- Četiri neprospavanih noći. Dobro to mi nije krivo, jer ja uglovnom noću ne spavam. Spavam samo u prvu smenu, druga i treća su rezervisane za moje slobodne aktivnosti. Slobodne su zato što sam šutnut na marginu, od strane lopovsko despotske vlasti (čitaj Leskovac) i od strane vlasti zvane sangvinokratija (čitaj Srbija), i tamo drsko degradiran. Ja sam degradirani marginalac. Neko bi reko da to nije moguće. A jel? E pa, moguće je. U Srbiji je sve moguće, a u Leskovcu tek.
- Četiri neprospavanih dana. Dobro, i za to ne žalim, sem one prve smene. Tone popijene kafe, hiljade ispušenih cigareta, par utrnulih prstiju, jedan rasprskani kapilar u desnom oku, zajebano iskrivljena kičma, dupe koje me još uvek boli od konstantnog sedenja, nažuljani lakat, ukočeno rame, zbunjena stolica (govna su mi postala čudna, zajebano čudna, neopisivo čudna), celibat od 96 sati (teško mi je pao, a mom kurcu tek. Čini mi se da je ljut na mene što sam zapostavio njegove porive i to sve zbog mog inata), brada od četri dana (zabole me), nokti od četri dana, raskrvavljene zanoktice (bole me), podočnjaci, modri kolutovi oko očiju, nova bora na mom čelu, 96 sati nisam prao zube, 96 sati se nisam okupao, svrbe me zubi, opadaju mi obrve, trepavice mi se čudno ponašaju. Sve sam to dobio zbog romana od 96 sati, jebo me on, sve sam to dobio zbog glupe opklade, zbog mog kurčenja, jebalo me ono. I na kraju svih krajeva, dobio sam jedno žešće, napušavanje od mog ortaka s kojim sam se i opkladio, od mog prijatelja, od mog brata, velikog govnara Mireta. Taj govnar Mire rekao je da je moj roman živo sranje, tvrdio je, bez ikakvih relevantnih dokaza, da sam ja to sranje napisao ko zna kad i da sam to samo, kad sam našo malo slobodnog vremena, objavljivao, onako copy pa paste pa sačuvaj pa objavi. Kenjao je on još mnogo toga, ali ja ga više nisam slušao jer sam bio prezauzet njegovim otkurcavanjem, to jest izbacivanjem, sa moje gajbe, uz obrazloženje da ću mu jebati sve po spisku ako ga još jednom budem video na mojim vratima. A sad mogu i slobodno da mu kažem: Mire pičko jedna! A pošto mi više nije prijatelj, a ni ortak (ujeo me za srce) mogu da mu saopštim: Mire jebem ti verenicu, danas, ženu, sutra! Takođe mi je krivo što on nije ispunio svoj deo naše opklade. Nije svršio sam sebi u usta. Jebem ga usta! Reko je da je to reko u afektu (hm..), reko je da je to reko radi sprdnje, reko je da je to reko da bi me zajebo i reko je da on nije budala pa da zbog neke glupe opklade on sam sebi svršava u usta dok ga ja klipujem i urlam od smeha. Ako on decidirano tvrdi da nije budala, onda sam budala definitivni ja. A ko bi pa drugi bio. Ja nisam samo budala, ja sam nasankana budala. I raskrstio sam sam sa sobom. Više se ne kladim ni sa kim ni za šta, nikada.
- Mire, govno jedno neopevano, pojedi se.
- Naravoučenije:
nikad se nemojte kladiti s prijateljima jer ćete ih izgubiti. U stvari, nikada se nemojte kladiti ni sa kim ni za šta. Tako je najbolje, tako je najsigurnije...
