборавио, изгубљени?“

- „Немам ја вереницу! И не знам о чему причаш.“

- „Теодора ми је рекла да си верио неку клинку.“

- „Која Теодора?“

- „Теодора са Више Текстилне. Преко ње смо се и упознали. Зар си заборавио?“

- Теодорааааа... Да. То је она риба што сам с њом ваљао козметику. Њој дајем по набавној или испод цене, она ми за узврат налази хрпу муштерија. Како то да заборавим? И како сам заборавио Екатарину?

- „Нисам... Нисам него сам се мало збунио пентрајући се на овај твој двадесети спрат. Што вам, бре, не ради лифт? Могла је чука да ми рикне од овог планинарења!“

- Екатарина се поново смејала ко блесава.

- „Ма лифт ради, само кад притиснеш дугме мораш да га гураш у десну страну, ту једино дотиче механизам и покреће лифт.“

- Гурнуо бих ја теби један, више пута, и дотако ти крај механизма што мрсиш ту међу ногама.

- „Е, јебига!“

- „Нема везе. Дрмни то пиће, да се мало опоравиш.“

- Рече Екатарина и слисти своје пиће. Нисам чекао да ми се двапут каже. И ја сам слистио своје.

- „Значи поклањаш ми књигу?“

- „Да...“

- „И значи верио си ту малу?“

- „Коју малу?“

- „Па Теодора каже...“

- „Е, пусти то што Теодора каже. Никог ја нисам верио!“

- „Значи слободан си?“

- Значи, значи, значи, значи.... Хиљаду значи. Шта јој то јебено значи, јебено значи?

- „Па нисам иза решетака.“

- Екатарина је устала са кревета и сместила Чавезеа у своју малу кућну библиотеку, затим се вратила на кревет. Села је малчице ближе мени. Сигнал или шта? Ко би га знао. То је женски мозак, а женски мозак је компликована работа. Жене ни саме не знају шта хоће од себе, ни ја не знам шта хоћу од себе, а камоли да читам сигнале, који можда нису сигнали, од неке Екатарине Значи.

- „Имаш ли грас?“

- „Наравно!“

- „Па мотај, шта чекаш?“

- Чекам да се скинеш.

- „Мотам, мотам...“

- Док сам ролао буксну, Екатарина је сабила још две чашице оног Јегера-Џегера, допунила моју и рекла ми да је дрмнем на екс како би могли да наставимо даље да лочемо. Мени су руке биле заузете, па сам је замолио да ми полако сипа пиће у уста, а нарочито сам је замолио да буде пажљива према мом новом дуксу на коме је стајала слика Аврил Лавињ, на леђима дукса писало је: I don't give a damn 'bout my bad reputation! Екатарина се насмешила, узела чашицу у руке и лагано, кап по кап, сипала ми у грло. Освежавајуће. Још ме је онако држала за потиљак како би све било фул. Очаравајуће. Кад је искапала све из чашице налила је и себи и мени још по једну. Изи вумен, ар ју факинг крејзи? Смотао сам индо, припалио и почео да вучем, скроуз до муда. Затим сам индо предао Екатарини која је вукла скроз до... е па не знам докле, ал по њеном погледу, рекло би се да је негде дубоко, дубоко...      - Док је ЕКЗ вукла маријуану, ја сам цртао беле линије које су се ЕКЗ, судећи по њеним разрогаченим зеницама, веома допале. Искључио сам моб. Поварили смо џоинт, снифнули линке, поцврцали Јегер-Џегер, и некако се, не знам како, нашли на поду њене гајбе. Тепих је био мекан, уљуљкивао нас је у себе, као да је био водени. Екатарина се смешкала и показивала ми неке шаре на плафону њене гајбе. Ја их лично нисам видео, али ме она уверавала да су ту, јер их је, како одговорно тврди, она лично нашарала пре пар дана. Рекла је да их је цртала баш с тог места, на коме сад лежимо, неком дугом и танком црном оловком која је испустала љубичастоцрвену боју из себе.

- „Значи шаре су љубичастоцрвене, разумеш?“

- Настављала је ЕКЗ да једе говна и трипује и себе и мене. Више је нисам слушао. Док је она препричавала своје трипове, трипујући се триповима, ја сам гледао њен савршени профил. Несвесно сам прешао прстима преко њеног носића и усана, она је и даље причала, као да ме није констатовала ама ич, настављао сам да шарам прстима по њеном лицу, као да нешто цртам. Умукнула је тек кад сам јој упловио у поглед и кренуо жешће да цртам, ни сам не знам шта, по њеним образима. Изненада ме шчепала за руке и раздрала се:

- „ПРЕКИНИ!!!“

- Из основа сам прекинуо, али се с њеног тела нисам скидао.

- „Ти уопште не слушаш шта ти ја причам!“

- Наравно да не. Ко још слуша глупе трипове лудаче нафиловане свим и свачим.

- „Слушам те. Само ми се више свиђа кад те додирујем, кад ћутимо обоје, кад се гледамо...“

- Чим сам јој уснама дотако врат, Екатарина је почела снажно да уздише, а мени је патка почела силовито да се диже. Изгледа да је мој мозак послао сигнал за јуриш, а глупи курац то буквално схватио. Екатарина га је осетила, па наравно да јесте кад се мајмун изненада диго и распаучио је ту негде по дупету, јер је тако наместила ноге као да се карамо мисионарски, али смо заправо обоје били обучени, и одмах се насмешила, рекавши да сам баш немиран. Ја сам јој одговорио да то нисам ја, већ он, и да стварно не знам шта му је, а она је на то одговорила да је он баш немиран и упитала ме како га зовем. Мислио сам да ме зајебава, али је она настављала с тим питањем. Како зовем свој курац? Ја глупље питање у животу нисам чуо. Зовем га курац, кита, кара, патка, фалус, уд, мпо илити мушки полни орган, зовем га мајмун, тупсон, мамлаз, мазга, псујем га и јебем му матер разноразним именима, али му никад нисам дао неки надимак, а Екатарина је баш то желела да чује. Запела ко Здравко за спржу:

- „Кажи ми, кажи ми, кажи ми...“

- Морао сам да смишљам јебени надимак, а нисам имао представу како да га назовем. Шта ако јој се не допадне надимак и онда се предомисли у вези сексачине на коју смо се управо спремали да се бацимо? А онда сам ситуацију преокренуо у своју корист, рекавши да би ми била велика част, и мени и мом курцу, кад би му она смислила неки надимак. ЕКЗ је била веома пријатно изненађена на указану јој част и прихватила је понуду. Изабраће му надимак, то јест, крстиће ми курац, али мора прво да га види. Жели да види како изгледа, па ће му онда дати име, надимак, шта већ, каже да једино тако може, јер не ради ништа на невиђено. Добро, шта сад. Устао сам и скинуо трешке и боксерице. Мазгов је јуришао. ЕКЗ га је узела у руке и почела да га разгледа ко да је он нека патофна коју она купује на бувљаку па јој тражи онај фалш. Набијем је на курац баш! Померала га лево, па десно, па горе, па доле, па му препипавала јаја, јеботе, ко да сам код неке докторке тестисолога и патколога, која се бави проучавањем естетског квалитета. Трајало је дуго, али је нисам прекидао. Кад је завршила технички преглед, бацила је поглед ка мени. Кита ми је стајала усправно, била је у њеним рукама и то је био добар знак, али сам се прибојавао надимка. Њен поглед био је нечитљив, готово прозиран, без иједне примесе било каквог наговештаја неког сазнања. Бојао сам се да, можда, није задовољна његовим изгледом, па ће му због тога залепити неки дунђерски надимак и тако ми набити комплекс. Ако га сад увреди, мамлаз има да спласне и тешко да ће се дићи наредна три дана. Чекао сам пресуду. Ослобађајућа или осуђујућа?

- „Зваће се... Дон Карнак!“ - рече ЕКЗ, не испуштајући га из руку.

- „Дон звучи супер, ал шта му дође то Карнак? Јел позитивно ил негативно?“

- „Е, изгубљени... Управо си добио похвалу столећа! У старој египатској престоници, по имену Теба, постоје храмови у Карнаку из доба фараона. То су уметничка дела архитектуре!“

- „Хоћеш да кажеш да је таман толики колики треба да буде?“

- „Баш тако!“

- „Значи Дон Таман!“ - узвикнух поносно, а Дон се још више испрси.

- „Значи Дон Карнак! Немој да ме преправљаш!“ - бесно рече ЕКЗ и стисну Дона драконски.

- Не знам како је било њему, ал мени су се обрве најежиле, а бол ми се забио у слепоочнице. Чини ми се да ми је чак и севнуло ту негде у углу ока. Али, држао сам се стоички. ЕКЗ је мало попустила са својим драконским стиском и кренула лаганица да га дрка и при врху лиже врхом језика. У паузи њене игре, наредила ми је да смотам индо. Каква кучка. Ја треба да мотам џукс, а она да га лиже и дрка. Ја стојим, она седи. Ја се мучим, она ужива. Мислим да није фер. Ал... ааааалллл га лиже, бре! Професионално, нема ша! Једва сам смотао џукс. Био је јадан и згужван, рањен на неколико места, ко да је изашо из рова по коме је константно 24 часа била осута минобацачка паљба. Запалио сам га и разбуктао како бих га оживео и вратио му веру да за њега још увек има наде. Бакљада је одпочела и горе и доле, онда је доле стала те сам ја, тешка срца, морао Екатарини да предам распламсалог. Вукла је ко луда, а кад је избацивала дим из плућа дувала је дуректно мом таман дону у уста, ко да му је давала шатове. Лудача! Оће да ми напуши курац! А шта ако успе, па се овај сав разнежи и омлитави? Нисам доктор, нисам патколог, и не знам шта да чиним. Пустио сам је да настави, ваљда му ништа бити неће, а колико видим, ЕКЗ је то било веома интересантно. Смејала се и пушила ми га, а у паузама ми је лизала тестисе. Уморио сам се од стајања па сам ЕКЗ замолио да мало прилегнемо на кревет. Пристала је. Добро је. Пре тога лобеска како бих се мало повратио, и ја и Дон Таман, односно Карнак. Могу рећи да ми је надимак импоновао. Легао сам на леђа и пустио луду ЕКЗ да скаче по мени, да задовољава и себе и мене. Кад би свршили, цимали би џукс, лобекс и Јегер-Џегер, кога је ЕКЗ имала у огромним количинама, а затим настављали сеансу. Ја доле, она горе, и тако редом...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Није дотакла ништа што би могло да боли, њене руке су беле као лед, њене мисли су чисте она мисли да воли, она верује, верује. Неће доћи на јесен када опада лишће, неће доћи у зиму кад је снег, није имала разлог, није имала када, да остане, да остане, крај мене, крај мене. Да ли да верујем у то?...“

- Пролеће је стигло, фајнли! Стигло је брже но што сам га очекивао. Обзиром да се планета земља скроз пореметила, као и људи на њој, као и космос, и клима, мислио сам да ће и поремећена зима потрајати све до средине априла. Некада је знала чак и тада чврсто да рока, а баба-Марта нас је јебала, ако не сваке, а оно сваке друге године, и то баш, онако на минус. Међутим, клима је зајебана ствар, с њом никад ниси на чистац, овога пута, то јест ове године, пролеће нам је стигло 22 марта. Леп дан, напољу читавих 15 у плусу, људи врве на све стране, ја седим у бункеру, пушим пљугу и уживам у песмама ЕКВ-а. Нисам одврнуо стерео на голфу, који је овога пута због лакшег преноса робе стајао у бункеру, а не на паркингу пред бувљаком где га иначе остављам, већ сам пустио на шестицу, таман да се лепо чује у бункеру и малкице ван њега. ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је историја, ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је рок ен рол, ЕКВ мора да се чује, јер то је квалитет, то је поезија, то је наш штит који нас брани од налета турдифол мозгова с оне стране бувљака који су опичили неки кретенско скаредни ошљарски шлајм из грнд организације. Пола бувљака се тресе од те језиве катаклизме коју они зову музика, зашто, не знам, можда им неко тако реко, ако јесте, зајебо их грдно, али их не чујемо ми, јер ЕКВ сасвим солидном јачином певуши из сонија и тера тај смрад што даље од наших рафинираних чула слуха и музичког укуса.

- Јуче смо се вратили у наш стан, с мале суживот-екскурзије по Уркетовој гајби коју ћу памтити по много чему. Било је лудо и незаборавно, а Урке се чак и верио. Какав мајмун! Од тог шока се још увек опорављам, полако прихватам ту чињеницу, онако део по део, да Урке стоји пред вратима брака. Најебо је, ал то је његова ствар. Елем, кад смо се вратили у стан, у сандучету нас је чекао онај картончић који те обавештава да ти у пошти књава нека пошиљка и да мораш за пет дана да одеш по њу, иначе она иде натраг пошиљаоцу. Мене је лично моментално за ту информацују заболела патка, али то картонче није било за мене, већ за Марину. Кад је прегледала картончић, видла је да је пошиљаоц неко из Аустралије и да има још један једини дан да покупи пошиљку. Она није имала представу ко би њој могао да пошаље било шта из Аустралије, будући да никог живог свог нема на овом белом дуњалуку, сем оца скота који ју је давно напустио, себично говедо једно и саможивник, ко га јебе, а ја па тек нисам имао представу о чем се тука ради. Зато је Мариница својим скутером отишла до Поште по ту пошиљку, а ја сам с Кркензијем седео у бункеру и шљакао, тачније, он је шљакао, ја сам морао да правим поруџбенице, али и то је шљака, и то неко мора да ради. Чекали смо и Уркета, отишо да одвезе вереницу на факс. Следећег викенда иду код њених у Врање, на неки као ручак, и да се Урош упозна с тазбином. Е, то су муке. Ја сам му лепо говорио, ал он ме није слушао. Сад нек куса то што је муљао. А то је тек почетак. Најебо га је Лолче, ко кока кад се певац разјебе, па крене да је гази, и гази, и гази... а њој очи испадају, кокодаче ко помахитала, узалуд, јер је певац не чује, разјебо се ко блесав па му се јебе за њено кокодакање, па јебе и гази, јебе и гази, јебе, гази...

- „Ћао Борисе!“

- „Еј... Здраво!“ - одакле ли знам ову рибу.

- „Шта има?“

- „Ево, шљакамо мало. Код тебе?“ - зашто не могу да јој се сетим имена или бар одакле је знам.

- „Ево дошла да пазарим нешто код тебе!“

- Па зари ми, бејбе, тај језик у моја уста! Шта чекаш кој мој?

- „Шта те занима?“

- „Много тога, ал ја бих да прво кренемо од неке књиге. Неопходна ми је, а не могу нигде да је нађем!“

- Много тога, рече пиче с очима боје маслине, пуним привлачним уснама, сисићи су јој затрпани дубоко испод дукса, али се ипак виде, значи ту су, кратка блајцована косица, симпатично лице... ух...

- „Наћи ћу ти ја ту књигу, макар се налазила у самој згради Пентагона!“

- „Знам да можеш да набавиш сваку књигу, зато сам и дошла код тебе!“

- Позвао сам је да уђе у бункер и седне. Приставио сам кафицу, за мене и њу, Крка је одбио, и наставио да чаврљам с привлачно девојче које занима много тога и неко књишче, ал му још не помену наслов. Распричала се нашироко о себи, а ја сам је помно слушао, желећи да на тај начин од ње извучем информацију како се зове. Покушавао сам да се сетим одкуд је знам, лик ми је познат, али име и одакле вуче то познанство, то ме мучи, јер не знам, не могу да се сетим. Блајцована и даље прича, Марина ускоро треба да наиђе, и ја морам под хитно да скратим овај разговор који не води ничему. Персонално мени не пружа никакве релевантне чињенице које би ми биле од користи да сазнам ко је та мала. Зато је прекидам и питам је коју књигу тражи, она одговара:

- „Чезаре Павезе, Доћи ће смрт и имаће твоје очи.“

- Што не долази више, пичка ли јој материна! А моје очи имати неће, јер да ја имам своје очи, оне би гледале само Марину, а не свако женско што ми, макар и кришом, упути поглед; то нису моје очи, ко зна чије су, ја сам само тело које их носи. Моја душа нема везе с тим. Где ли то падам? Марина једном рече да стално падам у бунар сопствених мисли и да се тамо давим. У праву је. Ето, и сад се давим. Шта ли је била тема разговора? А да, књига. Имам ту књигу, тамо ми је у тезги, али ја се правим луд и кажем јој да је имам, али да ми је на гајби и да ћу јој је лино донети на кућну адресу, само мора да ми је да, мислим адресу, и број телефона. Она се смешка док записује адресу и број телефона, како сам лако успео да јој то извучем, и пружа ми папирић.

- „Још увек живиш у Три шешира?“

- „Наравно. Зашто бих мењала добро, за лоше!“

- „Како то мислиш?“

- „Па што бих се враћала код мојих на гајбу, кад имам двособан стан?“

- „Па и то што кажеш“ - испитујем ли испитујем.

- „Чекај! А име ниси мењала?“

- „Ха, ха... Наравно да нисам. Зашто бих?“

- „Одкуд знам. Можда се прерушаваш, мењаш имена, можда си страни шпијун?“

- „Не. Мењам само косу, боју и облик, име ми је увек исто. Зашто бих мењала тако лепо име као што је Екатарина?“

- НЕ СЕРИ ДА СЕ ЗОВЕШ ЕКАТАРИНА???

- „Прелепо, као Екатарина Велика!“

- „Јел знаш да си ми то исто рекао кад смо се први пут упознали?“

- Не. Вероватно сам био пијан ко торба, ил нагудран до бесвести.

- „Могуће, могуће...“ - ајде вади се из чабра. Оћеш да дође Марина и јебе ти матер, оћеш да те блајцована провали да немаш појма ко је она? Вади се коње, вади се...

- „Моји су ми дали име баш по бенду ЕКВ! Они су били они хипици 70-их, 80-их, а и касније. Пренели су и на мене тај рок ген, тако да се и ја не одвајам од рок звука!“ - рече и сркну последњи гутљај кафе.

- „Супер, Екатарина! Ја, овај, сад идем нешто до града, па ћу да свратим код мене на гајбу да узмем књигу и зовем те на фон да се договоримо где да се нађемо. Оке?“

- „Оке! Само ми реци која је цена?“

- „Ма, договорићемо се. То је најмање битна ствар. Чујемо се касније?“

- „Важи!“ - скочи блајцована, цмокну ме у образ, и нестаде у гужви бувљака.

- Брзо сам се окренуо и осмотрио простор око себе. Марине нема на видику, значи супер.

- „Ко ти је ова?“

- „Неам појма. Али ћу сазнати ту најт!“

- „Немој да ти и Мариница сазна ту најт!“

- „Неће Кркензи, донт вори! Имам идеју!“

- „Јели, ти од оне хаварије с Уркетом ниси радио Марини иза леђа?“

- „Нисам. Што?“

- „Па кад толико дуго ниси, онда не мораш ни сад!“

- „Кркице, брате, сад је пролеће. Закон природе каже да је врбопуцању дошло време. Значи нешто мора се креше! А, буди искрен, па ми реци, би ли ти пропустио ову блајцовану рок Екатарину?“

- „Ни за живу главу!“

- „Ето видиш. Зато немој да бринеш, Кркензи, мени је пакао одавно спремио ћелију, само је питање трнутка кад ће извући мој број, а пре но што га извуку, ја бих блајцовану да блајцнем, малкице. Мислим, кад већ идем у пакао, барем да имам лепе успомене с ове морбидне овоземаљштине...“

- У разговору нас је прекинула Марина, која је улетела скутером у бункер и умало нас све није погазила. Откачена, бре, сто посто.

- „Каква је то пошиљка?“

- „Ма неко писмо из Аустралије. Не знам, нисам га још отворила.“

- „Ко може да ти пише из Аустралије?“

- „Везе немам...“

- „Ајд отварај га да видимо!“

- Марина је села на столицу, запалила пљугу, као и ја, отворила писмо, и кренула с читањем, у себи. Седео сам преко пута ње и гледао је равно у очи. Како се писму ближио крај, тако су њене очи биле све воденије, а кад је завршила с читањем, једна малецна сузица јој се стропоштала низ образ. Брзо је отклонила њен траг, удахнула ваздух, смотала писмо у коверат и метнула у џеп од јакне.

- „Од кога је писмо?“

- „Од неког адвоката из Перта.“

- „Адвоката?“

- „Да.“

- „Ког адвоката? Чијег адвоката? Шта хоће тај адвокат из Перта од тебе?“

- „Шта те боли курац!“

- Марина је била нервозна. Прочитала је писмо, зна о чему се ради, а очигледно је у том писму нешто што њој не одговара. Чини ми се да је нешто веома озбиљно и зато морам да сазнам о чему је реч.

- „Марина, дај ми то писмо. Хоћу да га прочитам!“

- Погледала ме попреко, а онда је извукла коверту из џепа и пружила ми је. Отворио сам писмо и кренуо да читам. Неки Џералд Олафсон, смрди на неку аустралијско-шведску комбинацију, тврди да је он адвокат покојног Радише Бошковића, и да, по тестаменту покојника, Марина има велики део наследства. Онда иде трте-мрте, бла, бла, бла, и да мора да дође у Перт, Аустралија, како би потписала нека документа, преузела наследство, бла, бла, бла, тамо ће је сачекати он и госпођа Бошковић, која јој сада дође нешто као маћеха, бла, бла, бла, све пише на енглеском, који је смотан у аустралијско-америчком сленгу, и много тога ми није јасно. Неки Џералд сере о томе како Марина треба да се запуца с једног краја света на други, како би покупила огромно наследство које јој је оставио неки покојни Радиша. Све смрди на трговину белим робљем. Ва да фак из дис?

- „Ко је, бре, тај Радиша, јеботе?“

- „Мој ћале.“

- А???

- „Како то мислиш, твој ћале?“

- „Тако лепо! Ја сам Марина Бошковић, а мој отац се зове, односно, звао се, пошто је сад мртав, Радиша Бошковић!“

- „У јеботе!“

- „Јесте, Борисе, јесте. То је онај смрад који ме је напустио кад ми је био најпотребнији, сјебо ми је живот, па би сад на неки начин хтео да окаја своје грехе, да му опростим, да се сажалим на њега. Себични смрад. И мртав је смрад и то себични. Оће човек у рај, а заслужио је најгори могући сценарио пакла. Оће да одем тамо и покупим то имање, и ту лову на рачуну, и да му тако опростим, да на тај начин његово смрдљиво, себично, мртво тело почива у миру. Е, неће моћи! Нек труне без мира! Нек смрди у рупи и нек гори у паклу!“

- Покушавао сам да смирим захукталу Марину, бесну на свог мртвог оца, оправдано бесну, али он је сада мртав, и, колико видим, оставља јој поприлично добар део наследства, таман толики да Марина комфорно живи у Перту до краја живота. У писму пише кућа од 200 квадрата, на Маринино име, имање око куће, преведено на наше мере износило би негде око 50-ак ара, и рачун у банци на 50.000 америчких долара. Све у свему, Марина је богата осамнаестогодишња Српкиња из Лесковца, којој се нуди аустралијско држављансрво и живот у Перту. Тачније, то је услов да би Марина постала богата. Значи, мора да оде у Перт, постане аустралијанка и постане богата, али мора да остане тамо, јер нема право да продаје кућу и имање, нити да подиже новац уколико не узме њихов пасош, наш може да задржи, и пријави боравиште у Перту. И мртав себични смрад, мучи и зајебава моју Марину. Е, пичка ли му материна она себична! И њега ћу да јебем кад одем у пакао! Тврдо!

- „Добро. Шта си одлучила на крају?“

- „Рекла сам ти. Не желим ништа од њега. Ништа!“

- „Гледај овако. У потпуности те разумем и слажем се с тобом, и подржавам те. Али, мислим да је 50.000 долара плус кућа плус имање нешто о чему би ипак требала да размислиш. Нек сачека то неки дан, нек одстоји. Ти лепо и полако размисли о свему, среди утиске, извагај предности и мане, па ћемо онда да попричамо, а ти ћеш на крају донети одлуку. Немој да брзгаш. Немој да те инат превари. И зајеби с том причом о искупљивању грехова. Бог није материјалиста, то шлихтање донацијама и остале тричарије су сервирали земаљски лопови под мантијама, то нема везе с Богом, неће он добити опрост ни од кога зато што је теби оставио пар долара и неки кућерак. То не може да надомести зајеб који ти је учинио. Немој да ти то буде најтежи тег кад будеш вагала. Размисли добро, имаш неколико дана, а онда ћемо о свему томе да се договоримо ко људи, наравно, ти имаш завршну реч. Океј?“

- Марина је изгледала тако као да је управо вагала, иако сам јој више пута реко да остави кантар за неки други дан. Угасила је цигарету, истргла ми оно писмо, са све ковертом, из руку, и поново га смотала у свој џеп. Припалила је нову цигарету, погледала ме погледом који до сада није поседовала у свом репертоару погледа, и упитала:

- „Јел ти то хоћеш да се откачиш од мене?“

- Само за вечерас док креснем блајцовану, онда те поново желим натраг.

- „О чему то причаш?“

- „Тераш ме да идем да живим у неку тамо јебену Аустралију, у неки тамо јебени Перт, само због проклете куће, преклетог имања, и проклетог новца, који је оставио проклето јебени Радиша! Јебе ми се и за њега и за његове паре! Знаш?“

- „Не терам ја тебе никуд, само сам ти рекао да мало подробније размислиш о томе.“

- „Размислила сам! НЕ ЖЕЛИМ!“

- „У реду. Онда баци оно писмо и ћао!“

- „Нећу! И немој да ми нарећујеш! Нисам ти ја...“

- „Ма јеби се!“

- Устао сам са столице, улетео у голфа и запалио из бункера. Прекинуо сам Марину у сред реченице, јер је страшно нагло почела да ме смара. Опсовао сам је. Први пут сам је озбиљно опсовао. Пре тога сам је псовао док смо се шалили међусобно, или сам је псовао у себи, а сада сам је осповао наглас и то јако и нервозно. Пуко ми је живац, није желела да слуша шта јој говорим, зато што је тврдоглава. Ја јој пет пута кажем да мери и размишља пре но пресече, а она сече без размишљања, још изводи и погрешне закључке. Претвара моје речи у нешто што оне нису, мења им значење. Кад ми то неко ради, то ме страшно нервира. Да је то нека шала, нека спрдња, не би било фрке, али у питању је врло озбиљна ствар. Марини се нуди понуда која јој је пала с неба, о томе многи маштају читавог свог живота, добила је 50 сома америчких, велику кућу и симпатично имање у Аустралији. Ко не би волео да иде у Аустралију? И све за џ, све је плаћено. Карта за Перт је стајала у коверти крај писма. Ја 27 година дељем гузицу за парче хлеба, а она с 18 добила све, обезбедила будућност, и још се буса, и то мени! Баш сам био нервозан, нервозан до границе прскања, оне границе кад се у афекту претварам у поремећеног агресивца који је у стању да сам себе разнесе бомбом, уколико му то прдне на памет, то јес, мени. Али је ту кокс! И он ће ми повратити баланс. Сролаћу буксну, узећу књигу и идем код блајцоване. Не могу више, морам да одморим мозак. А и патку.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Не знам, не знам, не знам... Журка је у току, сви су срећни, сви славе, а ја? Ја сам изгубљен у машти својих мисли, изгубљен у ходницим прошлости, појављујем се на стазама не постојеће будућности. Окрећем још једну чашу вотке на искап, устајем са столице, и тетурам се до собе. Улазим унутра и бацам се на кревет. Палим пљугу и покушавам да размишљам. Не могу. Мисли су се распрскале на све стране, мозак плута по стазама ничега, сећања из прошлости навиру, пијан сам, мортус, вучем димове Дринџе и покушавам да се саберем. Не иде. Марина улази на врата, нешто говори, ја је не чујем, ја је не разумем, она се смеши, седа крај мене, лежи крај мене, шапуће ми нешто, шапуће речи на моја оглувела чула, затим ме мази, љуби, не чујем је, не осећам је, не видим је...

 

             .... Истиче ми време, почињем да грешим... Јебем ти опкладу!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Добар дан, бем ти дан, стварно не бих да се жалим, ал што каже брат Жаки, шта радим то и патим, јер могу само да узмем за мојега да се уватим, кад стигну ми да платим рачуни и дажбинЕ, дабогда узо радиш па да схватиш како касне хонорари у Србијици мајци, МТС имате пријатеље, стерам им га мајци, чак и код Муле Јусуфа је харач био блажи...“ - копају кањон и у њему слажу ремек-дела Марчело и Филтер кру.

- Зима, хладноћа, минус. Какво срање. Ужас. Срећом, ми данас затварамо тезге, као по нашем опште познатом старом обичају. Чим дође зајебан минус ил оштре зиме снег, ми аутоматски затварамо бункер и отварамо га тек кад све то срање прође. Ми не радимо зими, јер презиремо зиму. Завлачимо се у куће и чапкамо сламарице које смо пунили током радног периода. На тезгама зими раде једино они који морају и будале. Они који морају су несретници који шљакају да би прехранили своје породице, а будале су сви они халапљиви који желе још. Што више да зараде, што више да стрпају у своје гузице, па макар се и скапали на оној хладноћи. Жао ми несретника, а будале материјалистичке ко јебе. Ми немамо породице, сем Кркија, и зато нас боли кара; шљакамо само кад нам одговара. Пошто смо дебело заглибили у посао с техником, коју ваљамо од Лесковца па све до Сурдулице и Владичиног Хана, ова зима нам неће бити проблем, а и ту су увек преко потребни производи од хемије, који нам попуњавају рупе; нажалост, књиге се слабо продају. Урке и ја мало ћемо да се стиснемо ове зиме и Кркију дамо већи проценат од наших прихода, како би пристојно с породицом прегурао зиму, премда ми у штеку имамо довољно лове да се чак и опустимо ове зиме. Али Кркензи је лаф, није хтео да буде сиса. Пошто је добијао највећи проценат, прузео је на себе одговорност да одвози робу на најудаљенија места по којима смо шљакали. Ишао је и по робу у Димитровград, тако да је у суштини он и заслужио највећи проценат. Али ми на то нисмо обраћали пажњу уопште. Нисмо гледали тако на те ствари. Рецимо, кад би Крка отишо ван града послом, а Нађи нешто зафалило у кући, она би окренула фоном мене или Уркета, рекла шта јој треба, ми би јој то однели и ћао, без рефундирања. Или кад би се, нажалост, неки Кркијав и Нађин слинавко прехладио, голф или џета, возили би слинавка и Нађу у Дечји диспанзер, а Марина или Наташа, чувале би, за то време, остатак слинавих потомака. Најпростије могуће објашњење је да смо живели као једна породица, Крки и Нађа, Урке и Наташа, Марина и ја. Свако у својој кући, свако са својим главобољама, али за све што треба, и у духовном и у материјалном смислу, ту смо једни за друге. Ето тако би могао наш однос најједноставније да се објасни.

- Паковали смо џету, голфа и неки комби, који је Крка позајмио од свог комшије, с робом из бункера, полако га празнили и одвозили робу код Уркета и мене. Кркензијев станчић био је препун живих бића, а подрумчић мали и тескобан, те код њега није могло ништа да стане, али смо зато у мој преправљени подрум и Уркетово већ усидрено складиште могли да сместимо све. И тако смо превозили једну по једну туру; укупно их је било три. Цели јебени дан смо изгубили на то. Паковали смо и превозили робу од пет ујутро до девет увече. Кад смо све завршили, затворили смо и закључали бункер, адио до први леп и топао дан, Крки је одвезо комби комшији и отишо кући, а Лол и ја смо свратили до мене. Наташа и Марина спремале су вечеру.

- „Купи, бре, више неки телевизор, јебем те затуцаног!“ - кењао је Лол оно његово.

- „Јеби се, бре, више и ти и тај твој телевизор!“ - одговорих му.

- Марина се у потпуности слагала са мном да је теве једна обична гузица која из себе само избацује говна, а и Наташа се сложила с нама. Тако је Урке надгласан с три на према један, демократски нема шта, и ућутао с његовом глупом гатком о том пластичном наратору срања, лажи, и празних обећања. Некада се и Марија слагала са мном око тога, али Марија више није у причи. Још увек ми се мота по глави, а ја још увек не знам зашто. Нит она зове мене, нит ја помишљам да зовем њу, а њену другарицу Катарину сам одавно већ престао да тражим. Више немам шта да јој кажем. Сад живим неки сасвим други живот, и све и да се Марија јавне неком поруком, тешко да бих на њу одговорио. Превише је времена прошло, превише смо се удаљили једно од друго, у мој живот ушла је Марина, у њен ко зна ко, и ја не видим шта би ту требало да се мења. По Марији, колко видим, ништа, по мени, колко видим, не знам. Не би требало да се мења ништа, али ми се, ето, Марија стално мота по глави, и осећам, негде дубоко у својој души, да ипак чекам тај њен позив, или поруку, шта год. Не знам зашто. Као да ме за њу веже нека невидљива сила, нераскидива нит, и не да ми да је преболим, не да ми да је заборавим. То је онај трип: душа у души. Изгледа да стварно, ко што рече Мерлин, душе једна другој путују. Вероватно је то у питању, иначе бих ја одавно заборавио Марију, јер поред Марине имам све што ми је потребно. Ал јеби га, то срање с душама не да ми да се макнем с оне почетне линије, никако. Складиштим све то у фолдеру МАРИЈА, у некој ладици у најзабаченијој прегради моје душе, и некако ћутим, трпим и покушавам да се изборим с тим. Некако ми успева. Само кад бих сазнао како је, да ли је добро, како живи, како јој иде с факсом? Само кад бих то некако могао да дознам...

- „Шта ти је?“

- „А?“

- „Нешто си се замислио?“

- Нисам ни приметио да Марина седи крај мене и посматра ме, нисам приметио ни Уркета и Наташу. Сви смо седели за столом, сви смо били присутни, само што сам ја духом некуд одлутао. Сви су бленули у мене. Ћутао сам. Био сам затечен.

- „Ма то му је од ове зиме. Не воли зиму па га дроби очај“ - извуче ме Урке.

- „Али ту сам ја, љубави! Ту сам да те грејем ко лето, и оживљавам ко пролеће!“

- Марина се гуркала у мене и стварно је постајала и лето и пролеће. Грејала ме и оживљавала. Вратила ми осмех на лице, вратила ми дух у тело и скупила расејане мисли. Брзо смо се вратили на вечеру, пиће и разговор. Марина и Наташа су хтеле да сви заједно одемо негде на зимовање, али смо Урош и ја одбацили тај предлог уз образложење да немамо довољно пара. Морамо рационално да их трошимо док не дође пролеће. Мало су кмечиле, али су убрзо престале кад им је Урке запушио уста тако што им је рекао: „Како да идемо на зимовање, кад не волимо зиму? Ја је не волим, а овај мамлаз је чак и мрзи!“

- Моментално сам се сложио. Наравно да је мрзим. Чим дође та проклета зима мене почињу да боле све кошчице на мом телу, сви преломи, сва места по којима сам ударан. Цури ми нос, хладно ми је на прстима, теку ми сузе, обавезно ме хвата нека прехлада, неки грип, и да није маријуане, бенсића и ксалола, морао бих сваког другог дана да трчим до доктора по разноразне терапије. Овако се завучем на гајбу, моју или Уркетову, свеједно, гудрам се, слушам, музику, гледам филмове на компу и преживљавам зиму. Ако натрчи неки зајебано луди бол, ту је кокс који ће то да реши из момента, а имам и хрпу разних лекова против болова. И тако већ годинама. Сик лајф ин дед Лесковац, само се надам да не буде шорт, а ако и буде, баш ме па заболе патка. Барем ће ми скратити овоземаљске муке. Због свих ових срања око нас, и у Лесковцу и у Србији, и у Свету, Урош и ја би се гарант врло брзо сјебали и било би оно „шорт лајф“, али нас некако од тога штите Марина и Наташа, које воле да живе. Често су насмејане и срећне и уносе нам ту позитивну енергију, респект за осмех и позитиву, али ја знам да среће нема, знам да је све то лаж, то само слепци не виде. Ал ето, дошла нека Наташа и нека Марина, па Уркету и мени продужавају животе. Урке и ја карамо судбу, и у буљу и у уста, кад год се нарољамо од алкохола и нагудрамо од свакојаких опијата, ал кад смо стрејт, тад ламентирамо. Зашто? Зар је потребно дати било какав одговор на тако глупо питање? Наравно да не. Зато смо више под психоактивним супстанцама него што смо стрејт, јер само тако можемо преживети овај покољ од живота, ову мржњу малих људи који чине огромну већину на планети земљи, овај јад и беду, ово страдање... Морам до клоње, јер продирем у бездан ламента. За пар минута бићу лажно хепи, и то вери, вери коџа.

- По читав дан смо, Урке и ја, пикали фузбал на компу. Товарио сам га као магарца, а он је пиздео и после сваке изгубљене утакмице, тражио је још. Нисмо избијали из собе, а камоли из Уркетове гајбе. Напољу је хладноћа и болест, а унутра лепо и топло. По цели дан фузбал, по целу ноћ журкирање. И тако седам дана, без престанка. На крају смо се и преселили код Лолчета на гајбу. Договор је пао током седме ноћи журкирања. Урош је предложио да се преселимо код њега на гајбу и то из више разлога. Први, његова гајба је огромна и удобна и има места за све четворо, а мој стан је двоипособан, значи нема довољно простора како би сви

били на окупу, као што већ јесмо, тако да је логично било изабрати пространији и удобнији простор, то јест, Лолчетову гајбу. Други, штедња. Тиме што смо закључали мој стан, током харања зиме, штедимо на све могуће рачуне и остала срања која нам дрпају џепове. Код Уркета на гајби рационално трошимо новац и делимо трошкове. Избацили смо сва просеравања на која су одлазиле огромне своте новца. Пиће смо, рецимо, свели само на пиво, шљиву и вотку, остало не конзумирамо. Кокс смо максимално смањили, вутру, ксалоле и бенсиће конзумирали смо у контролисаним количинама. Храну смо, такође, рафинирали. Престали смо да једемо производе од меса и бацили се у вегетеријански трип, уз по неко јаје, пицу и слично. Јебига, не може само биљке. За све потребе возили смо само џету, голф и скутер стајали су у Уркетовом дворишту. Трећи, пошто су Марина и Наташа желеле зимовање, а нису добиле, Урке је смислио тај суживот-екскурзију да журкирамо на његовој гајби све до пролећа, што се посебно допало Марини и Наташи, јер су сад стално могле да буду заједно, да се друже, торочу и заједничким снагама држе на оку мене и Уроша. То им и није било тешко, јер ми никуд нисмо ни излазили. Осталих разлога, све и да хоћу, не могу да се сетим, јер је списак био много, много дугачак. Ал није ни битно. Мени је било супер. По цели дан сам драо Уркета у фудбалици, уз пиво и ганџу, а увече би правили журкице, и у топлом дому се зезали до зоре. Марина је с Наташом одлазила, с времена на време, до стана да залије цвеће и провери јели све тамо у реду, ишле су заједно у куповину и заједно чистиле гајбу; тако им је било много лакше. Ја нисам радио ништа, боли ме курац, а Урке је редовно пуштао усисивач и чистио снег из дворишта. Значи рај, тебрекс. Марина је првог дана, званичног пресељења код Уркета, довукла и оне птице. Кавез је сместила у, тренутно, нашу собу и водила бригу о Аурори и Чичи. Кад је Марина досецала онај кавез с птицама и увукла га у нашу собу, без моје помоћи, Урке ме упитао:

- „Кад пушташ птице на слободу?“

- „Чим дође пролеће!“ - шеретски се насмејах.

- Једног дана, кад су Марина и Наташа изашле ван, Урке и ја смо напушили ганџом Чичу и гледали како јурца по кавезу ону римску фуфицу. Диго се Чичи, па је хтео да покаже Аурори, како кара српски курац. Ова је као блесава бежала по кавезу, а Ђенерал је упорно јурио све док се није уморио и укњавао. Што је то био доживљај. Смејали смо се ко ненормални. Чак смо направили и видео запис, који је Лолче закључао у свом фолдеру тајни, тамо где га, сем нас, нико никада неће видети ни чути, сем хакера из централне неинтелигентне службе који свуда трпају своје слинаве носурде, ал ја бих баш волео да упадну у Лолчетов комп и тамо виде клип у ком Урке и ја, одваљени од ганџе, кењамо по застави есадеа, огромним гуменим паткама ударамо Буша по глави који стоји на постеру, с Хитлеровим брчићима, у ставу зи хајл, и тако то. Видео сам тамо и десетоминутни Кркијев прц клип; лудак га није налепио на ју тјуб, али га чува у својој колекцији; порнографија ор ват?

- Након тога Ђенерал нам је стално тражио ганџу. Залепио би се за оне решетке и буљио у нас бесним погледом, као да нам наређује. Морали смо да извршимо Ђенералово наређење, што нам је била велика част, и Чича би редовно добијао своју порцију гудрања, а онда би уследио шоу-тајм. Добра страна свега тога је што се Чича више Марини није одазивао кад га је кришом звала Хелиос; од онда се одазивао само мени. Обраћао сам му се са Чича, или господине Ђенерале, и он се одмах окретао ка мени и смешио ми се окицама. Марина је била потпуно погубљена, није знала о чему се ради, како сам ја то за тако кратко време успео да Хелиоса поново преобратим у Чичу, и како то да Маринин Хелиос више не жели да комуницира с њом, нити да узима храну коју му она даје; Чича је комуницирао само са мном и с Уркетом, и јео само оно што смо му ми давали, а Ђенерала смо хранили богато плус је добијао дуван и ганџу; за тај трик Марина, наравно, није знала. Зато је била збуњена и запрепашћена, а да је знала вероватно би ми почупала муда. Више га није звала Хелиос, већ само и искључиво Чича, међутим, Ђенерал више није хтео ништа да има с Марином. И то је било итекако смешно. Али је зато Чича много волео и поштовао Аурору, и само због тога, значи само због нашег Горског цара, ја сам одлучио да их на пролеће обоје пуштим на слободу; оно штекерисање Аурориног дупета избацио сам из свог плана. Хтео сам то, али не могу због Ђенерала, изгледа да је превише воли. Архиве кажу да је одувек био човекољубац, и баш због тога што је био тако голем, дакле, из поштовања према њему, Аурора неће добити српску струју у дупе, али ће зато на пролеће добити слободу. И Ђенерал и његова Аурора одлепршаће чим сване први пролећни дан. Једва чекам.

- Кркензи је често свраћао, додуше на кратко, и одлазио кући из познатих разлога. А једном је дошао заједно с Нађом и дечурлијом. Нађа се цели тај дан науживала, јер се зајебавала с девојкама, а Кркица и ја смо најебали. Крки је на то био навико и њега ко јебе, ал ја нисам и то ме боли. Само сам пришо оном упишанку и реко:

- „ГРРРРР...“ - и зајебо се.

- Пишоња од тада није престајао да се смеје на та два глупа слова, од којих се прво изговара само једном, а друго се стално понавља, и ја не знам шта је ту њему занимљиво и смешно, ал ми је Нађа наредила да се више од њега не одвајам, јер сам ја први који га је насмејао. До тад је само пишао, срао, јео, и плакао. А онда сам наишо ја, мамлаз, направио се паметан, и постао бебиситерка, целог јебеног дана. Кркица је чистио дечја говна, успављивао их и хранио, јурцао за оним најстаријим и најнемирнијим, некако га обуздавао, ја сам их, дакле, засмејавао, а Урош је, пичка ли му материна, седео с девојкама и подјебавао нас. И то је трајало негде до девет увече када су се слинавци коначно листом сви поуспавали; сем оног најнемирнијег ког смо на силу ућуткали; дали смо му џем од шљиве, целу теглу; био је мршкав, ал је барем ћутао. Тихо смо их спустили у џету и Урке их је одвезао кући. Изнурен и измрцварен од бебиситерисања, одмах сам се одвукао у собу и бацио у кревет. Чим сам склопио очи одмах сам заспао.

- „Јеси ти верио Марину или ниси?“

- „Нисам.“

- „А онај прстен на њеној руци?“

- „Шта с њим?“

- „Па зар ниси приметио како га стално показује Наташи и хвали се како си је ти незванично верио. Показује јој неку гравуру урезану у унутрашњост прстена, објашњава јој њено значење и смешка се ко млада невеста.“

- „Ајде, бре, не трачари више! Како те није срамота да прислушкујеш глупе женске разговоре?“

- „Нисам прислушкивао, воле! Случајно сам се ту нашо.“

- „Аха...“

- „Добро, јеси је верио или ниси?“

- „Јеси ти глув? Лепо сам ти казао да нисам.“

- „Па шта онда значи тај прстен?“

- „То је поклон прстен. Поклонио сам га Марини за рођендан. Хтео сам да јој поклоним нешто што ће трајати вечно. И то је то! И шта си ти запео за тај прстен кој мој?“

- „Ма ништа... ја то онако... Безвезе.“

- „Ајде донеси то пиво па да те изубијам још једну партију!“

- „Морам до града да платим неке рачуне и да однесем нешто Нађи. Ето ме за пола чуке назад!“

- „Ајд жури!“

- Урке је запалио за својим обавезама, ја сам се ишамарао лобеском и пошао до дневне собе да видим шта раде девојке. Док сам корачао кроз Уркетов ходник зачуо сам пригушен смех. Марина и Наташа су нешто ћућориле, онако тихо, да их нико нечује. Полако сам, на прстима, пришао отвореним вратима и ослушкивао. Пре пар минута реко сам Урошу да је трачара, а то исто што је радио он, сад радим и ја. Катастрофа. Онда сам одвојио десно око и полако га завуко у дневну собу. Марина и Наташа седеле су на фотељама, нисам их чуо шта су се домунђавале, али сам савршено добро видео кад је Марина скинула прстен с палца десне шаке и ставила га на онај домали прст леве шаке. Затим га је подигла у ваздух, са све шаком, и окретала га у ваздуху, са све шаком, дивећи му се хипотетички. Брзо сам покупио око ван, и мало се повукао уназад, пар корака. Био сам затечен овим. Изгледа да сам Марину стварно незванично верио, и изгледа ми да она само чека дан када ћу ја прихватити премештање прстена с палца десне шаке на онај прст леве шаке где се гура прстен кад неког заиста желиш да вериш. Срећа те сам се на време пуко коксом иначе не знам како бих преживео ово сазнање. Овако сам то прихватио као неку Маринину трип-шалу, накашљао се и бучно упао у дневну собу. Када сам званично ушао у собу, затекао сам Марину и Наташу како гистро прелиставају неке часописе. Праве се луде пизда им га материна. Мене су нашле. Е па, неће то моћи тако. Одлучио сам да се правим шашав, као да оно што сам видео, нисам видео, и пришао девојкама. Марину сам цмокнуо у око, Наташу у чело, затим сам узео парче пице и сместио се код Марине у фотељу. Као, занима ме шта то читају, а у ствари, само сам хтео да видим како се праве луде да оно што су радиле, нису радиле. Како жене знају да глуме, невероватно. Бацио сам поглед на Маринин палац и видо да тамо нема оног прстена. Она је прелиставала часопис, а ја њене прсте; прстена није било ни на једном прсту. Негде га је смотала на брзака кад сам ја онако упао у собу, сад се занела у часопис па није приметила да сам ја приметио како прстена нема на њеним прстима. Океј, иде тест. Појео сам оно парче пице и устао са фотеље. Отишао сам до судопере и мало дуже прао руке како бих дао довољно времена Марини да врати прстен тамо где му је место. Завршио сам прање руку, обрисао их крпицом, припалио цигарету и тек тад сам се окренуо и вратио у фотељу. Девојке су и даље прелиставале часописе, а прстен је овог пута егзистирао на Маринином палцу. Жене јесу лукаве и знају веома добро да глуме, али ипак оне имају само женски мозак. Лако их је провалити, наравно, уколико ти раде вијуге. Моје јесу радиле, додуше споро, али ефикасно, а кокс ме учинио да будем овог дана лукавији од девојака.

- „Што се смешкаш?“

- „Онако.“

- Нисам ни приметио да се смешкам. То је вероватно због све ове ситуације нешто изнутра, несвесно мењало мој мимик лица. И Марина и Наташа су ме посматрале. Брзо сам покупио осмех. Тад је на врата упао Урош с две гајбе пива и две флаше вотке и рекао ми:

- „Пали комп, почиње журка!“

- Моментално сам се сместио за рачунар и почео да правим листу. Данас и вечерас, па све до зоре, слушаће се репачина. Изређао сам у винампу стару страну школу, Пак, Др. Дре, Снуп Дог, Еминем, Кулио, Сајпрес Хил, Баста рајмс, Бисти Бојс, Ву тенг и остале, а од домаће сцене убацио сам БГ Синдикат, Виклера, Струку, Вуду Попаја, Марчела, Шортија, Монтенигерсе, Едо Маајку, Елементал, Френкија, Демонија, Ви Ај Пи и слично. Док сам правио листу, Марина и Наташа су постављале шведски сто на српски начин, а Урке је ролао српске буксне шиптарске вутре. Многонационална журка с многонационалним елементима, а све је мир и љубав. Ето како је мало потребно да се огромна верска и национална баријера, коју вековима плету мали и глупи људићи, стопи и смести у једну мирољубиву компоненту где су сви једнаки и слободни, и то без трунке лицемерја, без иједне речи мржње, без иједног испаљеног метка. Политичари свих земаља гет д фак аут ов аур лајвс! Сат времена касније све је било спремно и журкица је званично отпочела. Прва песма је била револуционарна, а таквом силином кренула је и журка.

- „Ово нимало није политички коректно, ни лево, ни десно, већ право у месо. Песнаја у вугла, да остану без зуба, да фрфљају у скупштини кад расправља се устав. Ово је буна против дахија, ово је кидање букагија, овде немате контролу, то је масовна реакција! Ослободи премијера, чујем звецкају лисице, построј ми све министре, дај ми кључеве од ризнице. Ајмо рапорт за народ! Да чујем ко је крао, сјебо нам животе, а није одговаро? Сад сте се ушемили па нема реваншизма, то је кодекс лопова - нико неће да призна. А људи слабо памте, то је овде главни проблем! Ко те јебо годинама, јебаће те опет! Запитај се докле? Какав си то човек? Понизан и плашљив, живиш без слободе. Довољне су мрвице да одрекнеш се борбе, јајаре, фуњаре, заразна болест, продали би кеву да у томе виде корист, плаћамо рачуне на којим је ваш потпис! Не треба ми БИА да ми каже да сам поштен, нити радикали да ли Србин сам уопште! Не треба демагог да ме с говорнице зове, да борим се за боље, ми знамо што смо овде...“

- Репачина је прштала, песме и извођачи смењивали су једни друге, ми смо требили пиво плус вотку, девојке само ђус-вотку, а око граса смо се сви веома добро слагали. Како је журкица одмицала тако смо се ми све више радили и бивали све наелектрисанији. Скакали смо као ненормални у биту реп зике, рокали стихове, и лудовали. Не знам зашто, и не знам како, али музика је изненада утихнула. Марина је стајала с моје десне стране и посматрала фабулу иза мојих леђа. Ја сам точио вопс, у једној чаши, ђус и вотку у другој, и хтео све то да промешам и направим један коктел за себе да се урнишем. Међутим, у томе ме је прекинуо тај изненадни мук музике. Десним оком сам, дакле, погледао у Марину која је, као што рекох, помно пратила ту радњу која се одигравала иза мене. Окренуо сам се нагло и убацио поглед у ту представу. И шокирао се. Толико сам се шокирао да сам зинуо као клен, разрогачио очи и бленуо у сцену. Сцену у којој Урош на коленима клечи пред Наташом, десном руком држи њену леву ручицу, а левом руком показује јој сребрни прстен с неким супер зајебаним дијамантом на њему. Наташа се забезекнула, осмех јој је стајао на лицу, а поглед јој је лутао од прстена, осећам да је непристојно прескуп, до Урошевих усана, које су нешто изговарале. Добро сам изоштрио чуло слуха, подесио фреквенцију, одврнуо стерео чула до краја и слушао речи које су се помаљале из Урошевих устију.

- „Хоћеш ли да се удаш за мене?“

- Ш Т А А А А...??? Да ли сам ја то добро чуо? Луди Урош проси Наташу? Јел он луд, бре? Који му је курац?

- „Да!“ - силовито одговори Наташа.

- Нисам могао да верујем у то што сам управо гледао сопственим очима. Протрљао сам их, чисто да видим да ли можда сањам, али не. То није сан, то је била стварност. Што би рекли ми лесковчани: за истински, бе! Урош је гурао сребрњак с дијамантом, који је шљаштио ко испаљена ракета, на онај прст леве шаке на који гураш прстен кад неку рибу заиста желиш да вериш. Да ли Урке заиста то жели? Да ли је он свестан у шта се упушта? Одмах ми је кроз скрхане мисли и спржени ум, протутњала сцена данашњег разговора који се водио између Уркета и мене. Онај разговор у коме се распитивао о Маринином прстену. Хтео је да зна, да чује од мене, да ли сам се ја, иначе заклети противник бракова, поколебао и верио Марину. Ја сам му рекао не, али будалетина ми изгледа није поверовала. Зато је данас, брже- боље, одјурио до града, купио прстен, осмислио изненадну журкицу, иако је договор био фудбал на компу, а све то како би верио Наташу. Чини ми се да је све погрешно укапирао, да се превише брзо залетео и да се врло страшно много зајебо.

- Наташа и Урош су се грлили, љубили, и прослављали свој чин веридбе, ја сам се повлачио ка столици, морао сам да седнем како се не бих срушио на патос од запрепашћења шокантног сазнања, да се мој најбољи ортак управо зајебо, као и многи пре њега, и управо себи накачио жену на врат. Напипао сам рукама столицу и сместио се у њу. Још увек нисам могао да дођем себи. Протресао сам главу, мало размрдао закунтали и збуњени мозак, и кренуо да погледом тражим вотку, да рокнем две пуне чашетине на искап и повратим се од свега овог. Док сам тражио водку, ошамарио ме нови шок. Још јаче, још снажније но онај малопређашњи. Марина је стајала на два метра од мене, леву шаку држала дланом окренутој ка мени, с раширеним прстима, а десну стегнула у песницу, избацивши из ње палац с прстеном. У мом језику тај знак њених шака мого би се превести нешто као, океј је ово, али на њеном, то је значило само једно: питање. Конклудентном радњом Марина ми је поставила питање: Да ли овај прстен с палца десне шаке да пребацим на домали прст леве шаке? Илити, да ли желиш да ме вериш, званично? Сад ти је прилика! Нисам могао да трепнем, нисам могао да се макнем, иако сам напипао ону флашу вотке под прстима, само је требало да је сручим у чашу, или директ у грло, али ја нисам могао да се макнем ни за микромилиметар. Марина је и даље држала онај знак, с не постављеним питањем, али ту нема шта да се поставља, све је јасно, она жели да је верим, ја не могу, не могу јер не могу, не могу јер сам против брака, за живот у двоје - увек, али брак - невер. Марина спушта знак, не постављено питање одлази некуд, губи се у даљини прошлости, она ми прилази, седа ми у крило, нагиње се ка мом увету и каже:

- „Зезам те, мамлазе.“

- Уф. Уф, уф, уф... Паде ми вепар брига са срца и нетрагом нестаде. Добро је. Не, одлично је штавише! Музика се полако појачавала, журка се враћала у свој ток, Марина је устала са мене и бацила се Наташи у загрљај, честита јој, Урке прилази мени, седа за сто, сипа и себи и укоченом мени пуну чашу вотке, диже обе чаше, једну пружа мени, узимам је, другу примаче себи, и каже:

- „Па, хоћеш ли да ми пожелиш срећу, пријатељу?“

- Ја сам и даље одваљен од збуњености и раздробљен од неверице у којој се нађох, и рекох Урошу, онако изненада, као да ми је излетело:

- „Шта то учини, луди Уроше?“

- Урке се насмејао громогласно. Мислио је да се зајебавам. Куцнуо је своју чашу о моју, рекао „живели“, одговорих му „живели“, искаписмо чаше. Унео сам му се у уво и смртно озбиљан му рекао:

- „Најебо си!“

- Урке се поново френетично насмејао, а кад је завршио са смехом, рече:

- „Ја је волим! Она је она, права, брате, права! Ако ме разумеш?“

- Све и да сам хтео нисам могао да га разумем. Шта је, бре, право? Ко може тако нешто да прогнозира? То је чиста претпоставка. Питаћу га за годину, две дана, кад му два цмиздравца парају зидове дома и уништавају све, чега год се дотакну, питаћу га дал ће тад моћи аут кад Наташа и званично заведе ред на гајби, а мајмун јој је управо сада, оним прстеном, дао ту дозволу. Издао јој је пасош по коме она безусловно може да командује Урошу. Питаћу га онда да ли је права, да ли је сад то океј, да ли је сад свестан шта је учинио. Најебо га је, НА-ЈЕ-БО! Скута, дефинитивно скута.

- „Хиљаду и једно ЗАШТО! Да ли одговор ће доћи? Ако не могу сам дилему да разрешим, хоће ли неко помоћи?“ - пуцали су Демонио и Shorty са рачунара.

- Не знам, не знам, не знам... Журка је у току, сви су срећни,