Priviđenje

Све у срцу гужва се бол и несносно стење

Tаложим бусије на души да ухватим какву наду

Али нема је...

И све више издаје ме стрпљење

Јер гледам свој народ како пропада у беди и јаду.

Нестају нам паметне главе

Наше уморне ноге туђим земљама ходе

И ништа не остаде од наше Свете Српске Славе

А вољени синови наши поносно ка смрти броде.

Пуцају планине, равнице, реке...

И нестају - ко зна куда.

Изумиру нам градови, а од села осташе само флеке

И нико, нико жив више не пролази туда.

Гробови се множе, ко да их жељни садимо

А све је мање дечијих осмеха

Муку, хаос и чемер у темеље сами градимо

И брчкамо се у барама сопственог греха.

Видиш ли нас? О, Света Руко!

Где у неразуму гори све што си икада створио

Света Горо! Моје светло! Моја муко!

Где си сада Свети Свече? Да ли си нас напустио?

Опрости ми, Светитељу Саво Српски

Што не видим Те од ове мутне кише

Ја сам само малени створ људски

Сваког права и слободе лишен.

Гледам, ал не чујем, слушам, ал не видим

Још увек крстим се и верујем

Ал говорим само кад ћутим.

Вриштим у себи, сулуди бол сече ме у грудима

Српство пропада Свече! Знам да и Ти црно слутиш

Српска Земља постала је страна Србима

И никако ми није јасно зашто и даље ћутиш.

Да! Да, Свече! Наш језик полако се губи

Православна вера нестаје јер за њу мантије новце искају

Не говоре мртви зуби јер Србин Србина уби

Кољу, пљују и газе они исти што Ти цркве зидају.

А Ти им прашташ њихове изопачене грехове

Ти или Он, не знам, ал сада теби говорим!

Опрости Учитељу моје лудачке пехове

Ал само тако могу савест да умирим.

Учини нешто, Духовни Вођо, учини док није прекасно

Овај језиви мрак нас ужасно боли

Слети нам опет, наше Свето Око

Ал овога пута гласно да чују те јасно

Сви изгубљени Орлови и Соколи.

Ил пошаљи потоп, нек нас вода све однесе

Удари жезлом по нама, ко муњом, нек нас све спржи!

Лупи Светим Стопалом по земљи

Ал овога пута нек нас све разнесе

И добро пази, Света Брадо, да се неки лукави не задржи!

Од ове неизвесности ничег горег нема

И најгора смрт, веруј ми, дође нам ко рај

Нек се реши, већ једном, та морбидно драматична дилема

Нек епилог буде наш нови почетак, или наш коначни крај.

Опрости ми Свети Пепели и Праху!

Што страдањем својим Српству корен заче

Опрости ми на речима дрским у овом тирадном маху

Али од овог бичевања што данас трпим

Нико ме никада не може бичевати јаче.

Зато захтевам, молим, преклињем!!!

Реши нас већ једном Свече, ове неурачунљиве проклетиње...

Скупљамо пепео свог тела

Тражимо у њему своје сузе

Оне згрчене што су молиле за милост.

Окружени бедемом нисмо имали куд

Црни зид нас спречио

Да пробијемо до слободе пут.

Очи су утонуле кад смо видели смрт

Крик је нестао кад смо се навикли на њу.

Срце је куцајући вапило да умре

Црева су се свезала, кожа је нестала

Остале су само кости које су болеле.

Нисмо видли небо од дима

Наших спаљених рођака

Нисмо видли дан, прекрила га тама

Саткана од наших изгубљених душа.

Скупљамо наше мртве кости

Тражимо у њима своја имена

Она заборављена, она без спомена.

Наш гроб је ветар

Који је расуо наш пепео

Наш гроб је небески свод

Тамо је остао наших уздаха део

Наш гроб је заборав тескобан

Тамо смо смештени сви, безимени ми...

                „У спомен Ромима и Синтима, жртвама фашистичких и нацистичких

                конц-логора, чији холокауст још увек није признат...“

Проклета киша данима пада

Сипа над мрвама чемерног јада

Киша на тастеру држи равнотежу

Да не скапе лудило у паничном метежу.

Руља се гура ту доле на улици

Негде под земљом одјекују крици

Ал не чује руља слепа и глува

Због ветра на дугме што језиво дува.

Ко то тајну чува? Шта то тамо неко мува?

Где је тајна за којом крик вапи?

Не виде људи без власти над умом

Без осећања шетају друмом

Друмом лажи сатканог од опсене

Савршена варка творца обмане.

Па где је то дугме да ресет покрене?

Ал нема промена, ни трагова

Никаквих знакова...

У цигли између спратова

Тражим нови ниво, ал нема га...

Соба у цигли је тесна, претесна

Све више се стеже и кида ми нерве

Тескоба гуши ваздух, секунде две

И крај се назире, ја проклето борим се!

Хоћу да отворим прозор иза свог погледа

Да видим шта је тамо иза овог нереда.

Плућа су ми празна и таман пре крика

Бушим рупу у машти зида собе кисеоника

Узимам ваздух и не знам да ли је лаж

Ал скривен у цигли и даље гледам обмане драж.

Људи без права и даље шетају путем

Оним истим под ђавољевим скутем

Траса изнад тајне на којом човек почива

И видим им у очима, нешто се дешава

Тамо нечег има, не знам му имена...

То је неки вирус, вирус препун грехова

Преноси се брзо, путем додира

Преко чула, преко програма

Директно у мозак где се инсталира.

Кад навуче им мрак на ум, мрак који разара

Пун немира, пун мржње и презира

Препун зависти и љубомора

У њега налива соли отрова и сумпора

Од немила до недрага све се крије ниже бестрага.

Нико не види! Нико не схвата!

Обузима их занос сотонска

И све је само деструкција драконска...

Тамо дубоко у зеници броја

Мутира зло што разум убија

Само с једним циљем: да претворе у роба

Хладно оловно тело да им служи до гроба.

Човек више није човек - већ скорбут

Само зашећерени индустријски продукт

Уједињена мрежа звери нуди лажну славу

Јефтину популарност с којом ти уцени главу

За само пар динара или евра

Цеди те и кињи до последњег нерва

И таман мислиш да си на крову света

Тад склоне се блицеви и ушета сета

И прекасно схваташ да си само садржина памфлета.

Смислили су ТВ и увукли те у њега

Да тамо ти чачкају кору од мозга

Затим фејсбук, шатро брза пошта

Он шљашти, привлачи, али много кошта.

Стално прихефтан за њега само си штета

И још триста других чудеса

Да не видиш ништа до сопственог стреса

Људи од крви и меса само су роба

Ситни бројеви утрнулих осећања

И иза погледа не виде збивања

Са месеца лажна слика послата

Шта се тамо дешава нико не схвата

Трећи камен гаји илузију униката

У кофози мозга мисле да су једина палата

А таквих камена у свемиру триста!

Време је ништа, шема смишљена за часовник

У метежу система људи везани за роковник

Па дан и ноћ, и ноћ и дан

Час горе, час доле, док промене план

А број гуше рачуни и кирија за стан

О, слепи човече, зар не видиш бездан?

Иза линије мозга кад пукне шизофренија

Па урониш у дубини себе и спознаш целину

Из два угла лакше решаваш мистерију

Забоден изван круга проналазиш тајну

У којој чучи енигма за следећи ниво

Ал они те спрече јер им мрсиш живот

Нафилују те таблетама па сместе у ћивот...

И шта је истина кад нема дефиницију?

Гатке што су плод нечијих сећања?

Шта је човек ако не спозна сопствену есенцију?

Име што се преноси с колена на колена?

Време није тачно ако га мериш на сату

Јер сама земља га одбројава по дану

Ја видим тај прозор у шуштању

Ту наше време не игра никакву улогу

Зато што контрола кочи систем у хипервремену

Чини ти се вечност, а само је трен у питању.

Видим прозор, ал не видим ручицу

Не препознајем руку што држи кочницу...

Тамо доле у дубини иза капака

Чачкам живац у мозгу човека

Човека ког су прогласили лудим

Само зато што решење ребуса нуди

Оковали су му тело, ћути ко заливен

Покушавам да га покренем

Дубоко у њега сакривен

Слободан и сам, далеко од свих зала

Што харају земљом под маском морала.

Довољно времена да проблем проучим

Да докучим шта треба да му поручим

Да га пробудим и поучим

Да каже све што знам

Срашно ми је потребан, ал прибран!

Дошао сам до прозора

Још само да га отворим... Сећам се...

До прозора сећам се свега

На њему је писало алфа и омега

Урезано, доле у дну окна

Прстима времена из других светова

Веза с откровењем Јована Богослова

Мора да је он ту прсте умешао

Чујеш ли ме свети Јоване! Умало си ме прешао!

Био си тамо, одмах иза облака

Сећам се, чуо сам ехо твојих корака!

Видео сам прозор, дај ми кључ за излаз

Желим да видим шта је тамо иза!

И ти си тражио зато си и отишао на Патам.

Шта се чудиш? Мислио си да не знам?

То није била труба, већ крик

И ја сам га чуо, видео сам знак

Онај у цигли између простора

Срушио сам смисао вештог планера

Сад имам право да знам

Толико ми дугујеш, као и свим људима

Па ми смо те свецем направили!

Био си исто што и ми, ми смо те створили!

Ми држимо нит! Ми смо вера!

Између два света паралела

Без нас си ништа, само машта!

Без нас Он нема коме да прашта!

Дај ми кључ, пусти фисију

Исти нам је друм, лично немам мисију

Тражим само истину

Ионако си рекао да је крај близу

Да долази с облацима и видеће сва ока

Седам звезда, седам светињака

Седам јахача, први венац и победа

Ал без нас каква вајда!?

Ја не љубим икону звери

Не тражим ни дрво живота

Само хоћу да знам шта је иза прозора.

Што си писао ако није литера?

Зар загонетку решава шифра?

Не мршти се! Не хулим на њега.

Ја више верујем него пола света!

Он зна, Он чита срца

Мерило је тамо где куца

Зато немој да ми глумиш анђела!

Хех... склони печат, нисам зато у причи

Тај потез теби не приличи

И само да знаш, записаћу све што видим!

Мали ће рећи, ионако га сматрају лудим

Неко ће ипак чути, а ти сад иди!

И да случајно ниси понео печат!

Овде су ионако сви грешни

Сами преко пакла до смрти

Нема љубави, рођењем новца су је убили

Пакосни злотвори, препуни гадости

Кроје нити за убиство душе у бити

Сви су исти, неверство се не може скрити

Чак и мантија мрси и псује док пости

Сваки тиранин се златом кити

Само сиротиња цвили и вришти...

Зашто су чедни мртви ако је апокалипса почела?

Свака тачка од седам само сиротињу удара

А безбедност богаташа платиће пара

Пут спаса увек нађе елита политичара.

Они су црвена аждаха! Они су студенац из бездана!

Они кроје крај, не треба нам пелена!

И молим те! Дођи без печата

Јер ако се човек провуче биће свашта

Сетиће се новца, злата и рата

Сетиће се мржње, сиде и разврата

Родиће перверзије из мита

У болести писана приповетка

Створиће вртлог без кисеоника!

Знаш и сам како је...

Зар желиш то поново??

Хвала за сузе, али није довољно...

Иди. И преклињем те:

Реци му бар да уништи метал и олово

И пре него крене да лута по свету

Нек у контрасмеру заврти планету.

Можда се нешто и промени...

ПС. - Крај саге: Вера, Изгубљена вера, Сангвинократија.

- Прелудијум:

- Стреле забодене у мене, ране крваре

Жица сече кожу, бол разједа тело

Нема одра, ни крста, ни наде, нит вере

Закуцан за зид мертеком у чело

Висим, а као да лежим на прса.

Кажу да нисам достојан крста

Те сенке што круже око мене. Ћутим.

Не зато што то желим

Већ зато што су ми зашили уста.

Скидају ми кожу с длана и прста

На суво, а не могу ни да вриштим.

Кажу да доста сам говорио

И да је сада дошао њихов ред

Питају ме зашто се нисам отворио

Све њих сам листом прозвао

А нисам признао сопствени грех.

Ближи се крај, спори су откуцаји срца

Крв је већ истекла из тела

А свој одлазак припрема и душа.

Стргли ми обележја с врата

„Бласфемиста не сме да носи крст!“

Рече мој џелат и постаде судија.

Успео сам да покажем му крвави средњи прст

Потом сам склопио капке, један трен

Танка црна линија носи вест

Господар живота и смрти је - човек-звер.

Стоји преда мном мој џелат, судија и порота

Видим његов обрис кроз мртве капке

Својих одавно већ ископаних очију

Око њега стоји похотљива кохорта

До зуба мржњом наоружана

Спремна да ме докрајчи. Чекају.

Ал крвник не даје никакав знак

Нечујним кораком улази у мистичну кочију

И злокобним погледом одлази у мрак.

Више никога нема, сви су отишли

Танка црна линија постаје зелена

И полако почиње да се криви

Душа се буди, мртво тело враћа у погон.

Ходам. Како? Шапат даје одговор:

„Welcome to earthen hell!“

- Амплификација:

- Шуштање кад је све почело...

- Конклузија:

- Ја сам мртвац, живим кроз призму своје душе

Корачам кроз њихове улице пусте

Све одзвања, ране су ту, крваре од јуче

Корачам још увек, делује као кошмар

Све одјекује, корачам; јер желе да ме муче.

Пробијам се кроз густу маглу, бизарну

Покушавам да скупим дезоријентисане мисли

И упитам их каква је ово режимска Калварија

И откуд та крв у мени што тако захтевно кључа?

Зар није истекла на зиду док бејах мртав и закуцан?

Ал схватих да то нисам ја, већ онај што чучи у мени

Сваке ноћи папир пуни, у тупог мене вилени

А моја је рука кривац што алтер ми чачка живац

И виче да признам тајну што скрива бездан

Ону иза прозора на ком је знак урезан.

Ја збуњеног себе гледам и кревет на ком сам свезан

Лево од кревета бели мантил, а десно је мантија

Упиру прстом у мене, вичу углас:

- „Деменција!“ „Херезија!“

Покушавам да дођем себи и схватим шта се дешава

Разум се полако бистри, престала је доза седатива...

Па ја сам... Ах да, заточеник санаторијума.

Како се оно зваше...? „Српска демократија“.

- Више не знам ни сам због чега ово пишем,

више не знам ни сам зашто још увек дишем,

јер корачао сам свугде и тражио те тамо,

у бездану, у сузама, уз осмех обавијен тамом,

тражио те међу мртвима, и тражио међу живима,

у дрвету, у камену, у сопственим мислима,

ал од тебе ни трага, чак ни трагова твога отиска,

ту где земља почива, ту где човек очима

отима све што мисли да баш њему припада.

Ни савест није вредна кад вест сад носи неман,

и бакљом пали мржњу којом ме тера да гледам

у срж сужња патњу којој је овај предан,

ја ћутим и жмурим дубоко у себе свезан,

јер знам да нисам вредан и знам да нисам спреман,

да се поклоним сунцу и себе пустим низ ветар,

јер пишам уз њега па ми силом прска очи,

тако штитим вид од земаљског пакла што гори.

Схватам да немам те иако тражио те свуда,

у води, цвету, пламену у ком ми изгоре рука,

у ком ми изгоре душа, она мртва којом Бога кушах,

да нађем ту спону између мене и Њега,

она спона чудна што је људи зову вера!

Да, тебе сам тражио и у том постао ветеран,

ал те нисам нашао и заувек остао деран,

који верује да има Бога, али верује да вере нема.

Религијом затрован свет, свако у својој одомљен,

свако у својој поломљен па подељен на одломке,

сваком је своја вреднија и важнија од туђе,

па ту другу гледа богоугодно очима куге,

те јој жели зло, да је сатре, да је нема,

да јој спали пруге што је везују за род,

од кога потекли смо сви, тог семена исти је Бог!

И сви моле се истом Теби, а вере упорно деле,

дакле, слепци кроје неред, а за дезерт нуде пелен,

који људе претвара у дим, лудило узима мере,

и збуњен свим тим, гледам труле прсте вере,

пошто нисам нашо њу, дошо сам да питам Тебе,

да ми одговориш на питање где је почетак вере,

јер њен суицидни крај болесно људе ждере,

зато ми треба почетак да схватим смисао себе,

онај детаљ ситан што је красио врлине свете,

само да вратим време, да ухватим нит речи вредне,

тамо где је живот вреднији од сваке цене,

не слушај те гласове, читај истину из моје вене.

- Тебе сам тражио у Библији, новом-старом завету,

све што сам тамо нашао је сведено у доказу,

доказ што доказује да Ти уопште ниси битан,

само легенда, мит у који верује човек ситан,

ни у чему вичан, од самог рођења грешан,

да би искупио себе мора бити сервилно смешан.

Кажу да си послао сопственог сина да страда,

да страдањем својим искупи грешна стада,

да расеје хришћанство од града до града,

десет Твојих заповести да их свако упамти,

да се строго њих придржава и никад не поремети,

само с једном молитвом да се Теби обраћамо,

каже: „Оче наш...“ - тако је Твој син рекао,

да би нас просветлио и на Тебе сетио,

са собом опанчаре, рибаре и неке дангубе повео,

Твоју реч, каже писмо, да би лакше проповедао.

Прво били ученици и стопе му љубили,

главом су климали и до неба га славили,

свуда верно пратили све док га нису издали,

а кад су Твоме сину судили ови су ћутали,

сви следбеници његови одједном га се одрекли,

њега су бичевали, а ови се луди правили:

„Не, не знамо ко је он. Нисмо га упознали.“

Нису се ни помакли кад су Исуса на крст разапели,

а кад је Твој син умро, ови се апостолима прозвали.

До јуче вуновлачари, а већ сутра свеци постали,

и баш у новом завету све су редом пљували,

жене су грешнице сем ако децу не роде,

остали су безбожници ако се њима не поклоне,

тако писали су посланице и осудили грешнике,

цару царево - богу божје, а све шатро у име Твоје.

Боље без ока и руке да вечно у рају живе,

но да с целим телесима вечно у паклу горе,

све су листом проклели, па ђавола створили,

кроз догме и гатке у Тебе прстом упрли,

рекли су да свемоћан си, да ћеш људе да смакнеш,

ако се случајно побуне Ти ћеш да их казниш,

иза Твога имена скрили себе за бакшиш,

да свој зној наплате смислили су рекет,

прогнали Јуду, јер им је требала жртва,

а за финиш откровење где смислили су печат.

Да у све то поверујем морао бих бити слепац,

или барем глув, глуп, затуцан и нездрав,

јер много је рупа у писму, то мораш да признаш.

Зар да цео живот патим само да ме Ти признаш?

Зар да ћутим и трпим и цареве титрам?

И ко коњ да ринтам, и жену да не пипам,

писмо каже то је блуд, а зашто, не смем да питам.

И веруј ми, Боже, тамо Те нисам пронашо,

да Те тражим нисам престо, још дубље сам ишо,

по неким књигама чепркао и тамо Те тражио,

ал узалуд, Стари, све је смешно смишљено.

У неким су Те пљували, у некима славили,

ал Ти ниси био срж, међусобно су се препуцавали,

то им био циљ, само да би себе уздигли,

преко Твога имена себе су богатили.

Још сам даље отишо да би Тебе нашао,

и цркве, и манастире често посећивао,

све што сам тамо видео било је опште лудило,

олтари, иконе, свеће, јелеји и кандило,

донације, прилози, ма свеопште ништавило,

и веруј ми, Оче наш, све ми се то згадило,

да си тога репрезент, никад нисам поверовао.

А слушај сад ово, верујем да Те се и те како тиче,

за крштења и венчања мантије имају тарифе,

за славе и сахране опет сроче исте приче,

прво траже паре, па тек онда иде опело,

а ако не даш новац у земљу не иде тело.

Попови-лопови од куће здање саградили,

место духовности, материјализам пропагирали,

и да не дужим даље, православље срушили.

Па где тамо да Те тражим, мој Свевишњи?

Лутао сам ко пас од брега до брега,

тражио Те свуд, и куд треба и куд не треба,

на планину се попео и на сав глас урлао,

за било какав знак Тебе сам молио,

у свитању, у сумраку Твом гласу се надао,

да почетак пронађем, али нисам успео.

Анатемом ме црква даровала, а друштво пљунуло,

на маргину ме бацило, и чак тамо згазило.

А ко је створио шаблоне, звери или људи,

да грешном грешнику грешни грешник суди,

да сиромах увек изгуби, а буржуј увек победи,

реци ми, молим Те, о чему се ту заправо ради?

Творче свега и свачега у космосу ил васељени,

свега видљивог, невидљивог, и свега што вреди,

реци ми ко је створио овоземаљски пакао?

Ако си свемоћан, зашто си то допустио?

Сви ови болесни ратови, овај очај, јад и беда,

ова немаштина што понижава, гризе и вређа,

овај кулук, криминал, ово бичевање с леђа,

чујеш ли ме, Боже, ко је, бре, то смислио?

- Кад је црни дим из димњака логора покуљао,

и цело небо, Твоје небо звездано прекрио,

паклени огањ је вриштао, створен руком генија зла,

у њему су људска бића горела, жртва паљеница!

И живи и мртви у крематоријуму спаљени,

једини њихов остатак је пепео посивели,

логори живих лешева, јаруге препуне костију,

експерименти над децом, медицина и наука, а?

Па где си био тад, Боже, и свих ових година?

Ако и јеси старац, сигурно ниси био слеп,

ако си иматеријалан, ниси био глув, бре!

Зашто си све то дозволио? Што се ниси борио?

То су била Твоја чеда, Ти си их створио!

Кад си видо да су зло што их ниси казнио?

Рекли су да можеш све, па ајд докажи ми то!

Пробуди се данас, ако си јуче преспавао,

па чујеш ли ме, хеј, Господе Боже,

зар од овог данас још горе може!?

За болесников хир препарирање људске коже,

и бизаран трип да постоје више и ниже расе,

и глупи људи што се деле на нације и касте,

бургијају Твоју земљу зарад руде и нафте,

свака историјска страница свака нова је граница,

крв, сузе и бол наша су једина станица,

а људски живот вреди колко и кутија шибица,

и не врте се они око Тебе, већ само око новца,

одрекла би се Тебе баш свака Твоја најсветија овца,

за шаку бедних пара, а потом то претворе у свеца,

и клањају се томе сви ко цртаћима деца,

ма знаш шта, Стари, не треба ми та вера,

не желим њен почетак кад знам шта крај смера.

Вера подржава политику, а веру политика,

свако узме свој део, а народ гладан звера,

не треба ми ни сопствени смисао, никаква наука,

једноставно ми покажи колико си надмоћан,

искорени болест из мозга, искорени зло из човека,

даруј добротом планету, докажи да постоји љубав,

Ти знаш да знам да постоји фитиљ суров,

зар желиш да га запалим и проспем по свету чудо??

Ако ми не даш икакав знак, веруј ми, донећу одлуку,

ону коначну, језиву, у којој оставићу поруку,

можда за поуку некима да себи разум довуку,

а можда само самом себи, чисто за опоруку.

- Пошто видим да ти квази богослов није пренео,

све оне тајне што сам једном њему рекао,

признаћу Теби срцем, јер не желим да Те изгубим,

нек ме и прогласе лудим, премда већ јесу, не марим,

нећу науку него истину и требају ми одговори,

зато слушај ме добро и сваку сумњу отклони:

- У шуштању сам видо онога твога Јована,

и срушио смисао Петровог вештог планера,

ал се Јован онда правио наиван, невин и луд,

јер је напокон сконтао да сам сконтао ћуд,

ону покварену људску што чини херувимски суд,

рекоше ти зли стослови да баш Ти ово заповеди,

да прикољем свог прворођеног сина, замисли!

Да би се сећао Тебе, да смо Твоји родови и породи,

ја ту не видим Тебе, већ људских руку пакости,

и сви ови злочини погани, све су то људи смислили,

и црквени закони, верски и политички ратови,

па зар требам у крв до грла да се огрезнем и потопим,

да живот туђи разорим само да се Теби додворим?

Не, то ниси Ти, знам да то ниси Ти, већ манћари зли,

што би да светом владају у злату и кадифи,

не треба ми вера, Боже, да вибрира испод коже,

мени требаш Ти само да једно учиниш,

да напокон створиш мир, да се сви људи сложе,

да ли то можеш, Боже? Реци ми, молим те, Боже!

- У вери за вером трагати нећу,

јер верујем Теби, а не тамо неком,

због вере се гине, ја то не желим,

нема је више, палим јој свећу,

грешна је, Боже, у греху човеком

створила мржњу по свету да дели,

опрости ми, Боже, ја то не желим,

не желим да трагам за изгубљеном вером...

- Прошао сам стазама свих годишњих доба,

тражио у њима сенке твојих корака,

у мислима ме болела свака пређена стопа,

ал ја сам упорно настављао да корачам.

- Где си се сакрила? Зашто не могу да те нађем?

Моја усамљена душа лута годинама,

сат откуцава, узалуд се сказаљка окреће,

питања слуте да се бојим одговора.

- Можда нас је судба такла у мимоходу,

нисам те видео, јер поглед обавезно спустим,

бојим се трагова, нисам нашао слободу,

песимизам ме гуши, стално црно слутим.

- Пораз! Још увек се нисам навико на њега,

иако је он мој пратилац верни,

сваки нови шамар нови је бол,

јер друкчије удара стару рану у мени.

- А тако силно бих хтео да заборавим све,

не могу, кажњен сам да вечно памтим,

неком је живот звезда, неком само трен,

прво немам, друго још увек тражим.

- Нестрпљив сам, али ипак чекам,

можда ме својом појавом ни од куда изненадиш,

знам засигурно да не смем да се предам,

можда си ту, а ја те не видим...

                          OPIS TRAGI-HORORA IZ DRUGOG OKA

- Ovo je pisala ruka jednog mog veoma bliskog ortaka... Ovo je viđenje užasne scene iz njegovog ugla...

- Leskovac, 14.12.2011. godina, 11:30h.

- Lokacija: Vlajkova ulica, Hemijska škola,

- I was just entering the street, smal and narow one. It was next to one local highcshool. I passed the school few moments ago and thought how worm and beautifful day was so lot of kids were there in school yard, enjoying little brake.

- Suddnaly i heard loud sound of clashed metal and broken glass. I turned around and sow little truck demaged by the hit from another vehicle. So there was a lot of people gettering to see what hapened. I didn't want to see cose i don't like the crowd or beaing part of it. But after a moment of pause I went to see what happened. I sow another car also demaged on the sidewalk. Than I turned to school gate and sow some Jeep inside. Prety crashed too. Than I sow something trrifying. A solid wall fence was broken by force of hit from that Jeep. And I sow a young girl, a student lieing down and trying to call for help. A lot of people were around her. Some woman were crying, people were yeling, some were saying that they should move her to more suitin position, others were yeling that her bones are broken and not to move her before they fix her neck, arms and legs. She was all in blood, and her jaw was most likely broken. There was a blood in her mouth, and her frightened eyes were trying to call for help. She didn't cry. She was in shock, but still aware.

- Ambulance came. My friend was holding her hand and telling her that usual phrase how everithyng will be ok. He took that with such strong emotions. He was holdin her and she didn't letting go his hand. She was crashed.

- The driver did several sevire traffic lows vailations, and was drunk too. He didn't have a scrach anywhere. He was mumling something how he hited his head. He was showing to the cops where he suffered trauma. He suffered? Not a scrach on him. Last words i heard were from Field doctor. That lady was just keep saying: "As long we save her spine..."

- Police made us leave the scene. My friend was taking a video of that. He wanted to beat a insane driver. He almost got arrested. Driver was a 72 yo ex highly ranked political figure.

- The girl was moved from Leskovac city hospital to Nis clinical center. Doctors ascertained massive internal bleading, brocken pelvis and couple of leg and arm bones. Neck was hurted badly as well. She is in criticall condition now. I hope that she will not only survive than full recover. I realy hope to it.

- Young girl by name Milena, just 18 years old, was with her friends in school yard enjoing a lovely day. Next moment she was bearly alive...

... This hapened today about noon, and mourning was just like any other for little Milena...

                                                                                ... by Milan

P.S. - Hvala ortak što rame uz rame stojiš kraj mene u borbi protiv zločinaca, koji su klali i koji i dalje kolju Leskovac sa svojih visokih funkcija, i u borbi protiv ubijanja mladosti koja nestaje, sada već, abnormalnom brzinom. Takođe ti dugujem zahvalnost zato što se moliš Bogu i nadaš da će naša Milena preživeti...

P.S. 2 - Izdrži Milena, bori se... Živi! Moraš da živiš! Nisi sama, NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE! Bože, spasi je... preklinjem Te!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola. Ako vam ne uspe, onda odite na moj ju tjub kanal Priviđenje i na početnoj stranici pogledajte snimak...

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola.

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše,  ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!

- Horor na ulicama Leskovca. Tako bih u najblažem smislu mogao da opišem katastrofalno brutalno sadistički postupak koji se dogodio dana 14.12.2011. godine oko 11:30h u dvorištu Hemijske škole "Božidar Đorđević Kukar", u zaboravljenom gradu koji se još uvek zove Leskovac.

- Rekli su mi da napišem "inspirisan događajem". Inspirisan? INSPIRISAN??? Dreknuo sam u sebi, a bogami i naglas, više puta. Nisam inspirisan, nikako, ja sam neshvaćen, besan, ljut, nervozan, sluđen, rastrojen zbog nerazumevanja mog opravdano buntovničkog stava. Sve ovo pišu prsti moga srca, moja ruka, ruka progonjenog disidenta koji više ne može i neće daćuti i trpi teror mediokriteta koji su na vlasti, ovakve ili onakve vrste,kao i opozicionih struktura, ovakve ili onakve vrste.

- Nikom ne pripadam! Moj život - moja stvar! I zato govorim kao građanin Leskovca, kao dete Leskovca, kao borac za mladost Leskovca koja nestaje. Kao rebel bez oružja koji ne odustaje i nikada neće!

- Zgrožen i zgađen, u najmanju ruku, krvavim horor prizorom koji mi se zbio pred očima, želim da kriknem na sav glas, da me čuje celi Svet, da je život u Leskovcu postao vredan koliko i kutija šibica...

- Leskovac, 14.12.2011.

- Lokacija: Hemijska škola, oko 11:30h.

- Pijani sisar, u nazovi čovekolikom obličju, za volanom preskupog crvenog dzipa marke "micubiši" registarskih oznaka LE-526-26, u preskupom odelu, bivši funkcioner JUL-a, bivši funkcioner leskovačke vlade do 2000 godine, Krsta Stojanović(72), napravio je jezivi haos u Vlajkovoj ulici. Vozio je, ako se to uopšte vožnjom nazvati može, neprimerenom brzinom, kako bi se oficijalno reklo, no ja bih reko drsko abnormalnom, preko 120 km/sat, i kosio sve pred sobom. Bez migavca pokušao je da obiđe zeleno motorno vozilo, popularni "Tamić", koji je dao migavac i krenuo u skretanje u ulici ispred Hemijske škole. Nije uspeo. Udario je "Tamić", međutim, nije se tu zaustavio, nastavio je kretanje dodavši gas. Zatim je potkačio još jedno vozilo koje se našlo na putu "uglednom građaninu", potom je naglo skrenuo ulevo, razbio betonsku ogradu Hemijske škole, pregazio devojčicu S.M.(18), udario prof. matematike Danijelu Rajković Jovanović, zakačio još jednog učenika Đ.N(19) i konačno se zaustavio na par metara od zida zgrade Hemijske škole. Tog trenutka par ljudi skupilo se oko pregažene devojčice u pokušaju da joj pruže pomoć. Odmah sam pozvao Hitnu pomoć, premda je par očevidaca to već učinilo pre mene, i skočio da sklonim uspaničene ljude koji su pokušavali da nesretnicu sklone odatle. Jedva sam ih ubedio da ne pomeraju povređenu, koja je obilno krvarila, kako je još više ne bi povredili. Tada sam i ugledao njeno lice...

- Krvava, modra, zdrobljena... u šoku... Izgubljena u strahu od straha, van sebe, van sopstvenog razuma, sluđena, duhovno i fizički rasuta u komade... Njene oči nisu ispuštale suze, ali je njen nejasan vapaj, berovatno zbog polomqenih zuba i pocepanog jezika, proždirao moje srce. Devojka je nekoordinisano mlatarala rukama, jaukala: "Noga... Moja noga...", borila se sama za sopstveni život... Prišao sam joj, okrenuo je na bok, uhvatio za dlanove i čvrsto ih držao dok sam joj govorio onu stereotipnu frazu, ponavljajući je neprestano: "Ne brini... Biće sve okej..." Nešto u meni govorilo je da će biti sve okej i zvučalo mi je kao obećanje koje dajem nepoznatoj, ni živoj ni mrtvoj, devojci. Zvučalo je kao neka vrsta zaveta koji je odzvanjao u meni... Sad me progoni griža savesti jer sam dao obećanje-zavet, a ne znam ni u kakvom je stanju devojčica...

- Srećom te je Hitna stigla, čini mi se, brzo, lekari su obavili svoje, premestili devojčicu u ambulantna kola, a za sve to vreme devojčica je čvrsto stezala moje šake i pogledom me molila za pomoć... Vrata ambulantnih kola su se zatvorila, kola su krenula, a ja sam, sav umrljan krvlju, nepomično stajao...

- Nakon par trenutaka sam se vratio sebi, mašio se za kamericu i pokušao da usnimim naalkoholisanog kvazi vozača, njegovo vozilo i sav onaj haos koje je to govedo napravilo, kako bih dokumentovao celokupni stravično užasni događaj. Međutim, u tome me je uspešno omela naša "demokratska policija.Gurali su me, vređali, pretili da će mi oduzeti kamericu i razbiti je u paramparčad, ako nastavim sa snimanjem. Uspešno su me odgurali sa mesta događaja, jedno dvadesetak metara od istog, kako bi me onemogućili u mojoj nameri da nastavim sa snimanjem žive, ali tragi-surove istine.

- Da ne dužim. Otišao sam do urgentnog da se uverim u trenutno stanje devojčice. Tamo su mi rekli da su je hospitalizovali, pružili prvu pomoć, šta već, ali da zbog prevelikih, to jest preteških povreda, unutrašnjeg krvarenja, moraju hitno da je prebace u Klinički centar Niš, što su i učinili par minuta kasnije.

- Samo par sekundi nakon toga u dvorište Bolnice upala su dva policijska vozila. Policija je očigledno tražila moj snimak, u to su me uverili njihovi arogantni pogledi upućeni meni, otvaranje vrata njihovih vozila, i pokušaj da uhvate mene i tako mi otmu snimak a verovatno i da me malo istabaju. Ne bi im bilo prvi put. Nekako sam uspeo da pobegnem, preko ograde, i tako spasim snimak.

- Molim se Bogu za život devojčice, molim tužilaštvo da adekvatno, odnosno najstrožom kaznom, predviđenu za to delo, kazni zločinca, molim gradske vlasti da već jednom zakon na papiru sprovedu u delo i da se zaštite naša deca. Zato što su oni naša mladost, zato što su oni naša sadašnjost, zato što su oni naša budućnost, zato što život mora da se vrednuje kao život, a ne kao kutija šibica. PREKLINJEM VAS, SPASITE DECU LESKOVCA!

- Још само један мајушни тренутак,

и јадна ће душа пронаћи свој кутак,

слика живота пред очима се слама,

у мислима тутњи бука и галама,

о зидове лупа грчевита мука,

звук што нико не чује

док дрхти несрећна рука.

Хвата се за окно, топло и бело,

крупне грашке зноја обливају чело,

поглед се спушта ма колко да се диже,

све до данце доле

где смрт поносно гмиже.

Конфузија у глави, кичму гризе језа,

задњи глас разума исчезе кроз бездан,

скице сећања последњи пут лете,

шкрипа врата, уплашен поглед и дете,

била је само дете, тог часа, тог трена,

после пар минута постала је мртва сена.

Безвредан, развратан, дрзак и бедан,

над сићушним телом урлала је неман,

борила се душа колко је била кадра,

премда слабашно тело не издржа

због немоћног гарда.

Цепала је све у њој та свирепа животиња,

ко крволочна звер кидала је скотина,

болни јецај судара се са сузама,

неми шапат моли ал се нико не одазива!

Вришти слика, прва причест,

у невино бисерним сузама

над којима отац прави инцест!

Згужвана слика сломљеног живота,

душа окована тамницом - гуши је срамота,

шест месеци робија у проклето хладној соби,

гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.

Дванаест година, бела хаљина анђела,

још само два корака за коначни лет слободи,

хук у венама и последња жеља,

срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,

замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...

- Које се то чудо крило под земљом,

кад је неко потего за надземном стабљиком,

кад је корен повуко шта је то из земље потекло?

- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,

хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,

ране крваре на табану, тама прекрила је лица,

нечујни кораци одјекују рутом до Славника,

давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,

Пуста река памти колоне невиних мученика.

У очима му суза, он предосећа свој крај,

ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:

„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“

Кораци су тешки, тешки као олово,

они иду напред, ал кундак удара их поново,

сатерани уза зид један до другога,

преко пута њих плотун одјекну од крвника,

све што оста иза њих биле су плитке раке,

из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.

- У хладном казамату подрумске просторије,

кога да одабере официр Озне шацује,

један шут у ногу - знак за ликвидацију,

припремање пошиљке за нову егзекуцију,

као да су џакови а не људски животи у питању,

преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,

а реке крви потеку на непознатом стратишту.

Згужвани ко сардине, због тесног простора,

где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,

у страху од стрељања шапуће чета уздаха,

немиран због смрти која му се ближи,

неправедно осуђен а не може да вришти,

прсти му се тресу и он почиње да паничи,

заробљеника до себе храбри доктор бодрио,

да смири га потпуно узалуд се трудио,

јер зором је схватио да без њега је остао.

Ко их је то проклео? Због чега их оробио?

Нису знали одговоре, очај их је дробио.

Бесан на себе и све што је преживео,

потпуковник солунски руком груди лупио:

„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.

- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,

дреновом мотком пребијала је рука Озне,

поломљена ребра, руке, ноге, вилице

невиних жртава, нису признале кривице,

јер починили их нису, ал платили јесу,

тамо доле крај потока на Церничкој кривини,

мртве душе мученика још увек се тресу,

те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,

а објаве су причале да у Сибиру копају руде,

док су кости несретника трунуле у сред родне груде.

- Треси се земљо, нек се чује истина гола,

казамат комуњара била је Пољопривредна школа!

Мемљиви и црни подруми саткани од бола,

крију мрачне тајне у зидовима цигала,

ех, кад би само цигла причати могла,

да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.

И Ветер жути што крај стратишта протиче,

чува у свом кориту те језиве приче,

све судбине исте, једна на другу личе,

а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,

схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,

од хорора и страдања сама свој ток гужва,

њена деца су мртва зато је и она тужна,

па се грчи и прска јер би желела да призна,

да видла је злочин, ал да говори не зна...

- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,

мрцварио себе краљев официр тако на смену,

и тако дан за даном у страху од страха,

док није доживео крај сопственог краха,

ни триста потписа радника није спасло мрака,

честитог човека ког прогута крвава рука,

грешног и преког суда „партизанских јунака“,

а маленом детету тога „народног непријатеља“,

дадоше неку стару изоловану мета-клупу,

да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,

испране очи деце „патриота и родољуба“.

- У судници Три девојке преки суд је судио,

онако преко попреко брзо је пресудио,

нису тражили разлоге, нит су имали доказе,

да било кога оптуже без претходне анализе,

ал то им није сметало да било кога угазе,

довољно је било да букачи заурлају:

„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,

ко у средњем веку у арени да одлучују,

кога ће да черече, да муче, да убијају.

Као звери бесни, ко људождери крвави,

нису дали оптуженом ни да проговори,

брзо су их ређали, клеветали, вређали,

моткама пребијали, а потом их свезивали,

само чули су се кораци док су их одводили.

Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,

лесковчани стари-млади као псета везани,

по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,

погнутих глава преко Каспаровог моста,

у колони два по два мртви људи су ходали.

Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,

бело лице ко креч, река је опет упамтила све,

на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,

силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,

и удар крвавих корака по дрвеним гредама,

Каспаров мост добро памти та времена,

бизарни кораци смрти по његовим венама,

још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,

које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.

И Пуста река крвава за њима је плакала,

тог октобра-новембра добро је запамтила,

сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,

што није прогутала јаруга река силом је однела.

И сада тихо заплаче кад се тога сети,

стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,

затегнуто уже у венама крв што леди,

скинути до голе коже несташе у јами,

ко зна колико стотина невиних заробљеника,

што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.

- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:

„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“

Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,

па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?

Преорано, закопано да не виде се трагови,

по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,

да не сазна нико никад да ту су им гробови,

црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,

под њеним скутем леже кости а на њима окови.

А време чини своје па сећања тихо бледе,

старац на клупи седи на глави му власи седе,

дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,

ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,

последњом мрвом снаге стари је врати души,

тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,

кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,

нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,

и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,

тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,

стари ми даде једну, а другу узе за себе,

рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,

и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,

с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.

Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,

улица, куће, кола, полако пада чудна тама,

свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,

на њему црна слова саткана ко од бола,

речи што крв ми леде, схватам да није машта,

иако нема свећа, ни клупе, нити старца,

улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,

непомичан немо слушам ехо нечијих корака,

не видим нигде никога а све бруји од крикова,

у глави ми одзвања са папира порука:

- „Нема гробова наших дедова и отаца,

ова улица-тамница њихова је гробница,

Удба је слушала, а Озна убијала,

породице честите у црно је завила,

партизанска рука и мене је сустигла,

идеја комунизма Лесковац је срушила.“

- Папир је нестао ко и удар корака,

дал је био привид или гола истина,

старог више нема, нећу сазнати никада,

зашто сам баш ја причао са мртвима,

прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,

мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,

да се не забораве никада злочини комуниста.

- По архивама сам копао, неке књиге читао,

од особе до особе с истим питањем лутао,

и све записивао, полако танграм склапао,

ал много је тајни, много доказа је нестало,

премда сам схватио шта се ту догодило.

И зато настављам кораке, да се не заборави,

да заувек се упамти и никада не понови,

оно што су чинили комунистички робови,

ко таоци режима све су редом чистили,

очеве, мајке, браћу и сестре су побили,

пријатеље поклали, све су редом отели,

испрани мозгови Лесковац су убили.

Хитлера у свету листом сви су проклели,

за стравичне злочине заувек обележили,

а код нас у Србији оног Броза су славили,

у звезде га ковали и песме му певали,

овај српски менталитет тако брзо све заборави,

па се џелат Србије и дан данас слави.

У том свеопштем лудилу што се догодило,

много тога се загубило па се није дознало,

ал оно што је сигурно, архива је потврдила,

као и сведочења потомака жртава,

идеја комунизма била је погрешно схваћена,

није она скројена да би сиротиња боље живела,

већ да би рука црвена туђу имовину отела.

Све смишљено због власти, све је било због пара,

исто тако је и данас, то је сторија стара,

и никад неће престати - историја се понавља,

много година касније исто се проживљава.

- Ноћу често посетим те крваве улице,

нарочито ону између парка и Болнице,

ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,

рутом до Бојника нестали код раскрснице,

ту су мајке плакале, сестре и удовице,

за онима што одоше да се никад не врате.

Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,

од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,

и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,

и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“

                                  „Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“

          ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила

- Вучем ваљком преко зида

на ком остаје боја бела,

онако невина, онако чедна,

и њену причу зна само зидна равнина.

Прска кап ко знак у очима вида,

у позадини иде песма Марчела,

што осликава реалност да је Србија бедна,

а онда звони проклети телефон,

остављам посо и руком посежем за њега,

мој тешки корак оставља стопу у бетон,

онај хладан што слути да некога нема.

С друге стране жице јавља се кева,

и дрхтавим гласом каже да ме чека,

да пођем са њом, нешто до тебе,

као није ти добро, као нешто те гребе,

ја не разумем њене речи,

и не схватам причу и питам је опет:

„Шта мајко то причаш?“

Она гута кнедлу и онда ми каже:

„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“

И онда ме шок стрефи ко стрела,

реч у грлу се кочи, стругање нерва.

Не, ја не верујем ником док не видим дела!

- Таблета за смирење што ми даде кева,

и убрзан ход и капија бела,

и двориште пуно људи погнутих глава,

у мојој глави ништа, зној цури са чела,

ал беше ми јасно да је то истина цела,

и очи се пуне, кану суза врела,

још једна, па још једна

док се ближим до твог тела,

дрхти ми корак и колено клеца,

на кревету тело бледога лица,

и твоје је знам, и видим, и гледам,

и знам да си ту, а опет те нема,

да поверујем у то нешто ми не да,

тај језиви трип што лети кроз мисли,

и коначно контам да више те немам.

И тело ти лежи бледо и хладно,

ја чучим крај тебе, додирујем те руком,

а сузе падају... и боли...

... боли проклето гадно...

- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,

мислима причам, а говорим теби,

и тражим твој осмех, ал нема га више,

онај осмех од свиле сад негде је тамо.

Па био је добар, о драги Боже!

И питам Тебе како то може,

да срце се удави испод коже,

како то вода ти напуни плућа,

и за секунд нестанеш, а не знаш куда...

Срце се стегло и тешко се дише,

сузе се коче и све је тише, и тише,

и шта да ти кажем мој једини стриче,

све риме су ништа наспрам твоје величине,

и сад све знаш, сад коначно све видиш,

и шта, и где, и како ти се чини?

Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,

те ситне душе - знаш на кога мислим.

Штета, штета што тек мртви све схватимо,

и так онда знамо шта треба да радимо,

ал онда је сувише касно,

јер таква је судбина, удара гадно,

и шта да ти кажем, шта,

сем оног последњег збогом,

можда сами, можда с богом,

и видимо се негде тамо,

где нема бола и оне тужне приче,

црне судбе што једна на другу личе,

тамо где нема суза, одласка без поздрава.

А до тада... нек теку сузе...

Извини што нисам био ту,

опрости ми, мој једини стриче...

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."