Priviđenje

Umjesto atomske bombe

Mogli ste pronaći lijek

Da proživim svoj vijek,

Da proživim svoj vijek.

Iako pjevam o ljudima,

Napustila me sreća,

U cvatu civilizacije

Dvadesetog stoljeća.

Umjesto hidrogenske bombe

Mogli ste pronaći lijek

Da proživim svoj vijek,

Da proživim svoj vijek.

Iako pjevam o ljudima,

Napustila me sreća,

U cvatu civilizacije

Dvadesetog stoljeća.

Umjesto neutronske bombe

Mogli ste pronaći lijek

Da proživim svoj vijek,

Da proživim svoj vijek.

Iako pjevam o ljudima

Napustila me sreća,

U cvatu civilizacije

Dvadesetog stoljeća.     (Atomsko sklonište)

- UMESTO NOVE GODINE MOGLI STE DA PRONAĐETE LEK ZA SIDU!!!

- Gamad jedna sebična! Nadam se da ste se naždrali i napojili, jer nikad se ne zna, možda i VI sutra budete... ZABORAVLJENI.

- I vidim sve te raširene zenice koje bulje u mene, i slušam sva ta gubava usta koja zbore: „Evo ga opet onaj perverzni rebel.“ Da, to je onaj koji stalno psuje, onaj koji stalno upotrebljava te nepristojne reči, neprimerene izraze za ovako primeren, kulturan i divan svet. On mora da je neki narkoman, on mora da je neki neznabožac, on je 100% izrod koga su se i rođeni roditelji odrekli i to preko novina! Ali nisam ja samo to. Imate nepotpune informacije. Ja sam i klošar, i drinker, i mamlaz, i izdajnik srpskog roda, ja sam i peder, i disident, i frakcija, i destrukcija, i reakcija, i kontrarevolucija, i blasfemista... i pišam uz vetar, i serem po ekskluzivnim mestima, i jebe mi se za politiku i političare, i jebe mi se za sve pa čak i za moj sopstveni život. Sve sam to ja i još mnogo toga sam, al jebeš mene. U celoj ovoj priči ja sam apsolutno nebitan. Ne znam ni šta ću ja ovde. Al kad sam već tu, i kad već mogu da serem koliko god poželim, hvala onima koji su mi to omogućili i odajem im respekt zato što nema cenzure, onda ću to i činiti. Zašto da ne. Pa da...

- Elem, pošto je Leskovac mrtav grad, to smo već konstatovali, pošto je Srbija otišla u kurac, i to krasan, to smo već apsolvirali, i nema izgeda da će iz njega izići narednih 250 godina MINIMUM, ja sam čvrsto rešio da budem apsolutno totalitarna kontradikcija, i zato nastavljam da serem, u svoj svojoj nenormalnosti, po onima za koje mi realno puca kurac iako znam da ništa promeniti neću. Ljudi ovde slabo pamte, slepci su slepci, crveni su crveni, glupi će ostati glupi, i tako redom... Ovo je čisti paradoks mene. Moja fikcija i ja u mom vakuumiranom ludilu.

- Poruka jedan: JEBITE SE PSIHIJATRI, JA SAM SAVRŠENO NENORMALAN!

- Poruka dva: JEBITE SE PANDURI! Zašto? Zato što ste UBICE I NARKO-DILERI!

- Poruka tri: JEBITE SE POLITIČARI, PIČKE PRODANE!

- Poruka četiri: SVE OVO GORE NAVEDENO NEMA VEZE S ONIM O ČEMU ĆU PISATI! Ili možda ima...

- Govnjiva netelevizija roze boje, s najsmrtonosnijim TVP virusom koji isisava sav razum i ubrizgava fanatično frenetične boleštine ultra destruktivnog razor-uma, na najodvratniji način reprezentuje maloumnu nekulturu sa sve većom političkom podrškom. Pošto oni tvrde da su najgledanija televizija, to su više puta eksplicitno propagirali javnosti svojim statističkim podacima, to automatski znači da smo mi najbolesnija zemlja sa najvećim brojem obolelih od raznih oblika neuropsihotičnih bolesti. Što će reći da ta rozen televizija odsečno ukazuje na činjenicu da su svi njeni verni i neverni gledaoci upravo ti bolesnici. Znači to nisam reko ja, već sama rozna televizija. Tako vam je to, mili moji. Vi se kunete u njih, a oni vam jebu kevu onako verbalno ali suptilno. Takav je život, ti karaš nekog dok neko kara tebe. Jebi ga.

- U tom sveopštem ništavilu u kom smo se pogubili, u svim tim besprizornim govnima u kojima se uporno davimo, ja 27 godina već, a za vas ne znam koliko dugo već, zarobljeni u tim dren-kandžama sistema, smotani u te sargije bezdana, mentalno silovani više puta od strane raznoraznih vladajućih koalicija, samogurnuti u samouništenje sopstvenog smaka, mrtvim dušama gledamo kako nam trunu naša raspala živa telesa. I dok neki naši „Srbi“ što zbore na „srBski“ aplaudiraju tom našem sunovratu koji hrli ka našem, sada već, sasvim izvesnom egzodusu, ja ću pokušati, iako unapred znam da neću uspeti, da umirućem, ali ponosno umirućem, kuratom „nebeskom narodu“ bar malčice pripomognem da tokom ovog mrtvila, koje neki „mudraci“ nazivaju život, prištede određena finansijska sredstva kako bi kasnije kad, po ovozemaljski, zvanično umru, imali da isfinansiraju svoju velelepnu sahranu sa svim, ali baš-baš svim onim usranim običajima, i kako bi u svom večnom konačištu, mesto nenormalnog i nepravoslavnog običnog groba s pristojnom nadgrobnom pločom i drvenom krstačom, izgradili svoje dvorce Loare. Pošto je nama Srbima, kad postanemo onako zvanično mrtvi i onako zvanično beli, prekopotreban najskuplji i najudobniji kovčeg sa svim onim češljićima, ogledalcima, maramicama, sobnim papučama, omiljenim kapicama i šeširčićima, kišobrančićima (da slučajno tamo mrtvi ne pokisnemo) i svim onim ostalim stvarčicama bez kojih mrtvi nikako nećemo moći, zatim oni pasulji, sarme, ćevapčići, pite, alkoholni i bezalkoholni napici svakog bogovetnog mrtvog preživljenog dana do prve godine, a posle toga „ređe“, ja sam došao na jednu FENNNNNNNOMENALNU ideju (pazite se plagijatori, licencirana je) da svima omogućim do jaja harem-provod. I ovima mrtvima i ovima živima. Mrtvacima, da bi se za života osećali dobro što će unapred znati da će se, kad oni budu otišli u večna lovišta, ovi živi osećati ultra-super, a ovim, još uvek živima, obezbedim taj najnadrealniji mega-transcedentni provod, koji će pamtiti čak i kad budu bili fosilni ostaci u narednom ledenom dobu. Dakle sve ekstra (što bi rekli seljoberi svojom ustaljenom frazom, a žemo i vrh) i biti će za sve pare. Jedina brava je u tome što će za života morati malko da se stisnu. Al šta sad, misim jebi ga, mora tako ako hoće ovako zato što zbog ovako mora biti tako; a u tome je ključ za onu bravu. Evo moje spektakularne ideje koju ću vam sada predočiti, slušajte, to jes čitajte „živi“! I molim vas da ovo dobro upamtite! Prvo i pre svega: priprema, drugo i zatim: pozor, i treće i najzad: sg!

- Svi vi jadnici koji nemate šta da karate, ili imate a ne umete, te zbog toga okrećete 041, balavite nad slušalicom i drkate ga dok se poznata traka „ah, ah... jebi me, jebi me“ okreće na ripit, i svi vi koji kupujete one pornjava novine pa se zaključavate u kenjaru i drkate nad onim fotkama, i svi vi koji kupujete porniće s opasno zajebanom seksačinom a kasnije svršavate u guzic-papir, ili, ne daj Savaote, na posteljinu, tepih i tako to, predlažem da se manete tih gluposti iliti stupidarija (šo bi reknali ovija obrazovani) i jednostavno uključite kanal vaše omiljene (vaše, vaše, moja sigurno nije) roza-nostra-koza televizije i bacite se na gledanje grand perverzijade i pornografijade. Uštedećete ogromne svote novca a gledaćete i slušati potpuno identično, ako ne i bolje odrađeno, ono isto što ste do juče radili, ali ste za to papreno plaćali novcima. Ovde nećete plaćati novcima, platićete samo glavom. Al šta je jedna jebeno najobičnija glava naspram onoliko nula na vašem konto-rashodu? Nišča. Pa prema tome, uključite mi ga na pink i drkajte si ga dok vam kroz tv ekran prolaze raznovrsne silikonske kuravetine što je pojebalo pola Srbije, i dobar deo bivše Juge, što bi se reklo: „Od Vardara pa do Triglava“. Tamo imate izuzetno širok asortiman pornićarskih pičetina, od onih maloletnih, ako ste pedofili, preko onih najpotkovanijih, pa sve do onih najraspadnutijih pizdurina, ako ste baš toliko zagoreli. Razne Stoje, Slavice, Tanje, Suzane, Mine, Brene, Mie, Goce, Severine, Nataše, Karleuše, te Cece Narukvice, Mire Pesnice, zatim tu imamo Vendi, Cakanu, Brunclikovu, Zouranu i ostala „velika“ imena vaše ekscentrično bolesne estrade-jebarnika, jer se tu ne zna ko, kome, kad, šta i kako. Jebeju se svi sa svakim. Maloumne orgije uz maloumni šund pride urbano šljašteće izdanje-kidanje. Da vas unapred upozorim: sve je to veštačko i pojebano, da ne kažem razdrndano, ali nema veze, vi ćete biti zaštičeni kurtončinom, ili, što bi rekli kulturni, prezervativom, koji će se sastojati od vazdušastog prostora koji će deliti vaš kurac od TVP virusa smeštenog u tv kutiji. Dakle, maksimalno ste, što se telesnog oboljevanja tiče, obezbeđeni. Ako ste pak toliko maloumni, što je ovde u Srbiji apsolutno legalizovano, onda možete i vašim polnim objektima, to jest vašim kurcima slobodno da udarate, po kom god delu tela budete poželeli, određeni subjekt koji se u datom momentu našao u toj plastičnoj kutiji.

- Dalje. Panduri (uh, što ovo obožavam!) dok ste obučeni u onu zločinačku odoru, s onim korumpiranim značkama, i vi ostali čauši iz raznovrsnih službi u ove ili one svrhe (znate vi odlično koji ste) dakle dok arbajtujete, prebijajući nevine civile dok sarađujete s dilerima ove ili one vrste, jer ste isfrustrirana gamad zato što vam komša razvaljuje pičku vaše drage žene koju vi zbog premalog pačeta ne možete zadovoljiti, te zbog toga jadna pandurska fufa mora tražiti razonodu na nekom drugom mestu, dok vi krvavo zarađujete krvave pare na krvavi način, obustavite potrošnju vašeg urođenog besnila i sednite uz TVP nedeljom u podne, popodne, i uz kreštavu Leu KiČ gledajte sav onaj inventar od pičaka, i obavezno drkajte pendrek, pošto kurac nemate, to nemojte zaboraviti naši dragi cajzle-cajci. Verujte mi da je to sve zarad opšteg dobra. Toga dana vi, pandurski imbecili, nećete prebijati nedužne građane (znači spasićemo nečiji život) plus ćete zadovoljiti vaš svinjski do pucanja narasli libido uz sve one flintare koje se svake nedelje u isto vreme na istom mestu pojavljuju kod one kičerke kreštaline iz ne znam kojih razloga. Valjda da džabe žderu i loču, pride fraj pokloni, dok se onako silikonizovane s porculanskim zubima smeju sopstvenom debilizmu. Pošto ste i vi debili, ma gde bili, što reče El Gutović, duboko verujem da ćete se uklopiti u taj cinizam. Pristaje vam, a i sve je za dž (ono gorivo iz mupa pretočite pa preprodajte pa trk do slamarice da ostavite za crne dane). To je to, jer, za vas je i to previše.

- Političari (iznabutam vam ga majci) pravo kod Sranje u Kravazin (šiz avejlbl nau, a i da nije nema veze jer se ona jebe sa svima i uvek) il kod gospođe KiČ na mufte čajne kobaje, kačkavalje, salamure, oridžinale vina (evriting iz ekspensiv dear (a „NAROD ŠTRAJKUJE GLAĐU JER NEMA ŠTA DA JEDE“ - BS)) i ostala ekspensiv jela i pića sa menia, Mitrović časti... U stvari, vi ste već postali permanentni inventar tamo, tako da... sve reči su suvišne.

- Adolescenti, delikventi i ostala retardirana dečurlijo, klikćite na ružičasto, jer tamo je sve fraj, čak i ispiranje mozga. Pošto ćete sigurno umreti, jer smrt je jedina izvesna stvar na ovom belom dunjaluku, ostavite malo svoje roditelje da predahnu, nemojte im otimati lovu za vaše debilne provode, ostanite uz roze cirkusijadu za mufte i prištedite kodža pare za, ne daj sveti Nikolo, gecrk kombinejšn. U gradu bi ste se vi slinavci ionako poklali s nekim, tako da... STEJ IN HOUM SVIT HOUM! A i vi, maloletne fuksice, punoletne dronfuljetine, razvedene polovnjače, drkajte pičku na one nakaze sa TVP-a. Imate razne emisije u kojima se pojavljuju, kako naši tako i svetski idioti, Nole, Duško, Boba, Velja, Đus, Boško, grnd zvezde i ostala grnd bagra, zatim razni Bekami, Abramoviči, Obame (steram mu ga mame), te Ronaldo, Timberlejk, onaj mali gnjecavi Biberko, i ostali kurci. Domaće ćete sigurno popušiti, a ovi strani ostaće vam strani, al nema veze. Važno da grndujemo i pinkujemo besplatno dok štedimo novce za saranu!

- Lopovi, odgledajte polučasovnu sodomiju sa TVP-a, uz one psihozlostavljačke reklame, garantujem da ćete zaboraviti zašto ste upali na tuđoj gajbi i vratićete se tamo odakle ste i došli, a zamalo orobljeni sačuvaće svoje imanje, takođe za saranu. (U ovaj fragment mogu i ubice da se svrstaju.) I svi srećni, i svi zadovoljni. UUURRRRAAAAAAA....!!! Živele pičke sa pinka!

- Previše je vas zatucanih, a ja nemam toliko vremena da vas nabrajam ponaosob, nit želim prste da lomim, tipkajući vaša ogavna imena i zanimanja. Imam pametnija posla. Recimo da češam jaja. Ali vi svi dobro znate ko ste, te s tim u vezi, primenite u praksi moja gore navedena uputstva i prištedite novce. Verujte mi na reč, to je zarad opšteg dobra.

- A sad ide ono najvažnije. AR JU REDI?

- Sve one monete što ste skupili za života, strpajte lepo u testament, pa kad lepo crknete, krepate, kako god, vaši advokati će sprovesti vaše poslednje reči u delo i izgradiće vam grobljanske dvorce. Tamo ćete vi spokojno trunuti u preskupom kovčegu sa svim onim džidžamidžama, dok će samo dva metra iznad vas, dakle na prvom spratu vaše Vila la kapela, uživati „živi“, odnosno svi oni koji su svratili tu da jedu i piju, da orgijaju, da skaredno slave uz orkestar za svadbe i sarane (a đe Bregu Smrdljivu Čarapu da izostavimo, to ne možemo nikako jer je i on neraskidiva komponenta roze nerazuma), a usput i da vas sarane. Dakle, dok vama pop drži opelo, to jest pevuši ona njegova psiho sranja, vaši rođaci, prijatelji, komšije, poznanici i ostali jebaće se na angro, uz piće i mezetluk na udobnim foteljama, trosedima, dvosedima, sofama i ostalim elitnim stvarima koje ćete natrpati u vašoj velelepnoj vili na vašem poslednjem konačištu. Eto.

- Inače, ova ultra super ideja, pala je na moj nenormalni um kada sam juče na Svetoilijskom groblju video gde se dvoje, pa ne mogu reći mladih jer imaju garant više od 35, prcaju na nekoj truloj klupici, na nečijem grobu po onoj hladnoći. Nema šta, seks je seks. Kad te pritera... jebeš mraz, a i onog dedu, a i muda što mrznu, jer kurcu i pički je toplo i njima je sve oke. A i mrtvima verovatno jer gledaju lajv seks. Ostao sam tamo dva minuta, jer je seks bio dobar, nisam voajer samo sam tražio inspiraciju, a zatim sam se vratio gajbi, utoplio svoja smrznuta muda (jebi ga, smrzla se iako ništa karao nisam, jer ja nisam grobljanski jebač, to je nekulturno) i pustio Atomsko sklonište, pesmu Rađaju se nova djeca. Slušao sam stihove te legendarne ekipice i nešto razmišljao. U međuvremenu naišla je i druga pesma, Oni što dolaze za nama, pa treća, Nek vam je sa srećom, i tu mi je sinula ideja! Ta predivna ideja da kad već umiremo i pri tom imamo sve one bolesne običaje koje vredno zalivamo i ne damo nikom da nam ih otme, jer, zaboga, sarmica i rakijica je u nas Srbe after sarane postalo nešto kao fetiš (ako smem tako da se odrazim), pa i one silne zadušnice i ostala proseravanja, te sam s toga, u tim okolnostima koji su me brutalno saleteli, odlučio da vam preporučim da moju ideju sprovedete u delo. Mislim da će svima biti zanimljivo, jer više nećemo slušati babe narikače koje plaču za svojim bivšim stogodišnjim jebačem, ili udovice s lažnim suzama koje lažno oplakuju nesretnika dok sretnik iza udovice čeka da se sve to njesra završi pa da je povali, onako hard-kor, u postelji njenog mrtvog supruga, koji je, uzgred, sretniku, odnosno sadašnjem jebaču, bio veoma dobar „prijatelj“.

- Nadam se da će me maloumnici poslušati, jer smak nam je sve bliži, te se ovo mora čim pre iskoristiti, jer posle apokalipse biti će kasno. U nas Srba pečate Jovan udarati neće. Pakao živimo a raj ne postoji, to je samo bajka za naivne. I zato NAVALI NARODE!

- PS. - Vočing tivi iz dendžres ting!

- PS. 2 - Vočing TVP iz veri, veri, kodža ded sirijusli dendžres ting! (Kakav mi engleski, a? Dovoljan 2, a? Nema veze, sporazumevaćemo se kostima...

- PS. 3 - Do viđenja i SREĆNA NOVA GODINA!!! Pas vas jebo u dupe! Vidimo se u čamcu kod Harona, seronje! I da, ponesite pljuge jer crvi ne daju ništa za džabe. Ko razume, shvatiće...

- Okej. Slažem se da svako treba da sluša ono što, pa ajd da tako kažem, voli da sluša. Svako na to ima prava i niko mu ista ne sme oduzeti, ako mislimo i smatramo da trebamo živeti slobodni i u miru. Međutim, što se muzike tiče, postoji jedna podela, dakle jedna jedina podela. A to moramo da prihvatimo ma koliko nas bolela ta istina. Muzika se jednostavno deli na kvalitetnu i nekvalitetnu muziku. To je suština. Šta je kvalitetna muzika? Bilo koja pesma, bilo kog muzičkog pravca, koja šalje određenu poruku ili pouku, poentu (svejedno) - (NIJE SVEJEDNO!), koja ima viši cilj, je nešto što je dobro i kvalitetno. Nešto gde ćeš čuti neku pametnu stvar, rečenicu koja će ti kasnije pomoći u određenoj situaciji, recimo kad se promuvaš gradom negde oko trojke iza ponoći, i vidiš vagon pijane dečurlije koja se valjaju po pločnicima grada i pevaju nešto umobolno od nekog umobolnog densera iz umobolnih devedesetih. (Uzmimo za primer onog nepismenog bolida Ivana koji kaže: „200 na sat u krivinu, obožavam tu brzinu“. Jer on to kaže našoj deci da sednu u auto i s 200 na sat ulete u krivinu? Da, upravo to kaže. Znači on našu decu jasno šalje u smrt.) I onda se setiš te rečenice koju si čuo u pesmi Partibrejkersa kada Cane konstatuje pitanjem: „Marijo, majko božja, da li vidiš šta rade sa tvojom decom“ i podela kvalitetne i nekvalitetne muzike ti odmah bude jasna. Canetova poruka ti kaže da bežiš od toga, dok ti poruka onog balvana govori da im se pridružiš. Poenta onoga što, zapravo, želim da kažem jeste da svaki autor, tekstopisac, muzičar, pevač (pa ma bio i svadbarski) mora dobro da razmisli i duboko izanalizira ono što želi da prezentuje javnosti, jer mora već jednom da shvati da se bavi javnim poslom i da taj njegov, ili njen, put neko prati, i da bi eventualno ta pesma mogla da proizvede katastrofalne posledice po onoga ko to sluša. Još prostije: ako Ivan želi da pijan s 200 uleti u krivinu, neka uleti, bre! I nek crkne! Ko ga jebe! Ali nek to radi sam ako mu se to toliko sviđa, a ne da nagoni druge na to a da on samo mažnjava lovu od raznih rijalitija i ostalih sranja u kojima dvonošci s patkom i pičkom prodaju ne samo svoju bulju za dukate, već i svoj obraz i svoje principe i sve ono što su kenjali godinama unazad, a kenjali su mnogo toga.

- Sve te bolesti i perverzije rodile su se na televiziji pink na kojoj i dan danas uspešno egzistiraju, mutiraju, i virus TVP ubrizgavaju u našu decu koja od toga totalno polude i onda postanu degenerici. Na toj nok-daun perverznoj gistro televiziji sem grnd šarade ima i raznih drugih vidova šizoidnih, paranormalnih i razvratnih oblika poremećaja. (To su neke gnjecavo prolivanderske emisijice o kojima ću govoriti, tačnije pisati neki drugi put. Sad se konkretizujem na grnd šaradu.)

- Zašto grnd šarada? Zato što je taj GŠ virus, koji je mutirao iz TVP virusa, najrasprostranjeniji i ima najvećeg uticaja na sve profile svih generacija. Taj zajebano smrtonosni GŠ virus ne egzistira samo u Srbiji, od njega uspešno oboljeva celi Balkan, a bogami i dobar deo imenjaka i prezimenjaka u dijaspori. Taj nekulturni kanal gori gotovo u svakoj drugoj kući, on gori čak iako ga niko ne gleda. Eto koliko je ta bolest uzela maha. Žena pere sudove, muž arbajtuje, deca fejsbukuju, a kanal uključen. Jebeno bolesna navika. A onda kreće špica, a onda svi ostavljaju svoje poslove, ili „poslove“, okupljaju se oko TVP-a i natapaju se boleštinama. A boleštine su naizgled komične, međutim srž problematike ima veoma tragične posledice. (Dobar primer za to je Srbija koja ubija i Srbija koja se ubija.) Šta je tu komično? Urnebesna komedija je, jedan od primera, kada vidite dva buđava starca, jedan je Sera Ojdanić obučen u kostim Supermena, a drugi je Zboran Trljača obučen u kostim Betmena, koja pevaju neke bacilno poligamijske neuroze, cirkusuju se i zgrću ogromne svote novca, a retardi to gledaju, aplaudiraju i naravno plaćaju sve te orgije. I pitam se samo odakle im, bre, pravo, ne Seri i Trljači, ne čak ni Žvaletu i Ružnoj Mreni, već celokupnom TVP virusu i njegovom tvorcu Kornjači(Željku/i)Mitroviću da blati i ponižava tako velike likove kao što su Betmen i Supermen. To su, bre, junaci mog detinjstva! Oni su bili na strani istine i pravde, borili se protiv svakog zla, spašavali nedužne i nevine ljude od bolesnika koji su želeli da nad njima vrše raznorazne eksperimente. (Nažalost Svet je odavno ogrezo u tom pravcu nerazuma pa zato danas i gledamo sve te ratove, klanja, jad i bedu, bolesti i viruse koji nas ubijaju, i sve ono o čemu sam pričao u prethodnim člancima). I sad ja dočekam da neki idioti junake iz mog detinjstva tako blasfemistički podjebavaju i sve to zarad par papirnatih govana. Majke im ga, bre, nabijem perverzne! Pitam se samo šta bi im baja Supermen uradio kad bi doznao za tu sprdačinu. Verovatno bi im polomio obe noge. Garant! Al jebiga, inteligencija ne gleda takva govna te zato i ne zna realno stanje na terenu. (Ako mi samo taknu Zagora ima sve da ih sjebem, ko Bader Majnhof, što rekoše sindikalci).

- Elem, od svih volova, koji se tamo pojavljuju, najviše mi palaca jajca onaj Aca Džukac. Taj smrdljivko se rodio negde u nekoj vukojebini u okolini Leskovca (NAŽALOST), a tvrdi kako je zapravo nišlija dok mu u ličnoj karti, koja je inače prazna, piše Beograd. Taj retard je zapalio za BG, spustio se na neki splav, koji se zove, zvao, Lukas, odatle mu i taj nadimak, urlao tamo u onaj majk, i kad je svim posetiocima tog splava puko kurac odlučili su da mu isfinansiraju album i otkurcaju ga sa tog splava. On sav usplahiren prihvatio, snimio taj album, nadalje priču znate, i postao to što jeste: narator sranja. Verujem da i to znate. Realno, svrbe mene muda za Acu Džukca i zabole me patka za njega i njegov život, al me nervira, bre, to što taj termit decidirano tvrdi kako je on veći roker od 90 odsto rok scene, kao i poštovalaca iste, u celoj bivšoj Jugi. E, tu ga je preterao, i tu mi je puko kurac! Ko je, bre, on, maRmun jedan naalkoholisani, da sere o roku o kom pojma nema! To što je on nekad svirao u Viktoriji nedaje mu nikakvo pravo da kenja da je on neki roker dok žvalavi turdifols (turbo dizel folk seljoberizam) ogavna sranja. Može on da sluša rok, niko mu ne brani, al neka to čini kod svoje kuće, i može slobodno da se deklariše kao roker, ali kod svoje kuće. U javnosti ne može i ne sme zato što je to nekulturno. Ne možeš ti da pevaš: „Belo, oko mene sve je belo“ ili „Kisela voda, kisela voda“, a da vamo uporno izjavljuješ da si roker. Mislim možeš, al juče. On mi se razume u rok, sanatorijumska ovca jedna, ona govnjiva. (Žao mi je što divne ovce koje nam tako mnogo daju, i vunu, i mleko, i meso, svrstavam među ovakve nakaze koje nam ne daju ništa a uzimaju nam svašta, ali to je poređenja radi, ništa privatno). Mumlao je taj neandertalac kako jedino on može da napuni arenu, ali ga je veoma suptilno spustio Parni Valjak, koji čak nije ni rok, već pop bend, tamo gde i pripada: u talog šljama. Ceca napunila Marakanu, Ušće, pa naravno da jeste kad u Srbiji ima ne 100.000 morona nego mnogo više, Aca napunio Arenu više puta, pa naravno kad u Srbiji ima ne 25.000 govnoslušača nego mnogo, mnogo više, i razni Kitići, Mirići i ostali Glavići, jer: WELCOME TO SRBIJA! Predlažem da podrobno izanalizirate album Diskretni heroji od ekipe Beogradskog sindikata iako ne slušate rep, jer nije to samo rep, to je istorija, život, kultura... to je eksplicitno prozivanje svega onog što smrdi i škripi u društvu, u zemlji... to su poruke i pouke koje možete izvući, upamtiti i primeniti u životu. Nećete se pokajati, zasigurno.

- Nisam završio s vama pinkofili, naprotiv... TEK SAM JEBENO POČEOOOO!!! Dakle, nastaviće se...

- PS. - Žurim jer moram da serem, a svi koji me znaju veoma dobro znaju da ja serem isključivo i samo na ekskluzivnim mestima, i zato oprostite na greškama pri kucanju, interpunkcija i tako to, ukoliko ih je bilo... Žurio sam... Jebi ga...

- PS. 2 - Sorry hcp što sam ti plagirao naziv i malkice ga modifikovao. Ali razumi me, moja intencija je borba za sveopšte dobro! A sem toga dobro znaš i da sam veliki poštovaoc tvog rada ;) Oprostićeš mi, nadam se... jer, ko što reče Amaru, s kojim inače džadam u mašti dok kontempliram negde u ćošku svog mozga...

- „We gotta make a change...
It's time for us as a people to start makin' some changes.
Let's change the way we eat, let's change the way we live
and let's change the way we treat each other.
You see the old way wasn't working so it's on us to do
what we gotta do, to survive...“

- PS. 3 - Šakurov intro je poruka za sve koji čitaju ovaj članak i koji trpe nenormalnog mene. Hvala vam, voli vas rebel84. MIR!

- Jedan od najvećih oblika podsvesnog psiho zlostavljanja i svesnog zatupljivanja celokupnog moždanog sklopa, kao i svake potencionalne vijuge koja bi po medicini trebala da se nalazi tu negde oko i u mozgu, jeste jedan od najbolesnijih ikada smišljenih projekata koji se zove: televizija pink. Personalno ja, nikada je ne bih nazvao televizijom, a posebno ne pink, ali se našla neka lopurda koja je napljačkala milione evradi, podmitila naše nadaleko poznate, po mitomaniji naravno, političare, sudije i ostale bezrazumne strukture prikaza na visokim funkcijama koje u ovoj sjeb zemlji odlučuju o svemu i svačemu, pa čak i o našim životima (da, još uvek... To je ova demokratija, ova najnovija, komunistička demokratija. Titoizam i slobizam pretočeni u žutu boju raznih gmizavaca i podgmizavaca koji nam nude ništa plus kvazi slobodu i nadri mir), nazvala tako to govno roze boje, pustilo u promet, šljašteće izdanje naravno, ko što reče Dule Pacov: „Da vrišti, da privuče“, a goveda naša neopaorska oma se zaletela da i ona zinu, da omirišu, da zagrizu to šljašteće govno. Sada se to otelo kontroli, uzelo prevelikog maha i teško da će to iko više zaustaviti. Čini mi se da to ne bi mogao zaustaviti čak ni veliki Dositej Obradović, da onako vaskrsne i krene u novo putešestvije gde će sa svojim novim priključenijima prosvećivati zatucani narod. Ne bi uspeo, jer bi ga nekom močugom oterali ovi novokomponovano stari buzdovani što se nakotiše u vreme onog dedinjskog koljača, a sad se komforno rasprdeli u vreme neokomunista iliti kvazi demokrata. Još uvek ćelavi, još uvek debeli, još uvek s kajlama, još uvek er maks, il kako se to već kaže, još uvek nabudženi džip, još uvek crni audi, još uvek sve... isto.

- Jedna nepismena budala, s ćoroskopima dioptrije odavde do Merkura i nazad (to je ona najnovija), gilipter s ćopavim prstima koji su prebijali i mučili razne harmonike, sisoje kome su svi redom lupali zuce, vašljivko rošavi koji je na kolenima po povraćotini kupio one komunističke novčanice i takve ih trpao u usrane gaće, sada je postao uspešna multimedijalna ličnost, il kako se to već kaže. Flegmatični snob putuje po raspaloj, gladnoj i bednoj Srbijici, organizuje neke šatro audicije gde dolaze, uslovno rečeno, ljudi koji, kako džiber Sale kaže, iskazuju, ispoljavaju (svejedno) svoj „talenat“ putem pevanja. Ima tu raznih profila, svakojakih „talenata“ od 7 do 77 godina. Ko stoka pred klanje stoje u redovima s nalepljenim brojevima i čekaju svojih 5 minuta slave. I dok horde pevača sranja prave budale od sebe, licemerština s čirevima na zubima, ono na licu ne znam šta mu je, verovatno neki NZP (neidentifikovani zarazni plikovi) eksplicitno se kezi ravno u lice ovima što misle da će dotaknuti krov sveta, ne shvatajući da će biti samo sadržina pamfleta nekog skarednog časopisa ili crni humor nalepljen na ju tjubu. Poražavajuća činjenica je to da smrad Sale, u koktelu sa snorkijevcem Žikom, verbalno ponižava, pardon, podjebava osobe koje evidentno imaju neki oblik poremećaja, fizičkog ili duhovnog. Ne znam kako se sada politički korektno kaže, nit znam koji izraz tačno da upotrebim a da ne pogrešim, ali ono što znam je to da se tamo pojavljuju osobe sa smetnjama u razvoju, s nekim defektom na telu ili u glavi (ovo je vrlo ozbiljno i unapred se izvinjavam svim osobama s bilo kakvom vrstom nedostatka i želim da kažem da ih ne diskriminišem, vređam, ponižavam... svojim možda pogrešnim terminima) i smatram da bi helsinški odbori ili neki naši odbori za ljudska prava (oni koji nisu govna mitomanska, ne mit nego mito) i ostale nevladine organizacije koje se bave tom problematikom (Vladine organizacije su sve korumpirane) ne pozabave, već konačno reše to bestijalno iživljavanje  koje se javno vrši nad tim osobama. Za pijane fosile nemam komentar, ali me boli konstatacija da priglupi roditelji podržavaju svoju decu, štaviše nagone ih na taj čin, da se pojavljuju tamo i samodestruktivno samouništavaju (kakav pleonazam) sopstveni dignitet. Ne postoje reči koje mogu opisati taj bolesni, varvarski čin. Kvazi roditelji plombiraju sopstvenoj deci put za ambis, bodre njihovo stropoštavanje u ponor, ponosno izjavljuju: „To je moje dete, to je moje dete...“, kada isto ugledaju na tom, ili u tom govnetu koje neke spodobe nazivaju „zvezda granda“, ili „zvezde granda“, ili „grand zvezda“, zvezde... ili neko peto govno (da je govno, i to grand govno, to zasigurno znam, e sad o kakvoj se vrsti govneta radi, dal je retko il tvrdo ili neko treće, zaista nisam pametan da odgovorim na to pitanje). Gistro otac šilji kurac, gistro majka šilji klitoris, dok se onako prkosno diče i prče toj šaradi, gledajući samouništavanje sopstvenog sina ili ćerke. A tačka gde poslednje zrno razuma nestaje je slučaj kada imbecili od roditelja šalju svoju maloletnu decu u taj bolesni cinizam na totalitarno cinefakciranje. Na kraju svih krajeva, kada se sve sabere i oduzme, u celokupnom tom hohštaplerskom svinjizmu, najviše ispaštaju deca, a posebno ona maloletna, jer nisu uspela da postanu „zvezde granda“. A u sve to su ih uvukli roditelji, ili društvo, odnosno sistem. DakleM, što bi rekla hczihernadla, imamo problem. Problem je sistem, problem je društvo, problem su roditelji, i na kraju problem su i sama deca, neka od njih svesno a neka nesvesno gurnuta u taj bezdan. Ne treba vam nikakav mister Fleming, kao ni doktor Frojd, da bi vam saopštio da cela ta gore navedena ekipica treba da stane u red za prijem u najnoviji sanatorijum pred vratima broj 7 iznad koga piše: PARAPSIHOPATOLOGIJA,  zato što tu dijagnozu mogu da im, ili da vam, ako ste i vi deo toga, predočim i ja, koji o toj boleštini znam koliko i fikus o štetnosti nuklearnih elektrana. Znači, CHANGE THE SYSTEM!!! – rekoše na rege akcenat momci iz ekipe Rebelution.  A kako se menja sistem? Ponovo demonstracije? Ponovo revolucije? To su ona stereotipna pitanja svakog ko bi malo da šeta, duva u zviždaljke, krši izloge i mažnjava patike. Naravno da ne, jer to dolazi tek na kraju kad više nemaš nikakvih opcija, kad si sateran u ćošak, kad si u govnima do preko nosa, kad si dužan ko Grčka, kad si jeban ko Jelena Karleuša, kad si zajeban ko baja Rurk u filmu Lepi Džoni... Prvi korak je onaj najjednostavniji a ujedno i najkomplikovaniji (kakav paradoks) a to je promena sopstvenog sebe. Jednom, ne tako davno, rekao je legendarni Milan Mladenović: „Kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem promene...“, što automatski znači da moramo menjati sebe, naravno na bolje, kako bi sačuvali sebe upravo od onog goreg. Dug i težak proces, ali veoma uspešan, naravno ukoliko se to zaista želi, jer sve je stvar navike. Ako pljugač može da ostavi pljuge zašto onda grandovac ne bi mogao da ostavi grand. Znači, menjajmo navike kako bi promenili sebe, menjajući sebe menjamo i društvo, to se zove kolektivna promena, a menjajući društvo menjamo i sistem, jer bez budaletina sam sistem kao sistem ne može da funkcioniše. Dobar primer za to je Dragan Marković Palma, to je onaj poslanik u Narodnoj skupštini, isti onaj što je predsednik JS-a, isti onaj što je gradonačelnik Jagodine, isti onaj što tvrdi da bi i samog Betovena pozvao da mu svira na slavi samo kad bi imao njegov broj mobila. Eto takvi su potrebni sistemu, tu su da lupaju gluposti, da izazivaju nered, da budu bukači, a sve to samo da bi se sistem održao. Jer svaki sistem dobar je koliko i njegov najgluplji korisnik.

- Siže: Ako želite u sobu broj 7 onda nastavite da ćutite i savijate šipke (misli se na glavu, ko noj u pesak kad naiđu problemi) raširite čmar i čekajte kurate vlastodržce da vam ga nabijaju do jaja, ako ste se pak predomislili onda se menjajte i dobro zapamtite da promene vršite samo na bolje. Znači sečite mane i zalivajte vrline...

- Ma, u stvari, ko vas jebe, bre! Ako ste toliko glupi da dozvoljavate da vas drpa i kara ćoravi urlač, onda i zaslužujete takvu dijagnozu i takav život koji živite. Avangarda naše muzičke scene, gospodin Marko Šelić, jednom prilikom rekao je ovako: „21. vek je, već možemo sve, svi braća i sestre, globalno sranje – što da ne! 21. vek je tek počelo je, možeš biti sve što nisi a tako gotivno je. 21. vek je, već možemo sve, pa i da se vratimo na grane među majmune, i zato pruži ruku, svi na šaradu, svi na skup, sad je kul biti glup, biti gej...“

I šta reći... Jedino ono: DUVAJTE GA PINKOVCI!!!

Umalo da zaboravim! Pozdrav svim dobrim ljudima, čuvajte se ljudskih boleština što vrebaju iz zenica koje čuče preko puta vas. (Ovo nije bio savet, saveti su sranje, jebeš savete! Ovo mu više dođe nešto kao malena sugestijica, naravno dobronamerna.) MIR!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Овај Лесковац је џунгла,

траги-драма саката са примесом сумпора,

стихија заборава све га више сужава,

убија нас закон, убија нас држава,

рука коцке - лутрија, то је систем лудила,

животи нису битни, има много кандила,

попови у игри, влада пароманија,

а мене гони манија, постао сам парија,

заволела ме осама, напољу ме фобија

због презривог погледа, душе мржња убија,

то ми срце уједа када год да је угледам.

Постао аутиста, јер реалност ме заболела,

превише је крвава, превише је подвала,

влада аутократија, влада сангвинократија,

зато згужван ћутим, само оловка и хартија,

када сузе и мастило проспем на папир,

соба често тескобна, мрак, ја и вампир,

упадам у шнит јер шомажу вуче шпитаљ,

седативом везан да не запалим суров фитиљ,

ал не помаже шака лекова јер правда је обмана,

душа мртва удара, гризе попут глодара,

вене које боле због просипаног отрова,

нисам ја, бре, факир! немам толко нерава.

Борим се за сваки дан, ал ми нада умрла,

кад баладу пустим и навучем те ролетне,

сетим се свих вас, сетим се и тебе...

- Кад чудна киша падне, небо пуно сивих облака,

тад одем на то брдо где ламент ме обузима,

с капутом од туге и качкетом у сузама,

ходам по богазама, шаке пуне свећа,

превише је гробова, а премало свећа,

свима пљугу запалим да имам с ким да задимим,

понекад и попричам по нешто са сваким,

некад ништа ни са ким, ћутњом спокој пазим.

Онда с флашом у рукама рутом Спомен парка,

и полијем по земљи да с мртвима се опростим,

а затим себе потопим на тебе да се потсетим.

Много мање боли кад течност је у венама,

а у глави сећања на та дивна пролећа,

успомене с лета, рихтиг искрена киша осмеха,

и прошлости се смешим, од исте се и заплачем,

сам са собом делим радост, тугу, сторије

што смо имали некад у машти наше обмане.

Успомене лепе што осмехом често залијем,

она шетња покрај реке кад су руке биле спојене,

оно ћутање у парку кад су само усне причале,

јесен, жуто лишће и само наши кораци,

пољупци и облаци на којима смо летели,

прамен твоје косе, око боје кафе,

та волшебна кап што пала је на нас,

у загрљају твом ја тражио сам спас.

И не заборављам, драга, никад оне ноћи,

на клупи испод врбе, нисам знао да ће доћи

успомене лоше које боле кад их споменем,

кад си плакала ко киша на прагу моје собе,

и рекла није ништа, ветар учинио је своје,

шапутала два стиха уснама на чуло слуха - моје,

које пренело је срцу што постало је твоје,

ал то ниси знала јер ти никад нисам реко,

волео те душом, веном, а не речју неком.

Дан, масец, година, а онда постала другачија,

лоша ситуација, ја плако за ортацима

што отишли су заувек, одједном црна судбина,

скоро сви су отишли, остала је само Дрина.

Са њом тугу делио, чаша вина, дим цигарете,

ништа друго имао сем ортачке љубави свете,

дваес други март те кобне 2006-е,

твоја погрешна процена кад лупила си вратима,

мени шамар, Дрини шамар, све погрешно схватила,

Дрина хтела да све оправда ал ти је ниси слушала,

твоја последња суза, дрхтај усана пред очима,

на сату дваес-дваес пет, време кад си отишла,

тад је часовник стао, одласком време си угасила,

ниси чула шта је истина, шапат суза сломила,

а речи данас горе, опрости ми, вољена...

- Тад запо сам у бедак, и ја и мала Дрина,

није било опција сем стаза хероина,

премда дуго сам се опиро, ал сасекла ме тмина,

отишли сви другови и моја драга са њима,

срећом не за њима, већ својим новим путевима,

они заувек на пучини - осека, ти на обали - плима.

Далеко од мене, мени оставила ништа,

живот казна, судба курва, запалили жаришта,

пречица до пакла била је жута прашина,

ту заспали смо сами, заједно доп, ја и Дрина,

и све су речи сувишне кад заболи празнина,

пропадање, распадање, бездан препун ламента...

- Хладна децембарска ноћ, година 2008-а,

сролане новчанице у џепу однела је она,

по робу требао сам ја отићи, скута докона,

у кризи сам је чеко и ко је мого да предпостави,

да ће златном двојком сама себи да пресуди,

моја једина ортакиња, моја мала Дрина...

- Шта је био разлог томе ни дан данас не знам,

уплакану видео је Ицкетов мали Стефан,

две чуке иза поноћи сав у грчу свезан,

на вратима је покуцо и саопштио ми вести,

да хитна стигла је прекасно, била је ван свести,

капи кише, мала Дрина и игла у њеној вени...

- Остао сам сам са свећом вишка у рукама,

коју палим себи својим мртвим шакама,

скинуо се с допа, суочио с новим мукама,

често сузе проспем на крсту без имена,

на крсту што ме разједа нема име Дрина,

није желела трагове, то је њена суштина.

- Више не тражим гробове, ево неколико дина,

у соби своје осаме гутам чашу вина,

крвари срце, душа, ал не помаже ништа,

сваког дана све је горе, а не смем да признам

да стазом чемера скитам, тихо умирем уз ритам,

а немам кога да питам зашто боли овај живот?

Где је лек, где си ти, зашто је све сиво?

- Често сузом прао фотку твога лица,

прошло је пар година па остао је рам,

у углу ока искрица, а у сећањима скица,

ти и ја, чаролија ко цвркут птица,

не знам где си, шта си, ни како си,

али ако ово негде ипак прочиташ,

схвати да смо криви ти и ја, а не мала Дрина.

Та опака болест, кучка звана Хероина,

уништила ми све, немам више ништа,

само соба-казна, ребел, мастило и папир,

прво живот, друго ја, треће неколико стиха,

тиме лечим ране мртве душе која скита,

и тај бол у грудима, мач што кроз кости витла,

мисли сече жилет, а речи проклета игла,

успомене газе мене, живот нема смисла,

без ортака, Дрине, тебе, дани - пепео и пиксла;

и потпуно мртав ја, живим, а у венама ништа...

  ПС. - Ортацима... Њој... Дрини...

  ПС. 2 - А могло је... другачије...

- Манифест за све вас јадне мале празне говњаре, за све вас који ћете 31.-01. да ждерете, да лочете, да једете говна, да серете, да повраћате, да се мувате, да се јебете, да се пребијате, да се кољете, да се у катаклизми сопственог неразума лажно веселите, да проклињете особу којој ћете у поноћ пожелети све најбоље док у себи кудите исту и из свог себичног порива пожелети јој, наравно у себи, да што пре цркне. За све вас који ћете да се кинђурите, шминкате, одевате и опремате за ту фамозну ноћ, за све вас који мислите да је то ваш нови почетак, за све вас који мислите да је та ноћ посебна, да се разликује од осталих зато што је та ноћ, забога, велики догађај, јер се испраћа стара а дочекује нова година, за све вас који мислите да ћете у новој години бити нешто друго а да ће она стара година ваше болести однети у заборав, за све вас пинкофиле, грандофиле, паупер мозгове, за све вас којима је прекопотребна липосукција менталитета, за све вас умоболне, кофозне, ретардиране, ментално штрокаве, некултурне... за све вас неонацисте, квази патриоте, надри пацифисте, лицемере, лажне хуманитарце... за све вас... за све вас којима ће осмех титрати на поквареним уснама целог тог јебеног дана, целе те јебене ноћи, поноћи, јутра...

- Манифест ребела за све вас горе наведене и за све вас горе ненаведене:

- ХИВ/СИДА: Епидемија сиде у Србији је званично почела 1984. године, мада постоје и подаци о ранијим случајевима ове болести.  Инциденца је релативно ниска, али је према неким проценама укупан број заражених пет до десет пута већи од званичних података. Од 1985. године до краја 2009. регистровано је укупно 2.440 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.489 (61%) оболело од сиде, а 1.042 умрло. Међу источноевропским државама, у Србији и Румунији је забележен највећи раст новозаражених од почетка 90-их година 20. века. Према извештају института „Др Милан Јовановић Батут“ до краја 2003. године у Србији је регистровано 1807 особа инфицираних ХИВ-ом. Од тог броја, 71 одсто особа умрло је од сиде, што ову болест ставља у врх умирања од заразних болести. Ако додамо инфициране и из ове године, у Србији тренутно живи око 1000 особа заражених ХИВ-ом. Треба експлицитно ставити до знања и то да ова статистика не одговара реалном стању ствари, заправо, сматра се да је број инфицираних много, много већи. Код нас огроман проблем представља то што је просек тестирања најнижи у Европи. Социјална неприхватљивост ове болести, недостатак дијагностичких средстава, ограничене могућности за бесплатно и поверљиво тестирање, као и недовољно промовисање значаја тестирања, утичу на то да се код нас тешко одлучује на тестирање. Званични извори података доста се разликују у процени броја инфицираних, па би у Србији тај број могао варирати између 15.000 и 20.000 особа. Статистика показује да се у Србији сваке године региструје око 100 новозаражених. Према подацима које је изнео начелник одељења за ХИВ инфективне клинике у Београду, Ђорђе Јевтовић, у Србији више од 4.000 људи живи са ХИВ-ом (помножите тај број са 5 и бићете на пар корака ближе истини), а на лечењу их је око 1.000.

- РАК: У Србији сваке године од рака оболи око 30.000 људи, а умре око 20.000. По подацима о главним узроцима смрти у Србији из статистичког годишњака за 2006. годину, малигне болести су на другом месту са 19 одсто. Утисак је, међутим, да од рака у последње време људи болују много више и да је све чешћи међу младим људима. Читуље су пуне слика и имена оних који су умрли после „кратке и опаке/тешке болести” што је постао еуфемизам за реч рак, која се не изговара и не пише чак ни у умрлицама. Оно што ноко не негира јесте да су малигне болести у последњих 6 година у Србији у сталном порасту: у 2001. години забележено је 17.917 умрлих, док је у 2006. тај број порастао на 20.217.

- ТРГОВИНА БЕЛИМ РОБЉЕМ: „Специјално тужилаштво не мари за ропство“, „Нема тужиоца за трговину људима“. Иако је реч о једној од најтежих криминалних делатности, Специјално тужилаштво нема кадар који би се тиме бавио, иако су за првих 9 месеци ове године идентификоване 73 жртве трговине људима. Тужилаштво за организовани криминал сматра да му није потребан посебан тужилац који би се бавио овим проблемом. У образложењу одлуке којом се ово радно место практично укида каже се да иако ова криминална делатност спада у њихову надлежност рада, код њих протеклих месеци није стигао ниједан предмет трговине људима.

- Факти: У последњих 10 година у нашој землји је, према подацима НВО „Астра", идентификовано 378 жена жртава трговине људима. Од тога, 121 девојка је држављанка Србије која је продата у иностранство. Међу њима је било 50 малолетница, а чак 15 одсто њих било је приморано да се уда. Девојке из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије, налазе се у врху званичне немачке статистике по броју принудних бракова. У чак 8 одсто принудних бракова у Немачкој ступају девојке с наших простора. (Ово су „званични подаци, међутим, помножите тај број са 5 и бићете пар корака ближи истини.)

- Плус: Радници Службе за координацију заштите жртава трговине људима, у току 2010. године, идентификовали су укупно 89 жртава трговине људима, од којих је број жртава трговине људима 61, а број потенцијалних жртава 28. Од укупног броја жртава 42 су малолетне, а 47 је пунолетних. Према полној структури 80 жртава је женског пола, а 9 жртва је мушког пола. Од укупног броја жртава, 85 је држ. Р Србије, 1 држ. Румуније, 1 држ. БиХ, 1 држ. Хрватске и 1 је држ. Црне Горе. Према врсти експлоатације, над 34 жртава вршена је сексуална експлоатација, над 12 у виду просјачења, над 9 ради принудног брака, над 4 је вршена радна експлоатација, над 1 ради принудног вршења кривичних дела и над 1 ради нелегалног усвојења.

 - УБИСТВА/САМОУБИСТВА: У Србији се сваке године убије 1.500 особа, те се  по томе наша земља налази се на 13. месту на свету. Највише самоубистава се почини са Бранковог моста где сваке године око 40 особа реши да оконча живот скоком. Наравно, и у осталим градовима у Србији се дешавају самоубиства из разноразних разлога на разноразне начине, али их, наравно, нико не бележи, или се то веома ретко догађа. Убиства у Србији се догађају свакодневно. Подаци о томе су мање-више јавни, и мање-више тачни, међутим, оно што забрињава је то да се убице углавном налазе на слободи због неспособности (читај корумпираности) полиције, судства, тужилаштва.

 - БЕЛА КУГА: Срби у Србији лагано, али сугурно одумиру и нестају - кажу стручњаци за демографска кретања. По стопи наталитета Србија је на последњем месту у Европи. Ове године у 150 насеља није забележена ниједна принова. Број деце по брачном пару смањен је са 4,1 на 0,81. У прошлој години у Србији је рођено 30.000 беба мање него што је потрбно за просту репродуктивну замену становништва, утврдило је Министарство за социјалну политику. Уз то, годишње се у Србији уради 200.000 абортуса. Најпесимистичкије прогнозе стручњака кажу да ће, ако се овако настави, Срби за 500 година и биолошки изумрети. Већ 2100. Године, у централној Србији биће само 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона. Дакле, у сопственој држави бићемо национална мањина! - тврди мр. Биљана Спасић, професорка из Крагујевца.  Забрињава и смањење броја склопљених бракова. За 2 деценије бракова је за четвртину мање. Трећина брачних парова нема потомство. Тренутно око 800.000 грађана тражи помоћ лекара како би постали родитељи - каже Биљана Спасић.

 - АБОРТУС: Србија је рекордер и по броју абортуса. Је ли могуће? (питају политичари) Нажалост јесте (одговара око истине). Процена је да се код нас годишње уради око 200.000 абортуса. Прекиди трудноће су најчешћи код жена које су у браку. Ово посебно забрињава јер је потенцијал за рађање све мањи и жена од 20 до 40 година данас има мање од милион. Такође, све већи проблем парови имају са стерилитетом. Почетком деведесетих година др Стојан Адашевић шокирао је јавност признањем да је убио град величине Смедерева за 40 година рада у КБЦ „Драгиша Мишовић“. Он је тада рекао да је урадио око 50.000 абортуса, а ове захвате престао је да ради када је из жене извадио формирано дете са рукама, ногама, главом.

 - НЕЗАПОСЛЕНОСТ: У Србији без посла сваког месеца у просеку остане град величине Лознице, јер сваког дана отказ добије 555 радника, подаци су Републичког завода за статистику. Статистика је још неумољивија, јер смо по стопи незапослености најгори у Европи. Према подацима Привредне коморе Србије, стопа незапослености у овом тренутку је достигла 26,7 одсто. Кад се статистика преточи у стварност, од октобра 2008. Је изгубљено  400.000 радних места, а од априла 2008. 50.000 више. Месечно је, дакле, без посла остајало око  17.000 људи. Ова је велика бројка „изненадила“ не само државни апарат, већ и синдикате који у калкулацијама o броју незапослених, нису достигли толику бројку. Према званичној статистици, од почетка глобалне кризе октобра  2008. године до данас у Србији незапосленост је повећана са 14 на 20 одсто, односно за више од  100.000 радних места. Након овога остаје само да се запитамо како је могуће да ММФ боље од нас зна колико је људи остало на улици. Јер нико, па била то и Влада, нема право да се игра и заварава грађане и да их убеђује да не виде и не чују добро...

А сад мало латиница па мешано... Јебеш га, оба писма су равноправна. Па да...

... Naime podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji se uzimaju kao jedino relevantni i mera su i kapa za sve, „priznaju” da je u prvoj godini krize bez posla ostalo 100.000 radnika, a da je prošla godina bila bolja pa je bilo i nešto manje otkaza. Čak i da je prošla godina bila ista kao i 2009, značilo bi to da je 200.000 ljudi ostalo bez posla, a to je upola manje od brojke koju sada iznosi MMF. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je u ovom trenutku, na njihovoj evidenciji oko 729.520 ljudi, dok je krajem 2008. godine bilo svega 727.261. U Republičkom zavodu za statistiku, pak, procenjuju da je stopa nezaposlenosti 19,2 odsto, tako da posao aktivno traži oko 560.000 građana.

- МИТО И КОРУПЦИЈА: U poslednja tri meseca 15 odsto ljudi dalo mito, u proseku 164 evra. Svet je u sredu, 9. decembra obeležio Dan borbe protiv korupcije. Po pitanju korupcije u društvu, naša zemlja je 83. od 180 zemalja u kojima je „Transparensi internacional" sproveo istraživanja o ovoj temi. Povodom Svetskog dana borbe protiv korupcije u palati „Srbija" organizovana je konferencija na kojoj je predstavljeno istraživanje Agencije TNS Medija Gallup o ovom pitanju na uzorku od oko 1000 građana Srbije. Poražavajuća statistika izgleda ovako: - 15 odsto kazalo da je u poslednja tri meseca platilo mito uglavnom doktorima, policajcima i državnim službenicima.

- 164 evra je prosečna suma koju su ispitanici dali kao mito

- 78 odsto ispitanih građana vidi zdravstveni sistem kao korumpiran

- 76 odsto smatra da u političkim partijama vlada korupcija

- sudstvo, tačnije sudije 70 odsto ispitanika vidi kao korumpirane

- na trećem mestu po stepenu korupcije je carina prema viđenju 72 odsto ispitanika

- vojsku (23 odsto) i verska tela (25 odsto) ispitanici vide kao najmanje korumpirane

- 62 odsto ispitanih građana vide parlament kao korumpiranu instituciju

- 61 odsto vidi Vladu Srbije kao korumpiranu

- 82 odsto ispitanih misli da korupcija utiče na njihov lični život

- 91 odsto smatra da je korupcija prisutna u političkom životu

- 88 odsto se izjasnilo da je korupcija prisutna i u poslovnom okruženju

- 88 odsto ispitanih smatra korupciju uobičajenom praksom

- 60 odsto anketiranih očekuju korupciju u određenom stepenu

- 65 odsto ispitanika ne prihvata korupciju

- 41 odsto građana smatra da je nivo korupcije porastao u poslednjih godinu dana

- 18 odsto očekuje da taj nivo bude smanjen u narednih godinu dana

- Četvrtina građana Srbije bila bi spremna da da mito, ako se to od njih traži

- Korupcija je treći problem u Srbiji, nakon nezaposlenosti i siromaštva izjasnili su se ispitanici. Više od 60 odsto ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a statistike koje objavljuje Vlada, prilagođavaju se željenom rezultatu, tvrdi sociolog i direktor Centra za proučavanje alternativa Milan Nikolić za “Blic nedelje”.

- СИРОМАШТВО: Po zvaničnoj računici, kraj sa krajem jedva spaja oko 650.000 ljudi, ali kada se uzme u obzir da 150.000 sugrađana ne prima platu, iako su zaposleni ili primaju manje od 11.000 mesečno, da isto toliko ima penzionera, te da 720.000 ljudi nema posao, jasno je da je ta cifra mnogo veća. Više od milion građana Srbije prinuđena je na puko preživljavanje, jer njihove plate ili penzije, ukoliko ih uopšte imaju, nisu dovoljne da pokriju račune za Infostan, struju, telefon... i pretplatu za RTS. “Kod nas se statistika pravi na osnovu prihoda i potrošačke korpe iz koje je dosta toga izbačeno i koja se unekoliko prilagođava željenom rezultatu. Tako na papiru samo 10 ili 11 odsto građana živi ispod granice siromaštva. Kada se Centar pre nekoliko godina bavio ovim problemom, izračunali smo da je za dostojan život četvoročlane porodice potrebno bar 1.000 evra mesečno, a da je šest od deset građana siromašno”, rekao je za „Blic nedelje“ Milan Nikolić. Po svemu sudeći, stvari će se u budućnosti samo pogoršati, jer se primanja zbog rasta evra umanjuju, a računi rastu. Tako će zbog poskupljenja struje, za stan od 50 kvadrata (sa grejanjem i strujom) u Beogradu biti potrebno oko 13.000 dinara. Uzimajući to u obzir, oko 1.100.000 građana Srbije koji primaju manje od 20.000 dinara, u najboljoj varijanti biće prinuđeni da samo za račune izdvajaju skoro tri četvrtine plate ili penzije. S druge strane, manje od četvrtine onih od 720.000 koji nemaju posao moći će da se osloni na socijalnu pomoć, koja je, kada se u obzir uzme predviđeni rast cena, samo simbolična. Pored svega ovoga, potpredsednik Vlade Božidar Đelić smatra da je Strategija za borbu protiv siromaštva usvojena 2003. godine, po kojoj je apsolutno siromaštvo trebalo da se prepolovi do 2010., uspešno sprovedena još 2007. godine.  Први пут у 2002. години Србија је добила податке о сиромаштву по међународно признатој методологији. Процес прикупљања статистичких података који се односе на сиромаштво започео је  спровођењем две годишње Анкете о животном стандарду (АЖС) спроведене током 2002. и 2003. године, а на захтев Владе Републике Србије и уз стручну помоћ Светске банке. Анкета о животном стандарду (АЖС) која је реализована 2002. и 2003. године, је показала да је 14% становника или око милион људи живело испод линије апсолутног сиромаштва.

- НАРКОМАНИЈА: Promet narkotika u našoj zemlji rapidno raste, opijati su sve jeftiniji i dostupniji, a na najvećem udaru su najmlađi, čak i osnovci.u Srbiji ima 150.000 zavisnika, s tim da je pravi broj uvek veći, pa se procenjuje da ih je 455.000 (пута 2, корак ближе истини). Broj narkomana u Srbiji sepovećava iz godine u godinu, pogotovo među mlađom populacijom, i osnovcima. Istraživanje jedne privatne klinike za bolesti zavisnosti u Beogradu koje je urađeno za prošlu godinu pokazalo je da je od 123 nasumice ispitana čak 84 koristilo neku vrstu droge, i to najviše marihuanu, zatim ekstazi, heroin i kokain. Prvo veliko istraživanje u Srbiji na temu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, sprovedeno je u novembru 2006. god, po svim Standradima evropske unije, u uzorku od 10690 ispitanika od 15 do 59 godina i pokazalo je sledeće:

1. Gotovo 11% stanovnika u Srbiji probalo je bar jednom u životu drogu, najzastupljenija je marihuana,

2. U Beogradu je najviše marihuane, poražavajuće je to što je najviše kod učenika srednjih škola i viših razreda osnovnih škola,

3. Smatra se da je u Beogradu oko 35 000 registrovanih narkomana , u Srbiji ih ima oko 80 000, u odseku za suzbijanje narkomanije u Beogradu smatraju da je brojka značajno veća...

4. U Srbiji je oko 70-80% mladih ljudi izmedju 15 i 25 godina bilo u kontakt sa drogom, koliko ih je „samo“ probalo ili povremeno koristi (vikend-probatori) ne zna se tačno...

5. Anketa koja je sprovedena na teritoriji grada Niša, osnovne i srednje škole o štetnosti droga, pokazalo je sledeće: opasno (36-47%), štetno (5-15%) moderno(4%), a da je korisno u manjim količinama (1%)..

Procenjuje se da u Beogradu živi oko 35 000 narkomana , zvanično registrovano oko 7000, dok je u Srbiji taj broj izmedju 70.000 i 100.000 ljudi koji redovno koriste narkotike. Alarmantna je cifra od 750 000 ljudi u Srbiji koji su bar jednom u životu probali drogu ( Institut za javno zdravlje „Batut“ ) Statističke analize pokazuju da na 100 000 ljudi u Beogradu dolazi oko 1230 narkomana, dok je u Novom Sadu i Nišu taj broj nešto manji, oko 1000 narkomana ( procena je da su brojke značajno veće, ovde se radi o osobama koje su zvanično potražile pomoć u nekoj od zdravstvenih ustanova). Što se tiče Leskovca statistički podaci se žestoko prikrivaju. Uglavnom se lažiraju iz političkih razloga. Jedan tajni izvor izbacio je podatak da Leskovac s okolinom ima oko 3.000 narkomana (neračunajući uživaoce marihuane). Policija to nikada neće priznati.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ЖЕНЕ: Жене су веома често жртве насиља својих најближих. Насиље у породици је најчешћи облик општијег проблема насиља над женама, чему говоре у прилог статистике: између 40% и 70% убистава где су жртве биле жене, починиоци су били њихови мужеви или вереници. Такође је утврђено да се не ради увек о физичком насиљу, већ и о душевном или вербалном. Насиље над женама које врше њихови сентиментални партнери најчешће остаје непријављено полицији, тако да експерти сматрају да је број жена жртава насиља у породици много већи од оног кога показују статистике и да га је тешко проценити. Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбијкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом. Насиље над женама у лезбијским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ДЕЦА: Истраживања су показала да између 40% и 60% мушкараца и жена који злостављају одрасле такође злостављају и своју децу. Девојчице чији очеви злостављају њихове мајке су 6,5 пута вероватније жртве својих очева него оне које имају ненасилне очевеПрема статистичким подацима добијеним у периоду између 1994. и 2004, у Србији је од свако четворо сексуално злостављане деце, троје су девојчице и једно је дечак. На сваких пет починилаца сексуалног злоствљања деце, 4 су мушкарци, а 1 је жена. У 39,12% случаја дете је злостављао отац (најчешћи однос насилник-злостављани јесте отац-кћерка). У 53,32% случајева, насилник је особа која представља фигуру оца у породици (отац, очух, хранитељ, усвојитељ). Од укупног броја случаја сексуалног злостављања деце, чак у 98,26% починитељ је био особа позната детету, најчешће из круга најуже породице.

- ПЕДОФИЛИЈА: Док у неким земљама педофиле кажњавају доживотним робијама у Србији се за силовање детета максимално добија 18 година затвора, уколико је наступила смрт. Статистика са подацима колико се педофила у Србији кривично гони не постоји, као ни подаци колико их је до сада осуђено. Према проценама стручњака у свету су свака трећа девојчица и сваки седми дечак жртве педофилије, а слична је ситуација и код нас. Инцест траума центар просечно бележи девет пријава недељно. "У 79 одсто пријављених случајева члан породице је онај који сексуално злоставља дете. Та статистика се тек за који проценат из године у годину промени. У око 40 процената то је биолошки отац", рекла је Душица Попадић из Инцест траума центра. Жртве педофила тешко се одлучују да о својим страхотама проговоре. Некад је за то потребно и више година. Према кривичном закону у Србији је за силовање малолетника казна од 3 до 15 година затвора. За обљубу над дететом казна је од 1 до 10 година, док је за недозвољене полне радње казна новчана или до 3 године затвора.

A saobraćajke? A tuče? A pornografija? A sodomija?

SREĆNA NOVA GODINA!!!

Stoko sebična! Sve vas nabijem na kurac! Konkretno!

Ah da, umalo da zaboravim! Srećan vam i božić! Žderi stoko!

                          OPIS TRAGI-HORORA IZ DRUGOG OKA

- Ovo je pisala ruka jednog mog veoma bliskog ortaka... Ovo je viđenje užasne scene iz njegovog ugla...

- Leskovac, 14.12.2011. godina, 11:30h.

- Lokacija: Vlajkova ulica, Hemijska škola,

- I was just entering the street, smal and narow one. It was next to one local highcshool. I passed the school few moments ago and thought how worm and beautifful day was so lot of kids were there in school yard, enjoying little brake.

- Suddnaly i heard loud sound of clashed metal and broken glass. I turned around and sow little truck demaged by the hit from another vehicle. So there was a lot of people gettering to see what hapened. I didn't want to see cose i don't like the crowd or beaing part of it. But after a moment of pause I went to see what happened. I sow another car also demaged on the sidewalk. Than I turned to school gate and sow some Jeep inside. Prety crashed too. Than I sow something trrifying. A solid wall fence was broken by force of hit from that Jeep. And I sow a young girl, a student lieing down and trying to call for help. A lot of people were around her. Some woman were crying, people were yeling, some were saying that they should move her to more suitin position, others were yeling that her bones are broken and not to move her before they fix her neck, arms and legs. She was all in blood, and her jaw was most likely broken. There was a blood in her mouth, and her frightened eyes were trying to call for help. She didn't cry. She was in shock, but still aware.

- Ambulance came. My friend was holding her hand and telling her that usual phrase how everithyng will be ok. He took that with such strong emotions. He was holdin her and she didn't letting go his hand. She was crashed.

- The driver did several sevire traffic lows vailations, and was drunk too. He didn't have a scrach anywhere. He was mumling something how he hited his head. He was showing to the cops where he suffered trauma. He suffered? Not a scrach on him. Last words i heard were from Field doctor. That lady was just keep saying: "As long we save her spine..."

- Police made us leave the scene. My friend was taking a video of that. He wanted to beat a insane driver. He almost got arrested. Driver was a 72 yo ex highly ranked political figure.

- The girl was moved from Leskovac city hospital to Nis clinical center. Doctors ascertained massive internal bleading, brocken pelvis and couple of leg and arm bones. Neck was hurted badly as well. She is in criticall condition now. I hope that she will not only survive than full recover. I realy hope to it.

- Young girl by name Milena, just 18 years old, was with her friends in school yard enjoing a lovely day. Next moment she was bearly alive...

... This hapened today about noon, and mourning was just like any other for little Milena...

                                                                                ... by Milan

P.S. - Hvala ortak što rame uz rame stojiš kraj mene u borbi protiv zločinaca, koji su klali i koji i dalje kolju Leskovac sa svojih visokih funkcija, i u borbi protiv ubijanja mladosti koja nestaje, sada već, abnormalnom brzinom. Takođe ti dugujem zahvalnost zato što se moliš Bogu i nadaš da će naša Milena preživeti...

P.S. 2 - Izdrži Milena, bori se... Živi! Moraš da živiš! Nisi sama, NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE! Bože, spasi je... preklinjem Te!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola. Ako vam ne uspe, onda odite na moj ju tjub kanal Priviđenje i na početnoj stranici pogledajte snimak...

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola.

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše,  ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!

- Horor na ulicama Leskovca. Tako bih u najblažem smislu mogao da opišem katastrofalno brutalno sadistički postupak koji se dogodio dana 14.12.2011. godine oko 11:30h u dvorištu Hemijske škole "Božidar Đorđević Kukar", u zaboravljenom gradu koji se još uvek zove Leskovac.

- Rekli su mi da napišem "inspirisan događajem". Inspirisan? INSPIRISAN??? Dreknuo sam u sebi, a bogami i naglas, više puta. Nisam inspirisan, nikako, ja sam neshvaćen, besan, ljut, nervozan, sluđen, rastrojen zbog nerazumevanja mog opravdano buntovničkog stava. Sve ovo pišu prsti moga srca, moja ruka, ruka progonjenog disidenta koji više ne može i neće daćuti i trpi teror mediokriteta koji su na vlasti, ovakve ili onakve vrste,kao i opozicionih struktura, ovakve ili onakve vrste.

- Nikom ne pripadam! Moj život - moja stvar! I zato govorim kao građanin Leskovca, kao dete Leskovca, kao borac za mladost Leskovca koja nestaje. Kao rebel bez oružja koji ne odustaje i nikada neće!

- Zgrožen i zgađen, u najmanju ruku, krvavim horor prizorom koji mi se zbio pred očima, želim da kriknem na sav glas, da me čuje celi Svet, da je život u Leskovcu postao vredan koliko i kutija šibica...

- Leskovac, 14.12.2011.

- Lokacija: Hemijska škola, oko 11:30h.

- Pijani sisar, u nazovi čovekolikom obličju, za volanom preskupog crvenog dzipa marke "micubiši" registarskih oznaka LE-526-26, u preskupom odelu, bivši funkcioner JUL-a, bivši funkcioner leskovačke vlade do 2000 godine, Krsta Stojanović(72), napravio je jezivi haos u Vlajkovoj ulici. Vozio je, ako se to uopšte vožnjom nazvati može, neprimerenom brzinom, kako bi se oficijalno reklo, no ja bih reko drsko abnormalnom, preko 120 km/sat, i kosio sve pred sobom. Bez migavca pokušao je da obiđe zeleno motorno vozilo, popularni "Tamić", koji je dao migavac i krenuo u skretanje u ulici ispred Hemijske škole. Nije uspeo. Udario je "Tamić", međutim, nije se tu zaustavio, nastavio je kretanje dodavši gas. Zatim je potkačio još jedno vozilo koje se našlo na putu "uglednom građaninu", potom je naglo skrenuo ulevo, razbio betonsku ogradu Hemijske škole, pregazio devojčicu S.M.(18), udario prof. matematike Danijelu Rajković Jovanović, zakačio još jednog učenika Đ.N(19) i konačno se zaustavio na par metara od zida zgrade Hemijske škole. Tog trenutka par ljudi skupilo se oko pregažene devojčice u pokušaju da joj pruže pomoć. Odmah sam pozvao Hitnu pomoć, premda je par očevidaca to već učinilo pre mene, i skočio da sklonim uspaničene ljude koji su pokušavali da nesretnicu sklone odatle. Jedva sam ih ubedio da ne pomeraju povređenu, koja je obilno krvarila, kako je još više ne bi povredili. Tada sam i ugledao njeno lice...

- Krvava, modra, zdrobljena... u šoku... Izgubljena u strahu od straha, van sebe, van sopstvenog razuma, sluđena, duhovno i fizički rasuta u komade... Njene oči nisu ispuštale suze, ali je njen nejasan vapaj, berovatno zbog polomqenih zuba i pocepanog jezika, proždirao moje srce. Devojka je nekoordinisano mlatarala rukama, jaukala: "Noga... Moja noga...", borila se sama za sopstveni život... Prišao sam joj, okrenuo je na bok, uhvatio za dlanove i čvrsto ih držao dok sam joj govorio onu stereotipnu frazu, ponavljajući je neprestano: "Ne brini... Biće sve okej..." Nešto u meni govorilo je da će biti sve okej i zvučalo mi je kao obećanje koje dajem nepoznatoj, ni živoj ni mrtvoj, devojci. Zvučalo je kao neka vrsta zaveta koji je odzvanjao u meni... Sad me progoni griža savesti jer sam dao obećanje-zavet, a ne znam ni u kakvom je stanju devojčica...

- Srećom te je Hitna stigla, čini mi se, brzo, lekari su obavili svoje, premestili devojčicu u ambulantna kola, a za sve to vreme devojčica je čvrsto stezala moje šake i pogledom me molila za pomoć... Vrata ambulantnih kola su se zatvorila, kola su krenula, a ja sam, sav umrljan krvlju, nepomično stajao...

- Nakon par trenutaka sam se vratio sebi, mašio se za kamericu i pokušao da usnimim naalkoholisanog kvazi vozača, njegovo vozilo i sav onaj haos koje je to govedo napravilo, kako bih dokumentovao celokupni stravično užasni događaj. Međutim, u tome me je uspešno omela naša "demokratska policija.Gurali su me, vređali, pretili da će mi oduzeti kamericu i razbiti je u paramparčad, ako nastavim sa snimanjem. Uspešno su me odgurali sa mesta događaja, jedno dvadesetak metara od istog, kako bi me onemogućili u mojoj nameri da nastavim sa snimanjem žive, ali tragi-surove istine.

- Da ne dužim. Otišao sam do urgentnog da se uverim u trenutno stanje devojčice. Tamo su mi rekli da su je hospitalizovali, pružili prvu pomoć, šta već, ali da zbog prevelikih, to jest preteških povreda, unutrašnjeg krvarenja, moraju hitno da je prebace u Klinički centar Niš, što su i učinili par minuta kasnije.

- Samo par sekundi nakon toga u dvorište Bolnice upala su dva policijska vozila. Policija je očigledno tražila moj snimak, u to su me uverili njihovi arogantni pogledi upućeni meni, otvaranje vrata njihovih vozila, i pokušaj da uhvate mene i tako mi otmu snimak a verovatno i da me malo istabaju. Ne bi im bilo prvi put. Nekako sam uspeo da pobegnem, preko ograde, i tako spasim snimak.

- Molim se Bogu za život devojčice, molim tužilaštvo da adekvatno, odnosno najstrožom kaznom, predviđenu za to delo, kazni zločinca, molim gradske vlasti da već jednom zakon na papiru sprovedu u delo i da se zaštite naša deca. Zato što su oni naša mladost, zato što su oni naša sadašnjost, zato što su oni naša budućnost, zato što život mora da se vrednuje kao život, a ne kao kutija šibica. PREKLINJEM VAS, SPASITE DECU LESKOVCA!

- Још само један мајушни тренутак,

и јадна ће душа пронаћи свој кутак,

слика живота пред очима се слама,

у мислима тутњи бука и галама,

о зидове лупа грчевита мука,

звук што нико не чује

док дрхти несрећна рука.

Хвата се за окно, топло и бело,

крупне грашке зноја обливају чело,

поглед се спушта ма колко да се диже,

све до данце доле

где смрт поносно гмиже.

Конфузија у глави, кичму гризе језа,

задњи глас разума исчезе кроз бездан,

скице сећања последњи пут лете,

шкрипа врата, уплашен поглед и дете,

била је само дете, тог часа, тог трена,

после пар минута постала је мртва сена.

Безвредан, развратан, дрзак и бедан,

над сићушним телом урлала је неман,

борила се душа колко је била кадра,

премда слабашно тело не издржа

због немоћног гарда.

Цепала је све у њој та свирепа животиња,

ко крволочна звер кидала је скотина,

болни јецај судара се са сузама,

неми шапат моли ал се нико не одазива!

Вришти слика, прва причест,

у невино бисерним сузама

над којима отац прави инцест!

Згужвана слика сломљеног живота,

душа окована тамницом - гуши је срамота,

шест месеци робија у проклето хладној соби,

гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.

Дванаест година, бела хаљина анђела,

још само два корака за коначни лет слободи,

хук у венама и последња жеља,

срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,

замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...

- Које се то чудо крило под земљом,

кад је неко потего за надземном стабљиком,

кад је корен повуко шта је то из земље потекло?

- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,

хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,

ране крваре на табану, тама прекрила је лица,

нечујни кораци одјекују рутом до Славника,

давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,

Пуста река памти колоне невиних мученика.

У очима му суза, он предосећа свој крај,

ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:

„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“

Кораци су тешки, тешки као олово,

они иду напред, ал кундак удара их поново,

сатерани уза зид један до другога,

преко пута њих плотун одјекну од крвника,

све што оста иза њих биле су плитке раке,

из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.

- У хладном казамату подрумске просторије,

кога да одабере официр Озне шацује,

један шут у ногу - знак за ликвидацију,

припремање пошиљке за нову егзекуцију,

као да су џакови а не људски животи у питању,

преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,

а реке крви потеку на непознатом стратишту.

Згужвани ко сардине, због тесног простора,

где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,

у страху од стрељања шапуће чета уздаха,

немиран због смрти која му се ближи,

неправедно осуђен а не може да вришти,

прсти му се тресу и он почиње да паничи,

заробљеника до себе храбри доктор бодрио,

да смири га потпуно узалуд се трудио,

јер зором је схватио да без њега је остао.

Ко их је то проклео? Због чега их оробио?

Нису знали одговоре, очај их је дробио.

Бесан на себе и све што је преживео,

потпуковник солунски руком груди лупио:

„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.

- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,

дреновом мотком пребијала је рука Озне,

поломљена ребра, руке, ноге, вилице

невиних жртава, нису признале кривице,

јер починили их нису, ал платили јесу,

тамо доле крај потока на Церничкој кривини,

мртве душе мученика још увек се тресу,

те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,

а објаве су причале да у Сибиру копају руде,

док су кости несретника трунуле у сред родне груде.

- Треси се земљо, нек се чује истина гола,

казамат комуњара била је Пољопривредна школа!

Мемљиви и црни подруми саткани од бола,

крију мрачне тајне у зидовима цигала,

ех, кад би само цигла причати могла,

да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.

И Ветер жути што крај стратишта протиче,

чува у свом кориту те језиве приче,

све судбине исте, једна на другу личе,

а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,

схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,

од хорора и страдања сама свој ток гужва,

њена деца су мртва зато је и она тужна,

па се грчи и прска јер би желела да призна,

да видла је злочин, ал да говори не зна...

- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,

мрцварио себе краљев официр тако на смену,

и тако дан за даном у страху од страха,

док није доживео крај сопственог краха,

ни триста потписа радника није спасло мрака,

честитог човека ког прогута крвава рука,

грешног и преког суда „партизанских јунака“,

а маленом детету тога „народног непријатеља“,

дадоше неку стару изоловану мета-клупу,

да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,

испране очи деце „патриота и родољуба“.

- У судници Три девојке преки суд је судио,

онако преко попреко брзо је пресудио,

нису тражили разлоге, нит су имали доказе,

да било кога оптуже без претходне анализе,

ал то им није сметало да било кога угазе,

довољно је било да букачи заурлају:

„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,

ко у средњем веку у арени да одлучују,

кога ће да черече, да муче, да убијају.

Као звери бесни, ко људождери крвави,

нису дали оптуженом ни да проговори,

брзо су их ређали, клеветали, вређали,

моткама пребијали, а потом их свезивали,

само чули су се кораци док су их одводили.

Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,

лесковчани стари-млади као псета везани,

по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,

погнутих глава преко Каспаровог моста,

у колони два по два мртви људи су ходали.

Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,

бело лице ко креч, река је опет упамтила све,

на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,

силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,

и удар крвавих корака по дрвеним гредама,

Каспаров мост добро памти та времена,

бизарни кораци смрти по његовим венама,

још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,

које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.

И Пуста река крвава за њима је плакала,

тог октобра-новембра добро је запамтила,

сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,

што није прогутала јаруга река силом је однела.

И сада тихо заплаче кад се тога сети,

стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,

затегнуто уже у венама крв што леди,

скинути до голе коже несташе у јами,

ко зна колико стотина невиних заробљеника,

што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.

- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:

„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“

Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,

па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?

Преорано, закопано да не виде се трагови,

по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,

да не сазна нико никад да ту су им гробови,

црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,

под њеним скутем леже кости а на њима окови.

А време чини своје па сећања тихо бледе,

старац на клупи седи на глави му власи седе,

дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,

ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,

последњом мрвом снаге стари је врати души,

тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,

кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,

нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,

и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,

тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,

стари ми даде једну, а другу узе за себе,

рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,

и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,

с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.

Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,

улица, куће, кола, полако пада чудна тама,

свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,

на њему црна слова саткана ко од бола,

речи што крв ми леде, схватам да није машта,

иако нема свећа, ни клупе, нити старца,

улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,

непомичан немо слушам ехо нечијих корака,

не видим нигде никога а све бруји од крикова,

у глави ми одзвања са папира порука:

- „Нема гробова наших дедова и отаца,

ова улица-тамница њихова је гробница,

Удба је слушала, а Озна убијала,

породице честите у црно је завила,

партизанска рука и мене је сустигла,

идеја комунизма Лесковац је срушила.“

- Папир је нестао ко и удар корака,

дал је био привид или гола истина,

старог више нема, нећу сазнати никада,

зашто сам баш ја причао са мртвима,

прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,

мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,

да се не забораве никада злочини комуниста.

- По архивама сам копао, неке књиге читао,

од особе до особе с истим питањем лутао,

и све записивао, полако танграм склапао,

ал много је тајни, много доказа је нестало,

премда сам схватио шта се ту догодило.

И зато настављам кораке, да се не заборави,

да заувек се упамти и никада не понови,

оно што су чинили комунистички робови,

ко таоци режима све су редом чистили,

очеве, мајке, браћу и сестре су побили,

пријатеље поклали, све су редом отели,

испрани мозгови Лесковац су убили.

Хитлера у свету листом сви су проклели,

за стравичне злочине заувек обележили,

а код нас у Србији оног Броза су славили,

у звезде га ковали и песме му певали,

овај српски менталитет тако брзо све заборави,

па се џелат Србије и дан данас слави.

У том свеопштем лудилу што се догодило,

много тога се загубило па се није дознало,

ал оно што је сигурно, архива је потврдила,

као и сведочења потомака жртава,

идеја комунизма била је погрешно схваћена,

није она скројена да би сиротиња боље живела,

већ да би рука црвена туђу имовину отела.

Све смишљено због власти, све је било због пара,

исто тако је и данас, то је сторија стара,

и никад неће престати - историја се понавља,

много година касније исто се проживљава.

- Ноћу често посетим те крваве улице,

нарочито ону између парка и Болнице,

ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,

рутом до Бојника нестали код раскрснице,

ту су мајке плакале, сестре и удовице,

за онима што одоше да се никад не врате.

Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,

од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,

и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,

и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“

                                  „Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“

          ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила

- Вучем ваљком преко зида

на ком остаје боја бела,

онако невина, онако чедна,

и њену причу зна само зидна равнина.

Прска кап ко знак у очима вида,

у позадини иде песма Марчела,

што осликава реалност да је Србија бедна,

а онда звони проклети телефон,

остављам посо и руком посежем за њега,

мој тешки корак оставља стопу у бетон,

онај хладан што слути да некога нема.

С друге стране жице јавља се кева,

и дрхтавим гласом каже да ме чека,

да пођем са њом, нешто до тебе,

као није ти добро, као нешто те гребе,

ја не разумем њене речи,

и не схватам причу и питам је опет:

„Шта мајко то причаш?“

Она гута кнедлу и онда ми каже:

„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“

И онда ме шок стрефи ко стрела,

реч у грлу се кочи, стругање нерва.

Не, ја не верујем ником док не видим дела!

- Таблета за смирење што ми даде кева,

и убрзан ход и капија бела,

и двориште пуно људи погнутих глава,

у мојој глави ништа, зној цури са чела,

ал беше ми јасно да је то истина цела,

и очи се пуне, кану суза врела,

још једна, па још једна

док се ближим до твог тела,

дрхти ми корак и колено клеца,

на кревету тело бледога лица,

и твоје је знам, и видим, и гледам,

и знам да си ту, а опет те нема,

да поверујем у то нешто ми не да,

тај језиви трип што лети кроз мисли,

и коначно контам да више те немам.

И тело ти лежи бледо и хладно,

ја чучим крај тебе, додирујем те руком,

а сузе падају... и боли...

... боли проклето гадно...

- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,

мислима причам, а говорим теби,

и тражим твој осмех, ал нема га више,

онај осмех од свиле сад негде је тамо.

Па био је добар, о драги Боже!

И питам Тебе како то може,

да срце се удави испод коже,

како то вода ти напуни плућа,

и за секунд нестанеш, а не знаш куда...

Срце се стегло и тешко се дише,

сузе се коче и све је тише, и тише,

и шта да ти кажем мој једини стриче,

све риме су ништа наспрам твоје величине,

и сад све знаш, сад коначно све видиш,

и шта, и где, и како ти се чини?

Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,

те ситне душе - знаш на кога мислим.

Штета, штета што тек мртви све схватимо,

и так онда знамо шта треба да радимо,

ал онда је сувише касно,

јер таква је судбина, удара гадно,

и шта да ти кажем, шта,

сем оног последњег збогом,

можда сами, можда с богом,

и видимо се негде тамо,

где нема бола и оне тужне приче,

црне судбе што једна на другу личе,

тамо где нема суза, одласка без поздрава.

А до тада... нек теку сузе...

Извини што нисам био ту,

опрости ми, мој једини стриче...

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."