Priviđenje

- „ ... u svakom slučaju, bio ja pobeđen ili pobednik, još iste večeri uzeću svoju torbu, svoju torbu siromaha, ostaviću svu svoju imovinu, sve vaše poklone, sve vaše penzije i obećanja za buduća dobra i otići ću pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog trgovca, ili da od gladi umrem iza kakvog plota. Rekao sam. Alea jacta est!“

                                                                               - Fjodor M. Dostojevski -

- Dakle, niko ništa da učini. Vidim svi ćute, svi se prave ludi, kao da ovo nikoga ne zanima. E pa, JA NEĆU DA ĆUTIM! Ne želim da tolerišem stoku, smradove i ljige na putu PREOKRET za Leskovac. Zašto? Evo zašto...

... Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

                 AKO JE REZULTAT BIO LOŠ, MENJAJTE PRISTUP!

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama... Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

               VAŽNO JE DA IMAMO JASAN PLAN I JASNU VIZIJU!

... Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ima nekih koji kažu: daj da ponovo štampamo malo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića, jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu, uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo tog dana mogli da podelimo plate.

       JEDNO JE DRŽATI ZAPALJIVE GOVORE I OBRAĆATI SE EMOCIJAMA,

            A DRUGO JE PLANIRATI OZBILJNU DRŽAVNU POLITIKU!

... Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji, mi ovu zemlju možemo da izvučemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi, da je uvedemo u oporavak i ekonomski razvoj. Ali, uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate - kuda ja to idem? Ne da li samo brzo trčim, ne da li trošim energiju, nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

                          DA SE POGLEDAMO U OČI I KAŽEMO:

            AKO HOĆEMO CILJ, MORAMO DA PRIHVATIMO I SREDSTVA

                                 KOJA VODE DO TOG CILJA!

... Naš cilj je Evropska unija. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...

                                                                                                  Zoran Đinđić

                                                                                     oktobar 2001. godine

- Ja ovo nisam zaboravio, niti ću. Ali, čini mi se da su to zaboravili predstavnici LDP-a u Leskovcu, a naročito gospodin Bojan Bojović.

- Dotični „gospodin“ više ne zna ni gde je jadan, nit šta radi tako izgubljen u kofozi sopstvenog mozga. Ni njegova tačna funkcija se ne zna. Šta je on u lesovačkom ogranku LDP-a? Član, poverenik, mangup koji želi da nastavi stopama Bojana Kražića, Bobana Popovića, Dražena Ružića, Zorana Stoilkovića... da pljuje, vređa, ponižava, maltretira i prebija članove LDP-a, a naročito aktivne članove mladih za PREOKRET - Leskovac. To je mladima za PREOKRET - Leskovac jasno stavio do znanja, a kako, videćete na video-klipu na kraju članka.

- Bojan Bojović je na kraju svih krajeva uspeo da se, uz pomoć Radmile Gerov, neraskidive ekipe Dražen-Zoran i ostalih njihovih ljudi, koje su po nepotističkoj liniji dovukli u partiju, uvuče na mesto šefa IŠ-a. I sada nomad drakonskom anarhijom izdaje dekrete članovima LDP-a u Leskovcu šta i kako treba da rade, a ni on sam ne zna ko, šta, gde, kad i kako treba da radi. No, ima on svoju ekipicu koja mu u tome pomaže, pa će se nekako snaći. Sposobnijih kadrova od Bojana Bojovića i te kako ima u leskovačkom LDP-u, ali se članovi LDP-a u Leskovcu ne pitaju ništa, pita se gorepomenuta armada.

- Mali osvrt na skorašnje događaje:

- Na jednoj konferenciji za medije, koju je održao Dražen Ružić (tema je bila vezana za jedan napad na novinarku TV K-1, Ivanu Veličković koja je inače član LDP-a, koja je otišla, na poziv DSS-a, na Pašnjak da medijski proprati radove koji se tamo održavaju. Održavaju se mesecima, a ko ih i kako održava, zadržava ili šta već, ko će ga znati, jer ovde u Leskovcu se ništa ne zna javno, ali se zato tajno sve zna. I ko održava radove, i kako ih izvodi, na koji način to radi itd. Uglavnom, ta kvazi novinarka je napadnuta na terenu dok je šatro izveštavala o tim radovima na Pašnjaku, DSS-ovci se razbežali, ona najebala, a Dražen Ružić je odmah sazvao konferenciju za medije kako bi i javno zaštitio svoju štićenicu, koja, uzgred, dupe nije pomakla za LDP) prisustvovao je i Bojan Bojović, ne znam u kom svojstvu, a nije ni bitno. Ono što jeste bitno, i što jeste ISTINA, je da je, nakon saopštenja za javnost i osudu za napad na novinarku, kada su se pogasile kamere, ekipa novinara brutalno krenula da vređa pripadnike romske populacije na najgnusniji, najbezobrazniji i najdrskiji način, govoreći: „Oni smrde ko govna! Da li ste se ikada s njima vozili u autobusu? Niste, a? E pa da znate samo da smrde na ustajali kiseli kupus. Ja ih odlično znam (reče jedno držalo kamere) živim kraj Mahale u Podvorcu i oni, bre, smrde! Ne trpe se!“ I još svakojake uvrede izrečene su toga dana od strane nadri novinara i držača kamera svih lokalnih televizija na račun Roma. Ono što je tragično, jeste upravo konstatacija da se ni Dražen Ružić, niti Bojan Bojović, kao članovi LDP-a koji se ekstremno bori za jednakost svih vera, nacija, boja kože, za prava svih nacionalnih manjina, za prava pripadnika drugačije seksualne orijentacije i sl. nisu niti jednom jedinom reči ni pomislili, a kamoli usprotivili takvom fanatično huliganskom ponašanju pripadnika svih lokalnih medija. Ni jedna jedina reč. Ništa. Ćutali su i gledali u patos ko popišani, i sve mi se čini da se i oni u potpunosti slažu sa poremećenim i konzervativnim polunovinarčićima i trčkarala s kamericama. To su dokazali svojim ćutanjem. Toliko o njihovoj liberalnosti, preokretu, istini... I šta se desilo nakon svega? Upravo ti ljudići postavljeni su na čelnim funkcijama u LDP-u. I šta reći posle svega? ZEMLJO, OTVORI SE!!!

- I kao što sam i obećao, videćete video-klip (koji takođe možete pogledati i na you tube kanalu ’Ultrarabbit1’. Žešća ekipa stoji iza imena rebel! Revolucija je eksplodirala. SLOBODA ILI NIŠTA!) na kome se čuje razgovor Bojana Bojovića, šefa IŠ-a, i jednog od najaktivnijih članova mladih za PREOKRET - Leskovac. Tu ćete čuti svu „kulturu“, „liberalnost“, „demokratiju“, „pristojnost“, „pismenost“, „pamet“, „savest“, „konverzaciju“, „vaspitanje“, „mentalnu higijenu“, „obrazovanost“... vođe puta ’Šetnja za Zorana’ i šefa izbornog štaba LDP Leskovac Bojana Bojovića. Pa mi posle odgledanog snimka recite gde je Preokret, šta je ISTINA, i ko je ovde lud...

 - Ko je ko u LDP-u Leskovac??

 - Nažalost, još uvek se ne zna...

- Uzgred, sastanak je bio održan i u utorak 13. i u sredu 14. marta 2012. godine, ali na tim sastancima prisustvovala je samo ekipica laktaroša i secikesa; ostali aktivni članovi, kao i mladi za PREOKRET, namerno nisu pozvani na sastanak kako bi se ISTINA o svemu što se dogodilo, uspešno zataškala. Baš kao što je to rađeno i do sada...

„Non bene pro toto libertas venditur auro!“                             ISTINA ILI NIŠTA!

MEĐULJUDSKI ODNOSI U OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI LDP – LESKOVAC

- Međuljudski odnosi unutar opštinske organizacije (Opštinski odbor, Omladinska mreža, šire članstvo) LDP-a u Leskovcu su poremećeni još od predsedničkih izbora. Menadžera Bojana Kražića smatram najodgovornijim za to iz sledećih razloga:

Nesposobnost (ili nedostatak želje) za saradnju i timski rad:

- Bojan Kražić je samovoljno, bez konsultacije sa bilo kim, smislio i plasirao u javnost slogan lokalne kampanje „I Leskovac je Srbija“. Kada su mu ljudi to zamerili, „prihvatio“ je kritiku, da bi sutradan, pre konferencije za novinare, sa zida poskidao fotografije Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića i okačio zastavu sa pomenutim sloganom. Nakon dogovora da se lista odborničkih kandidata ne predaje posle konvencije, već da se dopuni sa još kandidata, bez konsultacija sa bilo kim (za to nije znao ni šef OIŠ-a), prijavio je predaju liste odmah sutradan, sa nalogom portparolki da ne obaveštava novinare, jer oni mogu da postavljaju nezgodna pitanja. I pored toga što je, kao menadžer, deo medijskog tima, samo jednom je prisustvovao sastanku tog tima, da bi kasnije prigovarao što se nije dovoljno pojavljivao u medijima. Odbijao je svaku saradnju sa šefom OIŠ-a, a za prenošenje njegovih naređenja teh. sekretaricama koristio je portparolku Ivanu Veličković. Organizovao je izbor poslaničkih kandidata iznenada, kada mnogi ljudi iz OO nisu bili u gradu.

Seksualne afere:

- Bez ulaženja u to da li je, ili nije, bio u nekakvoj vezi sa te dve devojke, jer me se ne tiče njegov privatni život, Bojan Kražić je svojim ponašanjem dao povoda da gradom krenu da kolaju priče o tome. Njegovo ponašanje u partiji nije bilo primereno, jer je najpre Jovani Dimitrijević dao prevelika ovlašćenja, da bi joj ih zatim oduzeo i preneo Ivani Veličković (ključ partije, pečat...) Na moja upozorenja da promeni svoje ponašanje, jer je percepcija ljudi takva da tu nešto ima, nije se obazirao. Krajnji ishod toga je da je Jovana Dimitrijević podnela više krivičnih prijava protiv njega, a da se Ivana Veličković u poslednje vreme ponašala kao da je njegova lična portparolka, a ne Opštinskog odbora. Pred same izbore jedva smo šef OIŠ-a i ja sprečili distribuciju letaka na kojima je Jovana predstavila Kražića kao Firera i na kojima je pisalo da je on sklon seksualnom nasilju i zlostavljnju žena. Taj isti letak su podržale i Žene za mir.

Sklonost ka nasilničkom ponašanju, spletkarenju i potpuni nedostatak samokontrole u javnosti:

- Bojan Kražić mi je lično saopštio 27.03.2008. da je upotrebom fizičke sile iz prostorija LDP-a izbacio Jovanu i Milana, sa pretnjom da će učiniti isto svaki put kad se pojave. Na moja upozorenja da to ne sme da radi, ponovo nije reagovao. Tada je dolazila policija, a krivične prijave su podneli Jovana i Slaviša (koji je pokušavao da ih zaštiti). Novu krivičnu prijavu Jovana je podnela zbog izbacivanja iz partije njenih umetničkih slika, zbog čega ona traži odštetu. Nekoliko dana pre izbora, najpre je verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na Krcka, koji je bio revoltiran zbog upornog skidanja fotografija Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, izbila je tuča i ponovo je dolazila policija. Na povratku sa konvencije u Nišu, Bojan Kražić je verbalno napao i maltretirao kandidatkinju za gradonačelnicu pred zgranutim članovima i simpatizerima LDP-a, a sve to zbog toga što je njegova portparolka, Ivana Veličković, navodno zapostavljena u medijima (iako se pojavljivala na svim konferencijama za novinare, predstavljanju odborničkih kandidata i ostalim događajima medijski propraćenim). Reakcije svedoka tog urlanja su bile jedno zaprepašćenje i osuda. Tada je, između ostalog, rekao da će pokazati on nama šta je hijerarhija u partiji i ko je tu menadžer, i da će više članova izbaciti iz partije. U više navrata je širio dezinformacije koje su bile tako smišljene da naprave razdor u partiji, čime je pokazao da sve nas tretira tako kao da smo mi pitomci zatvora, a ne slobodni ljudi.

Potpuno neprimereno predstavljanje programa LDP-a u javnosti:

- Poređenje Kosova i Metohije sa najvećom žabom koju treba progutati (TV Studio MT)

- Mi nismo stranka establišmenta (?), u našim redovima ima dosta ljudi sa sela... (TV Studio MT)

- „Mi moramo da idemo u tu jebenu Evropu...“ (tribina u Svircu)

- Više puta javno izrečeni fašistoidni stavovi prema homoseksualcima.

- Ovo nije sve, ali ja zaista više ne mogu da pišem o ovim mučnim stvarima. Sebe smatram odgovornom u smislu da sam ja predložila Kražića za v.d. menadžera (nisam ga dobro poznavala, a delovao mi je kao pristojan čovek), pa zato sada preuzimam na sebe da javno kažem ono što misli većina članova. Smatram da Kražić nema kapacitete da bude menadžer OO LDP-a u Leskovcu i da treba da ode sa tog mesta. Predlažem da se članovi OO izjasne o svemu što sam iznela.

                                                                                       Član OO LDP – Leskovac

                                                                                            Suzana Dimitrijević

- Sve ovo gorenavedeno napisao sam kako bih uporedio nekadašnje rasulo sa sadašnjim haosapokaliptičnim stanjem u LDP-u Leskovac.

1. Suzano, snajke, odelo ne čini čoveka čovekom. Ne možeš jednim pogledom na personu da oceniš kakve su njene karakterne osobine i šta se krije u unutrašnjosti tog bića. Neko može da nosi odelo i kravatu, a da bude ubica, na primer. A neko može da nosi kapuljaču preko kape a da bude sasvim normalna i dobra osoba. U to si se koliko vidim uverila, ali mnogi još uvek nisu, kao npr. Bojan Bojović o kome ću napisati poseban članak, a bogami i opširan. Zaslužio je...

2. Međuljudski odnosi unutar LDP-a Leskovac ne postoje. Postali su poremećeni (mada je to preblaga reč u odnosu na to šta se dešava u partiji) dolaskom Dražena Ružića na mesto v.d. menadžera LDP-a. Ne zna se tačno šta je gospodin Ružić u LDP-u Leskovac: menadžer, poverenik, gazda, vlasnik leskovačkog ogranka LDP-a... Ne zna se. Ali ono što se zna, jeste da pomenuta persona ne radi ništa za dobrobit LDP-a, sem što radi na sopstvenom reklamiranju samog sebe kao „ikone“ Leskovca, koja će od ovog zaklanog grada isisati preostalu zgrušanu krv, i onaj pepeo i prah koji su predhodnici slični njemu ostavili iza sebe. Takođe se svesrdno zalagao da Ivanu Veličković, koja se veoma, veoma retko pojavljivala na sastancima (o ostalim akcijama da i ne govorim, jer nikada nije želela da učestvuje u njima rekavši: „Ja znam kolikom vredim i meni ne priliči da delim flajere, lepim plakate i prikupljam sigurne glasove.“ Inače, to je ona retardirana nadri novinarka koja radi u TV K-1 i ne zna ni dva padeža a kamoli da sklopi jednu prostu rečenicu. Toliko o tome koliko dotična vredi), ubaci na što važnije mesto u LDP-u. Jedna od opcija bio je i OO LDP Leskovac. Da li je uopšte potrebno postavljati pitanje zašto? Mislim da ne, jer je sve sasvim jasno.

3. Što se tiče Jovane Dimitrijević, mladi za Preokret – Leskovac u više navrata pokušavali su da ubede Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, kao osobe koje su egzistirale na centralnim funkcijama u partiji, da na sve moguće načine kontaktiraju Jovanu, da joj se u ime LDP-a izvine i zamole je da se ponovo vrati u LDP i uključi u rad partije, jer je upravo ta Jovana Dimitrijević od samog nastanka LDP-a u Leskovcu bila glavni motor i pokretač svih akcija (od štandova, preko plakatiranja, predizbornih kampanja, itd. itd. pa sve do akcije od vrata do vrata), borila se za LDP, širila dalje, čuvala ideal LDP-a kao kap vode na dlanu, a LDP joj je za sve to vratio tako što je popljuvao i išutirao iz partije. Savršeno. (Rekao bih SRAMOTA, ali me sramota da kažem sramota, jer je to smešna reč u odnosu na zlodelo koje je počinjeno nad Jovanom Dimitrijević.) Na molbu mladih LDP-a Leskovac, ekipa Dražen-Zoran, odgovorili su: „Ma baš nas briga. Ne zanima nas nikakva Jovana. Ako želi da se vrati u partiju neka se vrati, ako ne želi – ne mora. Mi ne želimo nikoga da molimo, niti da se kome izvinjavamo. Imamo mi preča posla.“ (Pitam se samo koja li su? Ah da, već sam ih naveo u predhodnim člancima. BLAM, BLAM). Mladi su i dalje pokušavali da dopru do Jovane, naročito u toku revizije članstva, ali bezuspešno. Na kraju je LDP Leskovac izgubio jednog od najvrednijih članova zbog patološke bolesti Bojana Kražića i nemarnosti, nezainteresovanosti i kofoze Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, koji su svojim delima pokazali da njima članovi uopšte nisu bitni, već njihova lična karijera, a to je: preći cenzus i ući u lokalnu Skupštinu. (Samo ne znam kako će to postići ako se tako ponašaju prema članovima LDP-a. Zbog borbe za Jovanu, mladi su opet platili ceh i to tako što su izvređani i izbačeni iz prostorija LDP-a.) Jedino mi je žao što ideja Jovane Dimitrijević, da Bojana Kražića plakatira kao Firera, nije sprovedena u delo. No, dala mi je odličnu ideju da ja sprovedem u delo taj poduhvat, s tim što će Firer ovoga puta biti Dražen Ružić, a Jozef Mengele biće Zoran Stoilković. Čisto da javnost zna s kim ima posla, osim ako Beograd na vreme ne interveniše, i Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića zauvek skloni sa čelnih funkcija i postavi ih tamo gde im je i mesto. Po mom mišljenju takvim devastatorima mesto je u kanalizaciji, ali neka konačnu odluku donese Predsedništvo LDP-a. Nadam se samo da će biti brza, efikasna i pravična, jer LDP Leskovac nema vremena za gubljenje. LDP – Leskovac želi Preokret, želi ISTINU!

4. Stanje u LDP-u Leskovac od Bojana Kražića do danas uopšte se nije promenilo. Ni za milimetar. Članovi LDP-a su zaista pitomci zatvora koji se zove ’Radikalni komunizam’. Zoran Stoilković je jasno mladima stavio do znanja šta je to hijerarhija i kako se ona sprovodi. A sproveo je na sledeći način: popljuvao je, izvređao, ponižavao, pretio i fizički nasrtao na mlade LDP-a. I, kao što rekoh, prošao apsolutno nekažnjeno. Dalo mu se pa može. Dakle, to je taj liberalizam koji se sprovodi u LDP-u Leskovac. Pitam se samo dokle će Predsedništvo LDP-a u Beogradu da ćuti o ovome. Ova destrukcija u leskovačkom LDP-u, nit je LDP, niti je PREOKRET, a kamoli ISTINA! Dakle, od slobode samo korbač, od Preokreta samo trt, a od ISTINE ni mojega. Zbrka, nered, haos, anarhija, despotizam, drakonizam, smak... A dokle? Zar nije prioritet staviti dva prsta na čist obraz i tri prsta na čisto srce i reći: MI SMO ISTINA!? Ili je prioritet lagati narod samo da bi se prešao taj cenzus i došlo na vlast? Recite mi EL PREZIDENTE, učinite nešto po tom pitanju, sprečite ovaj haos i rasulo u LDP-u Leskovac, jer mi to zaslužujemo, jer leskovački LDP ima mnogo kvalitetnije kadrove no što su to neodahije Dražen Ružić, Zoran Stoilković, Bojan Bojović...

- Halo, Beograde! Zovem te iz provincije! Da li se čujemo???

„I ubij me, po putu ni traga,

zalutasmo, pa šta ćemo sada?

Nečisti nas je u polja zaveo,

kovitla nas i desno i levo.

Šta ih je, i kud ih teraju,

i što tako žalosno pevaju?

Domaćeg li duha sahranjuju,

ili možda vešticu udaju?

                       A. S. Puškin

Alea jacta est!                                                            ISTINA ILI NIŠTA!

- „Zašto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oči? Otkuda joj i čemu služi ona neprozirna krpa koja je lišava vida? Da li je mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jačega i da je dužnost sudija jedino u tome da tumače volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima?“

                                                                                   - Vuk Drašković -

Lista kandidata za OO LDP-a koje predlažu članovi za izbornu skupštinu LDP-a Leskovac, 22.09.2007.

1. Vladica Pavlović
2. Radosav Popović
3. Nenad Mitrović
4. Cveta Đorđević
5. Aleksandar Mitić
6. Dalibor Stanojković
7. Aleksandar Jovičić
8. Tomislav Mašković
9. Nikola Nikolić
10. Vladimir Ranđelović

- Za menadžera OO LDP Leskovac kandidovao se Dejan Mitić.

- Na osnovu člana 7. Pravilnika o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP, Predsedništvo LDP, razmatrajući žalbu v.d. menadžera OO LDP Leskovac, izjavljenu na postupak kandidovanja Dejana Mitića za menadžera i 10 članova LDP za Opštinski odbor, na sednici održanoj dana 13.09.2007. godine, donelo je sledeću odluku:

- NE PRIHVATAJU SE KANDIDATURE, jer nisu u skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP i to:

- Za menadžera OO LDP Leskovac: Mitić Dejana.

- Za članove OO LDP Leskovac: Pavlović Vladice, Popović Radosava, Mitrović Nenada, Đorđević Cvete, Mitić Aleksandra, Mašković Tomislava, Nikolić Nikole, Ranđelović Vladimira, Stanojković Dalibora i Jovičić Aleksandra.

OBRAZLOŽENJE:

- U žalbi koju je Predsedništvu LDP podneo v.d. menadžera i članove OO LDP Leskovac od strane lica navedenih u dispozitivu ove Odluke nisu validne.

- Naime, nakon podnošenja kandidature koje su u prilogu sadržale i potreban broj potpisa (koje nažalost nisam uspeo da dostavim na uvid), izvršena je provera od strane Izborne komisije i utvrđeno je u ličnom kontaktu da mnogi navodni potpisnici kandidatura nisu ni upoznati sa kandidovanjem tih lica a kamoli da su iste potpisali. (Pa naravno kad ih je potpisivala ruka samokandidovanih kandidata.) Svojim pisanim i potpisanim izjavama to su i potvrdili iz čega jasno proizilazi da su potpisi za kandidovanja falsifikovani.

- Iz navedenih razloga se ne prihvataju kandidature navedenih članova LDP za menadžera i članove OO LDP Leskovac.

Ova Odluka je konačna.

Beograd,                                                                     Predsedništvo LDP

13.09.2007.god.

- E moj EL PREZIDENTE ČEDOMIRE JOVANOVIĆU... a tako sam ti verovao...

- No, da se mi vratimo na temu. Sve je to lepo i krasno, jer je napokon Predsedništvo LDP reagovalo pravovremeno i efikasno, sprečivši u korenu sve moguće posledice koje bi se kasnije fatalno odrazile po leskovački LDP. Međutim, Predsedništvo LDP previdelo je krajnju podmuklost i malignost kvazi LDP-ovaca iz Leskovca. Skoro 5 godina kasnije, sudarili smo se sa veoma identičnom tragihaotičnom situacijom. Za početak izdvojiću samo jedan jedini primer od mnoštvo istih, ili veoma sličnih.

- Tomislav Mašković ponovo se našao na listi kandidata za OO LDP Leskovac, onako furiozno na najmorbidniji način. Svima nama je potpuno jasno da je nepotizam svugde prisutan i da smo se gotovo navikli na njega, ali što je mnogo – mnogo je. Tomislav Mašković nije se pojavljivao ni na jednom štandu, plakatiranju, sastanku... opravdavajući svoje izostanke gnusnim lažima i to tek kad bi se javio na telefon. Mnogo puta je pozivan, mnogo puta je bio nedostupan, ili je obećavao da će prisustvovati akcijama LDP-a u Leskovcu, ali se nikada nije pojavljivao. (O tome nema zvaničnih dokaza jer su svi zapisnici netragom nestali.) Pojavio se tek na jednom kvazi sastanku, krajem februara tekuće godine, koji je organizovala Radmila Gerov u prostorijama LDP-a u Leskovcu i to tek nakon poziva Dražena Ružića. Dakle, došlo je vreme da gospodin Ružić dovede i smesti svoje ljude oko sebe, kako bi imao što veću podršku u svojoj lukavo isplaniranoj ujdurmi da ukoliko LDP u Leskovcu pređe cenzus, Dražen Ružić zauzme dugo snivano mesto u fotelji gradske Skupštine. Gospodin Ružić nije skrivao svoje zadovoljstvo nit ozarenost na licu kada se na sastanku pojavio Tomislav Mašković. Ustao je u sred sastanka, pošto je dotični kasnio, „opravdano“ naravno, i rekao za svog pulena: „Eto to je naš Mašković“, predstavljajući ga gospođi Gerov, koja je, verovatno nesvesno ali zato veoma eksplicitno, stavila svima da znanja da je on taj i taj od toga i toga, i da ona odlično poznaje njegove roditelje, tetke i strine, rukovali su se s onim politikasterskim kezom na licu, i za tili-čas je Tomislav Mašković ubačen u spisak kandidata za OO LDP Leskovac. (Ostali članovi, koji su do tada bili veoma aktivni, bačeni su na marginu, šutnuti u zaborav, jer su svoje zadatke uspešno ispunili i sad im više nisu potrebni.)

- Dakle, mladi za Preokret – Leskovac držali su štandove, delili flajere, radili reviziju članstva, plakatirali grad, prikupljali sigurne glasove i potpise za deklaraciju: SRBIJU U EVROPU, EVROPU U SRBIJU! A od Tomislava Maškovića tada nije bilo ni traga ni glasa. Ali je zato sada tu i to po crti nepotizma, ušetavši se nonšalantno u listu odborničkih kandidata. I šta reći... Leskovac - mrtav grad! A PREOKRET - do mojega!

- Tomislav Mašković je samo jedan jedini primer u masi istih koji su na identičan način dospeli na tu listu kandidata za OO LDP Leskovac, koju su gradili gospođa Radmila Gerov, kao vrhovni komandant, zatim Dražen Ružić, propali političar, ispušena muštikla, persona non grata koja se čvrsto uhvatila za slamku LDP-a, nadajući se da će i on, s onim smešnim odelom i narandžastom kravatom, uspeti da se uvuče u lokalnu Skupštinu, onda imamo tu i Bojana Bojovića koji je, onako iz senke, vrebao svoju šansu, a kako sada stvari stoje, uspeo je u tome, i na kraju, a to nikako ne smemo da zaboravimo, u toj konspiraciji učestvovao je i Zoran Stoilković, propali rukometni trener, koji sam za sebe tvrdi da je u toj sferi jedan od najboljih na Balkanu (meni je to smešno, ali mi dođe i da zaplačem, onako tiho, nečujno, u skutu mog zaboravljenog i izmrcvarenog grada), persona s pregršt kompleksa, isfrustrirani sado-agresivac, koji je u više navrata vređao i ponižavao mlade LDP-a Leskovac. (Citiraću jednu njegovu rečenicu izgovorenu iz njegovih poganih ustiju na jednom od sastanaka: „Dajte da pozovemo ove iz organizacije mladih, ove mlade lepe devojčice da nam privuku birače. One su mlade, lepe, zgodne, malo ovo-ono, znate...“ itd. Da ste tom prilikom videli njegovu ubalavljenu i pohotnu fizionomiju, shvatili biste me u potpunosti o čemu vam govorim.) Na jednom sastanku, na kome je bio prisutan i Dražen Ružić, otvoreno je vređao, pretio, čak i fizički nasrnuo na jednog člana mladih za Preokret – Leskovac, nanevši mu pritom lakše telesne povrede. Taj nemili događaj, koji je, uzgred, uspešno zataškan, dogodio se 09.09.2011.god. oko 18:45h u prostorijama LDP-a, samo par minuta pre početka sastanka. U kancelariji za sastanke, sem Dražena Ružića, bila je prisutna i sredovečna gospođa/ica s kratkom crnom kosom  po imenu Alisa (nisam uspeo da joj doznam prezime, ali sam dobio informaciju da je nastavnica u nekoj lokalnoj školi, ili tako nešto. Nebitno na kraju krajeva.)

- Elem, napadnuti mladić pozvao je policiju koja je stigla 30-ak minuta kasnije (ali je ipak stigla i hvala joj na besprekornoj efikasnosti) uzela lične podatke napadnutom mladiću kao i njegovu izjavu, međutim, mladić nije imao svedoke da potvrde neuravnoteženi i sumanuti postupak tadašnjeg predsednika IO LDP Leskovac Zorana Stoilkovića, koji, naravno, pripadnicima policije ništa nije priznao iako su policajci ugledali veoma vidljive tragove povreda na mladićevom telu i licu. No, svedoka nije bilo, Alisa se pravila naivna, kao da je u zemlji čuda, a gospodin v.d. menadžer je na pitanje policajca šta se zapravo desilo, počeo da priča o Novaku Đokoviću, kao da je šenuo pameću. Policajac je još jedared postavio isto pitanje „šta se desilo“, a vajni menadžer je nastavljao sa svojom demencijom i pričao o tome kako je taj mladić, žrtva u ovom slučaju, pušio cigarete u prostoriji gde se oduvek pušilo i gde je pušenje dozvoljeno, ali je „nepoznata osoba“, koja je davala nebulozne izjave pripadnicima leskovačke policije, skinula taj znak, zaboravivši da nalepi onaj drugi ’zabranjeno pušenje’, i potpuno nesvestan posledica, nastavio je da baljezga unapred smišljeni dogovor s ostatkom ekipice da je tu zabranjeno pušenje i da je taj mladić prekršio zakon, neshvatajući da time pre svega ugrožava sam kredibilitet LDP-a, ne samo u Leskovcu, već i na nivou cele Srbije, jer je po njegovoj priči ispalo da članovi LDP-a ne poštuju zakone Srbije, a kaznu bi, za to učinjeno delo, snosio LDP, koja je u tom trenutku iznosila negde oko 500.000 dinara. Na kraju krajeva svih krajeva pripadnik policije je uvideo da ima posla sa personom izgubljenom u sopstvenoj šizofreniji, i na ivici svog strpljenja još jednom ga je lepo, jasno i glasno zamolio da kaže da li su se pretnje i fizički napad od strane Zorana Stoilkovića desile ili nisu u toj prostoriji u kojoj su svi ispitani učesnici bili prisutni i videli celokupni događaj, gospodin izgubljeni se pribrao, setio dogovora i rekao: „Ne, to se nije desilo. To je laž.“

- Policija nije imala nikakvih dokaza od izjave svedoka, te se konspiracija politikanata uspešno završila. Sve što su pripadnici interventne jedinice mogli da učine, bilo je to da opomenu Zorana Stoilkovića da se ne približava mladiću, da ga ne vređa i da mu ne preti, a kamoli fizički napada. Lako uočljive lakše telesne povreda mladića odletele su u zaborav, jer podnošenje privatne krivične prijave nije pilo vodu zato što je tužilaštvo i sudstvo u Leskovcu maksimalno korumpirano, a parničenje traje više decenija, a to previše košta pa je mladić digao ruke od toga. I tako je to ostalo na tome.

- Na sledećem sastanku, koji je iniciran povodom tog nemilog događaja, došli su predstavnici iz Beograda, Maja, Uroš i Branko, koji su godinu dana proveli u Leskovcu, dolazili dva-tri puta nedeljno, učestvovali u svakoj akciji koju su uglavnom organizovali mladi LDP-a Leskovac, i pokušavali na sve moguće načine da premoste sve probleme i da konačno reše status Leskovca, ali u svemu tome oni nisu uspeli zbog ekipe Dražen-Zoran, koji su maksimalno opstruirali i sabotirali svaki njihov pokušaj, a u toku tog sastanka Zoran Stoilković je u jednom momentu krenuo da se i fizički obračuna s Brankom, ali se na veliku sreću to nije dogodilo; valjda zato što je bilo i previše svedoka koji bi ovoga puta i te kako progovorili ISTINU. Na kraju se sve završilo u fazonu: zaboravimo nemile događaje i krenimo dalje. (Zoran Stoilković nije snosio nikakve posledice za sva zlodela koja je počinio: vređanje, ponižavanje, šikaniranje, pretnje, fizički napad. Još uvek je u LDP-u i još uvek igra ključnu ulogu. Dakle, nije bio sankcionisan nit primereno kažnjen za to što je učinio, naprotiv, postao je još usiljeniji, razjareniji, bahatiji, licemerniji i nastavio je da radi ono što je radio i do sada, a to je devastiranje LDP-a u Leskovcu. Bravo za PREOKRET!) Međutim, Dražen Ružić i Zoran Stiolković to nisu želeli. Oni su nastavili da sabotiraju rad mladih LDP-a Leskovac na sve moguće načine, oterali preko nekih svojih veza veoma dobru ekipu iz Beograda: Maja-Uroš-Branko, nastavili su sa svojim neradom i prikupljanjem njima bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, komšija), praveći tako neprobojni bedem oko sebe i svoju sekciju unutar LDP-a, prekršivši gotovo sve tačke statuta Liberalno Demokratske Partije. Oni su učinili sve kako bi raskomadali i uništili jedva skrpljeni LDP u Leskovcu, koji je na jedvite jade kiseonik uzimao na cevčicu sa filterom pri vrhu koji su samoinicijativno postavila gorepomenuta gospoda. Uništili su forum žena, koji je tek počeo da se formira i to najogavnijim lažima, ono kao: ma to je bila samo trenutna energija koja je vrlo brzo splasnula, one nisu imale cilj da stvore forum žena, već da se ufuraju na položaje (što je totalitarna neistina) i tako su ih i oterali. Ali se nisu na tome zaustavili. Nastavili su da ignorišu, sabotiraju i šikaniraju mlade LDP-a. Mnogi od njih su i napustili partiju upravo zbog Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića. A zatim su preko svojih veza doveli Radmilu Gerov i neke svoje ljude iz Leskovca i okoline, napravili svoju ekipu i nastavili po starom. Oformili su inicijativni odbor, nazvali ga OO, a zatim i lažni GO i krenuli sa svojim mahinacijama uz svesrdnu podršku Radmile Gerov, koja evidentno uopšte nije upućena u rad LDP-a Leskovac. Svi su odjednom zaboravili na mlade koji su radili sve ono što nadri odbor nije: štandovi, akcije, plakatiranje, reviziju članstva itd. Zaboravili su čak i da isplate teh. sekretare koji su predano obavljali sve nametnute im zadatke, a mnogi od njih nisu ni bili u njihovoj nadležnosti. Dražen Ružić i Zoran Stoilković nisu snosili ama baš nikakvu odgovornost, sve propuste svalili su na teh. sekretare i organizaciju mladih LDP-a. I to je, naravno, prošlo nekažnjeno. Uostalom, kao i sav uredni nerad koji su ta dvojica mahinatora i laktaroša učinila u LDP-u. Na primer, od kada je Ružić postao v.d. menadžera LDP Leskovac, pečat partije je nestao. Gospodin Ružić ga je nosao sa sobom u svom džepu kao da je partijski pečat njegovo privatno vlasništvo, a šta je sve mogao da učini s tim pečatom, da ga zloupotrebi na bilo koji način, ne smem ni da pomislim. Sem toga, u prostorijama LDP-a ponašao se kao da je to njegova privatna birtija, a on je njen gazda. Vikao je, urlao, lupao šakom o sto, čak je i psovao. Kućno vaspitanje, nema šta. Kultura na najvišem nivou, nema šta. Diplomirani polotikolog – nema šta. Baš pravi liberal, baš pravi PREOKRET, totalni PREOKRET; samo ne znam u kom smeru... Još gore od njega se ponašao i Zoran Stoilković, kao da je Staljinov brat blizanac. Bez pitanja je prisvojio ključeve od prostorija LDP-a, vršljao tamo kad god i šta god je hteo, a pri tom je sve vreme govorio kako ključevi nisu kod njega i da on nema veze s tim. Pitam se samo kako su prostorije LDP-a bile otključane pre dolaska teh. sekretara onog dana kada je dobio batine, a jedino je, kako tvrdi Zoran Stoilković, teh. sekretar imao ključeve od kancelarije. Da li da prejudiciram ili je sve jasno? Hmmm...

- Zaista mi je najiskrenije žao što će zbog tih secikesa i gulanfera ispaštati oni dobri i pošteni ljudi u LDP-u Leskovac kojih ima sasvim dovoljno, ali su to ljudi čiste savesti i neukaljanog obraza te nisu u stanju da se suprotstave ljigama koji su zaposeli sve one glavne, važne i bitne funkcije u partiji i nemaju nameru da odatle odu, makar ih metlom jurili; ukorenili su se uz pomoć Nebojše Ranđelovića, a sada i Radmile Gerov, i od LDP-a, PREOKRET-a i ISTINE, napravili neki remiks, radikalno-naprednjačko-socijalističku sekciju unutar jedine političke opcije s vizijom koja sija svuda, samo ne u Leskovcu. Nažalost.

- PS. 2 – Nastaviće se...                                                  ISTINA ILI NIŠTA!

- „The only thing necessary for the triumph of evil is for good men to do nothing!“

                                                                                          - Edmund Burke -

- Hiljadu i jedno pitanje čiji se odgovori uspešno zataškavaju. Jedno od najvažnijih je upravo taj PREOKRET koji u Leskovcu, verovali ili ne, još uvek ne postoji. Pitanje je: gde je, bre, taj PREOKRET? Gde se zaturio i ko to uspešno zataškava? U javnosti se sve u superlativu prezentuje, a iza kulisa stara pesma: nepotizam, lukrativizam, laktaroši, secikese, oportunisti, propali i isfrustrirani nadri političari i političari u pokušaju, da ne kažem politikanti, premda je to najadekvatnija reč koja taj košmar na javi jedino može da opiše.

- Elem, u pripremi je bila ’ŠETNJA ZA ZORANA’ koja se svake godine održava 12-og marta, (ove godine održana je 10-og marta), baš toga dana kada je ubijen dr. Zoran Đinđić, možda jedini čovek u Srbiji koji je imao viziju kako najbrže i najefikasnije rešiti probleme u Srbiji i ubrzanim koracima ući u EU. (Da ne dužim, jer svi znamo šta se dogodilo i zašto.)

- Priprema za ’Šetnju’ u Leskovcu je organizovana zbrda zdola, knjiga je spala na tri slova te je organizaciju uglavnom sprovodila određena grupa ljudi, a to su bili mladi za PREOKRET – Leskovac i teh. sekretar LDP-a u Leskovcu. Ostali su, kao i obično, prodavali zjala, sređivali se za fotografisanje, češljali osmeh za kamere, spletkarili, laktali se za odborničku listu, koja je napravljena po sistemu: ovo je moj čovek. Ili, najjednostavnije rečeno, nisu radili ništa.

- Celokupna akcija izgledala je smešno, jer je samo jedna osoba morala da odradi sav posao kako bi iz Leskovca na ’Šetnju’ u Beogradu krenulo što više ljudi, tačnije, svi oni poštovaoci dr. Zorana Đinđića. Međutim, iza zavese, onako u tajnosti, desili su se razni obrti, zaokreti, mahinacije i one podmukle ujdurme koje, osim haosa, nisu stvorili ništa.

- Donedavni v.d. menadžer Dražen Ružić, poznati spletkaroš i licemer, koji je, uzgred, dipl. politikolog, mada bi mu više pristajala titula dipl. demagog, jer osim što prodaje maglu ništa drugo i ne radi, ima strasnu podršku potpredsednika LDP-a Nebojše Ranđelovića Necera, koji je inače i narodni poslanik. (Sva dosadašnja kadrovska rešenja uvaženog nam narodnog poslanika i potpredsenika LDP-a Nebojše Ranđelovića, pokazala su se kao suicidalna i destruktivna po leskovači ogranak LDP-a, koji se svim snagama trudi da nešto stvori u ovom zaboravljenom gradu, ali mu to nikako neuspeva upravo zbog gorepomenutog gospodina i njegovih bliskih saradnika. Sve ljude koje je gdin Ranđelović svojim vezama postavljao na funcije počev od Milorada Pejčića, Bojana Kražića, Bobana Popovića, itd. itd. pa sve do Dražena Ružića, LDP u Leskovcu, osipao se, raspadao i sve više tonuo u bezdan.) Da skratim. Bez ikakve najave, nit kakvog sastanka, na kome su trebali da se pozovu svi aktivni članovi LDP-a Leskovac, kao što rekoh iza zavese, doneta je odluka da se na funkciju menadžera inicijalnog nadri odbora, pošto OO LDP Leskovac još uvek ne postoji (zbog nesposobnosti onih koji su ga do sada vodili) postavljen je Bojan Bojović. Ko ga je, kako i zašto postavio na tu funkciju - sam bog zna. Verovatno na inicijativu Radmile Gerov, koja je poslata da od haosa, koji vlada u LDP-u Leskovac, napravi još veći haos; ujedinjena sa šund ekipom postavljenom oko nje. I tako je gospodin Bojan Bojović postao menadžer kvazi odbora, verovatno onako plebiscitarno, kao što je to bio slučaj i sa Draženom Ružićem koga je na mesto v.d. menadžera postavila ekipica od 6 ljudi, a LDP u Leskovcu je tada imao više od 350 članova; danas ih sasvim sigurno ima više.

- Naime, trebalo je organizovati autobuse kako bi se svi članovi, aktivisti i simpatizeri LDP-a u Leskovcu, koji su želeli da odu na ’Šetnju za Zorana’, smestili i da, udobno i bezbedno, stignu do prestonice. Međutim, to nikoga nije zaista interesovalo. Tehnički sekretar LDP-a u Leskovcu na sve moguće načine pokušala je da organizaciju sprovede u delo onako kako se to profesionalno i radi, no nadri menadžer i ostala ekipica šatro LDP-ovaca za to nije marila, te je sav balast spao na teh. sekretara koja je propišala majčino mleko kako bi koliko-toliko sve to izgledalo približno organizovano i normalno, ali, nit je bilo organizovano, niti normalno. Mesto dva-tri autobusa, jer su „veliki“ LDP-ovci obećavali da će skupiti dovoljno ljudi za taj događaj, pojavio se samo jedan jedini autobus. Zašto? Pitajte vajnog menadžera Bojana Bojovića i njegovu ekipicu sačinjenu od ljudića čije je načelo nepotizam i lukrativizam.

- Na kraju svih krajeva autobus ISTINA-PREOKRET krenuo je put prestonice. I sve bi bilo super, ako izostavimo „autobus“ koji nema ni jedan najobičniji WC, a klima se uključuje tek kad „gospodi“ LDP-ovaca i vozaču to zatreba; ostali članovi, aktivisti i simpatizeri nisu bitni, kao ni mladi za PREOKRET, a naročito ISTINU, koji su, uzgred, jedini radili dok su svi ostali spavali. Ne, oni nisu bitni, a i zašto bi bili kad je najvažnije na funkcije ugurati svoje ljude i svima na sav glas trubiti kako LDP u Leskovcu konačno funkcioniše. Ovo funkcioniše moglo bi biti i „funkcioniše“ ili još adekvatnije NE-FUNKCIONIŠE!

- Dakle, nekako je taj „autobus“ krenuo i nekako stigao nadomak Beograda. Međutim, 70-ak km pred prestonicom „autobus“ se zaustavio i objavljena je petominutna pauza. Taman su ljudi napustili autobus, pripalili cigarete, otvorili flašicu vode, kako bi se malkice osvežili, kvazi menadžer i njegov kompanjon Zoran Stoilković (o kome ću pisati nadugačko i naširoko u narednim člancima) naredili su pokret. Ponavaljam NA-RE-DI-LI. Oni koji su bili na metar od busa na brzaka su se ukrcali, a oni koji su otišli da izvrše malu nuždu, morali su, tako na pola posla, da utrče u vajni autobus. Dva najaktivnija člana mladih za Preokret nisu uspeli da stignu do busa, koji je već krenuo, a vajni vozač tog sokoćala doviknuo im je, ponavljam DOVIKNUO, da će se zaustaviti na sledećem stajalištu i sačekati ih. Sledeće stajalište nalazilo se nekih 300 metara od mesta sa koga je autobus krenuo, međutim, na tom stajalištu nije bilo autobusa. Tog autobusa nije bilo ni na jednom stajalištu, a bilo ih je 4-5, do prestonice. (Autobusi ISTINE I PREOKRETA iz raznoraznih gradova, prolazili su hladnokrvno kraj mladih leskovčana i nije im padalo na pamet da stanu i pokupe ih, što bi učinio svaki čovek koji u sebi ima makar mrvicu ljudskosti. Jedini koji je stao i pokupio mladiće, bio je jedan stariji čovek s automobilom koji ih je bezbedno doveo skoro do mesta na kome je okupljanje za ’Šetnju’ uveliko počelo, a čovek čak nije ni pošao tamo gde i mladići; išao je svojim putem). Ostaviti mlade ljude u sredini ničega na 70-tak km od BG-a, mlade ljude koji su pošli u ’Šetnju za Zorana’ sa bedževima ISTINA, je u najmanju ruku zverski zločin. Mogu ga slobodno tako nazvati upravo zbog toga što se LDP, Preokret, ISTINA bore za mladost Srbije, bar tako oni kažu, međutim, ovaj čin dokazuje nešto sasvim suprotno, a to je da se i LDP-u, i PREOKRET-u i toj njihovoj ISTINI realno u praksi mladi uopšte ne tiču, bar što se tiče Leskovca. Ponavljam opet: Leskovca! Jer se u BG-u i Nišu i te kako bore za mlade. Jedino leskovački LDP-PREOKRET ne brine za mlade, već samo za likove koji su po nepotističkom i ližisahanskom linijom uvršteni u red važnih i pravih LDP-ovaca. Pa mi recite sad šta je ISTINA??? I kakav je to PREOKRET??? Ova pitanja su konkretno vezana za Leskovac.

- Zaista bih voleo da ovaj tekst, nekim čudom, dopre do predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, pre svega zato što bi ovakva stvar njega i te kako trebala da se tiče. Jer određeni ljudići u Leskovcu jednostavno ne žele da rade za PREOKRET i ne znaju šta je ISTINA, a naposletku i da gospodin Čedomir Jovanović već jednom reši ovo rasulo od leskovačkog ogranka LDP-a. Jer ako se ovaj kataklizmatični haos ne reši u najskorije vreme, počeću, premda sam to dugo odlagao nadajući se da će stvari doći na svoje mesto, da iznesem sav onaj prljav veš koji sam trpeo jedan duži vremenski period, pa nek svi građani Srbije, a naročito Leskovca, saznaju šta je prava ISTINA i na koji način se određeni pojedinci „bore“ za nju. A biće tu svega i svačega. Bogami!

                                                                                           ISTINA ILI NIŠTA!

- „Naš vjek će proći, otvoriće se arhivi, i sve što je bilo skriveno od nas, sve što u povjesti od laži živi, pokazaće svjetu i slavu i užas!“

- Hej, Darvine! Izgleda da u tvojoj teoriji ima neke istine...

- Ja ću štrajkovati glađu i to niko ne može da mi zabrani.

- Ne slušaj majko šta ti pričaju za mene, ne slušaj majko ni moje drugove ni žene, ne veruj majko nijednoj priči novoj, jer ja sam sretan, ja sam sretan, jer hrane me na cevčici ovoj! (Ššššš... ne vidi se na fotki, da mi ne bi zamerio gladni narod)

- Nemoj kume, molim te. Pusti štrajk, nek narod štrajkuje, a što se nas tiče ja imam ideju! Evo kako ćemo...

- Ma ko jebe gladni narod! Daćemo im naše osmehe, jer oni više vrede od hleba nasušnog. Smej se kume, mandati su naši!

- "... Pričaj nam o tajnim vojskama zla, o Cimone... Njihova se imena ne smiju izgovoriti glasno da ne oskvrnu usne smrtnika, jer su došle iz bezbožne tame i napale nebo, no bijahu istjerane gnjevom anđela..."

- Nemojte da me klevećete, mater vam pokvarenu! Ja nikada nisam jebao moj gladni narod! Nikada!

- Dobro, jesam ih lagao i potkradao, al šta sad. Zar to nismo radili svi mi? Ako budete glasali za mene na sledećim izborima, i vi ćete nositi odelo od soma maraka. Pardon, evradi, odnosno dolara... mislim dinara... Uh... šta sam ono hteo... uh... da kažem... uuuu...

- Šta to učini kume, budalo jedna neopevana. Kako ću sad narodu na oči? Koju sad šatru da im složim? Paušali, dnevnice, plate... Jaoj majko mila, rastu mi uši! Neću valjda da završim u zatvoru. Ja jesam krao, al nisam krao kao ovi ostali. Ja sam krao, al u skladu s propisi. Dal će ovo da proguta narod, majke im ga... E kume, kume... šta učini, jadan ne bio...

- Ma ne brini kume, mi smo radikalni naprednjaci. Znaš onu staru: „Vlada uvek isto svira, narod uvek isto bira, ovde nikad neće biti mira, u novčaniku pola marke, mislim dinara sija... recesija, recesija...“

- I shvatite već jednom, ja nikada nisam bio radikal! Ali nikada! I nemam nikakve veze sa zemunskim klanom i Ratkom Mladićem! I kakav kurac Vojislav Šešelj! Nemam ja ništa s tim... Nit ja, niti Tomislav Nikolić! Shvatite!!!

- Aham...

                                        - Nataviće se... ;)

- Prvo ćemo da ih napržimo verom i patriotizmom, a onda idemo: Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.

- Dal beše Virovitica, majku mu...

- Ma samo ti piši. Cela planeta srpska vala!

- Niko ne sme da vas bije! Niko!

- Ustani Srbijo! S verom u Boga idemo svi u rat! Mi smo jači no celi jebeni NATO pakt!

- U boj, u boj, krenite junaci svi! Kren'te i ne žal'te život svoj! Jer koji će vam moj!

- Jel vidite kad moji ljudi kvenu kako se sve tvese. Svušajte dobvo šta vam govovim! Čim meni pvdne na pamet da vam jebem majku, ja ću sve moje ljude da pošaljem u vat. I Njujovk ima da vam sjebemo! Mi Svbi smo uvek u svugde Svbi, i kad nas kavate nas dupe svbi, al mi to junački podnosimo. Svbija do Bvisela!

- Doktor Vojislav Šešelj je jasno rekao da svi mi pravi Srbi idemo u rat da izginemo do poslednjeg pravog Srbina i tačka!

- TAKO JEEEEEEE!!!!

- I mi smo radikrali, parče nam zuba fali, al za rat smo stasali!

- Patriote pred izbore 100put su nas izdale, slale nas u ratove za svoj lični interes, dok "ikone" su pevale...

- ... majke su naricale...

- A mladost je u krvi završila...

- ZAR VAS ISTORIJA NAŠA NIJE BAŠ NIŠTA NAUČILA???

- Otvori oči Srbijo!

- ... da se stradanje ne bi ponovilo...

- Drznula se banda da uputi apel građanima Srbije da malo prištede električnu energiju kako ne bi došlo do restrikcija. Iz EPS-a su rekli da neće imati dovoljnu količinu električne energije ukoliko građani Srbije ne budu bili racionalniji u svojoj potrošnji. Rekli su da mesto dve sijalice koristimo jednu, da mesto dve ringle koristimo jednu, da bojler uključujemo samo kad je jeftina struja, da se kupamo što manje kako bi uštedeli tu preskupu struju koja nam šatro fali. Dragi moji lopovi iz EPS-a, čini mi se da se mi nismo bunili kada ste našu struju izvozili u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ko zna gde sve ne, a za uzvrat dobijali ko zna šta sve. Celoga života građani Srbije štede, celi svoj vek sirotinja plaća danak kako bi buržuji uživali u svojoj zulum predstavi, a na kraju ta ista sirotinja mora da štedi i da se ždere i nervira zbog vaših ujdurmi. Vaš drski bezobrazluk udario je u plafon našeg praga tolerancije. Malo je reći STERAM VAM GA MAJCI, jer i vi odlično znate da struje ima sasvim dovoljno za sve građane Srbije, ali isto tako znate da novaca nema dovoljno za vaše prepune džepove, pa ste se veoma suptilno setili kako da nas zaplašite da bi novce olako strpali u vaše prenatrpane slamarice. Međutim, niste samo vi krivi za vaše maloumlje, kriva je i naša draga retardirana Vlada i naši dragi kriminalci političari. S tim u vezi, ova pljuvačina prevashodno će biti upućena njima; vas ću ostaviti za neku drugu priliku.

- Draga naša retardirana Vlado,

Mesto naše jedne sijalice, mesto naše jedne ringle i ostalih trica i kučina kojima nas plašite, vaš apel za uštedu električne energije trebali ste da uputite vašim sponzorima Beku, Koletu, Miškoviću, Cepteru, Mitroviću i ostalima. Znate vi odlično koji su vaši kompanjoni. Trebali ste Mitroviću da kažete da, bar dok traje ova zima koja ubija nesretnike širom naše zemlje, obustavi svoje idiotske programe kao što su: grand parada, zvezde granda, sve za ljubav, menjam ženu, trenutak istine, 48 sati svadba i ostale govnoseračke emisije koje nikom dobro nisu donele. Da li ste uopšte svesni, vi neodahije, kolika količina električne energije ode u vetar tokom snimanja tih morbidnih kvazi emisija, šou programa, il kako ih već nazivaju nadri urednici? Koliko jedna moja sijalica i jedna moja ringla potroši kilovata struje, a koliko milijardu sijalica i stotine klima uređaja u samo jednoj emisiji koju vodi onaj govnojedač Saša Popović koji sere u mikrofon čitava dva sata? Verujem da znate odgovor, jer niste vi baš toliko mutavi i glupi koliko mi verujemo da jeste. Da li je teniski meč u hali Čair, između Srbije i Švedske, morao da se održi baš danas kada snežna lavina ubija ljude širom naše zemlje? Zar nije mogla da se odgodi za neki drugi dan kada se ovaj užas malo primiri? Koliko je tu potrošeno električne energije, draga moja retardirana Vlado? Zašto kompanije, čiji su vlasnici poznati lopovi, rade punom parom iako svi znamo da iste uopšte nisu od vitalnog značaja? Zašto Heppy televizija nastavlja sa svojim debilnim rijaliti šou programom i troši na angro ugroženu nam električnu energiju? Zašto niste apelovali na vlasnika te nadri televizije da do daljnjeg prekine emitovanje tog bordel uriniranja, kako bi se uštedela struja koja nam je, kako vi tvrdite, na izdisaju? Kako je moguće da RTS, kao državna televizija sa nacionalnom frekvencijom, snima emisiju ’Ja imam talenat’ i pri tom enormno srče ugrožene nam kilovate? Da li to znači da gospodin Tijanić može da troši našu struju kad god se njemu ćefne, a mi ne smemo ni da se okupamo? Ako je stanje u zemlji vanredno, ako smo pod alarmom i ako je situacija stani-pani, zašto se onda preko prste udara samo određena grupacija građana, da ne kažem sirotinja? Zar se vanredno stanje ne odnosi na sve građane Srbije, pa i na vaše sponzore, pa i na vas? Ako je stanje u državi vanredno, onda se ono odnosi na sve njene građane, a ne samo na one koji vise na birou rada i na one koji kuluče za bednu platicu. Ili je ovo samo još jedna simulacija u nizu simulacija vaše reklamne kampanje. Previše, previše teatralno dragi naši političari. A evo i jedan apel za vas: SKINITE ODELA I KRAVATE POLITIČARI, ZASUCITE RUKAVE I IZAĐITE DA POMOGNETE OVOM NAPAĆENOM I SMRZNUTOM NARODU! Ali ne tako što ćete se slikati i snimati za medije, već lopatu u šake i čistite sneg!

- A sada reč-dve i za predsednika Srbije:

Gospodine Predsedniče,

Molim Vas da, kao državnik broj 1, izdate naređenje svim strukturama i svim funkcijama da agresivno krenu u akciju spašavanja snegom i ledom okovanog naroda Srbije, da sve organizacije u službi države, pre svega uniformisana lica, a zatim i civilno stanovništvo, započnu saniranje haosa koji nas je orobio, i da, pre no što dođe do još tragičnijih posledica, u korenu saseku sve moguće predviđene situacije. Imajte na umu da će nakon otapanja snega doći do poplava i da država Srbija, verujem da to već znate, nema odbrambeni sistem, odvodne kanale, nit specijalizovane službe za takvu vrstu nedaće. Ovo nije šala, Gospodine Predsedniče, jer mene boli jauk mrtvih ljudi koji su postali žrtve ove katastrofe koja nas je zadesila. Žrtava ovog ledenog stradanja ima mnogo više no što se to prezentuje preko medija. Ja to znam, a znate i Vi. Učinite nešto dok ne bude prekasno, molim Vas. Učinite to pre svega kao čovek, a naposletku i kao predsednik jedne male, siromašne i nesretne države, jer ta država, Gospodine Predsedniče, je Srbija, naša Srbija. I ma kakva da je, mi je volimo, jer to je naša zemlja. Ne zaboravite da Srbiju čini narod, a taj narod umire... nestaje... Spasite taj narod da ne bi došlo do nove seobe... poslednje seobe... seobe večnog nestanka...

PS. – Hvala pripadnicima Vojske Srbije, Crvenom krstu i ostalim dobrim ljudima, koji se u ovoj kataklizmi, i danju i noću, bore za svaki ugroženi život. Heroji su na terenu, a pičke u bunkerima.

- Džaba vama sva ta udruženja, tajne organizacije, tajna sastančenja, klanovi, šlogirane sekcije... jer svi vi, koji u tome učestvujete, na kraju ispadnete klovnovi. Preambiciozni ste, mislite da se u svakoj vašoj rečenici krije mudrost Ive Andrića, Meše Selimovića ili Branka Miljkovića, ako pišete pesme. Baš taj Ivo Andrić je jednom napisao: „Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!“ Ako mislite da ste vi jedini koji imate šta da kažete, onda se lepo okupite u vašoj kućici, heklajte, pletite i frljajte se „mudrostima“, ili jednostavno ostanite kod kuće i pričajte sami sa sobom. Tada ćete i sebi i svojim usranim gaćama biti jedini pravi i originalni filozof.  Poslednji mudrac univerzuma. Ako se pre toga ne posvađate sami sa sobom, jer mržnja koja egzistira u vama dovešće vas do samouništenja. Nećete moći podneti ni sami sebe, zato što ste i previše ponosni da sami sebi priznate da u nekim situacijama ipak grešite. „Slepi i gluvi, vi sebični ljudi, što pravite buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako, bez pitanja koje bi, možda, osušilo ponosni osmeh na licu bez suza, na licu što nikada obraz okrenulo nije. Vi nemi igrači svog obrednog plesa, vi sretni u transu, u svetu što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja... Vi što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa... Vi ljudi bez pameti! Brazgotina, sanduk i crv. Obraz i dlaka i krv. Vi ljudi bez milosti... (Milan Mladenović)

- U svetu stradanja, bolesti, ratova, bede i očaja vi bojite kvazi život u ružičasto zato što vam je ružičasta televizija sa svojim nakaradnim proseravanjima toliko isprala mozak i ubedila vas da slušate Snežanu Dakić, Rušku Jakić, Sanju Marinković i ostale flegme koje propagiraju maloumnost(maloumlje), nepismenost i debilizam. Svršavate na Jelenu Karleušu koja ne zna ni gde je taster enter na tastaturi, kao da je to globus, a ne mala obična tablica sa par eksplicitno vidljivih dugmića. Ona jadna i ne zna šta je muzika a uporno tvrdi da se bavi muzikom dok vi jadnici tome aplaudirate. Drkate pičku na Novaka Đokovića, svi sad šatro pratite tenis a ne znate ni šta je nec. Mediji ga uporno guraju kao udarnu vest zbog neke njegove privatne pobede u kojoj je on maznuo 500 soma jura (za vreme na TV-u posvećeno njemu debelo se plaća. Pitam se ko li je to platio... hmm...), a put do tog trona utabali su mu mamica i tatica. Uvek u najskupljim patikama, uvek s najkvalitetnijim reketom i uvek na najkvalitetnijem terenu, a koliko je onih mnogo kvalitetnijih od njega koji nemaju elementarne uslove za treniranje? I gde se denuše svi oni sportisti iz raznoraznih disciplina? Čujem osvajaju medalje, imaju vrlo zapažene rezultate, ali su medijski marginalizovani. Zašto? Nemaju veze da budu na TV-u ili nemaju para da plate prostor, a verujem da ih i svrbe jajca, ili sise (zavisno od pola sportaša) da budu dvorske lude u pvc kutijama koje seru na angro, jer oni znaju ko su i šta su. Ne treba im pažnja samoljubljivih idolopoklonaca. Koliko je puta vaš Novak izgubio od nekih levih tenisera? Koliko je puta šonja predao meč zbog gistro ispalih sočiva, zbog lažne povrede, zbog taktiziranja njegove mamice...? I koji se idiot drznuo da njemu dodeli orden svetog Save i zbog čega? Zato što je javno propagirao svoje humanitarenje? Ili zato što je po modnoj pisti nosio gaćice nekog ziljavog „modnog kreatora“? Aplaudiraj zatucana maso! Samo se pitam gde je bio vaš „veliki“ Nole u mnogo važnijim mečevima naše reprezentacije no što je bio onaj za salatu? Mislim da je pokušavao da oponaša Šakiru i tako stekne svoju jadnu popularnost. Al dobro, važno da pred svojim očima imate odličan kalup za odgovor na pitanje kako najjednostavnije podići prašinu i okupiti oko sebe ljude koji će vam aplaudirati, bodriti vas, glasati za vas... Mrzite i pljujete sve one koji su drugačiji od vas. Ne prihvatate ništa inovativno, ostajete pri svojoj stereotipiji iako je toliko trivijalna da je i kontejnerima na trotUaru sve to dosadilo. Pišete tekstove u kojima se zgražavate od psovki koje ste šatro pokupili slučajno u gradskom prevozu, na poslu, il šetajući na ulici, a sve se plašim da vi nikada u svom životu niste opsovali nekoga, onako potajno ispod zuba, ili onako glasno u svom domu. Pička mu materina, jedi govna, sve mu jebem, nabijem ga na kurac... Šta tu ima loše ako to zaista mislite. Mnogo je licemernije da nekoj „prijateljici“ kažete: jao što ti je večeras divna frizura, a da u sebi mislite: kakva ovca neostrižena. Ili da nekom „prijatelju“ izjavite: izuzetno ste uklopili kravatu uz to prekrasno odelo, mesto: e seljoberu jedan, pa gde si natako tu roze kravatu uz to žuto odelo, izgledaš ko kanarinac. Zašto govorite: mislim da je gospodin veoma isključiv i vrlo ograničen. Kad jednostavno možete reći: glup je ko kurac. Shvatite kulturni, tu razlike nema. Nije ta gospođa/ica divna i šarmantna, već odvratna krava s puno muževljevih/tatinih para. Nema ta dama siromašan vokabular, već je džiberka glupa ko ćurka. Ili: gospodin nije shvatio poentu. Ne, već: čova je tele-marka. Koristite samo „pristojne“ izraze i s gnusnim prezirom osuđujete nepristojne, iako ih i sami koristite. Zavirite duboko u nukleus svoje duše, dotaknite svoje srce, stanite pred ogledalom, pogledajte se u lice i priznajte to sebi. Istina boli, ali je ona temelj iskrenosti. Ako ste skontali, verujte mi da će vam biti mnogo, mnogo lakše. Što se mene lično tiče, vi to uopšte ne morate da radite, jer mene za vas rekreativno zabole penis, pardon, kurac. Ali vas će to boleti, mene - neće.

- Stalno delite savete, ovo treba onako, ovo treba ovako, kao da ste vi najpametniji na ovom svetu i mislite da je nekom baš do tog vašeg usranog saveta stalo. E pa, nije. Izvini se mami, izvini se tati, oni to zaslužuju, veruj mi znam to iz iskustva. Gledaj to sa vedrije strane, život je lep, bićeš srećna, samo izbaci te tačkice i tekst će biti super, da odlično si to rekao, ali smatram da se kaže šaša a ne tuluzina, ne kaže se vi bih ste, nego vi biste, pravilno je ja bih, a ne ja bi itd. itd. Saveti, saveti, saveti... O, lektori i lingvističari, serem vam se na iskustvo, pamet i savet: „Ponekad sam ziljav i u buli sav, ko da nisam u vugli zdrav, ali hitam da jurim dan i tad nemoj da držiš mi tezu šta ja trebam da radim, savet u dupe zabi i sredi svoj život jadni... I svi bolje od tebe znaju šta je bolje za tebe, a svi žive živote poput Kojića Kebe, imaju gorku uspomenu i ranu staru, i sve im se već desilo pa mudruju čak i dok srču kafu. Ej, hvala ti premudri ja ću ipak po svom, nisi jedini no jedan od, jedan od... Jedan od mnogih, mnogo odjednom seru mi nešto, bla, bla, bla...“ (Marčelo, Nensi)

- Pišete o ljubavi, a 90% vas je nikada ni doživelo nije. Šta vi bedne babe i drkoš dede znate o ljubavi. Jaoj, ovaj Bred Pit je tako dobar frajer, kako je samo lep, nežan, to je pravi muškarac za mene... Shvati babuskero već jedanput: BRED PIT JE HILJADU SVETLOSNIH GODINA UDALJEN OD TEBE, NE POZNAJE TE I NIKADA MU NEĆEŠ POPUŠITI KURAC!!! Jao, ovaj Džordž Kluni je neviđeno zgodan. Jeste, al njega zabole za tvoje mišljenje jer ti za njega ne postojiš. Ali on je dobrotvor, on je sakupio milion dolara za onu jadnu i izgladnelu decu u Africi. Jeste, on je dobar tvor, i sakupio je, kao što bih i ja da ležim na milijardama kao što leži i on. Yo, tebreks, ova Džesika Alba je tako dobra pička, karao bi je od jutra do sutra. Jeste zumbule, to isto misli i pola planete muškog pola, al sve što možeš da učiniš, jeste da ga drkaš na njen poster. Gledaj šinko ove današnje klinke, kakvi su to sisići, a dupence tek! Alo, krezubi dekane, uvuci taj ubalavljeni jezik. To dete što u njega buljiš ima samo 16 godina, pedofilu pegavi! Smradovi jedni, mesto da uzmete to što vam je ispred nosa, da čuvate to ko kap vode na dlanu i da zahvaljujete bogu što imate nekog pored sebe ko vas iskreno voli, pa ma on bio automehaničar, pa ma ona bila konobarica. Stavite prst na čelo i zapitajte se da li ste uopšte i to zaslužili pre no što pogledate nešto sa strane, il pre nego što kroz TV maštate kako krešete Šeron Stoun, ako ste muško, ili ga blajvite Džoniju Depu, ako ste žensko. Pustite puste snove i živite ovde i sada, ili crknite. Ko vas jebe! Kad ne znate šta je ljubav... „Da nema sunca ni meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih. Da nema stiha ni tonova, ja mogla bih, ali da nemam tebe šta bih tada ja? I da imam gde da odem, ja ne bih otišla. Da imam šta da kažem, ja bih ćutala. I da nekom drugom mogu, ne bih mu pevala, jer da nemam tebe šta bih tada ja? Ja bih te sanjala, od snova te pravila, jer ako postojiš ti, postojim i ja...“ (Negativ) Je li to mašta ili ljubav? Eh, vi jadnici, šta vi znate o ljubavi... „Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog između prstiju, budim je zbog reči koje peku grlo, volim je ušima, treba ići na kraju sveta i naći rosu na travi...“ (Branko Miljković) Ljubav nisu ni štiklice ni čizmice, ni nakit ni plastične sise, ni krajsler ni tojota, ni kristal ni orada... Al šta vi mržnjom zadojeni pinkofili znate o tome... Za vas nema svadbe bez trube, za vas nema sahrane bez sarme, za vas nema ljubavi bez mržnje, zato što ste takvi; rođeni zli!

- Ljubav - druga strana medalje: „I evo priče nove, jer poznam još i ove. Koje? Što su se zbog love navukle na tuđe snove, ne treba im škola, svaka si je našla vola, dubok džep i ključ od stana, po mogućnosti i kola, zašto ne. Kad mogu naći nekog mulca da unovče pičku kad ovaj ne vidi od kurca. Laki sistem finansiranja, uvek malo diranja, na put do egzistencije bez imalo sekiranja, bez živciranja, i dalje za dame vredi: bogataši nisu stari pa čak i kad su sjedi; često se tinejdžerka uvali nekom dedi, pedofilija je milija od života u bjedi... Brak iz interesa, tu se već normala stvara, al tužno da zbog para žena skoči na 100 kara... (Shorty)

- Serete kako će sutra biti bolje, da na sve treba gledati s aspekta vedrije strane dok skapavate bedni u mašti sopstvene obmane zato što jebeno još uvek ne shvatate da živimo u Srbiji i to podeljeni u dve kaste. Jedna je gala, a druga socijala, hteli vi tu realnost sebi da priznate ili ne.

      GALA:              SOCIJALA:

Ja sam imo sve - Ja nisam imo ništa
Meni suvo zlato - Meni čiča gliša
Meni topla soba - Meni pada kiša
Meni puna šerpa - Meni hladna viršla
Ja u lovu na divljač - Ja u lovu na miša
Ja u sobi tigra - Ja ćebe od pliša
Ja jebem manekenke - Mene jebe triša
Ja išo svud po svetu - Ja ne dalje od Niša
Ja imam limuzinu - Ja zimvo se na plinu
Pare trošim u kazinu - Nemam drva za zimu
Kad me vide pičke zinu - Meni udele sitninu
Pa zapalim Kohibu - Ja užickam Drinu
Meni ovde gala - Meni socijala
Meni gajba vila - Ja nemam gde da spavam
Ja imam sve što treba - Ja sam željan svega
Ja jedem samo kavijar - Ja nemam ni za leba... (Beogradski Sindikat)
- Takva će Srbija biti zauvek sve dok vaše usrane guzice prodajete za monete, ove ili one. Kako se dobija posao u Srbiji? 1. preko stranačke linije, 2. preko kreveta, 3. 5 soma evra za nesigurno radno mesto, itd. itd. (retki su oni koji su svojom glavom, ne pristajući na ucene i poniženja, dobili posao koji zaista zaslužuju jer znaju da ga rade, mnogi od njih gule dupe na 2, pa čak i 3 različita radna mesta kako bi opstali u ovoj Nedođiji. Primer: jedan moj prijatelj od 07:00h do 14:00h vozi taksi, od 18:00h do 23:00h pere sudove i čisti podove u jednoj kafani, a od 00:00h do 05:00h stražari u jednom objektu. Kako mu je? Svakog jebeno prokletog dana moli „gazde“ za kompromisna rešenja da zadrži sva tri usrana posla kako bi othranio svoju porodicu; žena dipl. hem. ing. ali ne može da nađe posao plus troje dece koja gule osnovnu.) A koliko je takvih u Srbiji? O, vi srećni i zadovoljni buržuji...

- Šta ja tražim ovde? Sigurno nisam tu da sejem mržnju, da se priključujem ovoj ili onoj ekipici, nigde ne pripadam, nit se trudim da se kome dopadnem, nisam tu da ližem bulju nekom zbog viška komentara, da aplaudiram stropoštavanju u bezdan, da nekom solim pamet, da delim ćopave savete... Tu sam da kažem šta osećam i mislim, baš kao što i svako od vas ima prava na to. Ako se nekom ne sviđam, ne mora da me čita, a može i virtualno da mi ga poduva, ukoliko želi. Mnogo je slinavaca ovde, možda čak i previše, kao i vaški i krpelja, „patriota“, „rodoljuba“ i kvazi Srba, ali takođe ima i onih „nenormalnih“ koji su vredni svakog poštovanja. Često ih čitam i uživam u tome (nebitno kojim pismom pišu i kojoj naciji i veri pripadaju), ali ne uspevam da baš kod svakoga ostavim svoj komentar, ma kakav god on bio i ma kako god on vama zvučao. Možete slobodno da me popljujete, božanstveno mi se jebe za to, ali ja ću vas svakako i dalje čitati, ukoliko ste kvalitetni žvrljači bilo koje sfere. Imam ja dovoljno svojih termina iz svog siromašnog i nepristojnog vokabulara, ali volim da citiram mudre ljude, sa čijim se mišljenjima i stavovima veoma često slažem, i u čijim rečenicama pronalazim deo sebe... „tajfunu ravan, taj sam za gamad, antraks za ljaksad, strašna je farsa: sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa! I šta sad? Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj pa skapaj nacijo raka! San satkan akcijom štaka ćopavih rodoljuba. Zar sam sramota roditelja, ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja? Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše „više rase“! Ljudi bre, vama je smešteno, al vam ladovina paše. Anketa s mitinga radikala: „Cela planeta srpska, vala!“ Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala, al zato na kolac Marčela i ribu iz Elementala: „Ma kakvo ’Bekstvo’, tralalala - njihova ruka nas je klala!“ Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac. Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš. Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš, a ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras! Ne znaš gramatiku ni motiku, sad modernica vodi puk, samo laganica godi mu, a godinama muda u procepu! Iskreno zgrožen svim tim, ja i moj bunt smo dream-team, i veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim! Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba! Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o „narodu s neba“! A gde je tu ZEMLJA?? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda? „Sećanja blede na herojska vremena...“ Ja kažem: ne baš! Rekli bi: „Samo deco ne ginite radi reda, sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!“ (Marčelo)

- Ovaj Blog.rs nije Blog.rs, već je postao Kraljevina-Blog.rs s feudima Baba-Blog.rs, Rasizam-Blog.rs, Posmatrači-Blog.rs, Sujetni-Blog.rs, Pastiri-Blog.rs, Ovce-blog.rs, Lice s tri nika-Blog.rs, Saveti-Blog.rs, Komentariši me-Blog.rs, Klan-Blog.rs, Hajka-Blog.rs itd. itd. Kresni šibicu tajni iz prošlog veka pa zapali zbunjeni plast sena, nek se digne prašina vatre zapaljenih hepo-kockica pa će svi da čitaju i komentarišu. Sve mi to deluje kao unapred smišljeni rijaliti šou uz predstavu Bal pod maskama. Mahinacije, koalicije, laži, laktaroši, pohlepni, fašisti, nacisti, lažni vernici, propaganda, reklama, kampanja, po sistemu: ja tebi - ti meni. Kao oni predatori iz Skupštine. Al zapamtite nikovi:

„Whether long-range weapon or suicide bomber

Wicked mind is a weapon of mass destruction

Whether soaraway Sun or BBC 1

Misinformation is a weapon of mass destruct

You coulda Caucasian or a poor Asian

Racism is a weapon of mass destruction

Whether inflation or globalization

Fear is a weapon of mass destruction

Whether Halliburton, Enron or anyone

Greed is a weapon of mass destruction

We need to find courage, overcome

Inaction is a weapon of mass destruction

My story stops here, let's be clear,

This scenario is happening everywhere.

And you ain't going to nirvana or far-vana,

you're coming right back here to live out your karma.

With even more drama than previously, seriously.

Just how many centuries have we been

waiting for someone else to make us free?

And we refuse to see that people overseas suffer just like we:

Bad leadership and ego's unfettered and free

Who feed on the people they're supposed to lead

I don't need good people to pray and wait

For the lord to make it all straight.

There's only now, do it right.

'Cos I don't want your daddy, leaving home tonight...“ (Faithless)

- Dovoljno je da jedan čovek mrzi pa da ta mržnja zahvati celo čovečanstvo, dovoljno je da jedan majmun kaže: juriš, pa da masa imbecila krene u isti, samo jedna reč može da polomi nečije srce, samo je jedan metak dovoljan da ubije jedan život, samo jedan prst uprt u tebe može da ti stavi rešetke za celi život. Planeta prska, životi nestaju, smrt i strah na sve strane... Neki kažu da je teško ubiti, da su ti za to potrebna velika muda, ja tvrdim da je lako ubiti, ali je teško živeti sa tim... ako si s one strane barijere... barijere koja deli ljubav od mržnje. S mržnjom se ne rađaš, mržnja ti dolazi u posetu kroz život. Veoma je čest gost. Da li imaš muda da joj zalupiš vrata pred nosem? Da li smeš da joj se ne povinuješ, da joj kažeš NE, pre no što napraviš pogrešan potez, jer:

„One pill makes you larger

And one pill makes you small

And the ones that mother gives you

Don't do anything at all

Go ask Alice when she's ten feet tall.

And if you go chasing rabbits

And you know you're going to fall

Tell 'em a hookah smoking caterpillar

Has given you the call

Call Alice when she was just small.

When men on the chessboard

Get up and tell you where to go

And you've just had some kind of mushroom

And your mind is moving slow

Go ask Alice I think she'll know.

When logic and proportion

Have fallen sloppy dead

And the White Knight is talking backwards

And the Red Queen's „off with her head!“

Remember what the dormouse said:

„Feed YOUR HEAD!“ (Jefferson Airplane)

- Ko razume - shvatiće, ko ne razume - ko ga jebe! Al nek zna da tek: „hvatam zalet za zaplet: zapeti snajper kasabe, uz flou klase klaster, na zov ove masne matre. Moj šou jebe ko pas mater i s mase marve smakne maske. Govnima master-maler, ustima bagre flaster, dusima sajber-sage vičem šta im stvarnost šapće. Nabijam im kapke na sunčeve zrake da shvate, nojevima silom čupam glavu iz peska i krivim je, guram im noseve u javu da šmrču moje linije! Dolazim na štrokavom pacovu sto se zove Istina, praćen hordama poniženih viteza što su upalili baklje i obogaljeni digli štake, armagedon-torpedo čiji su amblem gas-maske! Polomili kavez, jurnuli da kazne mazge što gaze smisao, pamet i savest. Tu sam da stoki pijem krv poput Čupakabre...“ (Marčelo i Filter kru)

- I šta reći, dragi moji blogograđani i blogograđanke, ja sam samo blogoseljak, blogovarošanin i blogopalanački vampir, zato spremite vene laži jer dolazim s iglama istine čiji špricevi sadrže virus „misli svojom glavom“. Igliranje je počelo, cilj je epidemija virusa. „Zaraženi“ ne moraju da brigaju pošto razum već imaju.

- Nije ovo priča o ljubavi kao nekoj trivijalnoj anegdoti izvučenoj iz konteksta mog života. Nije ni neka žalopojka o mojoj izgubljenoj ljubavi, koja me nogirala, pa sad ja tu nešto kao patim, pišem pesme, opijam se, plačem, režem vene u fazonu: il ona, il ladna Morava. Ne. Ovo je priča o savim običnoj ljubavi. Svako ima neku svoju ljubav, svačija ljubav je raznovrsna, raznolika, drugačija. Svakom je svoja posebna na neki svoj način, i svaka ima neki svoj pečat mistike. Ljubavi se, dakle, razlikuju. Ljubav majke prema detetu i obratno, ljubav oca prema detetu i obratno, ljubav muškarca prema ženi i obratno, ljubav momka prema devojci i obratno, ljubav brata prema bratu, sestre prema sestri, sestre prema bratu i obratno, ljubav žene prema ženi i obratno (u stvari tu nema obratno) ljubav muškarca prema muškarcu i ob... (zapravo ni tu nema obratno, jer mu dođe na isto, ili možda ne... ko zna.) Zatim tu imamo prijateljske ljubavi, drugarske ljubavi, ortačke ljubavi, ljubav prema muzici, prema filmu, knjigi, iliti knjizi, svejedno, ma ima, bre, tih ljubavi ko salate, na sve strane, kuda god da se okreneš, stoji ljubav. Čeka. Samo treba da je vidiš, prepoznaš, skontaš i pokupiš je. I to je to. Dakle, ljubav može biti i ovakva i onakva, bitno je da se ljudi vole, i životinje i biljke, naravno, al sad se konkretno faćam za ljude. Dal su homo ili hetero, koga boli kurac, ili pička, bitno je samo da se vole. I da ta ljubav cveta (što bi rekle romantike iz poema).

- Međutim, ovo je priča o sasvim drugačijoj vrsti ljubavi. Ljubavi s one strane razuma... Moja najveća ljubav je oduvek bila ljubav prema mom personalnom govnetu, što dalje implicira da ja na celom svetu najviše volim svoje govno. To je zaista nešto neobjašnjivo. Ne može se to iskazati rečima. To jednostavno treba doživeti, osetiti, dodirnuti... (Ne govno, bre, perverznjaci, nego ljubav.)

- Kad god obavljam veliku nuždu, to jest serem, odnosno kenjam, ja se nekako osećam lepo. Prija mi nekako, godi, a godi i mom govnetu. Oslobađam se ja, ali oslobađa se i ono. Dvostruko oslobađanje! Sloboda, ljubav... sve ti je to povezano. Jedno bez drugog jednostavno ne ide. Jer kad imaš zatvor to nije sloboda, a nije ni ljubav. Gušite se, nervirate i mučite i vi i vaše govno. Ja nemam problema sa zatvorom, iliti čmar-robijom, serem ko blesav. I, kao što rekoh, ja najviše volim svoje govno. Volim da ga iskenjam i dam mu slobodu. Na slobodi je ono bezbrižno, jer čim ja pustim vodu, moje govno otpluta u zagrljaj svojim rođacima, prijateljima, a možda tamo nađe i neku svoju ljubav, pa se kerebeče, jebu, razmnožavaju i uživaju u njihovom domu kojeg mi ljudi nazivamo kanalizacija, ili septička jama. Jebeš ga, nemaju svi moderne odvodne kanale, neki moraju da talože svoja govna na jednom mestu pa da ih kasnije, kad im dođe do preko nosa, čiste, to jest uklanjaju i otpremaju na neku drugu lokaciju. Al to nije moja priča. Napravio sam preveliku, preopširnu i, čini mi se, potpuno nepotrebnu digresiju. Al šta sad...

- Hteo sam da kažem da ja volim svoje govno i da je moja ljubav prema mom govnetu neopisiva. (Ne znam dal je ljubav obostrana, ja svoje govno volim, a dal ono voli mene ja stvarno ne znam. Ako nekog zanima neka ga slobodno pita. Možda i dobije odgovor...) Ali, i ta ljubav zna da zaboli. Verovali vi meni ili ne. I te kako boli. To je čist paradoks ljubavi. Ja serem, uživam u tome, svoju ljubav oslobađam iz svog gužnjaka, ali u tim trenucima, kada se radujem slobodi koju darujem svom govnetu, ja ujedno i malkice tugujem. I baš tad, u tim trenucima lamenta za svojom ljubavi, je tiho, gotovo nečujno, pevušim svom govnetu jednu pesmicu koju sam nekada negde čuo. Ne znam tačno ko je komponovao, nit ko je izvodi/io, ali ona glasi ovako: „Rastajemo se mi, veruj nije mi lako, šta sad mogu ja tu kad tvoji žele tako...“ Pa je malkice modifikujem: „Odlaziš svo u suzama, zbog nas plačeš to znam, što se ludo volimo a ipak se rastajemo...“ (Valjda plače što se rastajemo, pretpostavljam, ne znam... Možda ipak i ono mene voli...) I čim moja ljubav u suzama, to jest govno, kaže: BUĆ, ja brzo povučem ručicu na vodokotliću i pustim ga/je da ode... ne osvrćem se da gledam odlazak, onaj konačni, jer to zna da zaboli. Ako bi se kojim slučajem okrenuo, odmah bih, ridajući na sav glas, zaurlao: „Vrati se govno, vrati, ne daj da srce pati...“ ili onu: „Čaše lomim, ruke mi krvave, oči mi suze, molim te vrati se...“ A to, bogami, ne bi valjalo, zbog zdravlja. (Ali to samo radim kada sam na svojoj gajbi, na svojoj WC šolji. Mislio sam na neosvrtanje i to).

- Ponekad me moja ljubav i iznervira. Zna to govno da bude predugačko i predebelo, a bogami i da me podjebava, da me laže, pa se ja onda znojim i muku mučim dok ga se ne otarasim. I to zna ponekad da zaboli (retki su ti trenuci u mojoj ljubavno govnoseračkoj karijeri, ali se dešavaju), a kad dođe taj dan, taj trenutak, kad naiđe taj bol, ljubavni bol, ja mu/joj pevušim, al glasno:

„Just gonna stand there and watch me burn,
well that's alright because I like the way it hurts.
Just gonna stand there and hear me cry,
well, that's alright because I love the way you lie...“

- Da... Al ne marim, nije mi teško čak i to da podnesem; žrtvujem se zbog ljubavi. Nikakav problem. A, na kraju krajeva, imam ja tih govana, hvala bogu, na pretek, te mi i nije kriza, ona ljubavna... trip ostavljenog, povređenog... Jer doći će drugo, volećemo se, pevati i oslobađati jedno drugo. Ponekad će i boleti, al jebeš ga, šta sad. Kad ljubav želi da ode, onda trebaš da je pustiš, jer ako je silom zadržavaš nastaju ogromne komplikacije, kao što su: muka, jad, svađe, psovke, suze, gušenje, nerazumevanje itd. itd. Zato ga/je pustiš da ode i nastaviš dalje. Pišaćku ne volim, previše je fluidna a i prebrzo nestaje. Ali zato strasno, onako pesnički strasno volim da pišam, naročito uz vetar. Što je to lepooooo...

- Elem, postoje i trenuci kada ja, nakon bezobzirne kenjaže, obožavam da se divim svom minulom radu, odnosno čmarotvorini, i tada sam veoma radostan. Ne plačem, ne pevam, ne zviždućem... Jednostavno mu se divim, kako njemu tako i sebi, jer oboje smo zaslužni za predivni prizor koji nam se dogodio i u kom zajedno uživamo. To su oni momenti kada ja tragove svoje velike ljubavi ostavljam na ili po ekskluzivnim mestima, ili u nekoj prirodi kraj nekog drveta koje želim da nađubrim kako bi što duže opstalo, jer ga đubrim s onim što najviše volim na svetu. Tom drvetu ja poklanjam svu svoju ljubav. Tada je i moja ljubav srećna, i drvo, i priroda i ja. Ali su mi tzv. elitna mesta nekako najdraža. E tada se okrećem obavezno i gledam svoje govno kako uživa u svojoj slobodi, baškari se i baš ga zabole za sve. A meni drago. Znam da mu je lepo i uživam u njegovom uživanju. Verujte mi, to je prava ljubav.

- Zaključak: Ljubav postoji, ona je svuda oko vas, a sve što trebate da uradite jeste da gledate u pravom smeru. I u pravom trenutku, naravno. I tako...

- Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“ крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране. Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12 јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије, јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо, ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и болесније од малоумности.

- „У чије име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте! Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)

- Чујем да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...

- Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив - нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава, доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси. Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...

- Уважени нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице, упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена, образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА! Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног „битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци, иначе... БЛАМ! БЛАМ!

- И на крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето проклетство...“ (Мрзовољно око)

- Bonton, kurtoazija, odela, kravate, kurac-palac... Stalno slušam jedna te ista sranja. Budi pristojan, budi fin, nemoj da psuješ, kaži dobar dan, obuci se ko čovek a ne ko klošar, skini kapu kad ulaziš u crkvu, obrij se, zaveži pertle, oženi se već jednom, pravi decu, gde svi - tu i ti, zašto nemaš fejsbuk, zašto ne gledaš TV, zašto ne izlaziš ko sav normalan svet, ostavi cigarete one su štetne po zdravlje itd. itd. Saveti, prigovori, ubeđivanja, pitanja... Zašto ovo, zašto ono, zašto ne ovako, zašto ne onako, zašto, zašto, zašto... Zašto? Zato što mi se realno jebe za sve. Zato što mi se iz kurtoazije jebe za bonton. Zato što mi je više muka da odgovaram na glupa pitanja i zato što mi se jebe za njihove savete. Ako neko misli da je neko veliko jaje samo zato što je obukao odelo i stavio kravatu, onda se grdno zajebo. Kažu proste mase da odelo čini čoveka. Aha, važi. Ja tvrdim da ga ne čini, jer odelo ne čini čoveka čovekom, samo ga šablonizuje zbog nametnutog mu kodeksa oblačenja. Džaba njima sav taj bonton, odelo, kundre, mašna, aktentašna, kravata i ostala kodeks-sranja, jer kad ta gospoda skinu te oficijalne kostime i dovuku se kući, krenu da izduvavaju ventile na najmorbidnije načine: vređaju, ponižavaju i zlostavljaju ženu, ako je imaju, i decu, ako ih imaju. Naravno ne svi, ali velika većina - da. I šta sad? Gde se denuše bontoni i kurtoazije? Gde nestade kultura, pristojno ponašanje, i gde nestade „čovek“ s odelom i kravatom? Neću da se uvučem u odelo i kravatu i glumim da sam „čovek“, jednostavno hoću da budem čovek, bez glupih šablona. Zabole me za tuđe predrasude glupih i zatucanih dvonožaca koji misle da su ljudi samo zato što prate modu i strogo se pridržavaju nametnutih im pravila. Ko im klacka koske. Ja nosim pocepane patike iz prkosa prema svima njima, a i zato što nemam love za skupe i nove. Nosim žiletom posečene farmerice koje heftam zihernadlama da bi me gledali konzervativci i da bi imali o čemu da diskutuju u svojim jadnim, malim i praznim životima. Nosim i široke pantalone koje se valjaju po zemlji, skupljajući prašinu sa asvalta, dok osećam osmeh prikovan za moja leđa. Ne čujem ga jer su mi sluške konstantno u ušima, ali ga osećam u nozdrvama. Smrdljivi zadah tračara me proganja zato što, nažalost, sluške ne mogu da gurnem u nozdrve, a bih, kad bi to bilo izvodljivo i imalo kakvog efekta. Al nema. Jebi ga. Muzika se kroz nozdrve nečuje. Nosim kačket, il kapu, a preko toga kapuljaču, i izgledam kao klošar, al me konkretno i impozantno zabole. Meni je lepo, prija mi jer me ni na šta ne obavezuje a i osećam se slobodno u svom telu sa svojom garderobom. A za mišljenje konzervativaca cvile mi jajca. Ne mogu da budem pristojan pred licemernim ljudima, ne mogu da budem fin u društvu stoke s kostimima raznih boja, ne mogu da ne psujem kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim i trpim dok gledam užas i stradanja koja nam priređuju sva ta fina i uglađena gospoda s odelima i kravatama. (Odela su sranje, kao i kravate. Stežu te i guše, u njima se ne osećaš slobodno. Jebo ja život bez slobode!) Ne mogu nekom da kažem dobar dan ako to zaista ne mislim. Kako da nekom kažem zdravo ako je taj neko govnjar? Ne mogu. Ja nisam licemer. Zašto ja moram da skinem kapu kad ulazim u crkvu, a manćar ne mora? Jel to njemu bog dozvolio taj luksuz? Ne želim to da radim a i ne moram. Više ne idem u crkvu i neću ići u crkvu sve dok mantije ne prestanu da lažu narod, dok ne prestanu da ga kradu, dok ne prestanu da prave trgovački centar od crkava i manastira, i dok ne utuve sebi u glavu da nismo mi tu zbog njih, već da su oni tu zbog nas. Oni moraju biti naše duhovne vođe, a ne bankari koji nam uzimaju novce bez priznanice, bez kamate i bez prava na povratak istog ukoliko nam se molitve ne ispune. Jebem ja i mantiju i molitvu ako na kraju platim a dobijem samo jedno veliko ništa, da ne kažem jedan veliki kurac. Postoji samo jedna molitva a to je „OČE NAŠ...“, i bog ceni samo duhovno bogatstvo, dobrotu i vrline, a nikako materijalizam i lažne vernike. I neću da se brijem ako mi se ne brije, i neću da vezujem pertle jer se mnogo komotnije osećam u nevezanim patikama i uvek nosim dva broja veće patike, jer se moja stopala u njima tako osećaju mnogo slobodnije, a sloboda je svrha života. Jebem ja svezani život! To me podseća na lisice i zatvor, a to nije život nego robija. Neću da se ženim zato što je neki imbecil rekao da to moram zbog produžetka svoje vrste, zato što je to prirodno, zato što to tako treba... Neću da moja žena bude mašina za štancovanje dece. Neću da se zajebem kao mnogi pre mene što sad lupaju glavom o zid i u suzama ridaju, govoreći: zašto mi je sve ovo trebalo. Brakovi pucaju na sve strane i to zbog najglupljih sitnica. Oženi se čovek pa se razvede. Oženi se i drugi put, pa opet ista priča, pa treći, pa četvrti put i na kraju plaća alimentaciju, srče stomakliju i proklinje sopstveni život. I koji će meni kurac sve to? Da budem još jedna budala u masi istih? Neka fala. I zašto da pravim decu? To je šatro normalno? Prirodni proces, a? Malo morgen. Pa nisam ja sadista, bre! Da naštancujem par čeljadeta pa da ih sutradan gledam kako se zlopate po ovoj maloumnoj Srbiji, po ovom nakaznom Svetu? Ne želim. Ako se ikada i oženim, oženiću se devojkom koju volim zato što je volim, a ne zato što je neko reko da tako treba. Ako i budem pravio dacu, praviću ih kad za to budem imao uslova, kad znam da mogu da im pružim ono što ja nisam imao. Neću da pravim decu zato što mi sistem tako nalaže, jer će taj isti sistem celoga života mučiti moju decu, ako ih pre toga ne pošalje u neki rat, a ja to neću da gledam, nit želim da učestvujem u tome. Ko hoće, izvolte. Zašto nemam fejsbuk? Zato što je fejsbuk ispiranje mozga, zatupljivanje mozga, ograničavanje duha, narušavanje privatnosti, gubljenje vremena, a i nije zdravo. Tačka. Zašto ne gledam TV? Zato što tamo jedu govna, seru govna, lažu narod, pričaju gluposti, imaju idiotske programe, emisije gde opet jedu govna, seru govna, pa repriza svega navedenog, plus imam razloge koje sam već naveo kod opcije fejsbuk. Zašto ne izlazim ko sav normalan svet? Zato što ja nisam normalan. To je najjednostavniji odgovor, premda imam i hrpu drugih razloga. Gadim se fensi kafića kojih je u Leskovcu sve više, povraća mi se od diskoteka i klubova gde trešti turbo folk i ostala dizel kompanija, nervira me pink generacija, nakurčeni klinci, nafurane klinke, mamini sinovi, tatine ćerkice, ćelavi glavurdaneri s vratinama ko u vola, napucani bilmezi s tesnim majčicama, nevine dronfulje koje bukvalno gole šetaju gradom, starkelje lovatori u društvu sponzorušica, pedofili, kriminalci, psihijatri alkoholičari, nakoksani doktori i umišljene doktorke itd. itd. Jednostavno se ne uklapam u tu masu i neću tamo gde i svi. Hoću da budem slobodan i nezavistan i da idem tamo gde mi prija, pa makar do kraja života ostao potpuno sam i neshvaćen. I neću da ostavim cigarete! Pušenje možda jeste štetno po zdravlje (mada nisam primetio da su moje bivše, koje su mi pušile, umrle zbog toga), ali sasvim sam siguran da cigarete nisu štetnije od izduvnih gasova automobila i motora, nuklearnih elektrana, fabrika s dimnjacima bez filtera za prečišćavanje, genetski modifikovane hrane, raznoraznih namerno rasprostranjenih virusa, osiromašenog uranijuma i ostalih još nepriznatih posledica onog bombardovanja 99. I mnogih drugih razloga koji se uspešno prikrivaju. Dakle, jebe mi se za kulturu u nekulturnom svetu. Jebe mi se za pristojnost u svetu laktaroša, secikesa, lopova, kriminalaca, političara koji gledaju samo svoja dupeta i ostalih slinavih govnjara. Jebe mi se za sistemska birokratska pravila, jebe mi se za fiktivne društvene šablone, jebe mi se za modu i jebe mi se za sve one „normalne“. Pišam se ja na vaše bontone, odela i kravate, i serem se na vaš fejsbuk i televiziju. I što bi rekli momci iz Dubioze Kolektiv: „Zašto u ovoj vukojebini sam ja odrasto, gde ne smeš reći da si drugačiji glasno, i zašto ovdje oduvjek je bio zastoj? Ja ne razumijem to. Kako da ovde nikad nikom ništa nije jasno, i sad nam je i gore nego ikad, da smo na vrjeme mislili sad ne bi bilo kasno, ja ne razumijem to...“

- Ajd sad pljunite me svi, pa da nastavimo sa razaranjem ono malo razuma što je ostalo u ovoj sjebanoj i prokletoj zemlji, jer: „Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom...“ - reče Vuk Drašković.

PS. - Posvećeno svima onima koji seru da sam nekulturan.

PS. 2 - Ja bar umem da volim, a vas će ubiti sopstvena mržnja.

PS. 3 - Hvala svima onima koji čitaju između redova i shvataju poentu mojih tekstova. Njihov broj je možda mali, ali meni je sasvim dovoljan, jer znam da tamo negde još uvek postoje LJUDI!!!

Mnogopoštovana,

Vidim da je zbog vašeg, nažalost, pauper duha, među nama dvoma došlo do velikog nesporazuma, koji preti da eskalira u permanentni virtualni eksces. Da bih to sprečio, jer mi nije namera da se virtualno verbalnim noževima koljemo po ovom virtualnom univerzumu, rešio sam da vam prvi pružim ruku pomirenja s iskrenom nadom da ćete je prihvatiti, ali pre no što to učinim, primoran sam da vam ukratko izanaliziram minule događaje koji su doveli do našeg međusobnog nerazumevanja...

- Možda je za vas zbir godina iskustvo, al meni to ne paše. Pre bih rekao da iskustvo osoba stiče prolazkom kroz niz specifičnih okolnosti i ultra zajebanih situacija u kojima se nađe i uspe da se iz toga izvuče nepocepan. S ranama na telu, s osakaćenom dušom, ali nakon hiljadu groznih udara glavom o beton, koji su došli kao posledica egzodus-sistema u kome skapavamo godinama, i da se posle svakog pada pridigne i nastavi da hoda, nastavi da se bori, za one iste ideale, za onaj isti cilj, za ono sveopšte dobro, što gori kao lampica u uglu ostatka razuma, za opravdani bunt s početka borbe. Duhovne borbe, borbe za vrline. Nije meni potrebna nikakva 39-a kopija tibetanskog Dalaj Lame da mi sriče plagirane mudrosti izrečene pre 10 vekova. Nije mi potreban nikakav Konfučije, nit Lao Ce da mi svojim filozofskim mislima, izvučenih iz zemljoradničkih aktivnosti, objašnjavaju šta je život i na kavim temeljima se njihovo učenje zasniva. Nisu mi potrebne ni indijske svete vede, a ni bramanistički tripovi iz 8-og veka pre naše ere s opštim načelom - Duh, takođe ni atmanski, s individualnim načelom - Duša. Nikakve mudrosti bombajskih književnika, a bogami ni natprirodne sile fakira sa Kardamana. Znam ja odlično šta je život, jer se bosim tabanima po trnju i žaru probijam kroz njega. Takođe znam da jedino mašta utiče na kreativnost, i znam da inspiracija dolazi iz muda. Ne hvatam se za indijske mudrosti da bih se pravio pametan kad mi je balkanska realnost otvorila oči i posekla zenicu srca, naučivši me samo jedno: da svet ide do viđenja. Možda vas ispunjava fikcija kojom se branite od realnosti, i možda vašu ličnu sujetu doniraju termini koje ste napamet sricali iz Vujaklijinog leksikona kako biste ih kasnije umetnuli u jednoj od svojih rečenica i time svima stavili do znanja vašu visokoobrazovanost. Ja nisam završio faks (one dve i po godine provedene tamo se ne računaju) i ne ponosim se time, ali sam za svojih 27 godina naučio da vrednujem ljudski život, da poštujem tuđi znoj i da se do smrti borim protiv svakog zla.

- Iskreno mi je žao što ste dozvolili da vam ćopavi zagorac naredi da vaše životne stavove gradite na dalima Marksa, što ste pevali: „Druže Tito ljubičice bela“, što vam je najluđi doživljaj bio slet, što vam je prvi maj bio najveći praznik, što ste se klali oko štafete koju ste nosili monstrumu, što vam je prva ljubav iščezla iz ruku na radnoj akciji i što su vas zasuli lažima da je srp i čekić najveće božanstvo, dok se crna istina krila u kostima leševa ispod crne zemlje, koje su baš taj srp i baš taj čekić smestili tu. Ali to je vaša greška a ne moja, jer ste vi i vaše generacije dozvoljavali da vam se ograničava svest i da vas sistem lepi cenzurom. Slušali ste Elvisa Prislija i Bitlse i mislili da je to sve od inostrane muzike, slušali ste Čolića i Lea Martina i mislili da je to sve od domaće muzike, pa vas sad iritira kompleks nabijen u mladosti zbog vaših neostvarenih želja, jer ste tek sad postali svesni da ste mogli mnogo više i da ste mogli mnogo dalje. I tako u mašti sopstvene obmane živite tuđi život, čekajući smrt koje se bojite. Noću krišom gledate Saru Džesiku Parker kako kupuje „diorovu“ haljinu na Menhetnu, buljite u cenu original „koko šanel“ parfema koji Kim Katral stavlja pre nego što će se kresnuti s nekim, dok grizete sopstvene usne što upravo vi niste na njihovom mestu a duboko u sebi verujete da ste to zaslužili. A u slobodno vreme čitate Isidoru Bjelicu i divite se toj šund literaturi u kojoj dotična „spisateljica“ opisuje u tuđe ime sopstvene orgije koje vodi s arapskim šeikom i mladim portugalcem avanturistom dok krstari Nilom, kao i feng-šui za koji mislite da će vam doneti sreću i blagostanje te zbog toga palite mirišljave svećice i premeštate nameštaj po sobi svakog vikenda. Ali ste, izgleda mi, zaboravili da se sreća ne poklanja, da se sreća ne dobija, nit kupuje, niti krade. Otkriću vam tajnu: sreća ne postoji. Izmislili su je ljudi i uverili vas u nju, a vi ste im slepo poverovali. Žalim slučaj. Šteta. A moglo je bolje... Al uzalud, prošlost se ne može vratiti...

- I da, ja sam najgori samo zato što vam prospem istinu u lice a ne laž isceđenu iz svojih skučenih maštarija. I da, ja sam morbidan i pesimista takođe, jer dotičem teme za koje vi nemate petlje, i kritikujem šljam jer nisam šlihtara... Nisam ovde došao da se nekom dodvorim kako bih stekao niz imaginarnih prijatelja, već da kažem ono što mislim, a to ne radim samo u sajber svetu, već i u realnom. Ja imam svoj put i radije ću biti večiti disident, rebel i čudak koji javom drogira smrtnike no lažni romantik koji tripuje ljubav koja će razgaliti tuđa skrhana srca i na taj jadni način pridobiti čitaoce, čitateljke svojih članaka. Mislili ste da sam isfrustrirani i izopačeni negativac koji pljuje mržnju na tone, ali ste se nažalost prevarili. Žao mi je, ali nisam ja taj. Ne želim vam nikakvo zlo, naprotiv. Najiskrenije vam želim da se baš-baš nikad ne kvarcujete po solarijumima jer možete, ne daj sveti tamo neki, da dobijete čireve a to može biti i te kako razočaravajuće, zato što muškarci beže od toga ko đavo od krsta, da nikada nemate narandžine kore po butinama, nit strije po stomaku, da nikada ne uradite niti jednu plastičnu operaciju, čak ni botoks, jer onda to nećete biti vi ni u realnom a kamoli u virtualnom svetu, ne želim vam čukljeve na stopalima, bolno je a i ružno, odbojno, da ne idete na piling da bi dobili sjaj na licu jer to je veštačko a procedure kasnije zahtevaju sve češće procese istog protokola, da ne dobijete one iznenadne brčiće, nit mladeže s dlakama koji se naprasno pojavljuju potpuno nepozvani, da ne dobijete saboreju, perut, dlačice što štrče iz nosa, ne preporučujem ni fitnes, nit rafting, nit velnes, niti liposukciju, jer sve je to fejk, naporno, bolno, a ne daje neke preterane rezultate (možda je to uspela Šer, ali ona je jedan uspešan slučaj od milion za navek sjebanih), ne želim vam ni kosmopolitenske mudrolije zato što vas tamo fotošopiraju i primoravaju da jedete samo jabuke, a ako kojim slučajem i gricnete neki snikers, kosmo tvrdi da to odmah morate ispovraćati, a onda sledi anoreksija, bulimija... zajebano u svakom slučaju. Čuvajte se i grotesknih saveta iz ostalih časopisa jer vam oni uzimaju sve a ne daju vam bukvalno ništa. U stvari, daju vam tugu i patnju, zato što nikada nećete moći postići zadatke koje vam oni silom nameću. Itd.

BLING! BLING! Retropsektiva događaja izvučena iz SLOBODE MIŠLJENJA:

Na pitanje da li je život patnja, vi ste odgovorili:

nena58: Ne bih se složila, mi smo stvoreni da budemo srećni, patnja je deo te sreće, uveličava je. Često patnju sami stvaramo i ne umemo da izvučemo prave pouke. Želim ti da budeš srećna, čak i dok patiš, u svemu ima nešto dobro.

rebel84: Jebote kad god vidim dobar tekst obavezno dole naletim na debilne komentare, naravno ne sve. Svi nešto, bre, savetuju, svi sve znaju, trte-mrte, trte-mrte... Jebo savete!!! Da, život je kazna! Da, život je patnja! Sve između kazne, patnje i smrti je čista laž, fikcija sreće glupih zemljana koji tripuju život. A pazi ovu "u svemu ima nešto dobro". Haha.. ko zna zašto je to dobro! MIR!

nena58: Vrlo mudro, posebno sa psovkama! Pozdrav mudrici od jednog debila:)

rebel84: Vrati se, Neno, vrati, ne daj da srce pati, ja tužan provodim noći i čekam kada ćeš doći! :))) Turbo fol! Osoba koja iskaže debilni komentar ne znači da je i sama debil. Ja sam rekao "debilne komentare" a ne da si debil. Raspertlaj patike pa ih onda navuci na stopala. Ako kontaš, Neno...

A onda ste upali u moj članak:

nena58: Mislim da ti u obrascu za komentare nije dobro upisan link ka blogu, ali sam ga našla preko nicka. Žao mi je zbog nesporazuma, komentar mi je debilan, ja zaista nisam debil,mada je logično da debili daju debilne komentare. Da li uopšte znaš definiciju debila? Ne verujem. Moderno je tako se izražavati, moderno je imati crne misli, moderno je kritikovati druge... Ne znaš ni ko sam, ni koliko imam godina, verovatno ne želiš da imaš prijatelje ako tako pišeš i komentarišeš, samo, pitam se šta tražiš na ovom servisu? Izvini, tekst nisam čitala, neću da lažem da jesam, previše je mračan već na početku, život je dovoljno mračan, zato želim da čitam vedrije stvari. I želim da se ovde razonodim, da se radujem prijateljima, da pobegnem od surove stvarnosti i malo napunim baterije, makar se zavaravala dok sam ovde, da mi je dobro. Kako mi je kad ustanem sa ove stolice i napustim virtuelni svet-pa, isto kao i većini, ali mi neće biti bolje ako mi je ovaj blog kanta za emotivni otpad.

Želim ti sve najbolje!

Ako ono 84 znači godinu rođenja, onda mi je sve jasno, nije lepo na tuđim blogovima, pa ni na svom, prozivati bilo koga. Kad budeš u mojim godinama umećeš da razlikuješ gde se isplati trošiti energiju. Ako znaš onu veoma poznatu indijsku mudrost, primeni je, ako ne znaš, nauči je.

- I tako dalje...

- Dakle, nisam ja gacao po vašim člancima i tamo ostavljao svoje komentare, već sam to radio po tuđim člancima, odnosno jednom članku, i tamo samo replicirao vama i to veoma kratko na šta ste vi krenuli da bacate drvlje i kamenje na mene. Valjda sam vas tako baš tamo gde vas boli, što je kod vas izazvalo revolt. Ne kažem da nisam kriv, samo kažem da je došlo do nesporazuma, niste me najbolje skapirali i moje komentare shvatili ste kako vam je u datom momentu odgovaralo. Ako vi smatrate da sam vas ja uvredio, premda mi to nije bila namera, onda se ja vama izvinjavam, iako mislim da biste trebali još jedared da prošpartate po komentarima i dobrano ih izanalizirate. (Mislio sam da analizu odradim ja, ali bi to bilo viđenje događaja iz mog ugla, na šta bi svako odgovorio, pa čak i ja, da to možda i nije baš tako. Zbog toga sam želeo da vam preporučim da to sami učinite, i da potom sami donesete zaključak.) Videćete i sami da ste na kraju ipak vi mene više izvređali. Ali nema veze, ja sam na to navikao te vam to i ne uzimam za zlo. Jer, ko što reče Žarko Laušević: „Nažalost, odrasli smo u podrugljivoj sredini gde se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav.“ I eto, prvi vam pružam ruku pomirenja, naravno ukoliko želite da je prihvatite. U to ime, dakle specijalno za vas, ja sam napisao jednu šaljivu pesmicu koja ima za cilj da vam izmami samo osmeh i ništa drugo. (Nadam se da ću uspeti.) Ovu pesmicu, dok čitate naravno, možete upotpuniti ritmikom iz narodnjačkog fazona, možete joj dati i onaj izvorni melos, takođe može da se uklopi i u bluz varijantu, a može i rok verzija! Znači, od svega po malo, za svakog po nešto. Jebeš džez, živeo rege! (poslednja rečenica nema veze s vama, spontano mi je izletela. U stvari, to i nisam rekao ja jer lično smatram da je džez veoma kreativan a u poslednje vrema i veoma inovativan; to je rekao jedan od mnogih mojih altera, i to onaj koji se najviše kurči...) A sad PESMA! Dakle, dve tačke, to jest:

Oprosti Neno, oprosti

Nisam ti mislio zlo

Zašto, bre, bole me kosti

I noću pritiska bol...?

Oprosti Neno, oprosti

Jer ja sam jedan od mnogih

Što samo želi da premosti

Mnoge probleme ludih...

Oprosti, dakle, Neno oprosti

Zbog mojih neprimerenih reči

Al kako sam mogo da znam

I kako sam, bre, mogo to da sprečim.

Oprosti Neno, oprosti

Nisam želeo da te povredim

To su bile okolnosti

Što nemogah da predupredim.

Oprosti Neno, oprosti

Oprosti zbog vrhovnog dobra!

Ma oprosti, bre, Neno oprosti

I ako veruješ i ako ne veruješ u boga.

Oprosti Neno, oprosti

Jer život je samo jedan

Jer kad mi istrunu kosti

Biti ću fosil bezvredan.

Oprosti Neno, oprosti

Nemo si be zamerljiva

Ja sam samo rebel što prkosi

Sudbini ko čoveku crvljiva šljiva...

Oprosti Neno, oprosti

Za moju čudnu inspiraciju

A reči će ritam nadomesti

Iz tvoju moždanu kreaciju.

Oprosti Neno, aman oprosti

Ja ne mogu više ovako

Sasuši se ko pokisli gosti

Što sam te rečima u srce tako.

Oprosti Neno, oprosti

Nisi valjda zlopamtilo

Ja ne mogu lebac jesti

A i pirinač mi se zgadio...

Oprosti Neno, oprosti

Ako neš, ja ću se utepam

Upucaj me s virtualni meci

Samoubicu od sebe da ne sklepam.

Oprosti, a be Neno oprosti

Osećam da ću odapnem

Ne bih bez oprosta na onaj svet

Jer će đavo da me tuče sas kante... m!

A kante znaju da bole

Opraštaj Nenče be brgo

Neću da me vikaju vole (jer ja sam mamlaz)

Ah tugo, moja životna prugo...

Oprosti Neno, oprosti

Imam još neku strofu

Da te zamolim da mi oprostiš

Zauzvrat polij me sas virtualnu kofu...

Al voda nek bude mlakačka

Ne bih da se smrznem, il poparim si dlake

Jer će da bude zakačka

Sa sv. Petra kad mi gleda u šake (ćitap)

Oprosti Neno, oprosti

Jer ja se bojim raja

Svrbe me fatne i bolu me nokti

Za Uskrs nesam farbao jaja...

I zato Neno oprosti

Zbog svega gore navedenog

Ja stvarno umem da volim, al ne postim

Oću te za prijatelja makar i virtualnog...

(i još jedna strofa)

Ti nisi debil nego emo žena

Koja se frlja s komentari

I sasvim slučajno zoveš se Nena

Ae da si budemo drugari.

(i poslednja strofa, babe mi)

Pa kaže: Oprosti Neno, oprosti

Moj jezik ne ti se plazi

Da ga zadržim nesam u mogućnosti

Čim razjapim vilice on sam od sebe izilazi... 

PS. - Rebel znači otpadnik, buntovnik, mislim da je to dovoljno da opravda moje bitisanje ovde i da na vaše, moram reći, smešno pitanje da kakav-takav odgovor. I na kraju ću citirati Lavrensa Fišburna, koji u filmu Matriks kaže: „Uzimaš plavu pilulu, priča se tu završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u ono što želiš. Uzimaš crvenu pilulu, ostaješ u zemlji čuda i ja ti pokazujem dokle ide pas tragač.“ (i to može da bude neka vrsta odgovora na vaše pitanje šta ja tražim na ovom servisu)   Pozdrav!