- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,
све је била фикција, од стварности сам бежао,
да бих сузе прикрио поглед често спуштао,
кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,
опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,
некад шетали смо крајем са сновима у очима,
она клиначка надања, она дечија маштања,
на степеништу основне бајке су се котиле,
на зиду Колибрија оне све су се поломиле,
тад схватили смо стварност па нас убила реалност,
иза решетке живота заклана је младост.
Око нас се пуцало, варало и гинуло,
тама нас је прекрила, јутро није свануло,
све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,
гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,
а на души ожиљке, памтиће их сећање.
Све се редом рушило, негде нестајало, губило,
зло из потаје је вребало, родило се лудило,
на улици се нудило оно што нас убило.
Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,
на колена сам пао, па се опет придиго,
ал систем прави бусије, опет ме је саплео,
оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,
кад су рекли да си отишо језик је занемео...
Ал није дуго требало да догоди се поново,
она иста сторија: „Још један је отишо...“
Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,
као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,
грехове Радничко испашта због система који убија,
кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.
- Решетке живота и даље ме прогоне,
од зида до зида бројим своје кораке,
ни неба, ни сунца, чујем само одјеке
корака што одлазе из ове закопане ћелије.
- Још једна генерација постала је жртва,
издала је држава, издала је црква,
стрелом градске мафије прободен је гркљан,
крв расута на плочнике коју кљује гавран.
Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,
чекају на укоп и постављање крстаче,
додир хладног ковчега у црној земљи почива,
запаљена свећа пребрзо догорева,
и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.
Неће писати историја, нит књиге једна страница,
шта преживела је улица памтиће само сећања,
ал не задуго, јер неће бити поколења,
да с колена на колена сачува се истина.
На другове сећа ме и ова ноћ бесана,
неке узела је земља, неки труну иза зидина,
неки другују с иглом крај закрчених вена,
ал то није судбина, нит избор њихових немира,
то је рука система, мурија стоји иза злочина,
политика која убија, а влада аплаудира.
Не праштај им Боже, не праштај им молим те,
ако опростиш им злочине, наставиће клање,
ако не стигне их казна, направиће ново срање,
крвавим рукама нове ископаће гробове,
а то не могу да поднесем, та вечита страдања,
не могу Господе, због мојих мртвих другова.
- Време пролази брзо, ветар брише трагове,
ћошкови у крају крију Дантеове кругове,
ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,
моја суђена несрећо, моја суђена туго.
Сад неки нови клинци долазе,
видим крајем пролазе, урезују одразе,
мисле да одолеће а нижу само поразе,
носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.
Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,
тела масом напуцали ал им празни мозгови,
једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,
сви су као фрајери, зајебани мангупи,
а најбољег ортака за динар би продали,
филистарством задојени, тако су одгојени,
грехове поново родили, а врлине прогнали,
овде зора неће сванути све док владају злотвори,
мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.
Ово насеље је увело ко лишће у јесен,
и лед га је оробио, чисто као дезен,
све је на продају, све је изгубило смисао,
мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,
само сам се склонио како не бих изгорео,
опрости ми Радничко, много сам те волео,
опрости те ортаци, нисам вас преболео.
- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,
од вене до вене поглед иде предано,
нека нек ми суде, није ме срамота,
боља је Голгота него ове решетке живота.
"Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."
