Priviđenje

Ja se zovem mala Ria

I lepa sam ko štrumfeta

Lukava sam kao lija

Zezam svakog ko mi smeta.

Učim matiš i jezike

Da postanem pametnica

Kraljica sam dijalektike

Plus očajna domaćica.

Sloboda mišljenja moja je trasa

Upisaću FAKultet i završiti vala!

I nek mi se smeje cela Blog-masa

Ja i dalje pevaću: tralalala, tralalala...

Leptiriću šareniću dođi meni amo

Rebel je glup jer ne zna za maloglavaša

On lupeta o plitici samo

I zanimljiv je ko Patrikova jaša.

Ja gledam Sunđer Boba

I ređam sve same petice

Iako me mama prekoreva zbog mob-a

Ja i dalje kuckam porukice.

Nešto mi je komp poludeo

Baca na ripit moje komentare

Onaj rebel je o tom stalno prdeo

Al moje vijuge za to ne mare.

Ja znam ono što znam

Nek on priča šta god hoće

More uklesaću ga u ram

Pa neka tamo grgoće.

Mala Ria hipnotiše vas

Za mir u svetu sklapam tangram

Jednog dana kad postanem diva

Onaj rebel moliće za moj autogram.

Jeste, smejem se ko Draguljče

Al čitaoče, za to ne haj

Jednog dana svi nauče

Da skuvaju taj prokleti čaj.

Sad smečujem, blokiram, iako prokišnjava

Al jednog dana biću na krovu sveta

Tad niko neće smeti da me zajebava

Moj presto, u mojim rukama štafeta

U poređenju sa mnom

Vitez Koja je smešan

Ma prebiću ga salamom

Jer ja sam štrumfeta!!

PS. – Endendini savarakatini savarakatikataka elem belem – BUM!

Hu let d dogs aut? Vuf, vuf, vuf... bau vau vau gipi jo gipi jeeeeee....

Ajmo ruke gore: HIP-HOP UREEEEJ!

Ria štrumfetica smešna je ko Džeeeej!

PS. 2 – HA HA HA...

- Drznula se banda da uputi apel građanima Srbije da malo prištede električnu energiju kako ne bi došlo do restrikcija. Iz EPS-a su rekli da neće imati dovoljnu količinu električne energije ukoliko građani Srbije ne budu bili racionalniji u svojoj potrošnji. Rekli su da mesto dve sijalice koristimo jednu, da mesto dve ringle koristimo jednu, da bojler uključujemo samo kad je jeftina struja, da se kupamo što manje kako bi uštedeli tu preskupu struju koja nam šatro fali. Dragi moji lopovi iz EPS-a, čini mi se da se mi nismo bunili kada ste našu struju izvozili u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ko zna gde sve ne, a za uzvrat dobijali ko zna šta sve. Celoga života građani Srbije štede, celi svoj vek sirotinja plaća danak kako bi buržuji uživali u svojoj zulum predstavi, a na kraju ta ista sirotinja mora da štedi i da se ždere i nervira zbog vaših ujdurmi. Vaš drski bezobrazluk udario je u plafon našeg praga tolerancije. Malo je reći STERAM VAM GA MAJCI, jer i vi odlično znate da struje ima sasvim dovoljno za sve građane Srbije, ali isto tako znate da novaca nema dovoljno za vaše prepune džepove, pa ste se veoma suptilno setili kako da nas zaplašite da bi novce olako strpali u vaše prenatrpane slamarice. Međutim, niste samo vi krivi za vaše maloumlje, kriva je i naša draga retardirana Vlada i naši dragi kriminalci političari. S tim u vezi, ova pljuvačina prevashodno će biti upućena njima; vas ću ostaviti za neku drugu priliku.

- Draga naša retardirana Vlado,

Mesto naše jedne sijalice, mesto naše jedne ringle i ostalih trica i kučina kojima nas plašite, vaš apel za uštedu električne energije trebali ste da uputite vašim sponzorima Beku, Koletu, Miškoviću, Cepteru, Mitroviću i ostalima. Znate vi odlično koji su vaši kompanjoni. Trebali ste Mitroviću da kažete da, bar dok traje ova zima koja ubija nesretnike širom naše zemlje, obustavi svoje idiotske programe kao što su: grand parada, zvezde granda, sve za ljubav, menjam ženu, trenutak istine, 48 sati svadba i ostale govnoseračke emisije koje nikom dobro nisu donele. Da li ste uopšte svesni, vi neodahije, kolika količina električne energije ode u vetar tokom snimanja tih morbidnih kvazi emisija, šou programa, il kako ih već nazivaju nadri urednici? Koliko jedna moja sijalica i jedna moja ringla potroši kilovata struje, a koliko milijardu sijalica i stotine klima uređaja u samo jednoj emisiji koju vodi onaj govnojedač Saša Popović koji sere u mikrofon čitava dva sata? Verujem da znate odgovor, jer niste vi baš toliko mutavi i glupi koliko mi verujemo da jeste. Da li je teniski meč u hali Čair, između Srbije i Švedske, morao da se održi baš danas kada snežna lavina ubija ljude širom naše zemlje? Zar nije mogla da se odgodi za neki drugi dan kada se ovaj užas malo primiri? Koliko je tu potrošeno električne energije, draga moja retardirana Vlado? Zašto kompanije, čiji su vlasnici poznati lopovi, rade punom parom iako svi znamo da iste uopšte nisu od vitalnog značaja? Zašto Heppy televizija nastavlja sa svojim debilnim rijaliti šou programom i troši na angro ugroženu nam električnu energiju? Zašto niste apelovali na vlasnika te nadri televizije da do daljnjeg prekine emitovanje tog bordel uriniranja, kako bi se uštedela struja koja nam je, kako vi tvrdite, na izdisaju? Kako je moguće da RTS, kao državna televizija sa nacionalnom frekvencijom, snima emisiju ’Ja imam talenat’ i pri tom enormno srče ugrožene nam kilovate? Da li to znači da gospodin Tijanić može da troši našu struju kad god se njemu ćefne, a mi ne smemo ni da se okupamo? Ako je stanje u zemlji vanredno, ako smo pod alarmom i ako je situacija stani-pani, zašto se onda preko prste udara samo određena grupacija građana, da ne kažem sirotinja? Zar se vanredno stanje ne odnosi na sve građane Srbije, pa i na vaše sponzore, pa i na vas? Ako je stanje u državi vanredno, onda se ono odnosi na sve njene građane, a ne samo na one koji vise na birou rada i na one koji kuluče za bednu platicu. Ili je ovo samo još jedna simulacija u nizu simulacija vaše reklamne kampanje. Previše, previše teatralno dragi naši političari. A evo i jedan apel za vas: SKINITE ODELA I KRAVATE POLITIČARI, ZASUCITE RUKAVE I IZAĐITE DA POMOGNETE OVOM NAPAĆENOM I SMRZNUTOM NARODU! Ali ne tako što ćete se slikati i snimati za medije, već lopatu u šake i čistite sneg!

- A sada reč-dve i za predsednika Srbije:

Gospodine Predsedniče,

Molim Vas da, kao državnik broj 1, izdate naređenje svim strukturama i svim funkcijama da agresivno krenu u akciju spašavanja snegom i ledom okovanog naroda Srbije, da sve organizacije u službi države, pre svega uniformisana lica, a zatim i civilno stanovništvo, započnu saniranje haosa koji nas je orobio, i da, pre no što dođe do još tragičnijih posledica, u korenu saseku sve moguće predviđene situacije. Imajte na umu da će nakon otapanja snega doći do poplava i da država Srbija, verujem da to već znate, nema odbrambeni sistem, odvodne kanale, nit specijalizovane službe za takvu vrstu nedaće. Ovo nije šala, Gospodine Predsedniče, jer mene boli jauk mrtvih ljudi koji su postali žrtve ove katastrofe koja nas je zadesila. Žrtava ovog ledenog stradanja ima mnogo više no što se to prezentuje preko medija. Ja to znam, a znate i Vi. Učinite nešto dok ne bude prekasno, molim Vas. Učinite to pre svega kao čovek, a naposletku i kao predsednik jedne male, siromašne i nesretne države, jer ta država, Gospodine Predsedniče, je Srbija, naša Srbija. I ma kakva da je, mi je volimo, jer to je naša zemlja. Ne zaboravite da Srbiju čini narod, a taj narod umire... nestaje... Spasite taj narod da ne bi došlo do nove seobe... poslednje seobe... seobe večnog nestanka...

PS. – Hvala pripadnicima Vojske Srbije, Crvenom krstu i ostalim dobrim ljudima, koji se u ovoj kataklizmi, i danju i noću, bore za svaki ugroženi život. Heroji su na terenu, a pičke u bunkerima.

- Bonton, kurtoazija, odela, kravate, kurac-palac... Stalno slušam jedna te ista sranja. Budi pristojan, budi fin, nemoj da psuješ, kaži dobar dan, obuci se ko čovek a ne ko klošar, skini kapu kad ulaziš u crkvu, obrij se, zaveži pertle, oženi se već jednom, pravi decu, gde svi - tu i ti, zašto nemaš fejsbuk, zašto ne gledaš TV, zašto ne izlaziš ko sav normalan svet, ostavi cigarete one su štetne po zdravlje itd. itd. Saveti, prigovori, ubeđivanja, pitanja... Zašto ovo, zašto ono, zašto ne ovako, zašto ne onako, zašto, zašto, zašto... Zašto? Zato što mi se realno jebe za sve. Zato što mi se iz kurtoazije jebe za bonton. Zato što mi je više muka da odgovaram na glupa pitanja i zato što mi se jebe za njihove savete. Ako neko misli da je neko veliko jaje samo zato što je obukao odelo i stavio kravatu, onda se grdno zajebo. Kažu proste mase da odelo čini čoveka. Aha, važi. Ja tvrdim da ga ne čini, jer odelo ne čini čoveka čovekom, samo ga šablonizuje zbog nametnutog mu kodeksa oblačenja. Džaba njima sav taj bonton, odelo, kundre, mašna, aktentašna, kravata i ostala kodeks-sranja, jer kad ta gospoda skinu te oficijalne kostime i dovuku se kući, krenu da izduvavaju ventile na najmorbidnije načine: vređaju, ponižavaju i zlostavljaju ženu, ako je imaju, i decu, ako ih imaju. Naravno ne svi, ali velika većina - da. I šta sad? Gde se denuše bontoni i kurtoazije? Gde nestade kultura, pristojno ponašanje, i gde nestade „čovek“ s odelom i kravatom? Neću da se uvučem u odelo i kravatu i glumim da sam „čovek“, jednostavno hoću da budem čovek, bez glupih šablona. Zabole me za tuđe predrasude glupih i zatucanih dvonožaca koji misle da su ljudi samo zato što prate modu i strogo se pridržavaju nametnutih im pravila. Ko im klacka koske. Ja nosim pocepane patike iz prkosa prema svima njima, a i zato što nemam love za skupe i nove. Nosim žiletom posečene farmerice koje heftam zihernadlama da bi me gledali konzervativci i da bi imali o čemu da diskutuju u svojim jadnim, malim i praznim životima. Nosim i široke pantalone koje se valjaju po zemlji, skupljajući prašinu sa asvalta, dok osećam osmeh prikovan za moja leđa. Ne čujem ga jer su mi sluške konstantno u ušima, ali ga osećam u nozdrvama. Smrdljivi zadah tračara me proganja zato što, nažalost, sluške ne mogu da gurnem u nozdrve, a bih, kad bi to bilo izvodljivo i imalo kakvog efekta. Al nema. Jebi ga. Muzika se kroz nozdrve nečuje. Nosim kačket, il kapu, a preko toga kapuljaču, i izgledam kao klošar, al me konkretno i impozantno zabole. Meni je lepo, prija mi jer me ni na šta ne obavezuje a i osećam se slobodno u svom telu sa svojom garderobom. A za mišljenje konzervativaca cvile mi jajca. Ne mogu da budem pristojan pred licemernim ljudima, ne mogu da budem fin u društvu stoke s kostimima raznih boja, ne mogu da ne psujem kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim i trpim dok gledam užas i stradanja koja nam priređuju sva ta fina i uglađena gospoda s odelima i kravatama. (Odela su sranje, kao i kravate. Stežu te i guše, u njima se ne osećaš slobodno. Jebo ja život bez slobode!) Ne mogu nekom da kažem dobar dan ako to zaista ne mislim. Kako da nekom kažem zdravo ako je taj neko govnjar? Ne mogu. Ja nisam licemer. Zašto ja moram da skinem kapu kad ulazim u crkvu, a manćar ne mora? Jel to njemu bog dozvolio taj luksuz? Ne želim to da radim a i ne moram. Više ne idem u crkvu i neću ići u crkvu sve dok mantije ne prestanu da lažu narod, dok ne prestanu da ga kradu, dok ne prestanu da prave trgovački centar od crkava i manastira, i dok ne utuve sebi u glavu da nismo mi tu zbog njih, već da su oni tu zbog nas. Oni moraju biti naše duhovne vođe, a ne bankari koji nam uzimaju novce bez priznanice, bez kamate i bez prava na povratak istog ukoliko nam se molitve ne ispune. Jebem ja i mantiju i molitvu ako na kraju platim a dobijem samo jedno veliko ništa, da ne kažem jedan veliki kurac. Postoji samo jedna molitva a to je „OČE NAŠ...“, i bog ceni samo duhovno bogatstvo, dobrotu i vrline, a nikako materijalizam i lažne vernike. I neću da se brijem ako mi se ne brije, i neću da vezujem pertle jer se mnogo komotnije osećam u nevezanim patikama i uvek nosim dva broja veće patike, jer se moja stopala u njima tako osećaju mnogo slobodnije, a sloboda je svrha života. Jebem ja svezani život! To me podseća na lisice i zatvor, a to nije život nego robija. Neću da se ženim zato što je neki imbecil rekao da to moram zbog produžetka svoje vrste, zato što je to prirodno, zato što to tako treba... Neću da moja žena bude mašina za štancovanje dece. Neću da se zajebem kao mnogi pre mene što sad lupaju glavom o zid i u suzama ridaju, govoreći: zašto mi je sve ovo trebalo. Brakovi pucaju na sve strane i to zbog najglupljih sitnica. Oženi se čovek pa se razvede. Oženi se i drugi put, pa opet ista priča, pa treći, pa četvrti put i na kraju plaća alimentaciju, srče stomakliju i proklinje sopstveni život. I koji će meni kurac sve to? Da budem još jedna budala u masi istih? Neka fala. I zašto da pravim decu? To je šatro normalno? Prirodni proces, a? Malo morgen. Pa nisam ja sadista, bre! Da naštancujem par čeljadeta pa da ih sutradan gledam kako se zlopate po ovoj maloumnoj Srbiji, po ovom nakaznom Svetu? Ne želim. Ako se ikada i oženim, oženiću se devojkom koju volim zato što je volim, a ne zato što je neko reko da tako treba. Ako i budem pravio dacu, praviću ih kad za to budem imao uslova, kad znam da mogu da im pružim ono što ja nisam imao. Neću da pravim decu zato što mi sistem tako nalaže, jer će taj isti sistem celoga života mučiti moju decu, ako ih pre toga ne pošalje u neki rat, a ja to neću da gledam, nit želim da učestvujem u tome. Ko hoće, izvolte. Zašto nemam fejsbuk? Zato što je fejsbuk ispiranje mozga, zatupljivanje mozga, ograničavanje duha, narušavanje privatnosti, gubljenje vremena, a i nije zdravo. Tačka. Zašto ne gledam TV? Zato što tamo jedu govna, seru govna, lažu narod, pričaju gluposti, imaju idiotske programe, emisije gde opet jedu govna, seru govna, pa repriza svega navedenog, plus imam razloge koje sam već naveo kod opcije fejsbuk. Zašto ne izlazim ko sav normalan svet? Zato što ja nisam normalan. To je najjednostavniji odgovor, premda imam i hrpu drugih razloga. Gadim se fensi kafića kojih je u Leskovcu sve više, povraća mi se od diskoteka i klubova gde trešti turbo folk i ostala dizel kompanija, nervira me pink generacija, nakurčeni klinci, nafurane klinke, mamini sinovi, tatine ćerkice, ćelavi glavurdaneri s vratinama ko u vola, napucani bilmezi s tesnim majčicama, nevine dronfulje koje bukvalno gole šetaju gradom, starkelje lovatori u društvu sponzorušica, pedofili, kriminalci, psihijatri alkoholičari, nakoksani doktori i umišljene doktorke itd. itd. Jednostavno se ne uklapam u tu masu i neću tamo gde i svi. Hoću da budem slobodan i nezavistan i da idem tamo gde mi prija, pa makar do kraja života ostao potpuno sam i neshvaćen. I neću da ostavim cigarete! Pušenje možda jeste štetno po zdravlje (mada nisam primetio da su moje bivše, koje su mi pušile, umrle zbog toga), ali sasvim sam siguran da cigarete nisu štetnije od izduvnih gasova automobila i motora, nuklearnih elektrana, fabrika s dimnjacima bez filtera za prečišćavanje, genetski modifikovane hrane, raznoraznih namerno rasprostranjenih virusa, osiromašenog uranijuma i ostalih još nepriznatih posledica onog bombardovanja 99. I mnogih drugih razloga koji se uspešno prikrivaju. Dakle, jebe mi se za kulturu u nekulturnom svetu. Jebe mi se za pristojnost u svetu laktaroša, secikesa, lopova, kriminalaca, političara koji gledaju samo svoja dupeta i ostalih slinavih govnjara. Jebe mi se za sistemska birokratska pravila, jebe mi se za fiktivne društvene šablone, jebe mi se za modu i jebe mi se za sve one „normalne“. Pišam se ja na vaše bontone, odela i kravate, i serem se na vaš fejsbuk i televiziju. I što bi rekli momci iz Dubioze Kolektiv: „Zašto u ovoj vukojebini sam ja odrasto, gde ne smeš reći da si drugačiji glasno, i zašto ovdje oduvjek je bio zastoj? Ja ne razumijem to. Kako da ovde nikad nikom ništa nije jasno, i sad nam je i gore nego ikad, da smo na vrjeme mislili sad ne bi bilo kasno, ja ne razumijem to...“

- Ajd sad pljunite me svi, pa da nastavimo sa razaranjem ono malo razuma što je ostalo u ovoj sjebanoj i prokletoj zemlji, jer: „Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom...“ - reče Vuk Drašković.

PS. - Posvećeno svima onima koji seru da sam nekulturan.

PS. 2 - Ja bar umem da volim, a vas će ubiti sopstvena mržnja.

PS. 3 - Hvala svima onima koji čitaju između redova i shvataju poentu mojih tekstova. Njihov broj je možda mali, ali meni je sasvim dovoljan, jer znam da tamo negde još uvek postoje LJUDI!!!

- Нестају дани полагано,

минут по минут, часови одлазе,

за свако јуче - данас је касно,

а сутра, можда, бити неће.

Раздрмај главу, пробуди се,

не дозволи да ти дани узалуд пролазе!

- Пробуди се, пробуди се,

зграби тај дан својим рукама,

пробуди се, пробуди се,

не дозволи да други тобом управља.

- Живот је један и нема се времена,

сваки тај секунд је важан,

можда баш иза угла чека промена,

судбина куша те, остани снажна.

Не дај поразу да спречи те,

само је један у мору разних,

што једва чека да паднеш на колена.

и на плочнику останеш згажена.

- Не, не слушај речи те проклете,

оних ходача што кроје немир,

они само желе да сломе те,

то су само празне руке што шију презир.

Они не знају да воле,

они не знају да маштају,

само за пакост такви се моле,

зато што не знају да праштају.

- Отвори очи, погледај сунце,

за сваки дан оно бори се.

Да ли ти ишта значе те речи,

да ли смеш да ослободиш се?

Сломи окове, почупај врата,

крочи мирно у нови дан,

јер тамо чучи шанса за прилику,

да пронађеш себе за промену;

бори се за мир, љубав, и свој сан,

бори се у сваком моменту.

Dodirni mi vene i čućeš tajnu srca

U otisku svom osetićeš reči

Jer tok njenih misli burno svetluca

I sve što znam u odsjaju tom čuči.

Dodirni mi vene, al veoma nežno

Nek tišina osvoji svaku tvoju misao

Oluju osećanja tada čućeš snažno

I videćeš sve što sam ikada napisao.

U pulsu mojih vena videćeš stranice

Sve moje misli, želje, snove...

Utkane dubinom mašte teku rečenice

Kraj bedema mistike bezimene reke plove.

I samo u njima možeš pročitati

Otkucaj srca uvek me oda

Sve što si ikada htela pitati

Svaki drhtaj, po mojim venama hoda.

Al samo srce s dobrim sluhom

Samo ono koje zna iskreno da voli

Mojih vena tajne pročitati može rukom

Dodirni me tiho, al pazi da me ne zaboli...

PS. - Luna, jel dovoljno kratka?? :)