Priviđenje

- Nije ovo priča o ljubavi kao nekoj trivijalnoj anegdoti izvučenoj iz konteksta mog života. Nije ni neka žalopojka o mojoj izgubljenoj ljubavi, koja me nogirala, pa sad ja tu nešto kao patim, pišem pesme, opijam se, plačem, režem vene u fazonu: il ona, il ladna Morava. Ne. Ovo je priča o savim običnoj ljubavi. Svako ima neku svoju ljubav, svačija ljubav je raznovrsna, raznolika, drugačija. Svakom je svoja posebna na neki svoj način, i svaka ima neki svoj pečat mistike. Ljubavi se, dakle, razlikuju. Ljubav majke prema detetu i obratno, ljubav oca prema detetu i obratno, ljubav muškarca prema ženi i obratno, ljubav momka prema devojci i obratno, ljubav brata prema bratu, sestre prema sestri, sestre prema bratu i obratno, ljubav žene prema ženi i obratno (u stvari tu nema obratno) ljubav muškarca prema muškarcu i ob... (zapravo ni tu nema obratno, jer mu dođe na isto, ili možda ne... ko zna.) Zatim tu imamo prijateljske ljubavi, drugarske ljubavi, ortačke ljubavi, ljubav prema muzici, prema filmu, knjigi, iliti knjizi, svejedno, ma ima, bre, tih ljubavi ko salate, na sve strane, kuda god da se okreneš, stoji ljubav. Čeka. Samo treba da je vidiš, prepoznaš, skontaš i pokupiš je. I to je to. Dakle, ljubav može biti i ovakva i onakva, bitno je da se ljudi vole, i životinje i biljke, naravno, al sad se konkretno faćam za ljude. Dal su homo ili hetero, koga boli kurac, ili pička, bitno je samo da se vole. I da ta ljubav cveta (što bi rekle romantike iz poema).

- Međutim, ovo je priča o sasvim drugačijoj vrsti ljubavi. Ljubavi s one strane razuma... Moja najveća ljubav je oduvek bila ljubav prema mom personalnom govnetu, što dalje implicira da ja na celom svetu najviše volim svoje govno. To je zaista nešto neobjašnjivo. Ne može se to iskazati rečima. To jednostavno treba doživeti, osetiti, dodirnuti... (Ne govno, bre, perverznjaci, nego ljubav.)

- Kad god obavljam veliku nuždu, to jest serem, odnosno kenjam, ja se nekako osećam lepo. Prija mi nekako, godi, a godi i mom govnetu. Oslobađam se ja, ali oslobađa se i ono. Dvostruko oslobađanje! Sloboda, ljubav... sve ti je to povezano. Jedno bez drugog jednostavno ne ide. Jer kad imaš zatvor to nije sloboda, a nije ni ljubav. Gušite se, nervirate i mučite i vi i vaše govno. Ja nemam problema sa zatvorom, iliti čmar-robijom, serem ko blesav. I, kao što rekoh, ja najviše volim svoje govno. Volim da ga iskenjam i dam mu slobodu. Na slobodi je ono bezbrižno, jer čim ja pustim vodu, moje govno otpluta u zagrljaj svojim rođacima, prijateljima, a možda tamo nađe i neku svoju ljubav, pa se kerebeče, jebu, razmnožavaju i uživaju u njihovom domu kojeg mi ljudi nazivamo kanalizacija, ili septička jama. Jebeš ga, nemaju svi moderne odvodne kanale, neki moraju da talože svoja govna na jednom mestu pa da ih kasnije, kad im dođe do preko nosa, čiste, to jest uklanjaju i otpremaju na neku drugu lokaciju. Al to nije moja priča. Napravio sam preveliku, preopširnu i, čini mi se, potpuno nepotrebnu digresiju. Al šta sad...

- Hteo sam da kažem da ja volim svoje govno i da je moja ljubav prema mom govnetu neopisiva. (Ne znam dal je ljubav obostrana, ja svoje govno volim, a dal ono voli mene ja stvarno ne znam. Ako nekog zanima neka ga slobodno pita. Možda i dobije odgovor...) Ali, i ta ljubav zna da zaboli. Verovali vi meni ili ne. I te kako boli. To je čist paradoks ljubavi. Ja serem, uživam u tome, svoju ljubav oslobađam iz svog gužnjaka, ali u tim trenucima, kada se radujem slobodi koju darujem svom govnetu, ja ujedno i malkice tugujem. I baš tad, u tim trenucima lamenta za svojom ljubavi, je tiho, gotovo nečujno, pevušim svom govnetu jednu pesmicu koju sam nekada negde čuo. Ne znam tačno ko je komponovao, nit ko je izvodi/io, ali ona glasi ovako: „Rastajemo se mi, veruj nije mi lako, šta sad mogu ja tu kad tvoji žele tako...“ Pa je malkice modifikujem: „Odlaziš svo u suzama, zbog nas plačeš to znam, što se ludo volimo a ipak se rastajemo...“ (Valjda plače što se rastajemo, pretpostavljam, ne znam... Možda ipak i ono mene voli...) I čim moja ljubav u suzama, to jest govno, kaže: BUĆ, ja brzo povučem ručicu na vodokotliću i pustim ga/je da ode... ne osvrćem se da gledam odlazak, onaj konačni, jer to zna da zaboli. Ako bi se kojim slučajem okrenuo, odmah bih, ridajući na sav glas, zaurlao: „Vrati se govno, vrati, ne daj da srce pati...“ ili onu: „Čaše lomim, ruke mi krvave, oči mi suze, molim te vrati se...“ A to, bogami, ne bi valjalo, zbog zdravlja. (Ali to samo radim kada sam na svojoj gajbi, na svojoj WC šolji. Mislio sam na neosvrtanje i to).

- Ponekad me moja ljubav i iznervira. Zna to govno da bude predugačko i predebelo, a bogami i da me podjebava, da me laže, pa se ja onda znojim i muku mučim dok ga se ne otarasim. I to zna ponekad da zaboli (retki su ti trenuci u mojoj ljubavno govnoseračkoj karijeri, ali se dešavaju), a kad dođe taj dan, taj trenutak, kad naiđe taj bol, ljubavni bol, ja mu/joj pevušim, al glasno:

„Just gonna stand there and watch me burn,
well that's alright because I like the way it hurts.
Just gonna stand there and hear me cry,
well, that's alright because I love the way you lie...“

- Da... Al ne marim, nije mi teško čak i to da podnesem; žrtvujem se zbog ljubavi. Nikakav problem. A, na kraju krajeva, imam ja tih govana, hvala bogu, na pretek, te mi i nije kriza, ona ljubavna... trip ostavljenog, povređenog... Jer doći će drugo, volećemo se, pevati i oslobađati jedno drugo. Ponekad će i boleti, al jebeš ga, šta sad. Kad ljubav želi da ode, onda trebaš da je pustiš, jer ako je silom zadržavaš nastaju ogromne komplikacije, kao što su: muka, jad, svađe, psovke, suze, gušenje, nerazumevanje itd. itd. Zato ga/je pustiš da ode i nastaviš dalje. Pišaćku ne volim, previše je fluidna a i prebrzo nestaje. Ali zato strasno, onako pesnički strasno volim da pišam, naročito uz vetar. Što je to lepooooo...

- Elem, postoje i trenuci kada ja, nakon bezobzirne kenjaže, obožavam da se divim svom minulom radu, odnosno čmarotvorini, i tada sam veoma radostan. Ne plačem, ne pevam, ne zviždućem... Jednostavno mu se divim, kako njemu tako i sebi, jer oboje smo zaslužni za predivni prizor koji nam se dogodio i u kom zajedno uživamo. To su oni momenti kada ja tragove svoje velike ljubavi ostavljam na ili po ekskluzivnim mestima, ili u nekoj prirodi kraj nekog drveta koje želim da nađubrim kako bi što duže opstalo, jer ga đubrim s onim što najviše volim na svetu. Tom drvetu ja poklanjam svu svoju ljubav. Tada je i moja ljubav srećna, i drvo, i priroda i ja. Ali su mi tzv. elitna mesta nekako najdraža. E tada se okrećem obavezno i gledam svoje govno kako uživa u svojoj slobodi, baškari se i baš ga zabole za sve. A meni drago. Znam da mu je lepo i uživam u njegovom uživanju. Verujte mi, to je prava ljubav.

- Zaključak: Ljubav postoji, ona je svuda oko vas, a sve što trebate da uradite jeste da gledate u pravom smeru. I u pravom trenutku, naravno. I tako...