Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Више не знам ни сам због чега ово пишем,

више не знам ни сам зашто још увек дишем,

јер корачао сам свугде и тражио те тамо,

у бездану, у сузама, уз осмех обавијен тамом,

тражио те међу мртвима, и тражио међу живима,

у дрвету, у камену, у сопственим мислима,

ал од тебе ни трага, чак ни трагова твога отиска,

ту где земља почива, ту где човек очима

отима све што мисли да баш њему припада.

Ни савест није вредна кад вест сад носи неман,

и бакљом пали мржњу којом ме тера да гледам

у срж сужња патњу којој је овај предан,

ја ћутим и жмурим дубоко у себе свезан,

јер знам да нисам вредан и знам да нисам спреман,

да се поклоним сунцу и себе пустим низ ветар,

јер пишам уз њега па ми силом прска очи,

тако штитим вид од земаљског пакла што гори.

Схватам да немам те иако тражио те свуда,

у води, цвету, пламену у ком ми изгоре рука,

у ком ми изгоре душа, она мртва којом Бога кушах,

да нађем ту спону између мене и Њега,

она спона чудна што је људи зову вера!

Да, тебе сам тражио и у том постао ветеран,

ал те нисам нашао и заувек остао деран,

који верује да има Бога, али верује да вере нема.

Религијом затрован свет, свако у својој одомљен,

свако у својој поломљен па подељен на одломке,

сваком је своја вреднија и важнија од туђе,

па ту другу гледа богоугодно очима куге,

те јој жели зло, да је сатре, да је нема,

да јој спали пруге што је везују за род,

од кога потекли смо сви, тог семена исти је Бог!

И сви моле се истом Теби, а вере упорно деле,

дакле, слепци кроје неред, а за дезерт нуде пелен,

који људе претвара у дим, лудило узима мере,

и збуњен свим тим, гледам труле прсте вере,

пошто нисам нашо њу, дошо сам да питам Тебе,

да ми одговориш на питање где је почетак вере,

јер њен суицидни крај болесно људе ждере,

зато ми треба почетак да схватим смисао себе,

онај детаљ ситан што је красио врлине свете,

само да вратим време, да ухватим нит речи вредне,

тамо где је живот вреднији од сваке цене,

не слушај те гласове, читај истину из моје вене.

 

- Тебе сам тражио у Библији, новом-старом завету,

све што сам тамо нашао је сведено у доказу,

доказ што доказује да Ти уопште ниси битан,

само легенда, мит у који верује човек ситан,

ни у чему вичан, од самог рођења грешан,

да би искупио себе мора бити сервилно смешан.

Кажу да си послао сопственог сина да страда,

да страдањем својим искупи грешна стада,

да расеје хришћанство од града до града,

десет Твојих заповести да их свако упамти,

да се строго њих придржава и никад не поремети,

само с једном молитвом да се Теби обраћамо,

каже: „Оче наш...“ - тако је Твој син рекао,

да би нас просветлио и на Тебе сетио,

са собом опанчаре, рибаре и неке дангубе повео,

Твоју реч, каже писмо, да би лакше проповедао.

Прво били ученици и стопе му љубили,

главом су климали и до неба га славили,

свуда верно пратили све док га нису издали,

а кад су Твоме сину судили ови су ћутали,

сви следбеници његови одједном га се одрекли,

њега су бичевали, а ови се луди правили:

„Не, не знамо ко је он. Нисмо га упознали.“

Нису се ни помакли кад су Исуса на крст разапели,

а кад је Твој син умро, ови се апостолима прозвали.

До јуче вуновлачари, а већ сутра свеци постали,

и баш у новом завету све су редом пљували,

жене су грешнице сем ако децу не роде,

остали су безбожници ако се њима не поклоне,

тако писали су посланице и осудили грешнике,

цару царево - богу божје, а све шатро у име Твоје.

Боље без ока и руке да вечно у рају живе,

но да с целим телесима вечно у паклу горе,

све су листом проклели, па ђавола створили,

кроз догме и гатке у Тебе прстом упрли,

рекли су да свемоћан си, да ћеш људе да смакнеш,

ако се случајно побуне Ти ћеш да их казниш,

иза Твога имена скрили себе за бакшиш,

да свој зној наплате смислили су рекет,

прогнали Јуду, јер им је требала жртва,

а за финиш откровење где смислили су печат.

Да у све то поверујем морао бих бити слепац,

или барем глув, глуп, затуцан и нездрав,

јер много је рупа у писму, то мораш да признаш.

Зар да цео живот патим само да ме Ти признаш?

Зар да ћутим и трпим и цареве титрам?

И ко коњ да ринтам, и жену да не пипам,

писмо каже то је блуд, а зашто, не смем да питам.

И веруј ми, Боже, тамо Те нисам пронашо,

да Те тражим нисам престо, још дубље сам ишо,

по неким књигама чепркао и тамо Те тражио,

ал узалуд, Стари, све је смешно смишљено.

У неким су Те пљували, у некима славили,

ал Ти ниси био срж, међусобно су се препуцавали,

то им био циљ, само да би себе уздигли,

преко Твога имена себе су богатили.

Још сам даље отишо да би Тебе нашао,

и цркве, и манастире често посећивао,

све што сам тамо видео било је опште лудило,

олтари, иконе, свеће, јелеји и кандило,

донације, прилози, ма свеопште ништавило,

и веруј ми, Оче наш, све ми се то згадило,

да си тога репрезент, никад нисам поверовао.

А слушај сад ово, верујем да Те се и те како тиче,

за крштења и венчања мантије имају тарифе,

за славе и сахране опет сроче исте приче,

прво траже паре, па тек онда иде опело,

а ако не даш новац у земљу не иде тело.

Попови-лопови од куће здање саградили,

место духовности, материјализам пропагирали,

и да не дужим даље, православље срушили.

Па где тамо да Те тражим, мој Свевишњи?

Лутао сам ко пас од брега до брега,

тражио Те свуд, и куд треба и куд не треба,

на планину се попео и на сав глас урлао,

за било какав знак Тебе сам молио,

у свитању, у сумраку Твом гласу се надао,

да почетак пронађем, али нисам успео.

Анатемом ме црква даровала, а друштво пљунуло,

на маргину ме бацило, и чак тамо згазило.

А ко је створио шаблоне, звери или људи,

да грешном грешнику грешни грешник суди,

да сиромах увек изгуби, а буржуј увек победи,

реци ми, молим Те, о чему се ту заправо ради?

Творче свега и свачега у космосу ил васељени,

свега видљивог, невидљивог, и свега што вреди,

реци ми ко је створио овоземаљски пакао?

Ако си свемоћан, зашто си то допустио?

Сви ови болесни ратови, овај очај, јад и беда,

ова немаштина што понижава, гризе и вређа,

овај кулук, криминал, ово бичевање с леђа,

чујеш ли ме, Боже, ко је, бре, то смислио?

- Кад је црни дим из димњака логора покуљао,

и цело небо, Твоје небо звездано прекрио,

паклени огањ је вриштао, створен руком генија зла,

у њему су људска бића горела, жртва паљеница!

И живи и мртви у крематоријуму спаљени,

једини њихов остатак је пепео посивели,

логори живих лешева, јаруге препуне костију,

експерименти над децом, медицина и наука, а?

Па где си био тад, Боже, и свих ових година?

Ако и јеси старац, сигурно ниси био слеп,

ако си иматеријалан, ниси био глув, бре!

Зашто си све то дозволио? Што се ниси борио?

То су била Твоја чеда, Ти си их створио!

Кад си видо да су зло што их ниси казнио?

Рекли су да можеш све, па ајд докажи ми то!

Пробуди се данас, ако си јуче преспавао,

па чујеш ли ме, хеј, Господе Боже,

зар од овог данас још горе може!?

За болесников хир препарирање људске коже,

и бизаран трип да постоје више и ниже расе,

и глупи људи што се деле на нације и касте,

бургијају Твоју земљу зарад руде и нафте,

свака историјска страница свака нова је граница,

крв, сузе и бол наша су једина станица,

а људски живот вреди колко и кутија шибица,

и не врте се они око Тебе, већ само око новца,

одрекла би се Тебе баш свака Твоја најсветија овца,

за шаку бедних пара, а потом то претворе у свеца,

и клањају се томе сви ко цртаћима деца,

ма знаш шта, Стари, не треба ми та вера,

не желим њен почетак кад знам шта крај смера.

Вера подржава политику, а веру политика,

свако узме свој део, а народ гладан звера,

не треба ми ни сопствени смисао, никаква наука,

једноставно ми покажи колико си надмоћан,

искорени болест из мозга, искорени зло из човека,

даруј добротом планету, докажи да постоји љубав,

Ти знаш да знам да постоји фитиљ суров,

зар желиш да га запалим и проспем по свету чудо??

Ако ми не даш икакав знак, веруј ми, донећу одлуку,

ону коначну, језиву, у којој оставићу поруку,

можда за поуку некима да себи разум довуку,

а можда само самом себи, чисто за опоруку.

 

- Пошто видим да ти квази богослов није пренео,

све оне тајне што сам једном њему рекао,

признаћу Теби срцем, јер не желим да Те изгубим,

нек ме и прогласе лудим, премда већ јесу, не марим,

нећу науку него истину и требају ми одговори,

зато слушај ме добро и сваку сумњу отклони:

- У шуштању сам видо онога твога Јована,

и срушио смисао Петровог вештог планера,

ал се Јован онда правио наиван, невин и луд,

јер је напокон сконтао да сам сконтао ћуд,

ону покварену људску што чини херувимски суд,

рекоше ти зли стослови да баш Ти ово заповеди,

да прикољем свог прворођеног сина, замисли!

Да би се сећао Тебе, да смо Твоји родови и породи,

ја ту не видим Тебе, већ људских руку пакости,

и сви ови злочини погани, све су то људи смислили,

и црквени закони, верски и политички ратови,

па зар требам у крв до грла да се огрезнем и потопим,

да живот туђи разорим само да се Теби додворим?

Не, то ниси Ти, знам да то ниси Ти, већ манћари зли,

што би да светом владају у злату и кадифи,

не треба ми вера, Боже, да вибрира испод коже,

мени требаш Ти само да једно учиниш,

да напокон створиш мир, да се сви људи сложе,

да ли то можеш, Боже? Реци ми, молим те, Боже!

 

- У вери за вером трагати нећу,

јер верујем Теби, а не тамо неком,

због вере се гине, ја то не желим,

нема је више, палим јој свећу,

грешна је, Боже, у греху човеком

створила мржњу по свету да дели,

опрости ми, Боже, ја то не желим,

не желим да трагам за изгубљеном вером...