Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Американизација Србије се наставља. Све јаче, све жешће. Камере су свуда око нас и стално нас снимају, с тим што сада то више и не крију. Јасно нам стављају до знања да нас нечија зеница у стопу прати, али по закону, легализовано. Закон каже да мораш да му покажеш своје гаће. И ми показујемо. Закон каже да морамо да га примимо, до краја. И ми га примамо. Секс и град. Сексају нас сваког дана, али је град далеко од нас. Забранили су пљуге. Законски су одредили тачна места на којима можеш да их конзумираш. Овде можеш, овде не можеш, ако не слушаш - следи казна, папрена. Ми пушачи постали смо деградирани, а политичари и даље кењају како је све то демократија. Изгледа да су негде побркали лончиће. Забранили су конзумирање цигарета скоро свугде, али их и даље производе, и абнормално поскупљују. Ко ли је овде луд? Политичари, или ми, народ? Биће да смо ми. Ми, јер им све то олако допуштамо. Они нас газе а ми тражимо још. Цигарете су опасне по здравље, а нуклеарне електране нису. Цигарете су опасне по здравље, а генетски модификована храна није. Цигарете су опасне по здравље, а аутомобили који из себе избацују отров нису. Цигарете су опасне, инфлација није, цигарете су опасне, компијутери нису, цигарете су опасне, ратови нису. Само ћути народе и климај главом, само трпи народе и климај главом.

- Слон стао мраву на кичму, само један трзај дели га од краја, само један покрет и мрав је мртав. Пита слон мрава: Јесам ли ти тежак мраве? А мрав одговара: Не, друже шефе. Не постоји друштвено уређење које одговара народу, постоји само друштвено уређење које одговара властима. Нит је некад постојало, нити ће икада постојати. Такав је живот, уживају само појединци, остали се злопате. Амери ни проблеме у својој земљи нису рашчистили, али зато нас успешно рашчишћавају. И шта сад? Ништа. Раширимо народе своје чмарове, сви скупа, и примимо га до краја, сви скупа. Амин.

- Једино што ми преостаје је да продам све што имам и одем одавде што пре и што даље. Продаћу стан, ауто и скутер. За све то могу да покупим 30 сома евра. С тим парама запалићу негде. Наћи ће се ваљда пар квадрата слободне земље и за мене, парче неба, и парче сунца. Не треба ми ништа више. Да. Учинићу то. Требао сам то још и раније да учиним, ал шта сад. Шта је - ту је. Боље икад него никад. Многи су отишли пре мене, зајебали и Лесковац и Србију. И шта им хвали? Ништа. И што бих ја сад ту нешто глумио мудоњу и курчио се? Да бих умро заједно са Лесковцем? Да бих умро заједно са Србијом? Нема потребе. Умреће они и без мене. Том трасом су кренули одавно, а последњих 25 година су додали гас. Не попуштају папучицу. Незадрживо срљају у смрт. Можда и Србија и Лесковац имају више живота па се зато и зајебавају. Ја немам. Ја имам само један. И зашто бих га поклонио граду који ме убио? Зашто бих га поклонио земљи која ме убила? Оће неко можда да ми каже хвала? Неће. Никад ником нису рекли па неће ни мени. А и не треба ми њихово хвала. Радије ћу парче свог живота проживети негде другде. Слободан и сам. Што је од мене, доста је. Дао сам 27 година живота и свом граду и својој земљи, а све што сам добио за узврат била је карина у чмар и маљ у мозак. Е па, доста је. Продаћу све што имам и палим. Палим куд ме ноге носе...

- Засветлео ми је моб и вратио ме натраг; извукао ме из бунара сопствених мисли у које се ја редовно давим. Порука од Кркија.

- „Сјебала нас инспекција. Дошла и све запленила. Све су нам отели, брате, све.“

- Шок. Десетоминутни. Кренула је судбина. У једној руци чучи јој маљ, у другој мачета. Не дозвољава ти ни да одабереш чиме ће да те сјебе. Она сама одлучује. Употребиће оба оружја. Прво те прободе мачетом, а онда те здроби маљем. Још ни јаукнуо ниси од убода, а већ ти се коске дробе од ударца зајебаног маља. Убод, ударац, убод, ударац, убод, ударац... Нема одмора.

- Враћам се из шока. Са стола сам покупио само кључеве од голфа и сјурио се низ степенице. Улетео сам у ауто и одлетео до бункера. А он јадан готово празан. Ко да га је оркан прогутао. Остала само пластика; за њу смо једино имали папире. Урке и Крки седе на столицама, поглед им прилепљен за бетон, цигарете горе у прстима. Очајање. Не виде ме. Нисам хтео да улазим у бункер. Удаљавао сам се од њега унатрашке. Дошао сам до аута, сео у њега и вратио се у свој стан. Покупио сам флашу шљивовице и једну чашицу, сео за тросед, припалио цигарету и кренуо да дељем шљиву.

- „Јебаћу им матер...“ - прошапутао сам.

- Чистио сам чашицу за чашицом и палио пљугу на пљугу.

- „Јебаћу им матер“ - поновио сам гласније.

- Раџа је полако нестајала из флаше. Како је она нестајала тако сам ја све гласније понављао:

- „Јебаћу им матер. Јебаћу им матер. Јебаћу им матер!“

- Шљива је нестала из флаше. Преточила се у мени. Бриди ми по венама. Поглед ми се мути, ал још увек сам свестан. Узимам кључеве од голфа и силазим низ степенице.

- „ЈЕБАЋУ ИМ МАТЕР!!!“

- Улазим у ауто, палим цеде, сараунд до краја, иде песма Welcome to Србија:

- „Welcome to Србијa, гдe муриja убиja, гдe нeмa прaвдe ни зa лeк и сaмo Бoг je судиja. Гдe свe имa свojу цeну, aл нeмa ништa у пoштeњу, умeстo дa сe игрajу клинци сe иглajу у вeну. Гдe узoри су лoпoви, дилeри, пeвaчицe, клинкe нe пoрaсту, вeћ су пoстaлe jeбaчицe. Млeчни joш сe климajу, нa мoбилни сe снимajу, oртaцимa из шкoлe у веце-у кaкo шипују. Пoслe сe питaтe зaштo нeмaмo дeцу, a ja питaм Бoгa дaл пaмти нaшу aдрeсу? Цeo живoт нa чeкићу, слушaм исту пeсму, 33 гoдинe кaд сe oкрeнeм, гдe су?“

- Лагано возим последњи круг кроз мој Лесковац, кроз мој заборављени град. Оба прозора су отворена. Песмом Београдског синдиката пишем сопствени тестамент. Немам времена да смишљам и пишем свој. Немам времена...

- „ ... Нeки кaжу мeни: Сaчeкaj joш мaлo пa дa крeнe, прoмeнe су прoцeс зa кoje пoтрeбнo je врeмe, иди кући пиши римe, нe рaзумeш ти тe тeмe, пусти дa нaс вoдe пaмeтнији oд тeбe. А ja им кaжeм: Издajници пaлитe oд мeнe, слушajтe дoбрo сaдa oвo сaoпштeњe: Oфoрмили смo фрaкциje, eкипe су спрeмнe, кao Бaдeр Majнхoф имa свe дa вaс сjeбeм! Спрeмaн кao Хaмaс рeпeтирaм кaлaш, кo Нoвeмбaр ja тe врeбaм дoк нe пoстaнeш мoj тaлaц, кao Апис-Црнa рукa, зa прeврaтe сaм знaлaц, кo Бeoгрaдски синдикат држим чврстo прaвaц! Овo je питaњe живoтa и смрти, и oвe рeкe крви пустили стe први. Сaтeрaн у ћoшaк ja нeмaм избoр други, свeстaн сaм дa губим, aли бићe вaших жртви. Oвo je питaњe живoтa и смрти, прoклињем вaс бoгoм jeр мe тeрaтe дa мрзим. Oдгoвoр je тeрoр нe би ли мe чули, прeживeти нeћу, aли бићe вaших жртви...“

- А и шта да пишем? Шта да додам? Они су рекли све. Све. Нема шта да се дода. Разлива ми се слика цесте по којој возим. Ракија ме распаучила по чутури. Трне ми и руке и ноге. Голф клизи лагано, синдикалци грувају, ја показујем своје лице. Да га виде сви, јер биће њихових жртви...

- „ ... Свe стe нaм узeли и чaст и дoстojaнствo, пa штa ниje jaснo кaдa сутрa нeкo с мaскoм, дo зубa у oружју, нeки oчajник у грaдском, дa чуje сe глaснo, дигне свe у вaздух...“

- Ја сам тај очајник. Немам ни маску ни оружје, али имам пун резервоар бензина и пуну боцу плина. Аутомобил-бомба и ја камиказа, само да у циљ улетим ненормалном брзином и под правим углом...

- „ ... Гaзитe пo нaмa, гaзитe и мртвe, нe глeдaтe нaзaд, сaмo пaрe дa сe вртe. Дoк углeдни грaђaни сeку килa гудрe, рaдници у судници секу себи прсте. Нeкaд je знaчилo кaд нeкo имa шкoлу, сaд хиљaдe тaквих виси на бироу, глeдajу у шoљу кaд ћe шљaку дa зaбoду, дoк ви глeдaтe у пoнудe дa зaбoдeтe бoљу. Рaспрoдajeтe држaву, шибицарите лову, пуштате стоку дa jeдни друге кoљу, нe прљaтe рукe, тo ниje зa гoспoду, убиjaтe Србију без отиска на пиштољу. Дoк ви oкрeћeтe глaву oд мукe и бeдe, држитe мeдиje кojи мoгу свe дa срeдe, нaрoд штрajкуje глaђу, jeр нeмa штa дa jeдe, прe ћe умрeти глaснo, нeгo тихo дa изблeдe! Oд мeтрoa у Тoкиjу дo вoзa у Бoмбajу, пo свaку цeну дa зa нaшу бoрбу знajу, живoт je jeфтин кaдa избoр ти нe дajу, зaтo нaплaтићeмo кoжу дa пoрукe трajу!“

- Узели су ми све. И мени, и Уркету, и Кркију. Све. Покупили све, без пардона, и оставили нас без ичега. За робу коју су нам конфисковали, мораћемо да шљакамо ко коњи, најмање шест месеци, како би поново стали на ноге. Ја више немам тих шест месеци. Ја више немам ни минут... Последњи круг кроз Лесковац лагано приводим крају...

- „ ... Oпeт je зaсрaлa бaндa, ви и вaшa стрaхoвлaдa, oпeт je знaк Синдиката нa нeбу изнaд града. Стoлицa нa врaтa, зaглaвљeнa квaкa, прeкo устa трaкa, дa тe питaм нeштo сaдa: Jeл oвo нaпрeдaк врстe, нoвo дeљeњe прaвдe, jeдни губe, други грaбe, jaчи jeду слaбe, глeдaм бaрaбe oвe нaшe кaкo игрajу нa кaртe, тeрoризaм, вирус, крузa, плaшe дa зaтaшкajу срaњe. У фaцу нaм сe смejу, лoжe кo дилejу, рeшeњe или грeшкa, нeмaм вишe ни дилeму...“

- Немам дилему. Знам шта морам. Немам ни времена да заглављујем кваке и преко уста лепим траке. Немам шта кога да питам, ни коме шта да доказујем. Знам оно што знам. Оно што знам је да управо сада у скупштини града наша власт банда и наша опозициона багра, расправљају о градском буџету. Како да међусобно поделе лову и да свима буде таман, а све то на уштрб грађана, то јест, нас. Е па, мало су се зајебали. Данас неће бити ни расправе ни буџета. Данас више неће бити ни њих...

- „ ... Јутрoс изљубиo сaм жeну, у шкoлу oдвeo сaм дeцу, дa живe у бoљeм систeму, ja ћу дa умрeм зa идejу...“

- Немам ни жену ни децу, али има Крки, а ускоро ће и Урке. Немам ја, али имају лесковчани. Све су нам узели. Све су ми узели...

- „ ... Oд мaлих нoгу сaм у ћoшку, oд зидa дaљe нe мoгу, у живoту кo у рoву, нa улицу изнeo сaм бoрбу. У скупштинском хoлу држим зoљу и бoмбу, oдajтe пoслeдњу пoшту дискретном хeрojу...“

- Нисам у холу, али сам пред скупштином. Спокојан сам. Хладан као лед. Не треба ми последња пошта, не треба ми ништа. Ово радим фрај. Вид ми је замагљен, али је скупштина преда мном. Знам. Немам осећај за гас. Чујем турирање. Убацујем у прву, до скупштине, ако ме сећање добро служи, има негде око стотинак метара. Развићу стотку сигурица, голф је спортски набуџен. Још само да пустим квачило...

- „ ... Знoj кaпљe пo пaпиру, пoслeдњу пишeм жeљу: Oстajтe ми здрaви, вeрни нaшeм хтeњу. И кaд умрeм зa истину, испунитe мojу вoљу, пoљубитe зa мeнe нeку Србију бoљу!“

- ... КЛИК!

 

 

 

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га...