Priviđenje

- „Гадиш ми се!“

- Неки женски глас дапирао ми је до чула слуха. Био је преоштар, а моје чуло слуха било је овог момента екстра-сензитивно. Чинило ми се да ће прснути ако тај глас настави да ми се обраћа с тим тоналитетом.

- „Погледај се нашта личиш!“

- Очи су ми биле широм отворене, али мој вид био је скроз замагљен. Ма какви замагљен! Имао сам осећај да је неко преко мојих очију навукао неку мрену, дебелу ко тепих, и мрачну ко оџак.

- „Устани већ једном!“

- Покушао сам. Први пут нисам успео, спотакао сам се руком о литицу кревета и инерција мог тела вратила ме натраг, у малопређашњи положај. Други пут је био много успешнији. Придигао сам се из лежећег и сместио у седећи положај. Тек тада је очињи вид полако чистио ону мрену, цепао тепих и расветљавао оџак, али је мој поглед још увек био некако зашамућен, нејасан. У њему је стајала нечија силуета. Напрезао сам се свим силама да је сагледам, да разбистрим поглед и видим паратеља мојих чула; сва су ми наједном постала хистерично осетљива.

- „Зашто ти је телефон био искључен? Где си био целог дана? Где си био целе јебене ноћи?“

- Полако ми је у поглед упловљавала Марина, онако, део по део, да би на крају упловила сва. Стајала је наспрам мене, с прекрштеним рукама на грудима, бесним погледом, гласом који ми сече чула и нерве, и с питањима на које одговора нисам имао. Ничег се нисам сећао. Марина је кренула да ми објашњава како ме звала телефоном милион пута, али се ја нисам јављао, а онда сам одједном постао и недоступан. Забринула се па је звала Уроша, али је и он био недоступан. Затим је позвала Кркија, али он није знао где се ми налазимо. Рекао јој је да се смири и да ће се он промувати по граду и да ће нас некако пронаћи. Међутим, није нас пронашао па је Марини јавио да нема представу где смо. Марина је онда позвала Наташу, која је такође била у истом трипу. Брзо су се нашле код мене на гајбу и договарале се шта да раде и куд да нас траже. Хтеле су да зову полицију, ургентни и не знам кога све не, јер су чуле да су се неки младићи поклали крај кеја, неки су мртви, неки тешко рањени. Уплашиле су се да смо то ми, па су отрчале до болнице да виде о чему је реч. Нас тамо нису нашле па су се вратиле натраг гајби где су дреждале целе ноћи, нервозне, бесне, очајне, уплашене. Казала је да смо Урош и ја банули на гајбу око осам ујутру и, пузећи по поду, докопали се троседа у коме смо заједно легли и моментално заспали. Уроша је Наташа једва живо пробудила пре пола сата и одвукла га кући, а Марина је мене тек сад пробудила. Додала је да је била много нежнија према мени него Наташа према Уркету. Да јој објашњавам где сам био и шта сам радио с лудим Уркетом, нисам могао. Нисам, зато што се готово ничег нисам сећао, а оног чега сам се сећао, журка, алкохол, гудра, сисе Тамаре Родригез у мојим рукама, није ми падало на памет да признам. На крају сам једва рекао:

- „Мож да ме убијеш, ал ја се ничег не сећам...“

- Марина је након подужег ћутања тужно уздахнула, а затим ми је казала да одем у купатило, бућнем се у каду и не излазим из ње све док не сперем тај смрад који сам довукао са собом, а она ће приставити кафу.

- Након детаљног чишћења унакаженог себе, дотетурао сам се до стола, сео за њега и бацио се на кафу уз цигаретицу. Марина више није постављала питања, али је њен поглед очаја говорио много више од хиљаду речи.

- „Хоћеш неки бенседин, да се мало опустиш?“

- „Попила сам...“

- Телефон је почео да звони. Био је ван домашаја мојих руку, био је ван мог видокруга, а онда је изненада улетео у мој зеница-кадар. Лежао је у Марининој руци. Отворила га је. Погледала у екран, затим у мене.

- „Хоћеш да се јавиш?“

- „Ко зове?“

- „Тамара.“

- ОУ!!! Осетио сам како ми сечиво преоштрог ножа реже грло. Телефон је у њеним рукама, прелиставала га је хиљаду пута, гарант. Прелистала је и именик, и поруке, не знам које сам обрисао, које нисам, не знам шта пише у њима, не знам од кога су, а Марина, судећи по њеном погледу, све то зна. И те како зна. Ако се избечим на њу и кренем да јој вичем да није смела да се усуди да ми такне телефон без мог одобрења, само бих погоршао ситуацију у којој се налазим, а већ је довољно зајебана. Не волим да ми неко чачка телефон, али сам ја био у коматрансу, обезнањен сто посто, па се Марина мало послужила мојим телефоном, да сазна информације од њега, пошто их од мене никада неће добити. Нисам мого, а нисам ни смео да је критикујем. И нисам знао шта ћу сад. Морао сам да импровизујем.

- „Ма то је нека сигурно у вези козметике. Пушти нек звони... Звониће, па ће да престане.“

- „Па не бих баш рекла да ће престати. Ово је већ трећи пут од јутрос како те зове.“

- „Ма нек иде, бре, на бувљак ако јој треба та усрана козметика! Ко је јебе!“

- „Судећи по порукама, ти.“

- ШТА??

- „Како то мислиш, ја?“

- „Прочепркала сам ти мало телефон док си ти смрдео на троседу и нашла ту веома интересантне ствари. Рецимо, три порукице од Тамаре која те непрестано зове.“

- Знао сам! Јао, пичка ли јој материна! Кад ли сам јој ја то дао свој број? Зашто сам јој да број? Зашто ми шаље поруке? Готов сам. Проваљен. Пробушен ко мета на стрелишту. Немам одбране. Немам тактику да оправдавам своју бесвест и неверство. Крив сам по свим тачкама дневног реда, а под разно сам тек крив. Ништа, бранићу се ћутањем.

- „Хоћеш да ти прочитам порукице?“

- Марина је била озбиљна, али као да ме подјебавала. Осећао сам ироничност у њеном гласу.

- „Брига ме за поруке тамо неке Тамаре!“ - нисам успео с ћутањем.

- „Није то тамо нека Тамара. То је Тамара која тврди да имаш курац ко Биг Бен и да жели поново да се провоза њиме, и још неке пикантерије помиње у све три порукице.“

- ОУУ...! Значи био је шоу! И који курац се брани ћутањем кад га тако хвале?

- „Па, за биг не знам, ал је Борис сигурно!“

- „Јел ме ти то подјебаваш?“

- „Не! Хтео сам да кажем.... није, бре, мој курац никакав Биг, а нарочито није Бен и остала говна. Мој курац је таман. Таман колики треба да буде... плус је добар техничар... и Србин је! Па ти барем то одлично знаш...“

- „Умукни, бре!“

- Умукао сам из места.

- „Како те није срамота, скоте! Јебеш се с неком Тамаром мени иза леђа и ко зна с каквим се дрољама све вуцараш, а мени продајеш муда за бубреге. Правиш ми се ту неко невинашце, шатро си нежан, љубиш ме, волиш... Стоко! Лажове!“

- „Немој тако Марина...“

- „Него како? Хоћеш да ти се бацим у загрљај? Хоћеш да ти кажем: Нема везе Борисе, јеби коју год хоћеш, ја сам ти само резерва! Е па, не иде то тако. Хтела сам да ти будем друга, јер је прича онда била другачија. Даша је била нешто друго, ти си био нешто друго, и то је било тада! А сада то више не желим! Не желим! И нећу то да трпим!“

- Нисам више могао да се зајебавам, нисам више могао да се правим луд, морао сам нешто да кажем. Не желим да изгубим Марину.

- „У реду Марина, кажи шта желиш.“

- „Желим да ти поставим један услов!“

- „Слушам.“

- „Желим да ти будем једна једина. Желим да будеш само мој и ничији више. Захтевам од тебе да ме не вараш. Шта је било, било је, више није важно. Али од данас хоћу да будемо пар који се не вара. Ја сам твоја, ти си мој, и не желим трећу особу. Никако! Никада! Ако можеш да се придржаваш овога, опростићу ти све и идемо даље, ако не, реци ми одмах да знам на чему сам.“

- „Прихватам.“

- „Шта прихваташ?“

- „Све што си рекла. Ти си та с којом желим да будем.“

- Марина је ћутала и гледала ме равно у очи док је мој поглед лутао од шољице, преко пакле цигарета, па до ње, и натраг. Након извесног времена у ком је владала тишина, Марина је проломи још једним питањем, али више јој глас није био ни љут, ни бесан, поглед јој је био водњикав, а очи некако радознале.

- „А... ко је та Марија?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА.

- „Шта си пребледео тако, бре, поруке су старе. То је било ихихи пре мене, тако да ти то не могу узети за зло. Али ме занима ко је та Марија? Имаш једно 500 њених порукица, неке су романтичне, баш онако, патос. У некима ти јебе матер, у неким те подјебава... Па сам чисто, оно, радознала. Јел то било нешто озбиљно или како?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА. Опет. Хоћу ли је икада преболети?

- „Некад смо били заједно, више нисмо и то је то. Ништа друго... И јел можемо, молим те, да пређемо на неке друге ствари?“

- „Које ствари?“

- „Па, рецимо доручак, џоинт, секс, па да онда одемо до бункера. Јесмо се договорили да прошлост оставимо у прошлости? Да смо сада само ти и ја? Јел то океј?“

- „Океј. Прошлост је прошлост. Тачка. Може доручак, може џоинт, и може бункер, али... сексања нема!“

- „Како нема?“

- „Данас нема, вечерас... можда. Видећемо.“

- Рече Марина весело и отпрхну кроз кухињу. Добро, данас нема, вечерас ће можда бити. И то је нешто. Сабери, одузми, прошо сам одлично. Ништа нисам изгубио, а добио сам много. Добио сам Марину која ме воли, а сем тога она кува, чисти, пере, шљака заједно са мном, секс с њом је чаролија, и шта још човек да пожели. Ја, бре, брате уживам и боле ме јајца за све!

- ЖИВЕО КАРАБОРИС!

- ЖИВЕООООО!!!!

- Клицао сам сам себи у себи. Није луди Урош луд, ја сам луд...

 - „Fuck you, fuck you very very much
cause we hate what you do
and we hate your whole crew
so please don’t stay in touch,
fuck you, fuck you very very much
cause your words don’t translate
and it’s getting quite late
so please don’t stay in touch...“

 - Лили Ален је средњим прстем пркосила конзервативним примитивцима док смо Мариница и ја, слушајући пурпурну Лили, пловили голфом ка стадиону Ф.К. Дубочица. Хтели смо да на неки оригиналан начин прославимо наш мали јубилеј, петомесечни живот у двоје. Ипак је то велики успех, како за њу, тако и за мене. Живети с неким толико дуго и слагати се тако јебено лепо, то је, за мене лично, била еурека. Једино што ме мучило у тој нашој вези су наши птићи који су још увек са нама; после оног срања које сам направио с Уркетом, само наговештај помисли на идеју ослобађања птица, претворила би ме у врећу на којој ће Марина, која то до сада није чинила, ал никад се не зна, испробати своје песнице; мој Чича, кога Марина кришом зове Хелиос и окреће га против мене, за то ћу јој јебати матер, и њена Аурора, она фуфљара римска, коју је Марина толико припитомила да јој ова једе из руке. Римска фуфа мене гледа с погледом убице, а Чича ми стално окреће дупе; вероватно му је Марина помутила разум па сад Чича не зна како се зове, дал је Чича, дал је Хелиос. Марина га заблесавила, она флинта Аурора га навукла на своју пичку и сад ђенерал више не зна ни где је јадан. Ал избавићу ја њега из тог чемера. Пустићу га на слободу кад-тад! Ону Аурору нећу, њу ћу да гурнем у штекер да пропева кад је дрмне 220 волти! Има да ми пева, та смрдљива римска флинтара, Тамо далеко, и то онако тихо, као да децу успављује, док јој буљу пржи 220 волти српске струје! Мајке јој га набијем! А набијем на курац и ове наше политичаре. Пичка им, бре, материна! Опет поскупели струју, гориво, телефон... Па стерам им га сестри, одакле, бре, они мисле да им ја то све платим? Ако они леже на милионима ја не лежим. Једва крпим дупе, а они јебу ли јебу! Још се ређају, један, па други, па трећи, па докле, бре! ДОКЛЕ, БРЕ! Набијем их на моју таман патку све до једног! И тачка!

- Где сам стао? А да. Дакле, Марина и ја смо хтели да се тачно у поноћ креснемо на центру стадиона, у оном кругу. Ја сам инсистирао да то буде шеснаестерац, ем има више простора, ем је гол близу па пружа додатну мотивацију, инспирацију, сатисфакцију, ал она није хтела ни да чује. Центар, па центар. И ја шта ћу. Пристао сам. А то уопште није била тако лоша идеја. И центар је интересантан. Судија још није ни звизнуо за почетак меча, а ти га већ забијаш, и забијаш, и забијаш, ко блесав, и то са центра терена. То није утакмица, то је спектакл, а највећа фора је у томе што нема публике. Дакле, играћемо пред празним трибинама. ХИП-ХОП ХУУУРЕЕЕЕЕЈ.... РОКЕНРОЛ БЕЈБЕ!

- Упаркирао сам голфа испод источне трибине, у ствари мало даље, јер је она јадна трибина толико скасана да ће, чини ми се, сваког трена да се сруши, а ја не бих волео да падне на Маринин и мој ауто. Изашли смо из голфа, ћебенце, ђус-вотка, индо, кокс - ов корс, промували се кроз ону покидану оградицу, и ушли на терен. Био је мркли мрак, једва га је притуљени месец обасјавао, али сам ја тај терен и све око њега знао ко свој пупак. Тренирао сам фудбал 10 јебених година и 10 јебених година гледао како криминалци и политичари уништавају наш фудбал и наше клубове. И још увек то раде у нос им свршим! Персонално ја! Зато сам и зајебо фудбал. Јебеш га кад је све намештено. А и шта сам се ја кој мој занео, јебо ме фудбал! Шта ли сам сад оно хтео...

- Сместили смо ћебенце на сред центра, измотали афродизијаке и цепали се ко шунтави. Кад смо се унаказили од гудре и ђус-вотке, Марина ми је пружила најслободнији и најмагичнији ужитак до тада. Секс под отвореним звезданим небом, док нас месец притуљено обасјава, на сред центра стадиона, с особом коју волиш и која тебе воли, је неописив доживљај. Али, НЕ-О-ПИ-СИВ! Све је било тако јебено савршено, чак ни она музика, без које нисам могао никад људски да карам, није утицала на мене, нисам је се чак ни сетио. Марина је својим уздасима и својим покретима, док је плесала по мом фалусу, компоновала најлепшу музику икада. Какав курац Бетовен! Марина је чудо. Невиђено чудо. А афтер сношке, пљуга слатка ко мед, док Марина и ја лежимо једно покрај друго, гледамо у небо препуно звезда, у загрљају у ком сам поново пожелео да будем замрзнут. Марина ми је избила све пичке из главе и постала она права, она једна једина, она заувек моја. Добро, руку на срце, Марију сам још увек волео. Још увек ми је плутала у венама и то је можда била и једина препрека да се скроз на скроз препустим Марини. Али сам наравно о томе ћутао. За ту тајну знали смо једино Бог и ја. Марија је још увек у мени. Љубав? Патетика? Прво, дефинитивно да, друго, дефинитивно не знам. Јебем ти сирење, никад нисам на чистац сам са собом...

- Марина је причала нешто романтично, маштала је о нашој будућности, али ја је нисам слушао. Лизао сам јој леву брадавицу и слушао њене откуцаје срца. И то је трајало, све док није изненада скочила и викнула да се облачимо и торњамо одатле, јер су неки дувачи бронзе почели жешће да опште са својим триповима на источној трибини. Нит су они видли нас, нит ја њих, ал их је видла Марина, па смо морали брже-боље да се покупимо и очистимо се одатле. Не би ваљало да се дувачи бронзе распасуље па да нас уфоткају и окаче на нат-у, а не би ваљало ни да се појави мурија, па да нас све заједно стрпа у марицу, па у станицу, па у пичку материну, јер док се ми изобјашњавамо ко, где, шта, како, с ким, с чим, паде робија мени на плећа за кокаин, марихуану, а верујем да би ми накачили и ону педофилију иако ја с тим немам никакве везе. Ал ајд, убеди ти будале затуцане да то није тако као што изгледа. Очи понекад знају да преваре. Оће оне тако. Понекад.

- Поштено речено, кад бих ја гледао себе са стране, пресудио бих сам себи 10 година, минимум. Зато је било боље овако: купи прње и - бежанија! Чим смо се голфом малкице удаљили од стадиона одмах нам је обома лакнуло. Нисмо знали шта да радимо па смо банули код Уркета на гајбу. И опет направили журкицу, и опет се отребили од свега и свачега, и опет се обезнанили, и опет је било клик. Овога пута без икаквих секвенци, без зрна сећања, црна рупа. Значи тоталус-мортус. Ја, ја, за остале не знам... не сећам их се... више... Ту је био - КЛИК!

- Чуо сам Марину како се поздравља с птицама, значи још увек је шашава, посебно дуго се поздрављала с Аурором, а оно што ме највише заболело је то што је мог канаринца Чичу, кришом назвала Хелиос. Чуо сам је сасвим јасно кад је рекла „видимо се Хелиосе“, казала је, такође, да му то име најлепше пристаје, јер је то неки старогрчки бог сунца, и још му је казала да испрца Аурору док се она не врати па да јој Аурора за који месец излегне младе птиће, мноштво канаринаца и канаринки. Хтео сам да устанем и дам јој неке бенсиће да смири своју пошашавелу главицу, али сам одустао од тога. Јуче сам сковао план који ћу данас да извршим. Чекао сам да Марина напусти гајбу и да ја кренем са ослобађањем нашег ђенерала Чиче и његове Ауроре. Нек се прцају и множе на слободи. Марина је коначно напустила стан, ја сам сачекао још једно десетак минута, можда је нешто заборавила па ће да се врати, није се вратила, добро је, затим сам устао, скухао кавече, јако, слатко и обилно, сролао џукс, и с тим, справама за буђење, упутио се у спаваћу собу. Затворио сам врата, припалио џукс, повукао пар добрих димова, сркнуо фукс, затим сам склонио завесу, подигао ролетене, диван дан је освајао Лесковац, отворио сам сва три прозора, широко, до краја, пришао кавезу, отворио вратанца и вратио се на кревет да циркам џукс и пушим кафу. У ствари обратно. Ууууу... добра вутрица, жешће ме распаучила. Хтео сам Чичи да дам који дим, онако увучем, па дунем њему у кљун, али сам се плашио да га не занесвестим. Можда никад није пушио ву, па постоји велика могућност да се од ове ганџе поцепа ко чарапа, и зато сам то изоставио. Чекао сам да Чича и Аурора напусте отворени кавез и кроз широм отворене прозоре одлете у слободу. Међутим, они су се нешто чачкали, чешкали, ваљда им је то нека игра, јебем ли га. У једном моменту сам се утриповао да Марина има неке специјалне моћи да разговара с птицама, и помислио сам да су је птичице послушале за онај прц-прц, али нисам видо дал Чича гази Аурору. Завршио сам џоинт и кафу, припалио цигарету и пришао скроз до кавеза, онако на прстима, да их не уплашим и пореметим, и да видим дал се стварно прцају. Никад у животу нисам видо како канаринац прца канаринку, па сам желео да то сада и видим. А под џиџом, која ме згужвала ко пакло цигарета, тај трип ми је прерастао у страсну жељу да доживим да видим тај чин, како се јебу канаринци. Чекао сам, али ништа. Нит су се прцали, нит су хтели ван тог затвора. Рекао сам Чичи, шапатом, да га не престравим:

- „Господине Ђенерале, слободни сте... Можете да одлетите куд вам воља...“

- Гледао ме некако збуњено, Аурора бесно, ваљда што мисли да јој зајебавам драгог. И њој сам рекао:

- „И ти си слободна, Аурора... Идите заједно... Води нашег Чичу у слободу, одлепршајте на неко лепше место. Слободно.“

- Нико ме јебавао није. Нит Чича, нит Аурора. Почела је да ме нервира ова Аурора. Чича би можда ван, ал је заљубљен у ову фуксу и сад она командује. Он ћути, онако покуњен, а она ме презриво гледа. Матер јој јебем римску! Фуфљара је завела нашег ђенерала и сад он пошандрцао од љубави. Изгледа да је она сторија о канаринцима тачна. Неће један без другог па да се јебеш. Ал ја им обома нудим слободу. Џаба! Неслушају ме. Поново се чешкају, милују, изгледа ми да стварно желе да се ође прцају и праве туце деце, односно канаринчиће. Е, неће моћи! Не у мојој гајби! Узео сам кавез, ал је тежак мајке му га, и однео га до прозора. Чекао сам да Чича и Аурора осете ваздух слободе и одлепршају. Вратанца кавеза су била окренута ка прозору, ја сам био иза кавеза и чекао догађај. Предуго сам чекао и почео да губим стрпљење, јер глупе птичурине нису хтеле ван затвора, нису хтеле у слободу. Шашава Марина им је напунила главе, дала им идеју оним прц-програмом и њима се то изгледа допало. Али, ја сам се сетио да је наш Чича волео дуван. Волео је наш ђенерал да зачури по неку. Зато сам припалио цигарету и пућкао му димове кроз решетке. Изгледа да му се допало. Почео је да скакуће по кавезу, да се шетка по оним решеткама, у једном моменту ми је намигнуо левим оком, што се мени учинило као знак да наставим да му пућкам димове, и ја сам настављао. Чича је срећан и расцвркутан јуришао кроз кавез, Аурора га је у стопу пратила, такође, цвркутајући срећна, али кавез нису напуштали. У мом покушају да ослободим Чичу, прекинула ме порука која ми је управо завибрирала фон.

- „Дижи дупе и долази код мене! И немој случајно да си ми заборавио ону козметику!“

- То је била Даша субаша, џепарош, невоља и страва пичка која се јебе факинг прфект! Свој план сам оставио за сутра, затворио сам кавез, вратио га на место, затворио прозоре, спустио ролетне, вратио завесу на своје место и излетео из стана. Сјурио сам се доле у подрум, стрпао у ранац козметику с Дашиног списка, сео у голфа и одлетео до студењака. Упао сам у Дашину собу, а она... ЈОУ! Лежи у кревету намазана неким уљем, сва сија, пресијава се, светлуца, ко звезда. Увија се и чека ме. Брзо сам бацио ранац с козметиком на под, нашмркао се коксом, да ми продужи ужитак, и Дашењка је цимнула једну линџу, затим сам се свуко и бацио на усијану Дашу која се пресијавала магично очаравајуће. Клизила ми је из руку због оног уља, али сам мету успешно погађао, 30 минута. Накокаисани Караборис јебао је нимфо-каратисткињу фром д Врање 30 минута. После сношке, уз цигарету, Даша је похвалила Карабориса, цмокнула га у око и легла му на груди. Сат времена касније Даша је кренула да се спрема за Врање, а ја сам се попео горе код Уркета на гајбу. Сомина је спавала. Срећом, Наташа није била код куће. Да сам јој још једном видео наго тело, мислим да бих полудео. Појела би ме она смрдљива савест до коске. Појела би ми и коске. И тако бих нестао без трага...

- „АААААААААААААААААААА.... БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕ...!!! БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕЕ...!!! СПАСАВАЈ СЕ КО МОЖЕ!“

- Сомина ни трепку померила није. Луди Урке је чак и хркутао, онако блажен, ко да нешто кара у сну па му се јебе за бомбардовање. Скувао сам кафу и себи и Лолчету, смотао џоинт, направио четри линџе марке диметиламфетамин илити спид, рефундирао ми Шибица онај дан у бункеру кад сам му дао неки деведе на лер, он није имао лове да ми плати, али је имао спидовину, и тако је трансакција комплетирана; и кренуо да будим Уркета распаљеним џоинтом, пухајући му димове директно у њоњу. Кад већ толико воли шатове, ето му их, овога пута не улазе му кроз усну дупљу, већ кроз носне цеви, ал исти курац. Мени је битно да га пробудим, не бирајући средства. И ето га! После само два пућ дима, почео је да кркља и да диже дупе из кревета.

- „Ајде, бре, умоболни! Дижи буљу, ставио сам ти кафу, а следују те и две линије зајебане синтетике од које ћеш постати халуцинантно параноично еуфорично хиперсексуалан!“

- Урке је ко попарен скочио из кревета и, готово трчећим кораком, приближавао се столу.

- „Не сери да имаш Кристи??“

- Урош је гледао те неке блесаве филмове у којима су се људи гудрали на ангро, и одлатле извлачио та имена. Екипице које су живеле у гету, по Британији и есадеу, користиле су сленговане називе, како би се заштитили од муријандерске провале. Зато за једну врсту неке психоактивне супстанце имаш 50 различитих назива. Урке је имао тај трип да гледа те филмове, памти називе, и одабира оне који му се највише допадају. Баш као и сад. Наш спид, назвао је Кристи. Скута илити лудак. Шта рећи...

- Одмах је ишмркао обе и мазнуо ми онај џоинт. Завалио се у столицу и чекао да га ошамари та његова Кристи. Ја сам шмркнуо мој спид и сркутао кафицу, чекајући рад мог спида. И дочекали смо га, разбио нас је ко брзи воз, онај експресни у који смо се и сами претворили. Причали смо ко навијени, дринкали вопс, шетали по соби, седели на столици, па на кревету, па шетали у круг, не престајући да причамо. Урке је чепркао по телефону и тражио неке рибе. Хтео је да позове неке бичерке па да их онако параноични хиперсексуално карамо. Наравно да сам се одмах сложио, али сам му рекао:

- „Не овде, батице! Може Наташа да бане, а онда ћемо ми да добијемо једно хиперанимално злостављање!“

- Урке се сложио и ми смо одмах напустили гајбу, улетели у џету и кренули кроз крај. Отворили смо прозоре, цеде до максимума, сад имамо наспидована муда и ко нам шта може?? Shorty кида са својим умотворинама, ходачи нас гледају разрогаченим очима, џета лагано клизи, а Урке и ја ђускамо у ауту, ако је то уопште могло тако да се назове. Нека врста плеса сигурно јесте. Из фундамента сам крстио плес: Кристи енд Спид денс. Урке се сложио, басови су брујали, Шортијеве умотворине освајале су околину...

- „ ... У већини случајева случајно се дешава то да нико проблем не решава, када је брдо грешака нечијом грешком створено, време споро и сморено, казаљка откуцава секунде и ту је прекид, крај дванаесте рунде. Док један добија други сигурно губи, публика жедна туђе крви, па виче - уби! Људи животиње, жељни су туђе патње, само што даље од мене, молим вас, без икакве сарадње, макар ми било задње! Ја нисам ваш, нити ћу бити, замрсићу вам конце па ћу вам кидати нити...“

- Урке је нашао број неких његових другарица, које су се тренутно смарале саме на гајби, па им је послао порукицу да стиже разбијач досаде у виду разноразних психоопијата плус алкохол плус два хиперсексуална курца, и, за дивно чудо, другарице су одмах прихватиле понуду. Фине неке те Уркетове другарице...

- „ ... уживаћу у вашем болу још више, много тога сам могао, мало пробао, уз велике шансе, све су то срања, све те ваше модерне перформансе, шупље будале, не знају они ништа, после ми причај ко је пизда кад чука изда. А моје другарице све пушикарице за парице, вас бар разумем, сироте девојчице и деца, јер немаштина кеца! Е, боже, да се све удају богато, само да младожења не буде превише матор, а туђа срећа најбрже окрене леђа, свих својих бивших се сећам како су нестале, чим су виделе привидно боље и више. Можда сам се спустио ниско, оне су сигурно ниже... оне су сигурно ниже...“

- Упаркирали смо се испред Гаретове палате и кренули да уништавамо ресурсе оближњег киоска. Повадили смо на тоне чипсева, смокија, кикирикија, чоколадица и осталих слаткосланих срања, трпали смо у кесе лименке пива, које више нисам ни бројао, Вотку, Узо, Џек, неке сокове, које је Урке грабио ко махнит, пљуге и јебем ли га шта све не. Једино што могу да потврдим је да смо купили 50 кондома. За то могу да гарантујем, а за количине остале робе, не могу, па да ме јебеш. Срећом, те је она продавачица била искусан трговац и све то лепо, брзо, паковала и куцала. На крају ме Урош натрпао и накитио оним кесетеринама, изгледао сам ко божићна јелка, хвалиле су ми само сијаличице, а он је плаћао рачун. Колики је био, јебем ли га. Покушавао сам да кажем Ксалолчини да мало успори и преузме део товара, јер ја нисам носач, али он ме није чуо. Од оног спида се успидовао и у трептај ока се нашао пред оним интерфоном и наглас тражио име:

- „Јана, Јана, Јана, Јана...“ - спуштајући кажипрст од врха интерфона па све до дна првог реда. Затим је прешао на други, док сам се ја борио с кесама и покушавао нешто да га питам.

- „Јана, Јана, Јана, Јана....“ - и даље је листао интерфон.

- Једва живо сам пробио носем оне кесе и раскрчио пут својим устима. Коначно сам успео да проговорим:

- „А како се зове друга?“

- „Тамара“ - одговорио ми је и не погледавши ме.

- Коначно је нашо то име, притиснуо дугме, али се глас није чуо, већ само звук: зииип! Врата су се отворила, аха, значи видле су нас на камерици, океј, идемо.

- „А који је спрат?“

- „Трећи.“

- „Кој, бре?“

- „Трећи, бре!“

- „Е онда ватај половину туча, пичка ли ти материна!“

- „Добро, бре, добро...“

- Напокон смо дошли до тог трећег спрата оне чудне зграде, јер смо се мало погубили, и наишли на врата стана у коме су требале да буду Јана и Тамара које се жешће смарају. Урош је зазвонио и врата се отворише. На вратима пиче, пресликана Марија Јакшић, рече да се зове Јана. То је рекла мени, јер је Уркета цмокнула у образ и он је већ дубоко продирао у унутрашњост стана. Јана ми је помогла с оним кесетеринама које смо сместили у кухињи, а затим ми је представила Тамару. А Тамара пресликана Мишел Родригез. А ја се на Родригезову ложим још од 2005. кад сам је видо у филму Bloodrayne, премда сам је и пре тога жешће готивио, али ми је од тада постала једна од најомиљенијих глумица. Дакле, Родригезова, то јест Тамара, понудила ме да седнем на кревет на који је она већ направила дубоку увалину од оне смарачине коју су Уркету објасниле преко порукице. Нема везе, средићемо ми ту увалу, или ћемо је продубити. Зависи од тога како нас занос понесе. Урке је с Јаном вадио грицке и пиће из кеса и распоређивао их по сточићу. Јана, ко права домаћица, постарала се да све то буде фул, онако, ушушкано женском руком, а онда су се сместили за идентични кревет као наш, мислим Тамарин, преко пута нас, мислим мене и Тамаре.

- „А како рече да се зовеш?“

- „Борис.“

- „Борис! Као наш председник!“

- „Који председник?“

- „Па Борис Тадић, председник Србије!“ - рече Тамара, хвалећи се својим општим знањем.

- „Не! Ја сам Борис Арсић! Он се зове као ја, а не ја као он! И можда је он твој председник, мој није!“ - шта ли сам сад хтео да кажем...

- „Па он је председник Србије...“

- „Можда твоје, моје не!“

- Тамара ме гледала збуњено и у неверици.

- „То није моја Србија! Моја Србија је земља у којој живе добри, поштени и честити људи, земља рока, хип-хопа, и осталих прогресивних квалитетних музичких праваца, а не шлајма, криминала и осталих кич гована која плутају по тој вашој Србији. Ја сам, бре...“

- Више нисам знао шта причам, ни куд води овај разговор. Ка коитусу сигурно не, зато сам одлучио да политику земље препустим забораву и сместим је у фасцикли „дед греив ситјуеишн“, и опустим се уз Тамару Родригез. Рекао сам јој:

- „Само трен.“

- Измотао сам кокс из кесице, нажврљао десетак линијетина, сви смо се послужили, затим је Урке ролао буксне, а Јана сипала пића.

- „За мене ђус-вотка!“ - рекох Јани док сам чепркао по рачунару, тражећи одговарајућу музику за одговарајући амбијент. Журка мора да крене. Потребан ми је ритам како бих с Тамаром алијас Родригез променио тему, ако може без речи. Да се чују само самогласници и то сви, нек их распоређује како јој воља, а може и који сугласник, рецимо м и х. Тамара је рекла „и мени ђус-вотку“, и то је био добар почетак. Урке је с Јаном дељао Узо. По фолдерима сам закључио да су девојке биле од наше касте, мислим врло сличног музичког укуса, као што је мој и Уркетов. Кликнуо сам фолдер Умек, бацио га у винамп, опиздио сараунд, и журка је моментално кренула. Јана је скочила с кревета и кренула да заводи Уркета својим телом Марије Јакшић, Урке јој се одмах придружио и већ је почео да је ваћари, Јана се није бунила јер је већ увелико шибао кокс чији је рад појачавао Узо. Дакле, смор је нестао и кренуло је ШИЗЕЊЕЕЕЕ!!! Пришао сам Тамари и сео крај ње, много ближе но малочас.

- „Хоћеш да играмо?“ - прскопљувала ме Тамара због прегласне музике.

- „Не! Ја играм само кад не знам за себе!“

- „Зашто?“

- „Зато што не волим да играм!“

- „Зашто?“

- Превише зашто, превише прскопљувачине и морао сам да прекинем с тим. Инмедијатаменте!

- „Мислим да би твој језик био много лепши и укуснији у мојим устима! Уво нема тај сензибилитет као језик!“

- Две секунде касније Тамарин језик већ се трљао с мојим и то дубоко у мојој усној дупљи. То је више личило на рат. Мој језик је бранио мој гркљан од агресивног Тамариног подугачког језика којим је покушавала да ме удави, али буквално. Дринкали смо, коксали се, палили буксне, крљали се језицима и ваћарили. Ништа мање за нама нису заостајали ни Урке и Јана. С тим што је луда Ксалолчина Јани већ раскопчао брус и кренуо с живим додиром. Тамарин и мој телесни додир, још увек је био посредан, сем језика, који су се међусобно балавили с коктелом укуса разних опијата. Последњег чега се сећам, био је призор Тамариних сисетина у мојим рукама, а онда... Мрак.

... Окренуо сам голфа и полетео према згради. Једва сам извукао оне јорговане из голфа, затворио ауто и успентрао се на четврти спрат, грлећи чврсто онај букет, букетерину у ствари, уз себе, како бих упио њен благи мирис и њиме, са своје коже, отерао Дашин парфем. Само да ме Марина не провали. Ако и њу изгубим, убићу се.

- Зазвонио сам. Чуо се шкљоц браве и врата су се отворила. А у ходнику, Марина. Та слатка мала Мариница. Гледао сам је кроз оно срање од јоргована и нисам могао да се помакнем. Нисам могао да се макнем с јебеног фак оф крпарчета на прагу мог стана, кога је, узгред, направила, специјално за мене, једна моја ортакиња из краја,  због јебене савести која је јебено кренула да ме прождире као тигар антилопу. Гризе, комада, дроби, жваће оним преоштрим чељустима, а ја крив, крив, гилти, гилти... више не знам ни по којим све тачкама. А да, прељуба. Па ми Срби смо, бре, ту заповест прецртали још 627 године, кад се први пут појављујемо под тим именом. Одвојили смо се од племена Јужних Словена, наше ново племе добило је назив Сораби, Серби, Срби и ома фикете заповест намбр севен. И шта кој курац сад хоће та савест од мене по том питању након 1384 године? БИП ли јој га материна она филистарска!

- „Шта чекаш? Ајде упадај!“

- Једва сам прекорачио праг. По оном ходнику ходао сам ко по жару, а изнутра, тамо негде у души, пршти ко нуклеарни рат. Кокс! Да! Он ће прекинути ово мрцварење. Има се нашмркам ко битанга и адио савести! Буквално сам угурао Марину у собу оним јоргованима, утрапио јој их у руке и рекао да одмах напуни неку велику вазу, јер јоргованима хитно треба вода, као, не могу без ње дуже од два минута. Де ли се тога сетих...? Ал је упалило. Марина се дала у потрагу за вазном, коју ми највероватније немамо у кући, а ја се закуцао у клоњу и кренуо да дељем линџе све док она прождрљива савест није престала да ме глође. Ондак сам ка нов изашао из купатила, и ноншалантно се дао у потрагу за Марином. Она није успела да нађе вазу, па наравно кад је и немамо, али је зато нашла неку пластичну кофу, пластикарију барем имамо колко ти муда хоће, напунила је водом и у њој сместила јорговане. А кофу с оноликим јоргованима на сред кухињског стола. И сад нема секса на кухињском столу све док глупи јоргован не увене. А кад ли ће, јебеш ли му матер. А све сам то смислио ја. Наивчина, и то она, највећа!

- „Баш је лепо цвеће. Хвала ти!“

- „НЕМА НА ЧЕМУ!“ - рекох с Хекторовим мудима.

- „Зашто вичеш?“

- „КО ВИЧЕ!!“

- „Напуцао си се коксом, па више ни разум немаш!“

- „Опрости ми Маринице!“ - рекох умиљат ко маче с мудићима ко у зеца.

- „Ајде да видиш моје изненађење!“

- Марина ме ухватила за руку и повела у спаваћу собу. Очекивао сам ултра супер тоталитарно ненормално зајебан секс после кога нећу моћи да дигнем патку три дана, а кад су се врата спаваће собе отворила, и када смо се ми ушетали у њу, Марина је стала испред неке црвене мараме под којом се нешто скривало. Ништа ми није било јасно. Марина се задовољно смешкала. Чекао сам да склони мараму и открије то изненађење.

- „Јеси ли спреман?“

- „Јесам.“

- Марина је свечано смакла црвану мараму и у мој поглед угравирао се огромни кавез с две мале птичице у њему. Једна је била бледожућкаста, а друга зеленкасто жута. Згрануо сам се.

- „ШТА ЈЕ ТО??“

- „Па канаринац и канаринка! Видиш ваљда. И немој да се дереш, престравићеш их!“

- „ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ! ОДМАХ!“

- Марина је била у чуду.

- „Шта ти је, човече? Купила сам их да те изненадим. Оне су симбол нас.“

- „Какав симбол?“

- „Канаринац и канаринка живе заједно, у пару, баш као ти и ја. Нераздвојни су и нежни једно према другом. Толико су везани једно за друго, и толико се воле, да се, не дај боже, којим случајем деси да једно од њих угине, ово друго убрзо умире од туге. То је љубав!“

- „Јел ти то продавац-мучитељ тим срањима напунио главу? Па наравно да липше кад сте га смотали у кавез! И тебе да неко метне у тај кавез и ти не би дуго трајала! Вади их напоље и пуштај на слободу! Сместа!“

- Био сам неконтролисано бесан и нисам ни знао шта говорим. Марина је стала испред кавеза и штитила птице.

- „Јел знаш колико сам их скупо платила?“

- „СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ! ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ!“

- „Нећу! То су моје птице и оне остају овде!“

- „Е неће моћи!“

- „Е моћи ће!“

- „Е неће!“

- „Е хоће!“

- „Неће!“

- „Хоће!“

- „НЕЋЕ!!!“

- Пуко ми је кур и одлучно сам кренуо у ослобађање заробљених птичица. Марина није хтела да се склони од кавеза и дозволи ми да ослободим птице, које су се од наше дреке поплашиле и згугуриле једна у другу у ћошку кавеза. Скочила је на мене и почели смо да се боримо. Ја сам хтео да отворим вратанца кавеза, она ме спречавала у томе. Некако ме оборила на кревет и легла преко мене. Није ми био циљ да се разрачунавам с пошашавелом заштиницом кавеза илити вербално-садистичким чуварем заточених птица, већ да ослободим те јадне и преплашене птиће и дам им слободу.

- „Бог им је дао крила да лете, а не да их ви нељуди трпате по кавезима!“

- Говорио сам Марини док сам десном руком покушавао да дођем до вратанца кавеза; мало ми је хвалило, можда који сантиметар.

- „Ти си луд! Ми ћемо да их пазимо и негујемо! Овде ништа не може да им се догоди, а напољу може свашта!“

- А онда ми је на памет пала страшно добра идеја.

- „Бирај!“

- „Шта да бирам?“

- „Или те птице пуштамо на слободу, или им се и ти придружујеш, па да видиш како изгеда кад си нечији заточеник!“

- „Како то мислиш?“

- Више се нисмо борили. Марина је и даље седела преко мене, гледала ме прекорно с висине, а ја сам из подножја покушавао да преокренем ситуацију.

- „Ако те птице остану у том кавезу, онда и ти остајеш с њима у овој соби. Добићеш решетке и на вратима и на прозорима, храну и воду ћу да ти протурам кроз решетке па ћеш да видиш како ћеш да пропеваш од муке. Исто ко и птице!“

- „Птице певају од среће, а не од муке, тупаџијо!“

- „Само слободне птице певају од среће, заробљене не! Само незналице и садисти мисле да је цвркут заточених птица песма срећних птица. То је њихов вапај. Мелодијом траже слободу, али их ви не разумете, јер сте слепци и мучитељи. Желите да вам певају, још и уживате у томе, а не схватате да је то њихово мелодично цвркутање заправо ламент за слободом!“

- Марина је ућутала и замислила се. Изгледа да сам је поколебао.

- „То су моје птице и оне остају ту где јесу! И тачка!“

- Ипак је нисам поколебао. Само је себи дала предах за коначну одлуку.

- „Онда и ти остајеш с њима у соби! А решетке добијаш колико сутра!“

- „Онда ја одлазим одавде са својим птицама и то сместа!“

- НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ..... Јебем ти Борисе твоју страшно глупу идеју!

- „Добро! Птице остају!“

- Марина ме гледала неповерљиво, као и оног дана кад смо се први пут срели.

- „Не желим да те изгубим... Ако желиш птице, имаш птице.“

- „Сигурно?“

- „Сто посто!“

- Кур мој сто посто. Чим Марина ујутру запали на арбајт, ја отварам све прозоре свог стана, отварам врата птичјег казамата и пуштам их на слободу. Оправдање за нестанак канаринке и канаринца, смислићу у међувремену.

- „Добро. Онда још остаје само да им дамо имена.“

- Па ова није нормална! Даје птицама имена! Она жели лично да их крсти! Умислила мала да је кум, поп, или ко већ. Е, не може!

- „Шта ће им имена!? То су птице, раса - канаринац. И то је то!“

- „Морају да имају имена! Како ћемо да их дозивамо, како ћемо да им се приближимо ако им ни име не дамо?“

- Опичена, луда, поремећена. Сто посто.

- „Добро. Крсти их.“

- Ионако ће сутра, раном зором, одлетети у слободу. Хе, хе, хе...

- „Ја ћу њој дати име, а ти њему.“

- „А како знаш ко је она, а ко он?“

- „Продавац ми је реко да је ова бледожута женка, а овај зеленко је мужјак!“

- „А како тај продавац то зна?“

- „Па он ради с птицама већ 20 година! Све зна о њима!“

- „Тај продавац је содомиста! Чачкао је полне органе јадним птићима да би установио ко је мужјак, ко женка! Мајке му га ненормалне набијем! Због таквих ће ова Србија да постане Мртво море!“

- „Ај не сери више него смишљај име зеленку, а ја ћу њој.“

- Марина је задовољно сместила своју гузицу на француски лежај и већ вртела по мислима имена и одабирала неко којим ће крстити ону јадну канаринку. Ја нисам ништа смишљао. Лупићу било које, чисто да задовољим Марину, а сутра пуштам птице аут. Замолићу их да опросте Марини и мени за све ово мучење које смо им приредили, и рећи ћу им да прокуну оног птицопрофитера, да одлете до те његове содомија радње и да побуне све птице против њега, да га очерупају до коске! Тог потомка Гоморе, мајку му његову!

- „Нека се зове Аурора! То је римска богиња зоре!“ - рече кума Марина.

- „Па што јој не надену име Зора? Канаринка је српкиња и треба да носи српско име, а не римско!“

- „Зваће се Аурора и тачка!“

- Ух, како ми ида на... живац!

- „А како ће да се зове зеленко?“

- „Чича!“

- „Како?“

- „Шта како? Зваће се Чича!“

- „Зашто Чича?“

- „Због Чича Драже! Нашег српског ђенерала!“

- „Ко ти је па тај?“

- „Е, незналицо једна. То је највећи српски херој другог светског рата! Био је учесник и у првом светском рату. И у првом и у другом светском рату борио се против окупатора, борио се за свој народ, за своју отаџбину и за свог краља коме је положио заклетву, а овај лицемер га издао. Продао га комуњарама. Тај Чича је рекао једну историјску реченицу: „У српском речнику реч капитулација не постоји!“ И тако је и било, све док га комуњаре нису заробиле, а не би га никад заробили да га она вашка од Черчила није продала, они смрадови из есадеа, и његови људи, и то баш они којима је највише веровао. Комунисти су му шатро судили, премда се коначна пресуда знала и пре тог лицемерног, злочиначког, и импровизованог квази-суда, и пресудили му. Убили га, пре тога су се иживљавали над њим, мучећи га зверски свим и свачим, и на крају га здробљеног гурнули у кесу и затрпали ко зна где. И дан данас се не зна где је његов гроб. А колико је био велик тај Чича показаћу ти у књигама, имам све о њему, све што комуњаре нису успеле да униште. А скоро су процуреле и неке нове информације, тако да сам и то прибележио и ставио у своју личну архиву о правим српским јунацима, а не злочинцима! Чича је био херој, а Тито злочинац! А...“

- „Ти си луд! Место да му даш неко лепо, занимљиво име, ти си га назвао Чича. Ја сам мојој канаринки дала име Аурора по римској богињи зоре! А шта си ти урадио? По коме си ти дао име канаринцу...“

- „По српском богу слободе Чича Дражи! Има да се зове Чича, и тачка!“

- Жешће сам се утриповао с овим крштењем наших птића. Кокс ме шибнуо по мозгу и ја сам утриповао да се наш Чича реинкарнирао у канаринца, да је неком чудном путањом судбе, нека виша сила одвукла Марину у ту радњу и да је њој птицомучитељ утрапио те птичице, које је шашава Марина донела у наш дом. Бленуо сам у оног канаринца и одједном је почео да ми се привиђа Балкански орао. Растао је тај канаринац и прерастао у њега, и добијао Чичин лик. Видео сам га! Управо га гледам! То јесте наш Чича! Извршио је реинкарнацију и вратио се у облику канаринца, јер као друго биће није могао; убили би га опет, потомци његових џелата би га препознали и опет би га убили. Зато је он заметнуо трагове, претворивши се у канаринца. За живота, док је био Драгољуб Дража Михаиловић, није био слободан ни једног секунда, а сада јесте. Сада је канаринац, има крила, жели да у свом другом животу, или трећем, буде слободан. Да барем једном буде слободан. И биће! Ја ћу лично дати слободу мом канаринцу Чичи, мом Чича Дражи, нашем ђенералу, хероју, нашем Балканском орлу, нашем Горском цару, нашем богу слободе! Чича, још колико сутра бићеш слободан! А ја ћу оном Крцуну да јебем све по списку, само кад одем у пакао. Наћи ћу их све, све до једног, и гузићу их, ва вјек вјекова! Јебем ли им сису комуњарску! Тако ми Бог помогао!

- Марина је дозивала своју Аурору и нешто јој шапутала, а ја сам намигнуо Чичи, и отишао да нешто бацим у кљун. Био сам гладан ка међед. Ово расправљање и хрвање с Марином, као и оно карање с Дашењком, скроз ме изгладнело, црева су ми се слепила ко солунцима. Чепркао сам по кухињи и тражио неку вечеринку, али нисам успео да нађем ништа спремљено.

- „МАРИНА! ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ?“

- „Пссссст, будало. Поплашићеш нам птице. Имаш макароне у рерни. И немој више да се дереш!“

- „Нећу, љубави.“

- Али ћу зато сутра да скачем од среће. Пуштићу Чичу на слободу! Пуштићу и ону Аурору, нема смисла, мора и Чича нешто да јебе. А можда је Маринина прича о тим канаринцима тачна. Оно умирање од туге због изгубљене љубави и то. Да. Пустићу их обоје у слободу, да лете где год хоће и уживају ко људи, бре! То јест птице. БРЕ!

- После вечере, Марина је била презаузета птицама те нисмо могли да се сексамо. Она је ћућорила с њима, ја сам се окренуо на другу страну и покушавао да заспим. Ал курац! Ко да заспи поред полуделе Марине? Причала им је свашта, шапутала им, дозивала их, хранила... Опичена, бре, равно до скроз!

- Аурораааа... ћућућуууу, ћућућуууу.... Аурорааааа.... ћиу ћиу ћуууу.... ћиу ћиу ћууууу... бубу, бубу, лет, лет...“

- Нисам више могао да издржим. Осећао сам како ми прскају нерви по глави, како ми се под кожом на лобањи дују вене, и како ће експлодирати сваког секунда. Скочио сам са кревета, зграбио чаршаф и јастук....

- „Псссссссст... Полако, немој да их плашиш.“

- У насврдлам ти га у... мх.... отишао сам у дневну собу, и закуцао се у тросед. Заспао сам после две секунде.

                                                                 Наставиће се...

- Прошло је тачно 3 месеца, 12 дана, кусур сати, ресто минута и ситниш секунди од кад је Марина започела апстинирање. Све је текло по договору. Марина је редовно узимала терапију, коју сам ја повећавао за по десет капи на свака десет дана, а онда сам почео да је смањујем до коначног престанка, повећавајући јој дозу бенседина, 2 ујутру, 2 подне, 3 увече плус по један мапротилин јутро, подне, вече. Пушили смо траву, али у контролисаним количинама, а њој сам забранио алкохол, сем пива; имала је право само на три лименке. Био сам стално поред ње, слушао је док ми је признавала све оно што је мучи у датом моменту и на који начин је мучи, о чему размишља и тако то, после чега смо се заједно договарали шта би било најбоље да урадимо како би она прегурала налете психичких криза, физичке више није имала, које су постајале све спорадичније; вероватно због пива и вутре. Успешно смо изгарали и пребродили све олује њених душевних мука и немира. Доп тестове сам јој радио изненада, чини ми се кад се најмање надала, али их никада није одбијала. Радила их је преда мном, а сад јој је то постало чак и занимљиво, јер смо били пар, па би после тестирања, које је говорило да је Марина чиста ко суза, наравно што се допа тиче, имали жешће зајебан секс на разним местима. Занимљива је била веш машина у току центрифугирања, фотеља на хангар-тераси, неизоставни кухињски сто, унутрашњост ормана, хауба голфа крај Јужне Мораве, поткровље у мојој згради на пољском кревету и незаборавни секс у бункеру у поноћ кад тамо нема ни живе душе, сем савесног стражара који гледа свој посао док савесно обавља свој посао. Увек га частим пљеком и пивом зато што не трпа нос тамо где му није место. Марини сам касније смањио и таблетирање, пила је само бенџеве и то ретко, углавном пред спавање, једну таблету од 5 мг. Кокс је узимала једном у три дана, само по једну малу линџу и то тек кад би упадала у неки бедак, али је зато љуштила пивчугу и вутру, мада сам и о томе водио рачуна. Понекад би претерали и с коксом, и с пивом, и с вутром, ал јеби га, живимо у Србији, а не у Швајцарској. На крају свих крајева, Марина је жива, не узима доп, нити више размишља о њему, сваки дан јој је занимљивији од предходног, а мало се и угојила, пролепшала, а и сисићи су јој припорасли. Премда су се мени више свиђали они њени, први, које сам упознао, али мајка природа ради свој посао и ја ту ништа не могу да учиним. И кад мало боље размислим, Марина је, у ствари, сада лепша но икад. Ускоро ће напунити 18 година и ја више нећу бити педофил. У ствари ја и нисам педофил, то ми је онај глупи Урош нешто увртео у мозак. Ја, бре, нисам старкеља који има болесне нагоне ка дечурлији! Ја имам 27, Марина 17 година, још малкице па 18, живимо заједно, радимо заједно, заљубљени смо једно у друго и ја ту не видим ништа незаконито ни противприродно. И нека га дува Урош, набијем га на курац ја! И то баш! До простате! И шире! Односно, дубље!

- Елем, све је било супер, и посао, и живот с Марином, чак је и мој живот добио неки смисао, и све је било факинг инкредбл фантастик, све до јутрос док нисам добио Дашину поруку. До сада се уопште нисмо чули, видли смо се три-четри пута и то у пролазу, оно, „здраво, здраво, како си, шта радиш“, и слично, све као што смо се договорили, али је јутрос стигла порукица. Дашењка је положила један зајебано тежак и напоран испит код неког професора говноједа и ситничара, и желела је да тај успех, ту њену седмицу, прослави са мном, како је рекла, по првој тачки нашег првог статута. Нисам знао шта да јој одговорим. Седео сам у фотељи и буљио у кактус пузавац. Искрено, желео сам да одем на ту прославу њене седмице, али нисам желео да преварим Марину, премда се Марина и ја никада нисмо договарали о том варању, неварању, како год се то звало. Живимо заједно и верујем да се у Марининој глави подразумева седма божја заповест, значи : НЕ КРШИТИ ЈЕ НИКАКО! Марина је, док сам живео с Дашом, пристала да буде, како је сама казала, друга, и да јој то одговара, међутим, сад живим с Марином, она је постала прва и једина, јер друге нисам имао. Нисам се виђао ни са једном девојком од кад сам с Марином, значи ниједном је нисам преварио. И чини ми се да, штавише, о томе уопште нисам ни размишљао. Поред Марине имао сам све што ми је у животу било потребно и варање ње, уопште ми није падало на памет, ако ја памети уопште и имам. Али је сада стигла порукица с примамљивим садржајем и мене је то почело да чеша по глави, оној доњој. Зна мазга зажуљена какав рад има Дашењка зато се и срди што се ја предомишљам. Набутам му га...

- Марина је зором отишла скутером у бункер да шљака. Купили смо тај скутер због малог јубилеја, тромесечног Марининог недружења с хорсом, положила је онај ПСП, и њиме сваког јутра ишла на посао. Добила је ту повластицу од мене да може сама слободно да одлази на посао и да се сама враћа. Ја сам полако стицао поверење у њу, а она ми је узвраћала тако што ништа није узимала без моје дозволе; Кркица ју је још увек држао на оку; то ми је био онај кец из рукава. Јеби га, што је сигурно - сигурно је, нема шта. И тако сам ја остао сам на гајби, и тако је дошла та порука...

- Нисам знао шта да чиним. Док сам сисао џ и конфронтирао се с курцем, распредајући о могућим нежељеним последицама, он је тврдио да их бити неће, ја сам де јуре говорио да ће их де факто бити, стигла је још једна порукица.

- „Борисе, одговори! Да или не! Немој да ми квариш тренутак!“

- А онда сам се сетио да Даша још увек код себе има кључ моје гајбе, а ја сам на то био потпуно заборавио.

- „Да. Кажи где да те покупим?“

- „У Рупи сам с неким друштванцетом. Прослављамо због наших успеха. Дођи да попијемо неко пиће, а онда ме одведи тамо где до сад никад нисам била.“

- „Нећу. Изађи из тог сељоберског шатро кафића за десет минута. Чекаћу те преко пута.“

- Спремио сам се и изашао из стана.

- „Ти си сељак, кафић је супер.“

- „Вероватно ми чукунпрађедови корени вуку из неког села са подручја Краљевине Србије, и можда сам потомак неког сељака, али нисам сељобер. Ја сам рођени лесковчанин, градско дете, и не залазим по тим сељоберским рупетинама само да бих био виђен од стране малограђана којима је то једини смисао њиховог јадног живота!“

- Стартовао сам голфа и кренуо.

- „Па и ја сам рођена у Врању, а то је град ако ниси знао!“

- „Па?“

- „Па и ја сам градско дете и нисам сељанка!“

- „Нисам реко да си сељанка него сељоберка, а то је велика разлика!“

- Заобишо сам ТЦ Пијаца, јер ми је малерозна, и заобилазним друмовима сам се докопавао центра града.

- „Врање је град, а не сељоберска насеобина, а ја сам градско дете, а не сељоберка, простачино једна!“

- „Врање јесте град, ти јеси градско девојче, предивно девојче са савршеним дупетом, али си сељоберка, јер се моташ и завлачиш по сељоберским кафићима.“

- „А ти си затуцан, заостао у средњем веку! Не излазиш у град, не излазиш у кафиће, у дискотеке... Сав нормалан свет излази, само ти не. Запитај се у коме је проблем? У теби или у нама?“

- „Ја сам ненормалан и јебе ми се за сав ваш нормалан свет! И јебе ми се за те ваше усране кафиће и ту вашу урбаност! Мајке вам га урбанохајванске набијем!“

- Упаркирао сам се испред Дома културе, тамо где паркирање није дозвољено; упалио сам сва четри како бих дао сигнал пандурима да сам ту само који тренутак.

- „Ма иди тимари коње! Више ми ниси потребан. Прославићу своју седмицу с неким другим!“

- У све ти јебем...

- „Испред Дома културе сам. Изађи из тог неосељоберизма, имаш два минута и ни секунд више. Ако те нема за два минута ја одо!“

- „Иди, баш ме брига! Овде бар има фрајера колко ми дупе хоће!“

- „Вероватно слични оним сокобањским. Ал добро, то је сада само твоја ствар. Само ми пре тога врати кључеве од гајбе.“

- „Има сличних, и још горих, то је тачно, али сам ја онда извукла поуку и сад само шацујем оригинале. Један ме управо мерка."

- Каква кучка, човече...

- „Е, зајеби ме с твојим игрицама! Заболе ме ко те мерка и заболе ме с ким ћеш да се јебеш због твоје седмице! Изађи и донеси ми кључеве од гајбе!“

- У том ето и пандура...

- „Господине, овде је паркирање забрањено! Молим вас да померите возило!“

- Јеботе, јел ја све ово сањам? Јесам ли ја то у Моровој Утопији? Не! Ја сам у Лесковцу, у Србији, и испред мене не стоји пандур, већ полицајац. Ово је занимљиво, ово је за Гиниса! Ово је чудо! Ово је за историју!

- „Знам, знам, позорниче! Одмах се склањам, само да ми другарица донесе кључеве од стана. Грешком их је узела. Само минут, ако није проблем?“

- „Добро. Имаш минут, али после тога мораш да се склониш, јер ћеш онда мени да направиш проблем.“

- „Нема проблема! Минут, и палим!“

- Учтиви полицајац је климнуо главом и прешао преко пута. Јебеш ми матер ако ово није неки изрод пандурске касте. Први пут ми очи виде правог полицајца. Испоштоваћу га. Заслужио је. Минут, и палим.

- „Дашо имаш 40 секунди да ми донесеш кључеве од гајбе, а онда иди где год хоћеш!“

- „Јеби се!“

- АААААААААААААААААААААА........

- „Дашо, 20 секунди. Немој сад да ме дркаш. Кој ти је курац? Што си ме уопште звала?“

- „Немој више да ме узнемираваш. Кључеве ћу ти оставити код Уроша. Иди копај кукуруз.“

- ААААААААААААААААААААААА.... Јебем ли јој све по списку ненормално!

- „За ово ћеш да ми платиш!“

- Стартовао сам голфа и уклонио се са места где је било забрањено паркирање. Испоштовао сам учтивог полицајца, а у себи сам одлучио да Даши јебем матер због ове испале.

- „Реци то мом новом дечку. Може да ти плати у ратама, а може и одмах.“

- „Набијем на курац и тебе и њега! То ми је хвала за све. Пичко једна!“

- Упаркирао сам се на паркингу преко пута Народног музеја, извадио лобеску, нашмрко се ко мамлаз, потом сам изашао из голфа и сео на клупицу у централном парку да испалим коју пљугу и да ме прође бес. Чим сам запалио цигарету стигла ми је нова порука.

- „Где си?“

- „Шта те боли сиска!“

- „Нема те испред Дома културе и лепо те питам где си?“

- „Што? Да би ме ти и тај твој фићфирић испребијали?“

- „ Фићфирић је у Рупи. Ја стојим сама и чекам тебе мамлаза да ми кажеш где си?“

- „У парку код коњића.“

- „Чекај ме. Стижем за пет минута.“

- Обавезно. Како да ноу. Одмах сам устао са клупице, отишао до голфа, извукао дизалицу из гепека и стао крај живе ограде, тачно на месту са ког сам имао савршен поглед на клупицу на којој сам требао да сачекам болесну фајтерку, Дашу Ван Дам, и њеног фићфирића, вероватно набилдованог Хулка који треба да ми наплати одмах, пошто су оне рате, колко контам, испале из комбинације. Нарољали су се алкохолом па би сад на мени да испробају своје нове вештине. Па може, ал јуче. Сад ја имам дизалицу у рукама, њоме ћу да пребијем Хулка, све док не почне да сере пролив, а њу ћу да уклешем у коњиће. За сва времена! Доста сам ја јео батине, сад је ред на друге. Стајао сам и чекао, осматрајући ситуацију. Даша се појавила пет минута касније, сама, као што је и обећала. Стала је крај клупице и тражила ме погледом. Она је тражила мене, а ја Хулка. Но, од Хулка није било ни бркова, те сам ја вратио дизалицу у голфа и, с рукама у џеповима, упутио се ка Даши. Стао сам на два метра од ње и рекао јој:

- „Врати ми кључеве!“

- „Ајде не сери! Води ме негде.“

- „Не желим више ништа да имам с тобом! Врати ми кључеве и збогом!“

- „Ево ти кључеви, јебали те кључеви!“

- Даша је извукла кључеве од гајбе и гађала ме њима. Срећом, промашила ме. Пролетели су ми покрај левог рамена и пали на плочнике. Брзо сам их покупио и још брже хтео да се изгубим из парка, али сам се на секунд осврнуо ка Даши, чисто ради предострожности, да ме не скења с леђа, међутим, угледао сам Дашу како седи на клупици и плаче. Зашто ли плаче сад? Можда се претвара? Ложи ме знам. Навлачи ме ко куртон. Чим женско жели да у мушкарцу изазове саосећање, оно крене са својим сузама и мушкарац се на ту удицу упеца ко сомина. У 98% случајева женске сузе су лажне. То им је главно оружје кад желе да те ражале. Али, оно јебено „али“, остају оних искрених два посто. То су оне искрене женске сузе. Ал ајд сад ти буди паметан па провали које су искрене, а које лажне. Сузе су сузе, исте су све. И боја, и величина, једино количина варира, мада и ту ниси на чистац, јер оне могу да рондзају сатима. Одакле ли им толке сузе? И зашто бог није нама дао толику количину суза па да ми цмиздримо, а да се оне над нама сажаљевају? Зашто? Ово није фер. То је неправда! Ем имају пичку, ем имају сисе, ем имају та савршена дупета, а сад још и сузе. Па добро, бре, драги боже, где ће ти душа? Шта ми мушкарци да радимо? Зар хоћеш да сви постанемо педери? Е, животе, јебем те у век...

- „Шта ти је? Што цмиздриш?“

- „Шта те брига! Ајде губи се!“

- А и тај њихов глас кад плачу... Грца, мајке му га собујем, и реже те директ у срце. Пришао сам Даши и сео на клупицу.

- „Шта је било?“

- „Ништа...“

- „Па кад је ништа што онда слиниш?“

- „Сви сте ви мушкарци исти... Сви само желите да појебете нешто. Само вам је то у глави. Ма каква глава! Ви курцем размишљате, а не главом...“

- „Па добро, то у већини случајева јесте тако. Ал нису сви мушкарци исти Дашо!“

- „Јесу! Сви су исти!“

- Више није плакала, сад је била бесна.

- „Сви су исти! И ти си! Сви сте исти!“

- „Нисмо, Дашо, сви исти. Ето, рецимо, ја се разликујем од осталих. Ја сам мамлаз!“

- „И да знаш да јеси!“ - насмешила се.

- „Ја или налетим на мамлаза, као што си ти, или на неке дебиле који само желе да ме стрпају у кревет. Нико ме не гледа као девојку, као везу... И ја хоћу да имам неког, неку везу... стабилну везу, која има перспективу...“

- „Нема данас ни стабилне ни перспективне везе. Свет је полудео. Нико никог не јебава ни два посто. Чим наиђе прва препрека сви беже куд који. Нема толеранције, нема компромиса. Јеби га, то ти је реалност...“

- „Еј, бре! Ти сад требаш да ме тешиш и умирујеш. Да ми кажеш како ћу и ја једном наићи на свог принца, а не да ме још више убедачујеш!“

- „Нисам ти ја другарица, знаш? Нећу да те лажем. Тај твој принц постоји само у бајкама, а живот није бајка него казна. Крв, сузе и бол, то ти је живот!“

- „Мамлазе песимистички!“

- „У јеботе! Па ја сам заборавио!“

- „Шта?“

- „Да живот има још нешто!“

- „Шта? Рачуне, кирију, ратове...“

- „Не. То спада у крв, сузе и бол.“

- „Па шта онда има, а да није црно?“

- „Па има СЕКС!“

- „Е, проста масо. Па ја због тога и плачем! Сви само тражите секс! А где је љубав?“

- „Јебем ли га. Изгледа да је избрисана из људских сећања.“

- „Јак си ми ти утешитељ...“

- „Ма јебеш то! Него... Ајмо ми на по једну линџу, да избришемо тај бол из твоје душе, па да се бацимо на секс! Кад већ нема љубави барем има карања!“

- „Дај шта даш... Ти си ми бар сигуран. Јеси мамлаз, али на тебе увек могу да се ослоним. А ако ме не слушаш, једноставно те пребијем и ћао!“

- „Море пичка ли ти материна!“

- Даша се кикотала док смо одлазили ка голфу. Сели смо у ауто, напрашкали вене и одвезли се на врх Хисара и упаркирали крај репетитора. Даша се одмах пребацила на задње седиште и кренула да се свлачи. Ја сам закључао сва врата и пустио Динг Донг, Нисам под либелу. Затим сам се свукао и бацио на задње седиште где ме је већ чекала гола, врела и распомамљена Дашењка с оним њеним телом ђавољеве мустре. Како је направише тако савршену, пизда ли им материна! У ствари, бог их благословио! И њу и њене творце...

- Вазда је секс с Дашењком био догађај, али овај је био некако другачији. Даша ме пустила да јој радим шта год сам хтео. Прво је пало једно добро пушење, све до сврша, потом по једна цигарета, па још по једна линџа, а онда дуел мог фалуса и њене вагине, у разним положајима, то јест позама, њен сврш, мој сврш, пљуга, линџа, и на крају понуда од стране Дашењке коју никако нисам могао да одбијем. Понудила ми је гузу и пружила лубрикант. Што ми то нешто познатооооо....!! Даша се разгузила плус је трљала клиторис, а ја сам се разјебао ко ненормалан, ко да нисам под либелу. Јеби га, хватао сам и ритам и текст песме, коју сам поставио на рипит:

- „Нисам под либелу, можда није прави падеж, ако ти се не свиђа ова песма наша... АЛЕ АЛЕ АЛЕ АЛЕЕЕЕЕЕ.... мозак ти је као овај мој младеж, мали, смисао за смешно теби фали...“

- „НИСАМ ПОД ЛИБЕЛУ ДАШООООО....“

- „ЛИИИ... БЕЛААААА.... аааааах...“

- Дашењка је свршила, аген, а и ја сам. Моје семе се распрскало на све три стране задњег седишта и прозора мојега голфа, а Даша је бацила пар капи, оног њеног срања, међу своје ноге. И кучка ми зафлека седиште. Брзо смо се пребацили на предња седишта и обукли. Нагазио сам голфа и забили смо се у прву перионицу.

- „Молим вас једно детаљно чишћење унутрашњости аутомобила!“ - рекох и цигарету припалих.

- „А хоћете да вам га оперем и од споља?“ - упита зелени и глупи перач аутомобила.

- Не мораш, синко, Дашењка је то подробно исполирала.

- „Може, може. Једно детаљно и комплетно. Хоћу да сија! Плаћам дупло!“

- Синак се бацио на прање аута, а Даша и ја смо седели на неким столицама и ћутке палили цигарете. Зазвонио ми је телефон. О не. Мој кућни број.

- „Да?“

- „Где си?“

- „У перионицу.“

- „Па шта радиш тамо?“

- „Перем муда! Шта могу друго да радим у перионици сем да перем ауто!“

- „Чекам те ко блесава, већ два сата! Где си био до сад?“

- Јебао сам Дашу!

- „Лутао сам по граду, тражећи за тебе најлепши букет јоргована! Одушевићеш се кад га будеш видела!“

- Даша ме подјебавала. Гурала ми је прст у нос.

- „Ајде пожури! Спремила сам и ја теби једно изненађање. И ти ћеш да се одушевиш!“

- „А какво изненађење?“

- „Па ако ти кажем, онда неће више бити изненађење. Ајде пожури!“

- „Стижем!“

- Позвао сам такси, тутнуо Даши пет сома динара у руке и рекао јој:

- „Молим те, нађи ми те јорговане. Нек букет буде раскошан!“

- „Ма немој! Шта сам ти ја, слушкиња?“

- „Пријатељ. И молим те помози ми.“

- Такси је стигао, Даша је узела лову и ушла у такси.

- „Пожури само, молим те!“

- Даша ми је намигнула и нестала заједно с такси возилом.

- „Брате, убрзај то прање, молим те! Гори ми под ногама!“

- Дечко је завршио за десетак минута, рекао „500 динара“, дао сам му црвену и испаркирао ауто из перионице. Два минута касније стигла је и Даша с неким огромним белим срањем.

- „Шта је то, јеботе?“

- „Јоргован, кретену!“

- „Лепо мирише, некако благо...“

- „Ајд не сери него плати таксисти!“

- Таксиста је рекао „370 динара“, дао сам му 400, и сео за волан. Даша је сместила онај јоргован на задњем седишту и села на сувозачко. Кренули смо.

- „Камо кусур од 5 сома?“

- „Ко те јебе, треба ми лова. Сутра идем за Врање.“

- „Па какве везе ја имам с тим?“

- „Па ти си ми пријатељ и управо ми помажеш тако што ми дајеш новац за карту и још неке ситнице.“

- У мамицу ти џепарошку!

- „То, бре, није пријатељство, то је черупање!“

- „Не сери! Треба ми и нека козметика, али хоћу оригинал!“

- „Оригинал си добила у чмар!“

- „Е, сељачино једна.“

- Даша је нажврљала на неки папирић списак оригинал продуката за негу лица и тела и рекла да јој то донесем ујутру у студењак, јер после подне има аутобус за Врање с којим жели да оде, како би имала времена да поседи кући са својима и да увече изађе у провод. Готово да ми је то наредила.

- „Добићеш ујутру, и козметику и курац!“

- „Важи!“ - насмешила се, цмокнула ме у образ, изашла из голфа и нестала у Уркетовом дворишту....

- „Слатке мале малолетнице, а?“ - подјебавао је Урош моју маленкост.

- „Ја мислио да ти ту малу хоћеш да лечиш, да је скинеш с допа, а ти јој скинуо невиност. Излечио си је од невиности! Ти си, бре, дефлоратор! Педофил! Необуздана педофилчина! Јел знаш за ону стару: ко спава с децом буди се упишан?“

- „Ајде не једи говна више!“

- „Оу... Рече педофил и почеша се за дефлораторски курац.“

- „Урке, дувај га!“ - рекао сам му смртно озбиљан.

- „У јеботе. Ниси јој ваљда направио дете?“

- „Нисам, бре, говедо једно. И шта сереш више?“

- „Не серем него те подјебавам!“

- „Онда зајеби с подјебавањем.“

- „О не. Ниси се ваљда заљубио? Кажи ми да ниси?“

- „Јесам...“

- „Који си ти мамлаз, јеботе! Ти се, бре, заљубиш у свако друго пиче на које налетиш. Шта се то дешава с тобом?“

- „Не знам...“

- „Чекај, чекај. Јел то нешто као с Маришком?“

- „Не...“

- „Није ваљда као с Маријом?“

- „Готово идентично.“

- „Ти то озбиљно?“

- „Најозбиљније.“

- „Значи Марина?“ - упита ме после подужег ћутања.

- „Значи Марина...“

- „И где је она сад?“

- „С Кркицом у бункеру.“

- „Па зар није мало прерано да је пушташ саму? Мислим, још је ровита. Шта ако клецне?“

- „Неће. Дајем јој јаку терапију, тестове јој радим на бу, тако да никад не буде сигурна кад ћу да јој урадим тест, а и Кркици сам реко да је не испушта из вида.“

- „А што је ипак не одведеш код неког шринка, бар на неки савет и то, а?“

- „Ма који курчев савет. Којим саветом ће шринкер да јој помогне? Ти као да не знаш како иде та прича, као да не знаш како изгледа лечење наркомана у нашој надалеко чувеној болници за болести зависности! Нит имају програм рехабилитације, нит имају адекватне услове за смештај, нити су стручни, односно јесу, ал ако им платиш једну малу свотицу са много јебених нула. И шта ће она тамо?“

- „Добро, бре, опуштено. Шта се одма дрвиш кој мој? Мислио сам само да одеш по неки савет, а не да је сместиш тамо!“

- „Који савет, мајмуне? Онај из Црне Реке? Садистичко лопатање по дупету. Или можда онај из наше пандурске станице? Дављење у казану препуном срч воде, пребијање бубрега до изнемоглости, везивање букагијама...“

- Шта ти је, јеботе...“

- „Онај из уџбеника? Да тражим неку супер зајебану теорију од дегенерика што доп убризгавају у пацове и мајмуне па на томе темеље своје идиотске теорије!? Не требају ми психијатри, психоаналитичари и остала багра с дипломама за проучавање душе да ми соле памет туђим цитатима теоријских проучавања. Све ја то знам и то практично, а знаш и ти! Барем тебе не морам да подсећам на наше мртве пријатеље и наше приповести...“

- „Не мораш, брате... Све знам...“

- Урке и ја смо полили по поду за ортаке који више нису са нама и кренули да натапамо јетру шљивом. Био сам нервозан до пуцања, али сам се некако примирио, сетивши се мртвих ортака што их је непосредно убио хероин, а посредно они који су им га донели. Моје мисли биле су упрте ка богу, молиле су га за спас Марине и свих судбина сличних њој. Доп је зло, доп је коб, болест, лудило и гроб.

- „ ... Боли нас, тај ехо сећања што дроби спас, сви мртви спремни су за крајњи рат, људи од земље на земљи, а горе вајни спрат. Нама припада рај! Наш пали трон је темељ за нови Вавилон - па градимо! Још увек чека нас тај распали мост, да спаја нас са небом што нам припада сво! Одозго гледа нас Он, заспали Бог, слеп и глув за бол што трпи сав његов род. Шта овде имамо то? Распад и зло, ми смо сирочад, гледамо леђа творца свог. Нећемо више дно!“

- „Добра ова Марчелова песмица, а?“

- „Више него добра!“ - моментално сам се сложио с Уркетом.

- „Није ми јасно, брате, зашто га толико људи мрзе и зашто га тако мали број људи слуша. Човек је геније, јеботе, ренесанса уметности музичке сфере, а већина га пљује. Мени ту, брате, стварно ништа није јасно.“

- „Шта је ту нејасно? Кад неком саспеш реалност у лице она га пече. Људи обожавају да их лажеш зато и слушају и гледају сплачине. Шелић им пљуне искреност у лице и они га зато мрзе. Искомплексирани џукци. Неписмени и затуцани ментални паори. Зато га и не контају. Знаш да код нас генија мрзе зато што му завиде, ал не брини! Слуша га мали, али одабрани број људи, таман толики да ова Србија, авлија проклета, не потоне ко Атлантида. И видећеш, његове песме тек има да се слушају и подробно проучавају! Оставио је он, са својом Филтер екипом, дубок траг на нашој музичкој сцени, а те кањоне од трагова, које још увек шири и продубљује, тешко да могу да затрпају ови кловнови пинк генерације, творци шунда и кича. Сети се шта су све причали за Младеновића и ЕКВ, а сад, готово 20 година касније, схватају како је био велик, и као песник и као музичар!“

- „Џаба, брате, кад је легенда мртва. Шта ће му сад ордења и похвале кад више није међу нама? Шта му сад то вреди?“

- „Па то ти је наша сурова реалност. Ми увек прекасно схватимо шта је добро, а шта лоше. Не зна и неће стока да цени квалитет, јер му руши лоповски и зверски систем. Зато их за живота олајавају, пљују и газе, а кад их спусте у земљу, онда им дижу споменике и кују их у звезде. Они на врху пирамиде то раде свесно и намерно, а ови на дну несвесно и намерно. Ови горе да би сачували узде, а ови доле су глупи и љубоморни, и онда се рађа тај сјебан систем вредности, изокренут у корист шупљоглаваца. Јеби га. Али знаш шта је у свој тој несрећи срећна околност? То што сваки геније има свог наследника. Неко као ученик иде стазама учитеља, а неко вади поуке па гази новим стазама, отвара нове хоризонте и постаје авангарда!“

- „Џабе кад су они увек у мањини.“

- „Да, али ту смо ми да их подржавамо у томе. Ми смо њихово гориво, а они наш мотор. Заједничким снагама гурамо наш свет где ми хоћемо, а не где нам глуперде нареде!“

- „Па и ми смо у мањини!“

- „Па шта! Боље да будем мањина која зна шта хоће него да будем  већина која једе говна. Ја сам бар свој, а они су туђи. А ти ако хоћеш, иди па се придружи већини, гледај пинк, слушај гранд, отвори фејсбук профил, иди у оне сељоберске дискотеке и постани робот-кмет.“

- „Аха, како да не. Ево, све трчим!“

- „Онда немој више да једеш говна него иди донеси нову флашу!“

- „Иди ти, филозофе, прво по Марину и доведи је овде. Саће и Наташа да дође. Направићемо неку вечринку, који џукс, који вопс, наша зика и наш свет, а? Два пара и једна журка! Шта кажеш, а?“

- „Одлична идеја. Ето ме за пола чуке!“

- „Путуј, педофиле, и не брини за грехове!“

- „Сисај кару!“

- „Јебаће те ђаво у буљу, ни Бог неће моћи да те спаси!“

- Урош се пакосно кезио док сам ја гађао браву голфа. Погодио сам је, ушао унутра, затворио врата, пустио Пака на сонијевом цеде-у, одвртео до краја и више нисам чуо Уркетов пакосни кез и његове глупаве провокације. Слушао сам Пака и уживао у лаганој вожњи:

 - „And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody cause they don't give a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.

And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody gives a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.“

 - Видео сам плаву одору субаше и његову стоп палицу, опет на истом месту, ТЦ Пијаца, као да је та траса постала по мене малерозна. Пошто сам лагано клизио голфом, лагано сам се и зауставио, иако је сточар као фурија излетео из бандере. Да сам  возио 40 на сат, колико је била дозвољена брзина на том делу пута, почистио бих говно, као шпаклом; срећом по пандурчину, ја сам уживао у Паковој, Едијевој, Кастровој, Кадафијевој и Наполеоновој животној сторији па сам клизио 10-ак км на сат. Упаркирао сам се на тротоар, а сони је брујао јаче него икад:

 - „Now if I choose to ride, thuggin' till the day I die
They don't give a fuck about us
While I'm kickin rhymes, getting to their children's minds
Now they give a fuck about us
They wanna see us die, they kick us every time we try
They don't give a fuck about us
So while I'm getting high, I'm watching as the world goes by
Cause they don't give a fuck about us...“

- Пандур је куцнуо на прозору и прстом ми показао да га спустим, мислим прозор, што сам ја и учинио. Музика је прштала, басови брујали, а пандур збуњен, јер евидентно не зна енглески и нема појма о чему песма говори, опет прстом кружи што значи да стишам тон на цеде-у. Ја се лагано с осмехом окрећем, смањујем тон, враћам поглед ка пандуру и питам га:

- „Ва да фак?“

- Пандур ме и даље гледа збуњено, час мене, час свог колегу, који стоји с друге стране прозора мог голфа.

- „Дозволу и саобраћајну!“

- „Зашто?“

- „Рутинска контрола.“

- „Нисам прекорачио брзину, везан сам, поштујем све прописе...“

- „Оћеш ти да даш ту дозволу или ћеш да се правиш паметан?“

- „Немам шта да се правим, ја јесам паметан!“

- „Пази колега, молим те, па ми овде имамо једног паметњаковића филозофа. Изгледа да је пијан ко лајсна!“

- „Немој ти субаша да ме клевећеш, знаш? Ја сам поштен и узоран грађанин!“

- „Ајде грађанине напусти возило па лепо мало да дуваш, да видимо колико си промила сабијо у те твоје вене.“

- „Ти можеш да га дуваш, а ја не напуштам свој ауто! У закону стоји да не морам да напустим ауто ако то не желим!“

- Пандур ме зграбио и у два потеза ме измотао из голфа и залепио за хаубу истог. Рачеречио ми и руке и ноге. Осећао сам се ко Исус, само што је Он својим неверницима гледао у очи, а ја сам својим окренуо дупе. Сирјеч, они су ме тако наместили. Пандури једноставно обожавају да гледају наше гузице, то им, изгледа ми, много годи. Они се шатро правдају да је то због сваке евентуалије, да се хапшеник у старту онеспособи, да им не узврати, али то је лаж! Не бих да прејудицирам, али чињенице рихтиг говоре супротно од онога што они тврде. Убо, претресао ме субаша и уздуж и попреко.

- „Јеси га напипо шоферу?“

- Е, онда сам добио ударац у пету што ми је рачеречило ноге до шпаге. Измотали су ми дозволу и саобраћајну из голфа док сам ја тртљао како они управо крше закон, јер ми без налога за претрес упадају у ауто. Колега пандур, који ме држао за главу, рекао ми је да ћутим и не једем говна. Ја сам му одговорио да лиже муда на овна и добио песницу у бубрег. Ух, изненада. Ал добро, ћераћемо се. Субаша пандур је прегледао документацију, утврдио да је све у реду и да сад још само треба да установе колико сам наалкохолисан. Подигли су ме са хаубе, фала курцу, и одвели ме до мупа, упаркираног у штеку на пет метара од мог аута. Колега пандур је држао документацију у руке и стајао са стране, а субаша пандур је измотао ону фрулу и реко ми да дувам у њу све док он не каже доста. Арлаукнуо сам „фак да полис“, и одбио фрулаљку.

- „Промени ту цуцлу субашо, ко зна ко ју је употребљавао пре мене! Не желим да испаштам због неког алкоса ког сте малочас скењали!“

- „Пази ти мали како се изражаваш! Оћеш да ради палица?“

- „Па неће ти, колико видим, бити први пута Аганлијо!“

- Субаша ме шчепао за врат, крв му је наврла на очи, а мене је за све то болео курац. Колега пандур га је повукао и скинуо његову ручерду с мог врата. Затим је извукао и одмотао нову цуцлу из коферчета, прикачио је на дуваљку и пружио ми:

- „Ајде крени!“

- Мајицом сам обрисао цуцлу намерно како би пандурчина видла да се грозим свега чега год се он дотакне, а он се полако надимао од беса. Било је само питање секунди када ће ме пребити. И вероватно би ми одвалили бубреге и поломили ноге, али је на улици било доста света па су мало примиривали сопствене узавреле страсти; ја сам био ладан ко шприцер, јер ми је шљива раширила муда и био сам јак ко Русија. Почео сам да дувам у оно говно, и дувао, и дувао, и кад сам на крају завршио обојица чауша су разрогачила очи и нашла се у чуду. Ништа нису рекли, а нису ни морали. У њиховом погледу се видло да сам патосиран од алкохола, и чудили су се како се тако стабилно држим на ногама. Рекао сам им да су моје ноге од челика, као и муда, и да слободно могу да опипају и једно и друго. Субаша ме мунуо у ребра, и то она ровита. Набијем га на стојка! Одмах су ми одузели дозволу и саобраћајну и кренули да пишу неке казне. Кад су завршили с писањем, пружили су ми папир да потпишем. Одсечно сам одбио.

- „Нећу ништа да потпишем јер сте ми потурили ону фалш дуваљку која не ради! Дајте ми нову да поново дувам па да видимо колико ће да покаже. И желим да видим резултат!“

- Субаша је хтео да ме опаучи, али га је колега поново смирио и завуко се у мупо у потрази за новом фрулом, међутим, смрдљивко није имао резервну фрулицу, а ја сам то одмах на почетку уочио зато сам их и гузио, суптилно. Јеби га, враћам им за СВЕ ОНЕ ГОДИНЕЕЕЕЕ...

- „Нема друга“ - бесно рече колега субаши.

- „Е па, ништа онда. Вратите ми документа па да се растанемо ко људи!“

- „Па не иде то баш тако“ - рече субаша.

- Одмах сам знао на шта циља. Тражи мито смрдљивко један пандурски, али лукаво.

- „Дај ту казну!“

- „Субаша је поцепао и оригинал и обе копије, пресавио их, и тутнуо ми их у руке. Из џепа сам измотао сто евради, смотао у папирић-казну и вратио субаши, он је згужвао лову у џеп и вратио ми казну и документа.

- „Следећи пут да пазиш како разговараш с нама!“

- „Нема фрке!“

- „И пази како возиш!“ - додаде колега.

- „Нема фрке!“ - поновио сам, сео у голфа и запалио у бункер. Опет сам добро прошо. Дозвола је могла да оде, али није, казна је написана, али поцепана, сто евра је сто евра. Чим зашушти стотка сви проблеми нестају и све је океј. Како се људи лепо договарају, пардон, како се људи јефтино продају. Осећам да ће ове пандуре описати неки нови Данте, српски Данте, кроз неке нове кругове, српске кругове.

- Упао сам у бункер, спаковао с Кркицом тезге на брзака, пре истека радног времена, покупио Марину, и штек улицама се вратио натраг код Уркета на гајбу. Наташа је у међувремену стигла, припремила мезетлук и пиће и журкица је кренула. Урке и ја дељали смо вопс, Марина и Наташа црно вино; у паузи смо ролали и испаљивали буксетине. На компу је рокао Виклер Скај:

- „ ... То што смо били ми такав не постоји филм, такав не постоји стих, кад душа боли ватра гори, ти си дим, мислио сам да ме волиш, али то су само сни, само желим да чујем ту лаж, барем можеш то за крај да ми даш, прелазим границу разума, одлазим а ти си крива. Дал сам луд са тобом или без тебе...“

- Верујем да није прошло ни сат времена, а ми смо, све четворо, већ били отребљени од алкохола и вутре. Урке је почео да гура језик Наташи у уста, ова му узвраћала, Урке је више пута падао са столице на под и кад год је устајао тврдио је да је његов ламинат полудео, да се стално подиже и удара га у главу, прилазио му је и лепо га молио да престане да га удара, јер ће у противном морати да му почупа делове тела, али га овај није слушао; и даље се подизао с патоса и настављао да га пребија. Наташа је јурила чаше и флаше по столу и драла им се што је нису слушале, говорила је да беже од ње, боје се да ће их поломити, а она само жели да их попије. Уркета је, дакле, пребијао ламинат и овај се безуспешно расправљао с њим, Наташа се свађала с чашама и флашама које је нису слушале, Марина се церекала као блесава и прстом леве шаке тражила нешто на дну празне чаше док јој је прстићем десне шаке претила како ће јој показати свога бога уколико јој не преда то што крије у том дну. Док сам гледао своје пријатеље и своју девојку у њиховом паранормалном лудилу, добио сам неописиву жељу да нешто креснем. Шчепао сам Марину за ноге и вукао је у Уркетову собу док се она, непримећујући мене, расправљала с оном празном чашом. Увукао сам је у собу и закључао врата. Бацио сам Марину на кревет, а чашу сам ћушнуо у неки угао, не сећам се који, да је одвојим од напорне Марине која ју је мучила; било ми је жао те чаше. Марина је заборавила на чашу истог трена кад сам ја почео да се дерем.

- „ЈА САМ КАРАБОРИС! СПРЕМАМ БУНУ ПРОТИВ ТВОГ ЦАРСТВА МЕЂУ НОГАМА! ИЛИ СЕ ПРЕДАЈ ИЛИ ЋУ МОРАТИ ДА ИЗВРШИМ АГРЕСИЈУ НА ТВОЈЕ ЦАРСКО УТВРЂЕЊЕ!“

- „Предајем се бунтовниче! Примам те у миру!“

- Након склопљеног мировног споразума мој бунтовник, са својим ортацима, уживао је у царству Марининог међуножја... Клик. Ваљали смо се по тепиху и тражили чаробну лампу... Клик. Плафон се спуштао ка мени и претио ми... Клик. Пребијали су ме неки тротоари и неке улице... Клик. Расправљао сам се с неком капијом чудне боје, мени и човечанству потпуно непозанате... Клик. Видео сам обрис, чини ми се Марининог лика, који ме је вукао некуд... Мрак...

 - Отворио сам очи. Мамуран, с главобољом која ми је тестерисала мозак, буљио сам у Марину која је спавала као заклана. Једна подужа бала, висила јој је са усана и чешала јастук. Обрисао сам јој балу чаршафом, Марина се промешкољила у кревету и окренула на другу страну. Устао сам из кревета и кренуо да бауљам по кући. Дао сам се у потрагу за својом спаваћом собом, али чим сам ступио у ходник схватио сам да се налазим на Уркетовој гајби. Осећао сам болове у пределу целог тела, а кад сам га мало боље загледао, увидео сам да је моје тело скроз одрано. Пребијено од ко зна кога или чега, не сећам се. Ничег се не сећам. Али знам да сам на Уркетовој гајби и сећам се штека кокса који ми је хитно потребан. Упао сам у Урошеву дневну собу. Била је у тоталном хаосу. Крш и лом! Али у њој ни живе душе. Измотао сам кокс из штека, отркаљао се до купатила, просуо лобе по веш машини и снифао све дотле док ми мамурлук није испарио из главе, док бол у лобањи није престао да ме тестерише, и док одрано и пребијено тело није престало да ме боли. За дивно чудо у кесици је остала поприлично добра количина белог. Вратио сам се у собу, навукао широкана лоне, смотао лобеску у џеп, легао крај Марине, припалио сам цигарету и гледао је како слатко спава. Смејала се у сну. Питао сам се шта ли сања? Била је потпуно гола, згрчена у фетус положај, с ручицама испод јастука. Како је слатка, помислио сам, и потпуно оран устао из кревета, отишао до кухиње, скувао кафу и себи и њој, и вратио се назад у кревет. Још увек је спавала у истом положају у ком сам је и оставио. Чешкао сам је по рамену, није се мицала. Полако сам је ухватио за руку и преместио је на бок. Затим сам јој чачкао брадавице. Кажипрстом сам их шамарао горе-доле, лево-десно. Перверзно с моје стране, али изгледа да јој је пријало, смешкала се. Чачкао сам јој носић, љубио врат и на крају је грицнуо за увце и тако је пробудио. Чим је отворила очи ухватила се за главу.

- „Аааааа... боли ме...“ - рекла је готово молећивим гласом.

- Мени препуне вене кокаина, мозак изгубљен у недођији безнађа, ја - мамлаз, без размишљања, а чиме ли па да размишљам, написао сам јој линџу кокса и дао јој да шмркне. Гледала ме збуњено сањивим очима и намргођеном фацом од главобоље.

- „Узми. Лечи главобољу, мамурлук, а појачава и жељу за сексом.“

- Снифнула је линџу, пружио сам јој кафу, и као прави млади небрачни пар, уживали смо у јутарњој кафици и цигаретици, с накоксаним мозговима, без мамурлука и болова. Како добар осећај. После кафе-цигарет-доручка, креснули смо се. Овога пута било је најлепше до сада, и било је свесно, чисто и јасно од почетка до краја. Били смо опуштени и уживали у свакој секунди. А кокс је, наравно, употпунио догађај. Марина је у сексу бивала све искуснија, почела је да уноси разне финесе, што ми је управо демонстрирала, а и ја сам јој открио пар трикова. What a wonderfull... sex!!!

- Даша је седела за кухињским столом, сркутала вермут, опуштена, с цигаретом у прстима. Марина и ја смо пребацили оне ствари, које смо покуповали у бутику, у дневну собу и вратили се у кухињу. Марина је села за сто, ја сам извукао Џек из фриза, сипао себи чашу, дрмнуо је до дна, затим налио још једну и сео за исти сто за који су седеле две девојке од којих једну карам јавно, другу сам тек почео, и то тајно. Једна луда, пребија ме кад год јој дуне, исисава ми сламарицу, чисти гајбу, спрема клопу, имам савршен секс с њом, али нам живот у двоје очигледно не одговара. Друга је дијамант, небрушени, добро, мало сам га бруснуо, наркоманка која је тренутно у апстиненционалној фази, жели ме крај себе заувек, њен додир, од кога се моментално топим као лед на сто степени, чини да будем миран и спокојан, желим је и заљубљен сам у њу, засигурно. Седим, пијем Џек, пушим цигарету и ћутим. Не гледам ни једну, ни другу, буљим у чашу и чекам расплет незгодне ситуације у којој се све троје налазимо.

- „Борисе?“

- Подигао сам поглед са чаше и спустио га на полупијану Дашу.

- „Ово међу нама не иде. Размишљала сам и мислим да је најбоље да овај наш покушај заједничког живота одмах прекинемо. Ја сам све своје ствари спаковала и спремна сам да кренем, само сам чекала да дођеш и да ти све ово пренесем. Ако имаш нешто да ми кажеш, кажи одмах, ако не, идем да покупим прње и да палим.“

- „Где да палиш?“

- „Враћам се код Уроша. Чула сам се малочас с њим и рекао ми је да има слободан лежај за мене. Мислим да је тако најбоље.“

- „Дашо, хоћу да ти се извиним за оно данас. Не знам шта ми је било...“

- „Немој да ми се извињаваш. Нема потребе. Криви смо обоје, подједнако.“

- „Да, али ја нисам желео да те увредим. Излетело ми је... не знам како...“

- „У реду је. Опраштам ти. Надам се да ћеш и ти мени. И због зуба, и због оног данас.“

- „Нема фрке. Међу нама је све океј.“

- „Добро, пошто смо то решили ја бих сад да кренем.“

- „Не мораш. Мислим, не мораш вечерас. Преспавај још ноћас овде, па иди сутра.“

- „Добро. Може и тако. А, што се тиче нашег договора?“

- „Ког договора?“

- „Нашег заједничког статута!“

- „Не знам...“

- „Ја бих задржала онај први, ако, наравно, ти немаш ништа против.“

- „Први је океј.“

- Одвојио сам десно око и кришом погледао у Марину која није знала детаље првог, Дашиног и мог, статута. Садржину другог познавала је делимично, онолико колико сам јој ја признао. Скупио сам очи и вратио их ка Даши.

- „Шта је реко Урке?“

- „Да је то најбоље решење, јер више не може да гледа како му пребијам ортака.“

- Још сам се и насмејао. На крају је све испало добро, врло добро. Даша и ја смо се растали у миру с договором који нам је обома одговарао, карање кад год нам дуне. Свој живот наставићу с Марином. Некако се полако, али сигурно смирује бујица мог максимално узбурканог живота. Након што смо све лепо рашчистили и о свему се лепо и човечански договорили, Марина је узела своју терапију и отишла на спавање. Даша и ја смо остали у кухињи све док она није очистила вермут, а ја Џек, онда ме ухватила за руку и повела ка спаваћој соби. Обоје смо били ко треске пијани, тетурали се до спаваће собе и некако се једва увукли унутра. Даша је затворила врата.

- „Да искористимо наше последње вече... нашег заједничког живота... како доликује“ - рекла је вермут-гласом.

- Бацио сам Дашу на кревет и кренуо да је јебем силовито, најтврђе до сада. Вриштала је као манијакална нимфоманка. А ја запео ко сивоња.

- „Желим у дупе...“ - рекла је и пружила ми лубрикант.

- То је било последње чега се сећам...

 - Кофа јебено срч воде сручила ми се на главу. Окренуо сам се у псећем положају и покушавао да се докопам ваздуха и упитам мој сатараш мозак где сам ја кој мој и шта се кој курац овде дешава, бре! Негде иза мојих леђа допирао је дрхтави глас. У почетку га нисам најбоље разумео, нити сам се окретао у његовом правцу, али кад сам мало дошао до ваздуха и сакупио себе из оног дављења глечер воде, окренуо сам се у правцу тог дрхтавог гласа, који је сада јаукао и нешто ме молио. Угледао сам згрчену Марину на поду спаваће собе, скоро угурану у врата, како гребе главу ноктима док јој, као гејзир, млаз суза избацују очи.

- „Кризирам... кризирам... КРИЗИРАМ! ХОЋУ ДОП! ХОЋУ ДОП!!!“

- Брзо сам скочио са кревета, узео Марину, бацио је на кревет, да бих је склонио од врата, излетео у ходник, ископао кључ из штека, откључао шпајз, зграбио бочицу с метадоном, улетео у кухињу, сипао воду у чашу и капао метадон у њу. Од свег оног лудила, казаматског буђења, Марининог призора и мамурлука у мојој сјеб глави, заборавио сам да бројим капи. Не знам колико сам накапао, вероватно више него што је до сад узимала, отрчао сам натраг у собу, Марина је гризла чаршаф и ударала рукама о кревет, зграбио сам је за главу и покушавао да јој сипем терапију у уста. Једва сам успео. Марина је прогутала терапију, али је и даље беснела. Брзо сам измотао из фиоке блистер бенседина, испуцкао 6 комада од 10 мг и угурао их јој у уста. Држао сам јој руку преко усана и одвукао је до кухиње. Једном руком сам је једва држао, а другом отворио чесму, сипао воду у чашу и поново се мучио да јој сипем воду у уста. Некако сам успео и Марина је прогутала бенседине. И даље се копрцала, мумлала, млатарала рукама и тражила доп. Спустио сам је на под, легао преко ње и чврсто је држао загрљену, све док није престала да дозива доп и млатара рукама.

- „Смири се... Смири се... Све ће бити у реду...“

- Покушавао сам да јој шапућем. Љубио сам је по изгребаном лицу, помодрелим уснама, крвавим очима и рашчупаном косом.

- „Буди јака... Мораш да будеш јака!“

- Почео сам гласније да говорим, али је нисам испуштао из загрљаја. Не знам колико је времена прошло кад је коктел метадона и бенџева напокон почео да делује и опушта је. Примирила се. Узео сам је у наручје и однео у дневну собу. Спустио сам је на кревет и легао крај ње. Хероинска киселина избијала јој је из кости и кроз поре се пробијала ван коже. По читавом њеном телу осећао се смрад оног киселог хероинског зноја. Сећања су изненада почела да се враћају... Некако сам успео, руком маште садашњег тренутка, да их отклоним и вратим тамо одакле су и дошла... у прошлост...

- Ровац у Марининој глави био је јак, разоран, деструктиван и само с једном мисијом: да Марину пошто-пото врати ђавољевом праху кога је измислио крволочни бехемот у костиму људског бића. Покушавала је да се избори, али је била превише крхка. Зато сам и морао да јој дајем проклети метадон. У комбинацији с бенсединима затупљивао јој је мозак, дух и читаву њу. Бацао је у стање индиферентности, што се тиче физичких мука, али што се тиче психо-система имао је само површну делотворност. Ту је Марина морала сама да се бори, да заузме гард и чека константне нападе од којих ће морати да се брани сопственим карактером који је тренутно срушен, згажен, изгубљен... Покушавао сам да се увучем у њене мисли, да се поставим, као нека врста штита, између ње и страха, и помогнем јој да заједничким снагама кренемо да зидамо њен порушени карактер, да заједно тражимо њену изгубљену вољу, да станемо раме уз раме, ко оловни војници, и боримо се против опаког и од нас много јачег непријатеља. Држао сам је чврсто у свом загрљају и говорио:

- „Добро је, добро је...“

- Бацио сам поглед на часовник. 08:42. Ко зна кад је Даша устала и отишла из стана. Ко зна колико ме дуго Марина будила док је кризирала. Проклети доп. Зашто нисам навио сат? Зашто сам дозволио себи да се успавам и оставим Марину на цедилу? Добро је што није почупала врата и излетела из стана и кренула да тражи доп. То је била срећна околност. Да су којим случајем остала она моја реликт врата, која је Марија полупала, Марина би их почупала из шарки и излетела ван, овако, ова нова, са сигурносном бравом, пуном и тешком ораховином, могла је само безуспешно да гребе и удара. Још је једна срећна околност слетела тога јутра на наше црне судбе. Даша је закључала врата кад је напустила мој стан, и то је добро, али морам што пре да јој тражим кључ натраг. У нашем статуту, да кључ од моје гајбе буде у њеним шакама, није било ни једне једине речи, те ће Даша, с тога, хтела она то или не, морати да ми врати кључ. Иначе ћу да јој јебем све по списку. У ствари, замолићу је лепо и културно, јер ако је само мало чачнем, избиће ми још један зуб и онда ћу са својих 27 година да постанем крезуб, а то већ није фер, премда ми због оних ексера, траве и кокаина већ хвале три зуба, с купа с оним што ми је Дашењка пребила, то износи четири. Зајебано.

- Пустио сам Кркици поруку да Марина и ја данас нећемо моћи да шљакамо и да покуша сам да се снађе, а ако не успе нек цима Уркета, ионако је Лолче изгубио ону њихову опкладу и сад Крка може да га прца ако му је ћеф.

- Марина се средила и више није имала физичку кризу, премда ју је психичка и даље клала, те сам ја одлучио да је потопим у каду и душем јој разбистрим ум. Одвукао сам је у купатило, свукао све са ње и метнуо је у каду. Зачепио сам решеткасти отвор оним пластичним говнетом и напунио јој каду млаке воде. Згугурена је седела у њој и бленула у беле плочице; нешто је по њима шарала прстићем, али ја нисам успео да сконтам о чему је реч. Нежно сам јој миловао косу и ћутао. После купке сам је обрисао пешкиром и обукао у чисту и нову одећу, навукао јој старке на ноге и извео из стана. Можда ће јој пријати природа. Угурао сам је у голфа и одвезао до Јајинских Бара, тамо смо се упаркирали, бацили ћебе на обали Баре и легли на њему. Марина ми је окренула леђа и прекрила лице косом. Лице јој је сво било изгребано па вероватно није хтела да је гледам такву. Лагано сам јој пришао и тихо склонио косу с њеног лица, спустио своје усне на њене огреботине и љубио их једну по једну, најнежније што сам могао. Почела је да плаче. Сузе су јој падале из ока на нос, преливале се преко њега и отицале низ сузопад, губећи се негде у ћебету с друге стране њеног лица, које ја, из положаја у ком сам био, нисам могао да видим. Нагнуо сам се над њеним уветом и тихо јој шапутао стихове Београдског Синдиката:

- „Да ли знаш како живим сваки дан, и још увек насмејан, кроз ово море проблема, ја пловим право кроз ветар...“

- Понављао сам тај верс, и понављао, и понављао, све док није престала да лије сузе. Кад су јој се скроз осушиле очи, окренула се ка мени и гурнула себе у мој загрљај. Љубио сам јој косу и нежно је чешкао по леђима. Дуго, веома дуго...           - Изашла је из мог загрљаја и загледала се у Бару. Лутала је негде својим мислима, а ја сам за то време сролао џоинт и припалио га. Хтео сам да је мало опустим и насмејем. Марина је пушила џоинт, загледана у Бару. Тако га је и узимала од мене и враћала ми га, нескидајући поглед с те Баре. Ко зна шта је тамо чепркала. Ја сам се напушио као сом и покушавао да Марину извучем из њеног чудног контемплирања. Нисам хтео да дозволим да је вутра повуче у неки свој мрачни трип, да је убаци у неки жешћи бедак, да је натера да поново плаче, да повраћа, или нешто пето, а оће то вутрештина кад је особа конзумира у таквом стању у каквом је сада Марина. Зато сам је грицкао по увету, гиличкао је, чачкао јој косу, гуркао је ногама, а све у нади да ћу мало да је орасположим и насмејем. И успео сам. Почела је да се смеши. У почетку је тај осмех личио на грч, али је касније све више освајао и постајао онај прави осмех, сунчев смајлић. Оборио сам је на земљу и почео да је љубим. Убацивао сам је у тај трип. Прихватила је. Легао сам преко ње и љубио је без престанка. Нисмо вадили језике једно из друго ко зна колико дуго. А кад сам престао да је љубим, она је изгледала као препорођена. Какав курац Флеминг, медицина, психијатри, кучине и трице. Ја сам, бре, геније! АЛА МИ РАСТЕ СУЈЕТАААА!!! Мрш од мене! Ја дајем срцем. Ја сам само средство. Марина је победник. Марина је златна медаља!

- „Једу ми се шампите!“ - рекла је.

- „Онда идемо на шампите!“

- „Не могу оваква.“

- „Онда ћемо да их поручимо и поједемо на неком другом месту.“

- „Ком месту?“

- „Које год ти одабереш.“

- „Хоћу да једемо шампите на твом сјебаном француском лежају!“

- Да. Сјебан је. Начисто. Заборавио сам да купим нови душек. Заборавио сам и да поправим кревет. Али то је сметало само Маришки, Даши није, а верујем да неће ни Марини. Мада мени и те како смета, ал сам се некако навико на његово скрцкање. Волим да скрцка док јебем. Да се чује, бре! Но, мораћу да га средим, мора да буде удобан Марини и мени, мора...

- „Мислиш на нашем француском лежају?“

- Поново сам јој измамио осмех.

- „Да. Сад је наш!“

- „Е, онда идемо по шампите, па правац француски лежај! Намазаћу твоје тело шампитама, а онда ћу целу да те полижем!“

- „Да ме полижеш?“

- „Прво ћу да те полижем, а онда ћу да те појебем!“

- „Мамлазе!“ - рекла је уз осмех који више није скидала с лица.

- Сместили смо се у голфа, пустио сам диск Ју групе, песмицу Моја си од злата јабука, Марина се смешкала, одвезли смо се до Мињон посластичаре, купили брдо шампита и вратили се на гајбу. Преко кревета сам навукао чисту постељину, ону ужвалављену сам бацио на прање, положио Марину на кревет, скинуо је голу и кренуо да је мажем шампитама. Премазао сам је целу, али буквално целу, од стопала до чела. Све време се смејала онако опуштена и разбашкарена, премазана шампитама, на француском лежају који је сада личио на свињац. Али нема везе. Важно да је Марина скинула и психичку кризу. То је мени било најбитније, а свињац ко јебе, очистићемо га, има времена. Садашњи тренутак је битан, јебеш касније. И кренуо сам да је лижем од палца на стопалу, преко чланка, листова, колена, бутина, стомака, сисића на којима сам се највише задржао, а ко не би, па све до врата, усана и носића. На чело сам заборавио, јер је Марина тада кренула мене да мачка оним шампитама по лицу. Смејала се и утрљавала оне растопљене шампите по мом лицу. Изгледао сам ко неки кловн кога свако може да подјебава. Нисам желео онакво утрљавање шампита рајт ту мај фејс, али нисам се бунио јер је то Марину чинило срећном; кикотала се ко нездрава. На крају смо се и креснули, онако умазани и раздрљани од оних шампита. Сексање је овога пута било много занимљивије, ваљда због те предигре, јебем ли га, углавном, свршила је она, али и ја. И овога пута сам се трудио да будем што нежнији и хтео да станем кад је Марина свршила, но она ми није дозволила.

- „Први пут ниси, а сад, богами, хоћеш!“

- Наредила ми је и ја сам је послушао. А ко па не би. И било је очаравајуће. Имала је нешто у себи, неку топлину, неки жар, неки божји дар. Секс није само пенетрирање фалуса у вагину, задовољштина искључиво физичког порива, секс је божанство, спајање комплетног психосоматског система и једног и другог бића, а крајњи врхунац, она екстаза која ти отвара врата трансцеденције, је спој и духовног и телесног ужитка, који доводи до мождано пенисалног и мождано вагиналног оргазма. Ако тога нема онда то није секс, већ типично карање, дрндање, трескање, кресање, телесно задовољавање где се само курац и пичка радују, а након сношаја, једино је цигарета слатка, а све остало је само траљаво отаљана прошлост, а ту, сем лицемерја, нема ничег другог. Људи се, ко кучићи, јебу на сваком ћошку, залепе се, сврше са својим себичним телесним поривима, а онда кукају и цвиле како им је секс јадан, а то је само последица лошег конзумирања сексуалног односа, зато што не знају да уживају у њему, зато што се боје да се духовно препусте том најлепшем чину икада смишљеном на овој бизарној планети.

- Један обичан човек измислио је кекс, други обичан човек провалио је млеко, свако је грицкао и пијуцкао своје и био потпуно незадовољан тиме, а онда се нашао трећи, паметан човек, који је смислио шему за потпуни ужитак и првог и другог човека и то тако што је учинио једну најобичнију, готово најједноставнију ствар. Потопио је кекс у млеко, спојио два света у један и направио млазму илити плазеко, како коме више одговара, и отворио очи човечанству, спојивши два добра у једну беспрекорно савршену целину.

- И питам се, док зашампитиран лежим покрај зашампитиране Марине у шампитообору, шта ја то јебено серем? Јебало ме и кекс и млеко, и млазма и плазеко! Јеботе, полудећу од ове Марине. Морам хитно да одем и бућнем се у каду, иначе... Ће да одлепим, бе, лајк крејзи Стен!

- Прсо сам скроз, излетео из бункера, гурнуо се у голфа, ишамарао лобеском и кренуо у бесциљну вожњу. Да се вртим друмовима сјебаног Лесковца којег су заклали политичари, надри-политичари. Само они и владају, мајке им га набијем! Чим сам скренуо лево код Народног музеја и угледао градску скупштину, истог секунда сам добио неодољиву жељу да нагазим голфа до стотке и као камиказа голф-бомбом улетим у тај свињац и разјебем сва говна која нам копају раку. Али сам онда зауставио ауто на сред пута и кренуо да бројим, на глас:

- „Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ух. Полако, Борисе, има ствари због којих вреди живети. Има, мора да има...“

- Отворио сам телефон и почео да куцкам поруку Даши. Онда сам зачуо трубљење аутомобилштина иза себе. Јеботе, закрчио сам јебени саобраћај! Убацио сам у прву и повукао се у страну да пропустим, овога пута, оправдано љуте возаче и подигао руку у знак извињења. Прихватили су. Значи ипак има разумних. Ето трачак наде да није све изгубљено. Како судба суптилно гузи с том надом, невероватно. Наставио сам куцкање порукице Дашењки.

- „Где си?“

- У ретровизору сам угледао пандура како ми се приближава. Одмах сам упалио сва четри, он је мало успорио, па застао, али се није вратио тамо одакле је и дошао. Изгледа да ми је ударао тајминг. Ајде, бре, Дашо, одговарај!

- „У школи.“

- „Ајд изађи! Долазим по тебе за два минута!“

- „Шта хоћеш?“

- „Да те јебем!“

- „Сад си се сетио. Имам предавања, не могу.“

- „Ако те нема за два минута испред те мито установе, има да улетим аутомобил- бомбом и да вас све разјебем! И себе, и студенте, и корумпиране професорске пичке и оне две смрдле за шалтером!“

- Пандур је и даље стајао на истом месту. Упалио сам мотор, искључио сва четри, укључио леви мигавац, бацио поглед у ретровизор, и лагано кренуо. Све је било по пропису. Чим сам скренуо лево од семафора нагазио сам кроз Млинску са стотком скроз до Краља Петра Првог, онда лево па гас, па десно, кроз жуто, низ подвожњак, продефиловао крај ЛЕГАС-а и Текстилне, па кроз џомбасте сокачиће избио пред мито ВЕШ институцију. Отворио сам прозоре голфа, тачно испред капије школе, гурнуо диск у сонијев цеде, Групна терапија, Струка, Дада, Луд и песма Очи не виде правду. Грунуло је:

- „Професоре ово знамо само ви и ја, наука примања мита није митологија, многима страна валута дође као богиња, али етика у професији као робиња! Да ли знаш? Знам ли шта? За пали рад, прави план, мали стан, али вама бедна платица, па стани кад ћу да видим да испит дам, триста евра никад не знаш, брате, шта је истина. Слушај! Не морам да спремам се за следећи семестар, завршићу испите ко да ћале ми је министар! Колко ти је остало да завршиш годину? Само шест сома евра, чим сакупим готовину. Очи не виде правду, виде чин-чин, уши не чују правду, чују чин-чин, усне не говоре правду, кажу чин-чин, апсолутно, апсолутно, апсолутно...“

- Даша је излетела из школе, улетела у голфа и искључила цеде.

- „Јеси ли ти нормалан! Хоћеш да ме омрзну професори због тебе?“

- „Ма могу да ми га дувају, бре! То нису професори већ џепароши, сецикесе, алкохоличари, стрвождери, криминалци...“

- „УМУКНИ!!! Не могу више да те слушам!“

- „Шта? Можда нисам у праву?“

- „Јеси у праву, али ме управо компромитујеш на очиглед свих. Ако ти је макар мало стало до мене, вози ме одавде што пре.“

- Одвезо сам Дашу на Кукавицу. Изашли смо из голфа и шетали се кроз полуогољену шуму коју су дрволопови осакатили. Наишли смо на једно живо стабло старо 100 година, ту негде где су кољачи из НОП-а побили Србе за које су тврдили да су издајници. Лепезицом сам на том стаблу урезао: Друже Тито јебаћу те кад-тад, и тебе и све твоје комуњаре! Рукопис је био лош, али видно истакнут. Затим сам се посрао поред дрвета да га нађубрим како би ми натпис што дуже опстао. Даша се згадила мог поступка и одмах отрчала до голфа. Док сам брисао буљу папирнатим марамицама, схватио сам да сам се грдно зајебо. Довео сам Дашењку у природу да се креснемо, а ја, накокаисана и исфрустрирана будала, почео сам да ђубрим дрво. Завршио сам брисање свог дупета, навукао панталоне и вратио се у голфа.

- „Ти си будала и сероња! Вози ме кући!“

- „Чекај да ти објасним...“

- „Немој ништа да ми објашњаваш, немој да ме додирујеш, немој да ме гледаш, посерко један! Вози ме кући и ћути! Нећу глас да ти чујем!“

- Возио сам ћутке. Нисам смео ни музику да пустим. Гледао сам право, чекао да дођемо кући, да се окупам и креснем Дашу. Све сам ја то лепо смислио, све сам то лепо и урадио. Био сам чист ко суза, напрскао сам се Стрејтом, наснифао коксом и пришао Даши која је нешто чепркала по нет-у. Почео сам лагано да јој грицкам увце, баш како је она то волела. Међутим, она је устала са столице и одгурнула ме. Пао сам на кревет.

- „Бежи од мене, посерко!“

- Био сам накоксан, агресиван, луд. Скочио сам са кревета и почео да урлам:

- „А ти? Ти мислиш да си нека чистуница, а? Кад прдиш ноћу то одјекује као тромблонска мина, а смрди ко сама цркотина! Ко да си творове јела!“

- Даша ме гледала шокирано.

- „Сељачино!“

- „Ма пуши курац!“

- „Јеби се, сероњо!“

- „Прдежљанко прчотинска!“

- Даша је кренула да ме гађа свим и свачим што јој је дошло под руку. Успешно сам ескивирао све продукте од дрвета, пластике и стакла. Онда је скочила на француски лежај и кренула да се обрачуна са мном. Раширио сам руке и потпуно јој се отворио. Намерно. Ај донт ноу вај. Манула ме левом ногом у слепоочницу, задржао сам се за врата, онда сам поново раширио руке и отворио јој другу страну, рокнула ме десном ногом по вилици, пао сам на патос. Нокдаун. Нисам осећао бол, али ми се мало зашамутило у глави. Успео сам да устанем поново на ноге. Овога пута Даша је мирно стајала на кревету, није имала намеру да ме више удара. Изгледала је збуњено што се не браним, што јој допуштам да ме удара, што јој не узвраћам. Узео сам лепезицу са стола, Даша је коракнула уназад и разрогачила очи. Отворио сам нож, ухватио га за сечиво и пружио Даши. Повукла се још два корака уназад. Бацио сам јој нож пред ноге.

- „Ајде! Шта чекаш?“

- Даша је била бела ко креч. Укопана на оном лежају, пренеражена мојим ненормалним понашањем. Окренуо сам се и излетео из собе, из стана, из улаза. Улетео у голфа и одлетео до бункера. Кад сам упао у бункер, Крки и Марина су се шокирали мојим изгледом. Ништа нису рекли, посматрали су ме ћутке и уплашено.

- „Шта ме гледате кој курац!“

- Марина је полако устала са столице, полако ми пришла и ставила свој нежни длан на мој образ. Осећао сам како од болесно агресивног стања прелазим у манично покуњено. Као да се све оно лудило одједном избрисало из мене, нестало из мог разулареног ума. Почео сам да се топим. Мој дух као да се успављивао. Један додир Марининих руку. Један једини додир, спустио је систем лудила у мени и угасио га. Пожелео сам да је зграбим и одведем некуд далеко, што даље од овог заборављеног града, од ове сјебане земље, од ове болесне планете. Да је одведем у неку другу орбиту, негде где никог нема, негде где ћемо бити само она и ја. Она и ја...

- „Не!“ - склонио сам јој руку.

- Отворио сам тезгу с књигама, гурнуо главу унутра и тражио ни сам не знам шта. Претурао сам по оним књижуринама, а онда наједном стао, извукао се из тезге, затворио је, отишао до столице и сместио се у њој с главом у шакама. Покушавао сам да средим свој распрскани мозак. Унутар капака ми се појавио Маријин лик. Желео сам Марију, желео сам да се истог тренутка створи ту преда мном, да је загрлим, да је... Зашто ми више не шаље ту поруку? Зашто? Шта чека? И где је она Катарина? Како да је нађем? И шта ће ми кој мој Катарина кад ја имам Маријин број телефона и могу да је назовем кад год пожелим? Али Марија не жели да је зовем. Изричито ми је то забранила. Да макар могу поруку да јој пустим, али не могу ни то. И ту стоји вето. Какво је ово срање? Шта ми се то дешава?

- „Боркс?“

- „А?“

- „Шта ти је?“

- „Не знам, брате. Не знам...“

- „Ај да сроламо један букс, да се смириш.“

- Само сам климнуо главом. Крки је сролао буксну, припалио је и пружио је мени. Увлачио сам дим за димом, као луд. Затим сам му предао џоинт, он је повукао пар дима и дао џукс Марини.

- „Еј?“

- „А?“

- „Требаш Марини да даш оно срање.“

- „А да. Заборавио сам.“

- Брзо сам смућкао дозу Марини, испуцкао 2 ксалола и пружио јој терапију. Глићнула је два ксалола и попила метадон-кајсију. Крки је спаковао тезгу и рекао да иде таксијем кући. Марина и ја смо још мало поседели у бункеру. Ћутали смо обоје. Пришла ми је, ухватила ме за руку и рекла:

- „Ајмо кући...“

- Устао сам са столице и пошао ка голфу, Марина је затварала бункер. Сустигла ме код аута. Стајао сам пред вратима и нисам желео да уђем у ауто. Нисам желео кући.

- „Идемо ли?“

- „Нећу у стан.“

- „Где хоћеш да идеш?“

- „У бутик.“

- „Где?“

- „Хоћу да ти купим нешто... нешто лепо.“

- „Зашто?“

- „Зато што тако хоћу.“

- „Па ајмо онда.“

- Сели смо у ауто и одвезли се до Центра. Ушли смо у неку огромну радњу препуну разноврсне гардеробе, оно, од трешки до одела. Сео сам на једну столицу и рекао Марини да одабере шта год јој се свиђа. Марина је чепркала по оним стварима, гледао сам је заљубљено, пронашла је нешто и отишла да се пресвуче. Кад се вратила и стала испред мене, нисам могао да је препознам. Обукла је неку кратку и тесну хаљиницу и чизмице с високом штиклом. Деловала је старије, озбиљније, заносније, атрактивније, пожељно. Била је слатка и згодна, с оним малим слатким сисићима, које је увукла у неки брус и покушавала да их упери у мој поглед.

- „Јел ти се свиђам?“

- „Не.“

- Продавачица која је стајала крај нас и без зареза, на сав глас, трубила како јој све то идеално стоји и како је прелепа, сасекла ме је оним погледом који говори: „какав простак.“

- „Зашто? Па и Даша то исто носи, а код ње ти се то свиђа.“

- Продавачица је сада гледала у Марину. Није имала представу о чему се овде ради. Приметио сам да се и друга продавачица заинтересовала за наш случај. Сада су обе, без коментара, помно пратиле догађај. Трговачке трачаре.

- „Ти ниси Даша.“

- Погледи алапач-продавачица летели су у смеру говорника.

- „Зашто си ме онда довео овде?“

- „Да се обучеш као Марина. Али нова Марина! Избављена Марина која пркоси судбини!“

- „Мислила сам да волиш високе потпетице и кратке и тесне сукњице.“

- „Не. Волим старке, широке панталоне с џеповима, мајчице, шортсеве и дуксеве. Волим и хаљинице, али пристојне и мрзим штикле, нервирају ме!“

- „Значи желиш да се обучем по твом укусу?“

- „Не. Желим да се обучеш по свом укусу. Да се обучеш као Марина, природна и опуштена Марина. Да се обучеш за себе, јер се мени само таква Марина свиђа.“

- Марина је отишла у гардеробер, остала тамо пола сата, а онда се вратила и стала преда мном. Распертлане плаве дубоке старке, чарапе доколенице с водоравним жутоцрним пругама преко којих су падале рокерске црне панталонице, тик испод колена, тесна зелена братела мајчица, на којој је писало: The tracks of my tears. Ћутала је. Ништа ме није питала. Чекала је да ја пресудим. А ја бих у најмању руку рекао да је изгледала божанствено, али нисам могао. Устао сам, пришао до ње, узео је за ручицу и пољубио јој прстиће. Насмешила се.

- „То остаје на теби, а све оно што си пробала нека ти запакују.“

- „Баш све?“

- „Све. И оне наочаре које си кришом пробала.“

- „Видео си?“

- „Да.“

- „Како ми стоје?“

- „Као звезде небу...“

- Продавачице су промениле своје изразе лица, развукле их у огроман кез, јер су управо кренуле да ударају по оној каси рачун са много нула. Глупе продавачице. Немају оне појма шта се врти у главама муштерија. Могу само да нагађају, да предпостављају, да убеђују, да хвале, иако то искрено не мисле, али да провале шта се сад тачно мотало по мојој и Марининој глави, то не би могао да учини ни Сигмунд Фројд, а камоли оне две нафракане дударе с распасаним пиздуринама од стране власника бордел-бутика. Нафракане су спаковале мноштво кеса и кутија, и мазнуле нам 60 сома динара. Једва смо стрпали ону одећу и обућу у голфа, сместили се за седишта и кренули.

- „Куда ћемо?“

- „Где год пожелиш.“

- Марину од мене више ништа није могло да изненади. Прихватила ме као неког молекула у чијем нуклеусу стоји милијарду атома, сваки са својим алтер-егом. А тако сам се и сам осећао. Значи читала ме.

- „Води ме у неку тишину, у неки мрак, тамо где нема живе душе. Желим да упловим у твој свет, до краја.“

- Посматрала ме с осмехом који је говорио само једно: „желим те“. Желим и ја њу, више него што може да замисли. Пустио сам Неверне бебе, и кренуо у мрак, у мој свет...

- „Пут под ногама, сузе и смех у грудима, глад за уснама, казна ил грех тера ме да лутам, данима и ноћима сањамо туђим очима, јер ја данас сам ту, а сутра ко зна где, не питај ме за судбину, јер данас сам твој, а сутра ко зна где, заборави све и иди...“

- Спустио сам се голфом крај Јужне Мораве дубоко у мрак. Изашли смо из аута и сели на хаубу. Тишину је ломило само шуштање реке, али је било пријатно, некако опуштајуће. Марина је почела да ме чешка по коси. Ћутао сам. Пришла је уснама мом врату и пољубила га, онако нечујно, нежно.

- „Марина ја...“

- „Ћути. Не квари тренутак.“

- Спустила је своје усне на мој образ и полако их повлачила ка уснама. Прелазила је својим уснама преко мојих, као да ме миловала њима, а не љубила. Она је малолетна, говорио сам себи, малолетна. Нисам могао да се одупрем, да померим главу, да јој кажем да стане. Нешто ми није дало. Почела је да ме љуби, гурнула ми је језик у уста и шетала по мојој усној дупљи. Осећао сам укус меда у устима. Нисам више могао да се суздржим. Гурнуо сам јој прсте у косу и узвраћао јој пољупце. Скочила је на мене и ногама се обмотала око мојих кукова. Дуго смо се љубили, нисам желео да престане, никад. Кад би само могли заувек да се замрзнемо у том положају, онако спојени језицима и телом. Срца су нам се међусобно тукла, грлио сам је све снажније. Устао сам са хаубе, носио је онако преплетену око себе док ме она непрестано љубила. Сместио сам је на сувозачко седиште, спустио га, мислим седиште, затворио и закључао сва врата голфа и легао преко Марине. Хтео сам да пустим неку музику, али ми Марина није дозволила.

- „Хоћу мрак, тишину и твој свет...“

- „Марина ја немам... кондом...“

- „Верујем да ћеш ме пазити... Само буди нежан... молим те. Први ми је пут...“

- Ложи ме. Гарант ме ложи. Не. Искрена је. Дрхти. Скинула је мајчицу. Мали сисићи, невини, чедни... Нисам смео да је дотакнем. Збунио сам се, укочио, као да је мени било први пут, а не њој. Узела ми је шаку, десну, тек оздравелу, и ставила на своје груди. Срце јој је лупало као да ће сваке стотинке да експлодира. Спустио сам главу, махинално, и почео да јој лижем стомак. Збацио сам мајицу са себе и вратио се њеном стомаку. Мека кожа, нежна, по њој је плутао мој језик, спуштајући се ка шлицу рокерских панталоница. Откопчао сам јој дугме и повукао шлиц. Скинуо сам јој панталонице, бацио их на задње седиште, ухватио сам прстима њене зелене гаћице и полако их спуштао надоле. Ослободио сам је и гаћица. Настављао сам да је љубим по бутинама, ишао језиком до колена и враћао се натраг до њене вагине, али сам се ту заустављао, заобилазио је и кретао се горе, према пупку. Уздисала је снажно, али више није дрхтала. Дошао сам до њеног врата, зграбила ме за главу, настављао сам ка њеним уснама, прелазио преко њих, улазио унутра. Спустила је своје ручице на моја леђа и све јаче ме притискала, повлачећи ме себи. Скинуо сам панталоне, непрестајући да је љубим, или она мене, више нисам знао. Био сам у облацима, љубио сам мед, њене зелене очи сакриле су се испод капака. Моје су биле отворене, широм. Нисам могао да не гледам то предивно створење. Полако сам почео да продирем у њу, лагано, милиметар по милиметар. Плашио сам се да је не повредим. Тек ми је главић ушао кад је тихо јаукнула и стисла зубе; очи су јој и даље биле затворене. Стао сам. Прелазио сам јој уснама преко затворених очију, желео сам да их отвори, да ме гледа. И даље је жмурила. Наставио сам да продирем у њу, опет полако, још пажљивије. Дошао до пола, затим га вратио мало натраг, па поново напред. Несвесно је заривала своје прсте у моја леђа, што је говорило да осећа бол и поред свег мог труда да будем што нежнији. Пришао сам њеном увету и шапнуо јој да се опусти, да отвори очи и гледа ме. Послушала ме. Отворила је очи и мало се опустила. Имала је исте очи као Маријине. Смарагд очи. Само су Маријине биле бистрије и влажније. Зашто ми се баш у овом тренутку Марија врзма по глави? Да није то неки знак? Те смарагд очи, тај занос, усхићење као кад сам се с Маријом креснуо први пут. Да ли ми то бог шаље неки знак? Какав знак? Зашто сад? Чему то?

- „Шта ти је?“

- Марина ме овим питањем пренула из мојих расејаних мисли. Видла је да сам одлутао.

- „Ништа... Само се опусти...“

- Ушао сам у њу, цео. Овога пута јаукнула је много гласније, али није затварала очи, гледала ме равно у зенице. Али је почела да се опушта. Постајало јој је све пријатније. У једном моменту се и насмешила. Нисмо излазили једно другом из погледа. Још увек сам ишао лагано, извлачио га сасвим мало и поново враћао натраг, целог. Почела је да дахће, у почетку тихо, а касније све бучније, скроз до осмеха који ју је довео до врхунца. У том тренутку је поново зажмурила и чврсто ми стезала врат. Први пут сам девојци одузео невиност и први пут гледао како невина девојка свршава. Више није невина, али је задовољна. Ја нисам свршио, чини ми се да сам тек почео, али сам га извукао ван. Ово је била њена ноћ, не моја, њена. Нисам свршио, али ћу је вечно памтити. Обукли смо се на брзака. И припалили цигарете. Окренула се ка мени и упитала ме:

- „Зашто нема крви?“

- Збунила ме.

- „Какве крви, које крви, чије крви??“

- „Па... моје... Знаш оно, кад девојка изгуби невиност и то...“

- „Па, изгледа да ниси била невина, само си ме малкице ложила.“

- „Борисе! Зар желиш да ти се правдам? Како да те убедим? Ја сам ствар...“

- „Еј, бре! Зајебавам те, шта ти је?“

- „Ја сам ти најискреније признала своју најинтимнију тајну, а ти ме зезаш. Ниси фер.“

- „Гледај! Ја нисам доктор Флеминг, али сам читао у неким књигама да је код неких девојака химен еластичнији, и кад девојка први пут ступи у сексуални однос, он пукне, али не пролије крв, а код неких је мало затегнутији, па кане пар капи. Или тако некако. Нешто у том фазону. Нисам најбоље запамтио. Али то нема никакве везе с овом причом. И да сам ти први и да нисам, мени је свеједно. Желео сам те и овако и онако. Баш ме брига дал си била с неким пре мене или ниси...“

- „Нисам била ни са ким... ти си ми први. И како то мислиш да ти је свеједно? Кажеш да си ме желео? Значи сад ме више не желиш?“

- „Ма није то, бре, Марина. Све погрешно схваташ. Желео сам те пре овога, а после овога желим те још више! Кажем да ми је свеједно да ли сам ти први или не, а не да ли ми је свеједно дал сам с тобом или нисам. Није ми свеједно. Желим да будем с тобом. Желим те крај себе...“

- „А Даша?“

- „Не знам...“

- „Мени не смета твој однос с Дашом. Она не мора ништа да зна. Ћутаћу, само да будем с тобом, само да сам покрај тебе, заувек!“

- Не. Само то не. Ја нисам за тебе, нисам ја тај. Ја те не заслужујем!

- „Зашто ћутиш? Зар не желиш да будемо заједно?“

- „Желим. Али с Дашом имам веома компликован однос. И то ћу морати некако да решим. Како, не знам, али некако ћу морати.“

- „Немој. Даша је добра девојка. Прухватила ме као сестру, а ја јој мазнула дечка. Немој да је отераш од себе. Нека буде ту, мени не смета. Ја ћу ти бити друга...“

- „Шта лупаш! Шта ти значи то „друга“?“

- „Бићу Дашина резерва, али само твоја и ничија више!“

- „Марина, Даша и ја имамо специфичан однос. Ми живимо заједно, али смо само у стану пар, ван њега свако од нас може да ради шта му воља. Она воли да буде слободна и независна, а и мени тако одговара, бар што се шеме с Дашом тиче. Међутим, Даша и ја немамо перспективу, наша, условно речено, веза, нема будућност. И она и ја договорили смо се да траје колико траје, а кад пукне, свако иде својим путем. Данас смо се нешто споречкали, додуше мојом кривицом, и чини ми се да ће колико сутра наша трип-веза доживети бродолом. Ми нисмо једно за друго, слажемо се само у једном, а то је добар секс, и ништа више. Све пре и после тога је или компромис на мишиће, или свађа.“

- „Да се приметити.“

- „Шта?“

- „Па та свађа. Видим да ти је Даша разбуцала фасаду, само не знам чиме.“

- „Ногама. Она је луда каратисткиња из Врања и чим јој пукне филм оне крене да ме шутира ногама. Поломила ми је и зуб.“

- „Данас?“

- „Не. Пре неколико дана, недељу... две... Заборавио сам, а није ни битно.“

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Идемо кући да видимо расплет. Ово између тебе и мене остаје тајна, бар још неко време. Океј?“

- „Океј!“

- Марини као да је било свеједно. Била је насмејана, можда чак и срећна. Нашла је гнездо и ушушкала се у њега, одговара јој, прија јој, вади је из запећка у ког је упала. Зато и жели да остане. То је добро, с једне стране, јер постоји веома добра шанса да се скине с хорса и започне нови живот, с друге стране то није добро, јер сам ту ја. А ја не знам шта хоћу. Волим Марију, желим Марију и чекам Марију, а заљубљен сам у Марину, такође је желим, а та иста Марина сад живи на мојој гајби, то јест нашој, сада је и њена, јер друге нема. Ово је тако конфузна ситуација и ја не знам како да је решим. Идем кући, па шта ми бог да. Само да Дашењка није набавила моторну тестеру. Да не буде оно: „гуд бај болс“, и на крају: „детс ол фоукс.

- Било је 05:50 кад сам стигао до бункера и кренуо да избацујем робу. Крикија није било. Изгледа да га је Нађа провалила и сместила га у гипсано корито. Или то, или је овај лудак заглавио с оном рибом и сад не може да се откачи од ње. После Нађе то му је тек друга риба коју је карао, ако је уопште и карао, па му се сад усладило и не скида се са ње. А можда се превише потрошио па мало касни. Јебем ли га, видећемо. Отворио сам тезгу тачно у 06:25. Од Кркија и Марине ни трага, ни гласа. У том ми стиже порука.

- „Мало касним, али оправдано. Имам филм!“

- Кркензи је стварно опрао патку. Једва чекам да видим филм, а нарочито Уркетов израз лица. Мора да пљуне 100 евра и гледа како Крка кара неку радодајку. Мисли о свему томе прекинула ми је Марина када је упала у бункер сва у сузама. Улетела је у мој загрљај и кренула да јеца.

- „Шта је било?“

- Марина је грцала и није могла да дође до речи. Чекао сам да се смири. Спустио сам је на столицу, дао јој дозу метадона и 4 ксалола. Попила је. Дрхтавим рукама припаљивала је цигарету и кренула да прича:

- „Јутрос... Нисам одмах приметила... Она је...“

- „Полако Марина, полако. Смири се. Удахни ваздух.“

- Сузе су јој се сливале низ образе, али је лагано опуштао коктел метадона и ксалола, и смиривао јој јецај. Гледала је у бетон, палила цигарету за цигаретом и ћутала. Пришао сам јој и помиловао је по коси. Тај тренутак искористио сам да јој се загледам у зенице. Није узела доп. Добро је.

- „Моја бака је умрла... јутрос... синоћ... Не знам. Нашла сам је тек јутрос...“

- Поново је почела да плаче. Био сам напуцан коксом па ми вест о њеној мртвој баки није тешко пала. Нисам је познавао, деловала ми је далека и страна и зато нисам осећао ама баш ништа у вези њене смрти. Али су ме Маринине сузе разбиле, као и сазнање да је Марина на овом свету остала потпуно сама. То никако није смело да се деси у овом тренутку, али никако! Таман сам кренуо да извлачим Марину из гована и почетак је био бољи него што сам могао и да замислим, али ово с баком је скроз на скроз пореметило ситуацију. Марина је у тренутку растројства могла да посегне за допом, а ја онда не бих знао шта да радим. Да јој је бака жива, отерао бих је у курац, а овако... Не могу. И нећу! Морао сам нешто да смислим, из фундамента. Само шта?

- Крки се појавио с кезом на лицу од два метра. Држао је камеру увис и зевао као клен. Очима сам му показао да ћути. Погледао је у Марину и моментално обрисао кез с лица, стрпао камеру у ранац и сео за столицу.

- „Шта сад да радим?“

- Марина ме упитно гледала и вапила за помоћ, а ја нисам знао шта да јој одговорим. Све ми се испретумбало у глави. Више нисам живео свој живот. Више нисам био само ја. Марина је улетела у мој живот, највише мојом кривицом, и морао сам да предузмем нешто по том питању. Осећао сам се одговорним за ту клинку од 17 година, без иког свог, а тек је започела свој апстиненционални период. Судбина ми је дала зајебан шах и ја сам због продужетка партије морао да жртвујем неку фигуру. Само коју?

- „Преселићеш се код мене!“

- „А??“ - у истом тренутку су зинули у мене и Марина и Крки.

- „Продаћемо ону твоју кућу, а ти ћеш прећи код мене.“

- Повукао сам потез. Колико је добар, не знам. Видећемо.

- Крки је устао са столице и кренуо да опслужује муштерије. Пришао сам Марини, загрлио је и рекао јој да не брине ништа и да ћу ја све то да средим, и око продаје куће и око сахране њене баке.

- „Кркензи можеш ли сам?“

- „Могу, могу...“

- Узео сам Марину за руку и повео је са собом. Сместио сам је у џету, дао јој још 5 ксалола, а затим смо се ћутке одклацкали до њене гајбе. Нисам знао кога да зовем, кога да обавестим, нисам имао појма како иде та процедура око тога. Шта радиш кад неко рикне? Кога зовеш? Да се петљам с пандурима, не пада ми напамет, да зовем хитну, каква вајда од тога. Бака је мртва па мртва, не треба ми хитна да констатује смрт. Бака је била хладна као лед и бела ко млеко. Шта да радим?

- „Јел твоја бака имала неку другарицу, неку бабу с којом се дружила, неког из комшилука?“

- „Да. С једном баком је често пила кафу. Живи ту преко пута.“

- Одлично. Жива бака ће да заврши процедуру око мртве, ја ћу да продам кућу, покријем трошкове око сахране, и водим Марину са собом. Отишао сам до куће у којој је становала жива бака и објаснио јој ситуацију. Бабускера је кренула да рове и кука како је изгубила једину другарицу и сад нема с ким да пије кафу. Јебала је кафа! Каква себичност с њене стране. Некако сам успео да умирим бабускеру. Рекао сам јој да сам ја Маринин брат од неке леве тетке и да она иде да живи код мене у Ниш. То ми је прво пало на памет. Дао сам јој лову да заврши све око припреме Маринине баке за сахрану и замолио је да Марину не петља у то. Затим сам отишао до гробарске радње, купио најјефтинији ковчег, неко цвеће, неколико свећа и вратио се у Норвежанску. У кући је, осим бабускере, било још неколико жена, вероватно комшинице. Извео сам Марину у двориште да испалимо коју цигарету. За то време позвао сам Драгана Жваку, матрапаза који је муљао с кућама и рекао му за послић. Муфљуз је дошао после пет минута.

- „Добро, бре, Жвако, реко сам ти сутра! Куд си навро?“

- „Сад је шанса! Имам човека који ће одмах да искешира гајбу. Само да бацим поглед унутра.“

- „Унутра је мртва баба са сахраном у току, блентовчино једна!“

- „Нема везе. Запалићу свећу, два-три погледа и готово! Уф, двориште је лоше естетски, ал је добро што излази на пут...“

- „Еј, зајеби! Иди унутра, одради то што имаш, па да продамо кућу.“

- „Колко је цениш?“

- „Ајде не сери! Коју год цену да ти кажем ти ћеш да се мрштиш и да гајби налазиш замерке, само да ућариш што више. Иди унутра, погледај и сам оцени. Само немој да ме много кратиш, угради се, ал мисли на савест!“

- „Добро, добро...“

- Жвака је упао на гајбу, задржао се десетак минута и, излазећи рекао:

- „Осам сома. И то је плафон!“

- „Немаш ти Драгане ни трунке савести.“

- „Осам и по и то је крај! Арсићу, не могу преко тога.“

- „Добро. Иди заврши то. Кад ће лова?“

- „Чим покојница напусти кућу“ - рече Жвака и оде.

- „Осам и по сома. Није лоше, а?“

- Марина се привила уз мене и ћутала ми у врат. Осетио сам на свом рамену удар њеног срца. Удар срца сирочета. Ех, животе...

- „Ајд да ти помогнем да спакујеш своје ствари, па да палимо код мене.“

- Марина је цели свој живот стрпала у два коферчета. У кући је остала нека старудија од намештаја и ништа вредно. Марина и ја смо запалили по свећу, постојали пар минута, затим се она опростила од баке, пољубивши је у чело, и отишла у џету. Бдење је отпочело са свим оним глупим обичајима који немају никакву сврху, али су зато дебело коштали. С једном женом, која ми је деловала разумно, договорио сам се да сутра без икаквих глупих церемонија, појања попова, и осталих срања, на брзака спустимо покојницу у земљу и растанемо се. Госпођа је заиста била разумна и одмах се сложила са мном. Дао сам јој лову да плате превоз ковчега и још неке ситнице, поздравио се с њом, изашао из куће, сео у џету, и Марина и ја смо кренули ка мојој габи.

- Марину сам сместио у дневну собу и док се она распакивала, ја сам Дашу одвео у спаваћу собу и све јој објаснио, до најситнијих детаља. Мислио сам да ће Даша да попизди, али је она одреаговала као Мајка Тереза. Све је прихватила. Одмах се нашла Марини, помогла јој с оним стварима, а сат касније пиле су кафу као две најбоље другарице. Даша је била лафчина и полако ме освајала својим добрим делима. Марина је била у чуду. Живела је у неком свету где свако сваког мрзи, подјебава, повређује, забада му нож у леђа и мислила је да други свет, сем тог љигавог у ком се закопрцала и заплела до безизлазности, не постоји. Али је онда налетела на нас. Отворила су јој се нова врата, света кога до тада није познавала, и пронашла људе који живе једни за друге, помажу се, боре се. Први пут је у животу видла пријатеље који би дали свој живот, своје све, један другом. Није веровала да то постоји и зато је била у чуду. Истовремено је била и срећна, јер смо јој се нашли онда кад је почела да тоне, и потонула би. Судба јој је то наменила, али га је овога пута мало подувала. Не пита се само судбина, питамо се понешто и ми. Зато је карамо чим нам се укаже прилика. Судба побеђује увек, то је доказана чињеница, али нека се с нашим животима мало више намучи. То је све што можемо и што морамо, па нек мало и њу ждере џигерица, а не само нас.

 - Сахрана ко сахрана, пар људи, она бабускера и комшинице, Марина, Даша, Наташа, Урке и ја. Није трајало дуго, баш као што сам се и договорио с оном госпођом. Ковчег је спуштен, грумен земље бачен и онда назад, свако свом животу.

- Марина је добила следовање терапије, мало сам је појачао, 50 капи метадона плус два ксалола ујутру, подне, вече. Оставио сам је код куће с Дашом и отишо у бункер. Баш кад сам стиго Урке је гледао филм, а Кркензи га подјебавао. Филм није био ништа посебно. Мисионарски положај, прц-прц, једно десетак минута и на крају сврш. Али је Крки добио 100 еурића. Шапнуо сам му да узме камеру од Уркета и обрише филм. Овај се мало предомишљао, није му било лако, јебао је и снимао и сад то треба да обрише, али кад сам му реко да то веома лако може да се налепи на нет-у, овај је одмах зграбио камеру и обрисао снимак. Три пута је проверио да ли је обрисан и пошто се уверио да јесте, одахнуо је. Урке се шеретски насмејао и све ми се чинило да је тај десетоминутни клип он већ пребацио. То ми је говорила његова торба у којој је чувао лап топ. Е, јебеш га. Урке је узео торбу, потапшао Кркија по рамену, рекавши му „јуначино, добро јебеш“, и запалио негде. Вероватно да пусти клип целој Мајци Србији, и шире. Луди Урош сјебаће Кркијеву кућну комуну. Зајебано.

- Нешто касније стиго је Жвака, пљунуо осам и по сома еурића, узео кључеве од гајбе и запалио. Стрпао сам лову у џеп и кренуо ван бункера.

- „Где ћеш и ти сад?“

- „Идем да купим неки ауто?“

- „Какав ауто?“

- „Јебем ли га, неки полован, ал очуван.“

- „Од мртве бабе мажњаваш лову и купујеш себи кола. Ти си, бре, некросиличар!“

- „Море мрш, бре! То су кола за Марину клену један, ја ћу само да се служим док она не положи возачки.“

- „Некросиличарски профитеру!“

- „Сисај курац!“

 - Покупио сам Марину са гајбе и одвео је до Цакета, стару школу, који је препродавао половна возила. Ушли смо код њега у двориште и истог тренутка сам приметио да је Цаке проширио бизнис. Почео је да увози и кола из иностранства, готово нова. Кренуло му. Рекао сам Марини да погледа кола и да одабере нека која јој се допадају. Она о колима није имала појма, гледала је њихов спољашњи изглед.

- „Цаке, има ли ту нешто за мене или нема?“

- „Кажи малој да гледа ова с леве стране“ - рече Цаке и оде да избаци вопс муштеријама, сирјеч нама.

- Рекао сам Марини да бира кола с леве стране, десна нису за нас. Она се окренула, прелетела их погледом и рекла:

- „Може ова сива?“

- „Чекај.“

- „Цаке?“

- „А?“

- „Апиш два!“

- „Уууу... ал ти је фораааа...“

- „Каква су ова сива?“

- Цаке је кренуо да објашњава, те годиште, те пређени километри, те има атестиран плин, завлачио се испод кола, показивао ми прагове, мотор, гепек, а од свега тога ја сам само запамтио да је то голф двојка. Никад ме нису интересовала кола на тај начин. За мене је то било превозно средство, седишта с каросеријом на точковима која треба да ме превезу с једног места на друго. И то је то.

- „Цаке, хау мач?“ - прекинуо сам га док ми је показивао како се нечујно затварају врата возача.

- „Две хиљаде.“

- „У, бре, Цаке!“

- „Шта У? Неко би ти тражио два и по сома!“

- „Неко да, али ти не. Кад дођеш код мене на тезгу све узимаш по набавним ценама, а сад си нашо на мени да зарађујеш! Ајд нађи неку разумну цену, па да слистимо ону пивчугу, да се на згреје.“

- „Добро, ајде. Хиљаду седамсто.“

- „Купљено!“

- Слистили смо пивчугу, пљунуо сам 1.700 јура, узео папире и саобраћајну, и Марина и ја смо сели у наш нови ауто. Одвезли смо се до мене, из подрума измотали сони цеде и уградили га у голфа. Затим смо отишли на бувљак код Чочета и он нам је повезао озвучење. Одмах смо га испробали.

- „Ја пазим на хигијену, могу рећи да је негован, марим да скинем смегму с њега, стално третман редован, сатима присутне су на мом компу слике јебуља, мазим га, шиљим га, а он врда као јегуља. Он има проблем, тај проблем нема мету, ја не знам шта још да радим он постаде тако пречудан. Почео да жига ме стално, ноћима не спавам, тај бол ме прекида у друштву, а штреца и кад сам сам. Не дао ти бог ту ствар, ти не знаш шта је мука, доцо мој, јад и плач, бре!“

- Чоче је фантастично повезао озвучење, мало смо дрндали турбо дизелаше, а онда помогли Кркију да спакује тезгу, пазар је био одличан, одвезли Кркицу кући, и отишли до Уркета да му се похвалимо новим аутом. Чим је Урке угледао голфа рекао је:

- „Фала курцу! Сад је џета само моја!“

- Сели смо код њега на терасу и нове гуме залили Џеком и буксетином од које смо се рашили ко буље. Смејали смо се и спрдачили два сата, а онда смо Марина и ја отишли кући. Дашењка је спремила клопу, наждрали смо се ко блесави и фундаментално се закуцали у сан. Марина у дневној, Даша и ја у спаваћој соби.

 - Марина се добро држала. Редовно је узимала метадон и ксалоле плус ганџу и вопс, или Џек, и тако превазилазила психофизичке кризе од допа и жал за баком. Понекад би тихо плакала од чега сам се ја јежио, ал сам гутао кнедле и упорно је тешио. Ништа речима, само загрљај. Ништа речи ту не могу да помогну, само рука за коју можеш да се ухватиш, само раме на коме можеш да се исплачеш, само уво које ће све то да истрпи. Тачно сам знао како јој је. Та празнина што ти се усидри у души, тај бол који пече горе од жара... Кад је отишо мој рођени стриц, изненада и заувек, с њим је отишло и парче моје душе. Био је ликчина, громада од човека, много сам га волео, иако то, чини ми се, никад нисам показивао, и његова смрт разнела је цео мој систем. Ал се некако навикнеш, не можеш да преболиш, то је сасвим јасно, али некако научиш да живиш с тим. Некако...

- На реду је дошао и тест. Правила, правила. Био сам сигуран да Марина није узела доп, али сам ипак желео да јој урадим тест како бих јој ставио до знања да још увек немам поверења у њу, иако смо буквално 24 часа заједно. Устали смо у пет ујутру, Марина је кувала кафу, Даша је спавала, а ја сам спремио тест, и бочицу, то сам купио јуче у апотеци за 350 динџи, у коју је Марина требала да се ишора. Попили смо кафу, испалили цигарете и Марина се спремила за покрет.

- „Ајде идемо, већ је шест, шта чекаш?“

- „Прво да урадиш тест.“

- Марина је сталожено узела тест и бочицу и кренула у клоњу.

- „Еј! Неће моћи тако.“

- „Него како?“

- Ушли смо заједно у клоњу, затворио сам врата, рекао Марини да се скине до голе коже, да одложи ствари на веш машину и да тек тада напуни бочицу мокраћом.

- „Јеси ти луд? Пред тобом да се скидам? Не пада ми напамет!“

- „Марина, хоћу да будем сигуран да ништа не кријеш од мене. Мораш да се скинеш и оставиш ствари на веш машину, и не брини, није ми стало да те гледам голу, само желим да не будем преварен.“

- „Па немам ништа код себе. Шта ти је сад?“

- „Ајде скидај се, бре! Све што ти имаш ја сам већ видео. И немој да ти буде непријатно, само опуштено.“

- Марина се полако скидала, панталоне, мајчицу и ту је стала.

- „Све, све. До голе коже!“

- Окренула ми је леђа, скинула брус, а затим и гаћице. Сву одећу одложила је на веш машину.

- „Рашири руке и окрени се.“

- „Ти си стварно мамлаз!“ - рекла је и окренула се.

- Нисам имао намеру да гледам Маринино тело, већ да ли је смотала нечију туђу мокраћу у неки шприц, то је главна џанкерска фора кад раде тест, али сам се збунио и забленуо у њено тело ко да ми очи женско никад виделе нису. Била је СА-ВР-ШЕ-НА!

- „Јеси се нагледао мамлазе?“

- „Извини... нисам, мислим, хтео... Стварно си добра риба. Извини, стварно извини...“

- Био сам сметен, задивљен њеним телом, и ушепртљан ко никад до тада. Морао сам некако да се извлачим из ове неугодне ситуације.

- „Ајд шорај, па да видимо тест.“

-  Марини није ишло од руке да се одмах ишора. То је онај трип кад неко стоји поред тебе, а теби дође нека блокада у мозгу и све и да ти се ненормално пиша, мочка напоље да изађе неће. Марина се стискала и почела да се нервира. Окренуо сам јој леђа, како би јој бар мало олакшао, и тркељисао јој џепове. Сем цигарета, упаљача, папирнатих марамица и лабела, ништа друго није имала. Одлично. Међутим, мокрење је било проблем. Пустио сам воду на чесму, која се зажуборила, и на тај начин хтео да подстакнем Марину да коначно пусти пар капи, макар четри, пет. То би било сасвим довољно за доп тест. На једвите јаде је успела да истиска из себе пар капи. Дала ми је ону бочицу и док се облачила псовала ме и уздуж и попреко. Ја сам био озбиљан све док тест није показао две црвене црте. Значи негативан. Значи Марина је чиста. Онда сам се насмешио.

- „Јеси сад задовољан, воајерчино једна?“

- Толико сам био задовољан и весео да сам загрлио Марину и нисам је пуштао пет минута. Једва ме одвојила од себе.

- „Видиш да се све може кад се хоће!“

- „Ниси ми дао метадон и ксалоле.“

- „Стиже!“

- Спремио сам јој коктел, Марина га је сабила, изашли смо из стана, спуштили се до голфа, упали унутра и, уз Азру, лагано пичили ка бункеру.

- „Не знам што да радим са собом, на што мисли да бацим, ето стварам полако пјесму о теби, гледам твоје тијело, лудујем за њим, и покушавам у себи само једно. Пољуби ме па ми прсте у косу увуци, и загрли ме, пољуби ме па се приви тик уз мене и запјевај ако знаш било што. Желим да се стиснем уз тебе, да те милујем, да ти шапућем на ухо бисере, да причам о слободи, да се глупирам, да ти кажем: ох, ти лудо једина...“

- Кад су ми речи песме допрле до мозга и кад сам их повезао с малопређашњом ситуацијом, брзо сам искључио цеде. Јеботе, како се човек брзо погуби. Иако одлично знам ту песму, нисам је ни на крај памети повезао с Марином. Али је можда то учинила моја подсвест. Одвојио сам око и бацио га у Маринином правцу. Гледала је кроз прозор те јој лице нисам видео, али ми се све чини да се смешка криомице. Не знам зашто, али Марина је полако улазила у моје мождане поре. Можда сам је само пожелео, можда ми је постала драга, можда сам се заљубио... Опет оних хиљаду и триста можда. Не знам како да опишем то, али да осећам нешто према њој, осећам. А осећам и да ће ми Даша јебати матер, ако само нешто наслути. Рекла је: „ван гајбе трпај коју год хоћеш, али у нашем стану само мене“. Али, Марина живи у нашем стану, чак и да је трпам ван стана опет морамо да се вратимо у њега, а то може да буде компликовано, јер бих можда и на својој габи пожелео Марину, и шта онда? Ма шта, бре, серем? Каква Марина? Па она је малолетна! Који сам ја педофил. Не могу да верујем. Протресао сам главу и на тај начин хтео да избијем своје перверзне мисли из главе, али нисам успевао, никако. Шта ћу, како ћу, не знам. Покушавао сам то да прикријем, али ме изгледа Марина прочитала. Мислио сам да сам добар глумац, али сам се изгледа негде зајебо.

- „Свиђам ти се, а?“

- Стварно ме прочитала, стерам јој га...

- „Не. Одкуд ти то?“

- „Па ја нисам ретардирана. Видим ти у очима.“

- Срећа па смо већ били пред бункером и ја сам брзо напустио голфа, иначе не знам како би даље разговор текао. Кретали смо се ка бункеру, ја сам мислио да је оној теми дошао крај, али Марина је имала неописиву жељу да ме подјебава.

- „Не брини, нећу ја Даши ништа да кажем.“

- „Шта, бре, да јој кажеш?

- „Па то да ти се свиђам.“

- Смејала се и гурала ми прст у уво. Отимао сам се.

- „Ајде ћути и не лупај!“

- „Ма не мора нико да зна. Само ти и ја, то је наша тајна.“

- „Шта, бре, сереш ти?“

- Марина ме шчепала за дукс и прислонила ми усне на уво.

- „Ти си једини мушкарац који ме је видео голу.“

- Ва да фак?

- „То је због теста и нема никакве везе с тим што ти мислиш.“

- „Аха. А што си онда зинуо ко клен и делио ми комплименте?“

- „Ћути, бре, ево га Крки.“

- „А песма?“

- „Ћути, бре!“

- Угурао сам се у бункер и одмах кренуо да претурам по књигама, правећи се да се разговор између Марине и мене никада није догодио. Марина је сређивала козметику, посматрала ме и смешкала се. Јебем те, Борисе, транспарентног! Муштерије су нагрнуле, Марина се борила с козметиком, Кркица с пластикаријом, духовно благо нико јебавао није, проста и затуцана руља, те сам ја трчкарао од Марине до Крикија и припомагао им. Оно што ме изненадило и задивило је Маринин коефицијент интелигенције и готово фотографско памћење. Брзо се сналазила, брзо услуживала муштерије, запамтила је све, али све цене, чак је знала и појединости одређеног продукта. Оно, тај шампон садржи то и то, он је за суву кожу, чак је наглас, из главе, наводила и његове састојке, оне називе, оне за које је мени требало 5 минута да прочитам једну. Невероватно! А њу шутнули из школе, и то Пољопривредне. Јеботе, увек иста прича.

- Дође Тесла и каже: Хеј људи, ја умем да направим наизменичну струју! А Срби му кажу: Ајде носи се у курац! Тесла оде у есаде, направи триста чуда, а Срби се тек после његовог доказаног успеха курче како је он њихов горе лист. Свако разуман, либералан, иновативан и интелигентан гура се под тепих, а владају љиге, лактароши, комуњаре и сујетна ђубрад. Ти смислиш супер креативну идеју, поклониш је свету, а они те пљуну, направе те лудог и чекају да умреш, ако те пре тога не рокну. Онда ти мазну идеју, која је требала човечанству да донесе неко добро, нешто позитивно и корисно, и од тога направе атомски бомбу, неки вирус, сиду и остала говна којима уништавају људе. Џаба се ти трудиш и добротом дарујеш свет кад то нема никакве сврхе. Овом свету не треба дати ништа. Треба га пустити да се покоље у сопственој мржњи и да нестане са лица земље. И тако завршиш с овим наказним светом. Ал онда се, јеби га, сетиш оних ситница које, кажу добри људи, живот значе. Љубав, мир, слобода, сетиш се пријатеља, осмеха, малене тренутке у којима уживаш, рецимо секс, пољубац с девојком коју волиш у свечаном заласку сунца, шетња по јесењем лишћу које ти шушти под ногама, листање пролећа, шуштање таласа док лешкариш на плажи, рађање деце, и добијеш онај трачак наде да није све тако црно и да можеш нешто да промениш, и ти се наравно поколебаш и препустиш се томе, а иронија живота се наставља, ширећи сва могућа зла по читавој васељени. Епиметеју, јебем ли те у уста баш! А кад дођем у пакао, јебаћу те и у дупе! Индискретно!

- Колико ли је таквих Марина по Лесковцу, а тек Србији? Језа ме хвата кад само и помислим на то. И одмах сам се сетио Азре и оне песме Балкан, после ње Вољела ме није ниједна, па Чорбине, Погледај дом свој, анђеле, па Марчелове, Недођија, Нови Вавилон... ЕКВ-а, Идемо, Не... Каква очајна стварност... И шта више чека она јебена Смрт са мном у оној врећи на њеним леђима? И колико јој јебено треба да пронађе више ту усрану парцелу!? Набијем и Смрт на курац!

- Сутрадан, негде око пола осам ујутру, дошао сам у бункер, избацио књиге и сређивао их. Кркица је кувао кафу и хвалио се како ће данас тачно у 15:00 да снима порнић. Све је уговорио, све је спремио и једва чекао тројку. Био је видно узбуђен. Тачно у 08:00, пред тезгом је стала Марина. Шокирао сам се. Нисам се надао томе. Пипкала је прстићем једну књигу и ћутала.

- „Кажи Марина, шта ти треба?“

- „Дошла сам да ти се извиним... за оно јуче...“

- Подигла је поглед. Опет утачкане зенице. Опет је узела доп. Да није узела доп, не верујем да би дошла.

- „Јел могу да уђем?“

- „Можеш.“

- Марина је ушла у бункер и села за исту столицу као и јуче. Као да је дошла на сеансу, само... ја нисам психијатар. Крки је упитао Марину хоће ли кафу, она је рекла да хоће, какву, слатку, Крки је приставио кафу и сео да доврши своју која се већ била охладила, као и моја. Сео сам преко пута Марине, пио лед кафу, пушио цигарету и мотрио на тезгу. Кркензи је завршио Маринину кафу, послужио је, затим довршио своју и таман хтео да припали пљугу, ал су натрчале муштерије и зајебале га. Док је Кркензи шљакао, ја сам шатро записивао неку поруџбину и изгледао толико занесен у тај посао да Марину опште нисам примећивао, као. Гледао сам је левим оком. Сркала је фукс, пушила цигарету и кришом ме посматрала. Желела је нешто да ме пита, али није знала како да почне. Прво правило је било да она сама започне разговор, јер мене то више није интересовало, односно јесте, али ја сам се правио да није, како бих је потстакао да призна да је џанки, да прихвати посо који јој нудим и да почне са скидањем. Или тако или никако другачије. Џанки мора да призна себи да има проблем, то је први корак, затим мора да убеди себе да се лечи, то је други корак, и да крене с лечењем, то је трећи корак. После тога важна је само јака воља, чврста жеља, изолација од свих који имају везе с хорсом, зидање срушеног карактера, и оживљавање скрушене душе. Све је то тек почетак. Морала је да начини први корак. Чекао сам.

- „Јеси прихватио извињење?“

- „Да нисам ти сад не би седела ту.“

- „Јуче си био пријатељски настројен, а данас ме уопште не констатујеш.“

- „То је било јуче, данас је овако.“

- „Како?“

- „Јуче си ми рекла да гледам своја посла, и ја то управо радим.“

- „Јуче сам погрешила, данас сам ти се извинила. Пошто си прихватио извињење...“

- Спустио сам папир и оловку, окренуо се Марини и пажљиво је слушао. Било јој је непријатно и била је равнодушна у истом тренутку. Равнодушна је била због хорса, а непријатно јој је било вероватно због тога што жели нешто да ме пита, а не зна како да почне. Морао сам да јој помогнем.

- „Кажи слободно све што имаш на уму.“

- „Хтела сам да те питам... ако се ниси предомислио, за ону понуду. Да ли још увек важи?“

- „Коју понуду?“ - правио сам се луд.

- „Па, понудио си ми посао. Потребан ми је и хтела сам да те питам да ли још увек важи та понуда?“

- „Важи, али ако прекинеш с тим срањем које трпаш у њоњу.“

- „Договорено! Кад почињем да радим?“

- „Не иде то тако.“

- „Него како?“

- „Ти знаш како. Чим будеш била спремна, крени.“

- Марина ме је дуго гледала. Нисам скидао поглед са ње. Онда се приближила са све столицом на пет сантиметра од мене и кренула с признавањем проблема.

- „Океј. Ја сам наркоманка. Имам проблем и желим да га решим. Хоћу да се лечим. Можеш ли да ми помогнеш?“

- „Могу, али мораш да се придржаваш свих правила која ти будем поставио. Не брини, нису то срања из болнице и осталих шатро лечилишта. То су моја правила, али врло јасна и мораш строго да их се придржаваш иначе нема ништа од нашег договора. То што си мени признала да си џанки, то је океј, али мораш то исто и себи да признаш. Мораш чврсто да решиш у својој глави да желиш да се лечиш, да убедиш себе да ти то можеш, а моћи ћеш, само уколико то заиста желиш.“

- „Добро. Која су правила?“

- „Прво, прекидаш сваки вид контакта са било ким ко има везе са хорсом...“

- „Не могу...“

- „Зашто?“

- „Рекла сам ти да дугујем лову и морам да је вратим. Зато ми и треба посао.“

- „Колико си дужна?“

- „150 евра.“

- „Коме?“

- „Не могу да ти кажем. То је друкање дилера, а ја нисам друкара.“

- „Гледај овако! Сад идемо на пиће у неки кафић. Позваћеш тог твог дилера и рећи ћеш му да дође у кафић да му вратиш лову. Ја ћу да ти дам тих 150 евра. Ајде идемо!“

- Марини сам успут објаснио да од овог тренутка не сме више да узима доп, јер ћу да јој радим тестове на свака три дана. Ако је тест позитиван, завршавамо причу, ако није, настављамо борбу. Позвао сам Уркета телефоном и рекао му да ми набави метадон и ксалоле у мало већој количини. Тиме ћу лечити Марину. Договор је био да се у бункеру нацрта у шест ујутру и да радно време завршава у пет послеподне. После посла ја је враћам кући. Метадон добија два пута дневно, ујутру кад стигне на посо и у пет кад крене кући, касалоле јој дајем да попије предвече да може да спава. У бункеру има доручак и ручак плус две пакле цигарете сваког дана. Рекао сам јој да је то тек почетак, али је она одмах прихватила. Док смо седели у кафићу и пили пиво, Марина се све време нервозно врпољила. Позвала је дилера с мог телефона и рекла му да га чека у кафићу да му врати лову, овај је нешто срао преко телефона, али је на крају прихватио. Чекали смо га већ двадесет минута. Марина као да га се плашила, тако је изгледала. А онда се појавио и лерди. Био је крупан, ћелав, с кајлетином око врата, намргођеном фацом, али фејкер, прави сељобер који глуми неки велики курац. Нисам га познавао. Можда је наоружан, не знам, а и боли ме курац. Требао сам да му дам лову, а то је њега највише интересовало. Пришао је столу, гледајући ме попреко и упитао Марину:

- „Ко је овај?“

- Марина се изгледа усрала од страха, јер није могла ни да бекне, само је зинула. Рекао сам ћелавом да седне и понудио га пићем. Сео је и наручио Чивас и Ред бул; утриповао да је неко много зајебан. Ставио сам 200 јура испод телефона на сто и привукао га њему. Палцем је померио фон, узео двеста јура и стрпао их у џеп.

- „Извини што смо те звали овако изненада и намучили те да долазиш овде. Али морали смо тако, јеби га. Марина жели да се лечи, а ја јој у томе помажем. Надам се да немамо никаквих проблема и да смо сад квит?“

- „Само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Ти и ја се никада нисмо срели, не познајеш ме, разумеш?“

- „Разумем. Али имам и ја један услов!“

- Ћелави ме поново погледао попреко.

- „Који?“

- „Да заборавиш на Марину. Она је само клинка која је погрешила и сад жели да ту грешку исправи. Немој да јој правиш проблеме. Имамо ли договор?“

- Ћелави је престао да ме гледа попреко и наједном је променио облик лица. Изгледао је помало збуњен што ја с њим тако разговарам. Дрмнуо је коктел Чиваса и Ред була и рекао:

- „Имамо.“

- Затим је устао са столице и изашао из кафића.

- „Ето и то смо средили“ - рекао сам Марини и лупио је прстом по носићу.

- „Ух... Усрала сам се. Мислила сам да ће да нас пребије.“

- „Не брини. Он је само желео своје паре натраг и ћутање. Ми га не познајемо и то је то. Све ће бити океј.“

- „А што си му дао 200, кад сам му дуговала само 150?“

- „Баш због тога да нас не би смарао. Частили смо га пићем плус 50 јура, а то је крај свих твојих проблема с њим.“

- Довршили смо пиво, платили рачун, изашли из кафића и вратили се у бункер. Марини сам рекао да ће она да ради с козметиком и написао јој све цене на папиру и залепио на тезгу, као и цене на сваки артикал понаособ, како би се лакше снашла. За остало сам јој рекао да не брине, јер ћемо књиге и пластикарију радити Крки и ја. Затим сам јој дао 5.000 динара и послао је по клопу, пиво, сок и цигарете. То је био мали тест. Хтео сам да видим да ли ће нестати с пет сома, или ће ме бар уштинути за кусур. Крки ми је рекао да сам глуп, јер се упуштам у ствари које ме се уопште не тичу, али ја сам одлучио да пробам, уплео сам се превише и сад нема назад. Или ћи да је спасим, или нећу, треће нема, а све конце у тој игри држала је Марина. Ја сам је бацио на тест и она је вукла потез. Вратила се двадесетак минута касније, донела све што сам јој тражио и вратила ми кусур тачно у пару. Добро је. Кад смо клопали, попили смо по два пива и поварили једну буксну. Почетак је био добар, јер је Марини одговарало то што може да лоче пиво и пуши траву колико хоће. Утриповала се у учење цена и разгледање каталога. Крки је око двојке запалио на свој судар, а Урке је стигао тачно у три. Донео метадон и ксалоле. Објаснио сам му да је Марина наша нова радница. Урке се, као да јуче Марину није ни регистровао, културно поздравио и упознао с њом, али му је било свеједно. Рекао је Марини да ћу ја да је плаћам и да од њега не тражи паре. Марина се насмејала и вратила се ценама и каталозима. Урке је поседео пола чуке, а онда пешака, пошто сам му ја потражио џету, отишао до Центра да се нађе с Наташом. Чим је Урке запалио, ја сам узео онај метадон, и у чаши са соком од кајсије, спустио 40 капи, и дао Марини да то попије. После смо испалили још по једну буксну, а онда средили тезге, пребројали пазар и сели у џету.

- „Где живиш?“

- „На Хисару, Норвежанса улица.“

- Двадесетак минута касније упаркирали смо се испред Маринине гајбе. Била је то мала, трошна кућица, с двориштем у расулу.

- „Хоћеш да уђеш?“

- „Не могу. Журим кући.“

- Сипао сам кајсију у чашу, налио још 40 капи метадона и пружио Марини да попије. Кратак размак између прве и друге дозе, ал неће јој бити ништа. Изгледаће ко да се пукнула хорсом. Дрмнула је сок и олизала усне. Затим сам од блистера поцепао 2 комада ксалола и дао јој их.

- „Ово ћеш да попијеш тачно у осам, да би могла лакше да заспиш. Ако имаш неких проблема, ако ти треба разговор, ако ти треба било шта, имаш мој број, назови ме и ту сам за пет минута. За остала правила знаш, да се не понављамо.“

- „Знам.“

- „За три дана ти радим тест. Не смеш да узимаш доп, јер ако узмеш... знаш већ.“

- „Океј.“

- Марина је покупила цигарете, упаљач и неке каталоге с ценама које је узела с тезге да се занима вечерас, учећи цене. Затим ме је изненада цмокнула у образ, рекла „видимо се сутра у 6“, и нестала иза врата свог кућерка. Упалио сам џету, повукао се неких стотинак метара од њене куће и ту се упаркирао. Шмркнуо сам лобе, припалио цигарету и сачекао да видим хоће ли се Марина придржавати нашег договора. Прошло је више од пола сата, а Марина није напустила свој дом, нити је ко у њега улазио. Добар знак, за почетак. Упалио сам џету и кренуо кући.

- Упао сам на гајбу и с врата улетео право у купатило на детаљно хигијенисање. Била ми је потребна купка да мало средим расејане мисли. Након тога сам ушао у спаваћу собу, а на кревету је лежала Даша у црвеним чипкастим гаћицама и без бруса. Прстићем ми је наредила да сместим своје дупе крај њеног. Учинио сам то, али ми није било до секса с Дашом. Мисли су ми се разлетеле на све стране. Највећа преокупација био ми је бункер, ово с Марином тотално ме обузело, у глави ми је стално била Марија, а и Маришка је стајала ту негде, премда је полагано бледела. А ту је била и незасита Дашењка. Пет курца да имам и пет глава, опет не бих могао да се снађем. Међутим, искусна Даша опустила ме максимално. Она је радила читав посао, ја сам само лежао на леђа и уживао. Након секса Дашењка је спремила неку вечеринку, и изашла у град. Био сам гладан, али ме мрзело да устајем из кревета. Вртео сам се по њему, не знам колико дуго, и на крају и заспао.

                                                                                                                          Наставиће се....

- „Лол, морам нешто да ти кажем!“

- „Кажи, брате.“

- „У ствари, морам нешто да ти признам.“

- Урош је престао да рола буксну и загледао ми се у зенице.

- „Оног дана, кад сам пошао са Дашом у Сокобању, кад сам ти тражио лову и кључеве од аута, сећаш се?“

- Урке је климнуо главом.

- „Ти си био у кревету с Наташом. Чаршаф вам је мало спао с тела, знаш, и ја сам хтео да вас покријем. Мислим покрио сам вас чаршафом, али сам пре и за време тога, видео Наташине сисе.“

- Осећао сам како ми Урош продире у срж душе, али нисам знао да ли ће успети тамо да пронађе искреност.

- „Видео сам их и хтео сам да ти то кажем, да знаш. Хтео сам и раније, али због сплета околности нисам успео. Заборавио сам, али сада ти кажем.“

- Урош ме ћутке посматрао. Није се померао, није трептао, и није скидао своје зенице са мојих. Као да ме студирао. Изгледао је као неки живи детектор лажи који, без икаквог телесног додира, неким чудним духовним моћима улази у мој ум и тражи најскривеније најискреније одговоре.

- „Шта си осетио у том тренутку?“

- „Не знам. Неку врсту нервозе, као неко кајање, неки стид... Као да гледам груди своје сестре. Тај тренутак док сам гледао Наташине груди доживео сам као неку врсту духовног инцеста. Тако некако...“

- „Верујем ти.“

- Ух... Пао ми је Трем са срца. Урке ме чита ко књигу, а то је одлична ствар кад ти је неко тако добар пријатељ као што је мени Урош. Наставио је да рола, а ја сам цртао линије по столу. Ишмркали смо лобе и кренули да варимо џукс. Тад је на гајбу упала Наташа.

- „Где сте шалабајзери?“

- Пољубила ме у чело, а затим упала Уркету у крило, цмокнула га у уста и мазнула му џукс. Повукла два-три дима, вратила га Уркету и села крај мене.

- „Треба ми нека козметика. Донеси ми један каталог да прегледам цене.“

- „За кога је козметика?“

- „Па за мене.“

- Узео сам папир и оловку и рекао јој да ми издиктира шта јој је све потребно.

- „Морам прво да видим цене.“

- „Не требају ти цене! Цене су за муштерије, не за тебе!“

- „Еј, нисам ти ја Даша!“

- „Ало, бре! Јел теби ганџа зашамутила мозак? Па овај твој триперко и ја смо ортаци. Све је то наше, моје и његово. Зато диктирај шта ти треба и уживај!“

- Наташа је издиктирала један подужи списак свега и свачега, ја сам записао, отишао до подрума, све по списку стрпао у ранац, вратио се натраг, код Уркета, и дао Наташи препун ранац свакојаких женских потребштина за негу лица и тела. Наташа се увукла у купатило и кренула да троши ресурсе, а Урке и ја смо кренули до бункера. Док смо се возили џетом кроз крај, Лол ми је рекао да су ме тражиле неке две рибе док сам био у Сокобањи.

- „Које две рибе?“

- „Не знам, брате. Једна је била плава, друга ћелава. Вероватно су те тражиле због козметике. Ја сам им рекао да си на неком путу, а ако хоће робу нека иду до бувљака. Ништа нису рекле, само су се окренуле и отишле. Не знам шта су хтеле.“

- У, јебем ти... Па то су оне две лезбијке, бисексуалке! Како сам могао на то да заборавим. Каква сам ја глуперда.

- „Јесу рекле нешто, јесу оставиле неки број телефона, неку адресу, нешто...“

- „Ало, бре, ало! Ресетуј се. Шта си запео ко... Реко сам ти да нису рекле ништа. Питале за тебе и отишле. Ако им требају шампони нек иду на тезгу.“

- „Ма нису оне биле ту због шампона, воле! Договорили смо се за крес комбинацију, разумеш?“

- „Не разумем.“

- „Ја против њих две. На мојој гајби. А ја будала отишо за Сокобању и заборавио на то. Који сам ја мамлаз.“

- „Е, стварно си мамлаз. Уместо да креснеш две рибе ти си добио батине. Између два пичета и батина, ти си изабрао батине. Јеботе, ти си стварно мамлаз!“

- „Ајде не сери!“

- Урке се смејао и упаркиравао џету на паркингу бувљака, а ја сам нервозно гризао заноктице. Пропустио сам шансу која се ретко нуди у животу. Што је највећа фора ја још нисам имао такав секс, да гузим две рибе наизменично и да их гледам како се оне међусобно задовољавају. Њихово задовољство је веће од мог, јер оне воле и једно и друго. Док ја задовољавам њих, оне међусобно задовољавају себе. Оне заправо користе мене, као неку спону, да њихова веза цвета. Невероватно! Ал им је фора, поштено, до јаја. Уживају и јебе им се за све. А и мени би било лепо, мало једну, мало другу, па колико издржим. Али сам ја мајмунчина једна расејана и пропуштио сам прилику, а нит им знам адресу, нит број телефона, а да их сретнем у граду, тешко, јер ја не излазим у град. Једина шанса да их опет видим је бункер. Урке им је рекао за тезгу и оне ће можда да се прошетају неки дан. Тако је. То је то. Од данас морам што више времена да проводим у бункеру.

- „Де си Крки набијем ти туки!“ - редовни Уркетов поздрав.

- „Де сте, бре, јебиветри!“

- Сели смо у бункер и одмах распалили буксну. Кркензи је причао о некој риби која је дошла на тезгу и мувала га. Дала му број фона и он ће као вечерас да је позове да се договоре где и кад да се нађу на пиће, причу и крес. Урке му је рекао да не једе говна, јер као прво он то неће да уради, а као друго ако то којим случајем и уради, Нађа има да му јебе матер. Кркица је рекао како има опасан план који је смишљао два сата и како нема шансе да га Нађа провали. Урке је онда узео камеру, ставио унутра пуне алкалне батерије и пружио је Кркици.

- „Једино можеш да ме убедиш да си је стварно креснуо ако се на снимку види комплетна сцена. Значи хоћу да сте у кадру обоје, не сме ниједан део тела да вам хвали, ни прст, ни прамен косе! Ако је стварно креснеш дајем ти 100 евра, ако не, ти радиш целе недеље, мене уопште немој да зовеш! Имамо договор?“

- „Имамо!“ - рече Кркензи, узе камеру и пружи руку у знак опкладе; ја сам пресеко.

- Урке је отишо по пиво, Кркензи је нешто чачкао камеру, а ја сам чепркао по књигама и гледао шта хвали па да сутра попуним асортиман. Рекао сам Кркију да ћу од сутра више времена да проводим у бункеру, тако да може да уграби слободан дан и ослони се на мене, ако га испуши у опклади с Уркетом.

- „Ма има да је појебем, Боркс, не због стотке него због Уркета! Има данима да га дрка на филм коју ћу да му наснимим на овој камери!“

- Ако Кркензи успе да сними филм, онда ћу и ја да га гледам, и да га дркам, ако је секс добар. Мислио сам да кажем Кркију да се не снима, јер филм лако може да доспе на нет, посебно ако се луди Урош наснифа лобеском па му прдне на памет да појебе Кркицу и он лично налепи филм на нет-у, али, опклада је већ пала и сад нема натраг. Предосећам да ће Нађа Кркију да јебе матер. Док сам у глави пуштао филм како Нађа пребија Кркија који моли за опроштај, пред тезгом је стала једна клинка с модрим колутовима око очију, утачканим зенкама, обучена у клош фазону, чешала се по носу и чепркала по књигама. Није ми требало више од две секунде да сконтам да је на хорсу, и то навучена до коске. Само не знам дал је на игли, или цевчици. Нема трагова убода по рукама. Можда се боде у ноге? Посматрао сам ту клинку док је кљуцала по оним књигама. Имала је дугу црну косу и не више од 16, 17 годиница. Била је слатка, али је хорс већ начео. За годину, две, ако преживи, изгледаће ко леш. Е, судбо, јеси курва, и то оне најгоре врсте. Клинка је подигла поглед и забила ми га равно у мозак. Пресеко сам се. Пустио сам машту да лута и онда БУМ!

- „Тражим једну књигу већ годину и по дана... Никако да је нађем. Случајно сам пролазила овде и бацила поглед... и видла да продајеш... књиге... Мислила сам да је можда имаш...“

- „Како иде наслов књиге?“

- „Ми деца са станице зо.“

- БУМ! Немачка, Берлин 1978-ма година, Кристијана, Бабси, Детлеф... Омладина која је умирала по Немачкој од хорса. Истина записана на страницама књиге. Завртело ми се у глави. Клинка тражи помоћ, али је нико не разуме. Жели да види свој крај кроз редове реченица Кристијаниног живота. Наравно да имам ту књигу. Прочитао сам је бар једно 10 пута.

- „Имам.“

- „Стварно?“

- „Да.“

- „Колко кошта?“

- „Гледај овако! Поклонићу ти књигу, али ако седнеш на ову столицу и искрено ми одговориш на три питања.“

- Клинка је погледала Кркија, па мене, па погледом прелетела цео бункер, па опет погледала мене, па Кркија, а онда је спустила поглед на књиге.

- „Е, нисам ти ја у том фазону...“

- „У ком фазону?“

- „Па оно, ти мени књигу, а ја теби себе.“

- „Не лупај. Тим стазама којим се ти сада крећеш ја сам прегазио док су теби расли први зубићи. Одлично знам те твоје улице и ћошкове и зато немој да ми пушташ причу! Ја постављам три питања, ти дајеш три искрена, али пази ИСКРЕНА одговора, и добијаш књигу за џ. Само немој да у одговорима приметим шупљину!“

- Клинка ме неповерљиво гледала пола минута, а онда је заобишла тезгу и ушла у бункер. Крки је устао са столице и пришао уз тезгу. Покретом руке реко сам малој да седне, што је она и учинила. Ја сам сео преко пута ње.

- „Ово што ћу сад да те питам не улази у она три питања и нема никакве везе с нашим договором. Како се зовеш?“

- „Марина.“

- „Марина, јеси гладна?“

- Ћутала је.

- „Слободно ми кажи.“

- Спустила је поглед и упорно ћутала. Устао сам са столице, отворио тезгу, извукао књигу и вратио се у столицу. Спустио сам књигу на Маринина колена. Погледала је књигу и узела је у руке. Морао сам некако да је задржим, да задобијем њено поверење. Понудио сам је цигаретом. Прихватила је. Припалили смо пљуге и ћутали. Марина је чврсто држала књигу и брзо увлачила димове цигарете.

- „Имаш књигу. Можеш да идеш.“

- Марина је подигла поглед.

- „Видим да нећеш да причаш са мном, кад већ нећеш, а ти лепо иди.“

- „А три питања?“

- Добро је.

- „Прво ми кажи јеси ли гладна?“

- Спустила је поглед.

- „Јесам...“ - рекла је тихо, готово нечујно.

- „Крки, иди купи једну пљеску и један густи од кајсије, тетрапак!“

- Крки је отишо по пљеку и сок, а Марина ме посматрала уплашено, збуњено, неповерљиво.

- „Јел може прво питање?“

- „Може...“ - гледала ме у очи, али је и даље говорила тихо.

- „Јеси дужна неком лову за доп?“

- Била је потпуно збуњена.

- „Јесам...“

- Урке је упао у бункер, сео за столицу, ставио кесу с пивом у лименкама између нас, и кренуо да рола буксну, и скроз пореметио моју концепцију. Марина се прво узентала од Уркета, погледала у мене, затим вратила поглед на Уркета који је већ завршавао буксну.

- „Ајде отварајте то пиво, шта чекате?“

- „Нећемо пиво. Причамо нешто важно и поверљиво.“

- „Ајде?“

- Урке је био у хај фазону и већ је распаљивао џукс. Повукао је пар дима и пружио ми џоинт. Узео сам џоинт и угасио га. Урке ме пребио погледом. Затим је погледао Марину, онда узео две лименке и, одлазећи из бункера, рекао:

- „Јеби се, мамлазе!“

- Само што је Урке нестао, појавио се Крки с врелом пљеском и густим од кајсије у тетрапаку.

- „Ево ти ово. Ја идем у џету, чека ме Урке. Реко ми је да ти кажем да си мамлаз!“

- Крки је отишао, ја сам узео пљеску и пружио је Марини. Затим сам отворио тетрапак и налио чаше, и себи и њој. Марина је буквално прождирала пљеку. Била је више него гладна. Сркутао сам кајсију и чекао да Марина заврши оброк. Кад је слистила пљеску, цепнула је кајсију на екс и потражила ми цигарету. Дао сам јој целу кутију и упаљач. Припалила је цигарету и упитала ме:

- „А ти се зовеш Мамлаз?“ - насмешила се.

- „Да. А што? Јел ми не стоји?“

- Поново се насмешила.

- „Стоји ти.“

- „Хвала. Јел може друго питање?“

- „Може.“

- „Колко си дуго на допу?“

- „Две године.“

- „С ким живиш?“

- „С баком...“

- „Ћале, кева, брат, сестра...?“

- „То је већ четврто питање.“

- А Урке јебем те у рњке!

- „У праву си. Добро, ако хоћеш можеш да попијеш тај сок, или пиво, или узми и једно и друго. Можеш да седиш ту, а можеш и да идеш. Како хоћеш.“

- „До колико радиш?“

- „До пет.“

- „А колко је сад сати?“

- „Пола четри.“

- „Могу да останем још мало с тобом?“

- Добро је...

- „Можеш.“

- Марина је отворила лименку, пијуцкала и гледала ме. А онда је изненада проговорила.

- „Ја сам јединица. Кева ми је умрла на порођају, а ћале је нашо другу жену. Отишо је с њом, а мене зајебо код баке, и то кевине мајке. Никад више није дошао, није чак ни позвао телефоном да пита како сам. Одрасла сам с баком. Никог другог немам...“

- „Идеш ли у неку школу?“

- „Ишла сам у Пољопривредну, али су ме шутнули прошле године. Провалили ме за доп.“

- „И шта сад радиш?“

- „Глуварим. Имам неко друштванце, живим код баке, и тако...“

- „Знаш, неће бака вечно да ти буде жива. Шта ћеш кад ње више не буде било?“

- „Не знам... Снаћи ћу се некако...“

- „Ако наставиш с тим срањем, тешко да ћеш да се снађеш.“

- „Ја могу да престанем кад хоћу. Нисам се навукла. Узимам само на нос, а кад узимаш само на нос...“

- „Ајде не сери! Нос, вена, исти курац. Доп је доп. Пуцаш се већ две године, дилери те јуре за лову и ти ми слажеш шатру да можеш да се скинеш с допа кад хоћеш. Ког лажеш? Себе?“

- „А шта друго да радим? Никог у овом усраном граду није брига за мене! Сви су ме одјебали. И шта ја да радим?“

- „Имаш два избора. Да се бориш, мучиш и преживљаваш, или да се рокаш допом док не умреш. Ето ти па бирај.“

- „Боље да умрем него да се мучим!“

- Као да ме је ковнула песницом у мозак. Била је тотално скрушена. Нисам знао како да је убедим да се мане допа и бори за живот. Размишљао сам док је она циркала другу лименку.

- „Ја могу да ти нађем посо с платом која ће ти бити довољна да плаћаш рачуне, да имаш клопу, а ако мало приштедиш можеш да имаш и за гардеробу. Али само ако баталиш доп! Другачије нема!“

- „А који посо?“

- „Овај овде.“

- „Да тезгарим?“

- „Што? Јел ти то испод части?“

- „Нисам мислила на то.“

- „Него?“

- „Шта те брига! И шта ти у ствари хоћеш од мене?“

- „Да ти пружим шансу!“

- „Шта си ти неки Самарићанин?“

- „Не. Само желим да живиш.“

- „Не брини ти за мене! Гледај ти своја посла!“

- „Да гледам своја посла, а?“

- „Да!“

- „Ајде онда, узми ту књигу и пали одавде!“

- „И хоћу!“

- Марина је устала са столице, књигу је чврсто држала у руци, треснула оном лименком о бетон и отрчала из бункера. Изнервирала ме до пуцања и дошло ми је да јој распалим једну шамарчину. Толико сам био нервозан. Нисам успео да је вратим, да је поколебам, иако сам јој понудио посао, и то ме је највише нервирало. Ако настави с допом завршиће пре краја. Био сам бесан на себе што сам се уопште упустио у разговор с њом и глумио неког Самарићанина, и био сам бесан на себе што нисам успео да је убедим да се бори за живот и батали тај проклети доп. Био сам бесно бесан и бесан бесно. Нисам жалео да заврши као Бабси. Нисам желео да... Мислио сам да никада више у животу нећу видети Марину, а бојао сам се да ћу је видети... на некој плакати. Међутим, десио се преокрет...

- Отворио сам очи и угледао бели плафон. Добро позната верзија, али овај је био најбељи до сада. Страшан бол ме жигнуо у ребрима, секунд после, још један, у десном стопалу. Хтео сам да устанем и видим о чему се ради, али нисам могао. Нисам могао да мрднем. Почело је све да ме боли, као да се распадам. Личило ми је на неки сан, али су очи говориле супротно, а и јак бол је реално био реалан. Колутао сам очима око себе и гледао беле зидове, бела окна прозора, бела врата, бела постељина. Све тако јебено бело, тако јебено шљашти и боде ми очи. Зажмурио сам. Сконцентрисао сам се само на једну ствар: да се пробудим из овог глупог сна. Затим сам отворио очи, нагло, а све у нади да ћу се вратити јави. Ал курац! Све је и даље било исто. Значи будан сам, не спавам. Почео сам да мрдам прсте на левом стопалу, нисам осећао никакав бол, затим сам вртео цело стопало, све оке. Подигао сам леву шаку и погледао је. Кретала се нормално, али је била мало модрикава код прстију и по оним коскама где бројиш месеце у години. Пипам се левом шаком по лицу, осећам сваки додир, али ме мало боли глава. Спуштам руку на врат и напипавам ону ортопедску крагну. Збуњен сам. Не знам шта то говно ради на мом врату. На врата улазе Урош, Даша и нека медицинска сестра. Даша надувена од плакања, Урош нервозан, видим му крв у очима, сестра опуштена. Дашењка ми прилази с леве стране, хвата ме за руку, плаче, милује ме по образу, то ми нешто познато, Урке седа за столицу с моје десне стране, гледа ме равно у очи, пали пљугу, сестра, која нешто мрчка око оне боце за инфузију, шири очи, отвара уста и почиње да виче на Уркета како је овде забрањено пушење, ово је забога болница, значи у болници сам, како, зашто, не знам, Урош подиже средњи прст, убацује га у поглед медицинске сестре, она склапа уста, Уркетов средњи прст се извлачи из њеног погледа и пребацује на бела врата, што аутоматски значи да сестра треба да се откурца из собе кроз та врата, и то сместа, сестра излази напоље, Лолче устаје са столице, гледа ме, премерава од главе до пете, ко да ми узима меру за ковчег, вади цигарету из уста и пита ме:

- „Хоћемо на фудбал?“

- Ја почињем да се сејем, али истог трена осећам бол у ребрима с десне стране, и престајем да се смејем. Даша ме љуби у око, још увек плаче, њене сузе се сливају низ моје лице, Урке почиње да се дере.

- „Ајде не слини му више над главом! Видиш да је ту једино читав!“

- Даша се помера од мене и одлази до прозора. Ја гледам у Уроша и кажем му:

- „Читав ми је и курац са све мудима! Још могу да јебем, а и да се размножавам!“

- Урош се смеје, Даша - такође. Престала је да плаче. Објашњава ми шта се догодило и мени се враћа сећање. Пребијен сам од стране мрцина и њихових ортака.

- „Кад си ме одгурнуо од себе, они су почели да те ударају. Оборили су те на земљу, шутирали те. Вриштала сам и молила их да престану. Једног сам штиклом шутнула у муда и он је пао на земљу. Тад су се умешали неки пролазници и кренули да их раздвајају од тебе. Онда је стигла и полиција. Све се тако брзо одиграло. Све у пет-шест минута. Ухватила сам те за главу, дозивала те, али ме ти ниси чуо, као да си био у коми. Онда је наишла хитна помоћ и стрпали су те у кола. Ја сам ушла с тобом унутра...“

- Дашењка ми је пришла и почела да ме мази по глави.

- „Протркељисала сам ти џепове и повадила све из њих. Морала сам због полиције, да ти не би нашли робу. Нико ме није видео. После су ме испитивали шта се догодило и ја сам им дала детаљан опис. Рекли су да ће доћи и до тебе да узму изјаву...“

- Дашино исповедање прекинули су пандури који су упали у собу. Један је био у цивилу, двојица у оним батинашким одорама. Онај у цивилу се представио и одмах кренуо да ми поставља нека питања. Прекинуо сам га и рекао му да је Даша дала изјаву с којом се ја у потпуности слажем, да само препишу одговоре и да ме оставе на миру. Пандур је рекао да могу да тужим оне који су ми нанели тешке телесне повреде, а ја сам му рекао да је он корумпирана пандурска пичка и почео да пљујем по њима још од 91. па на овамо. Додао сам и да су судије корумпиране пичке и њих кренуо да псујем. Пандур је одмахнуо руком и изашао напоље. Она двојица с батинашким униформама, које сам управо вербално попљувао, имали су неодољиву жељу да ме доврше пендрецима, али су се ипак некако суздржали, можда због крволочног Уркета, можда због уплакане Даше, а можда и због видео надзора; и изашли напоље. Урке је за њима затворио врата и пришао ми.

- „Мени ћеш да их опишеш, а ја ћу да им јебем све по списку!“

- „Мани освету, Урке. Само зли људи се свете, добри праштају.“

- Урош ме је гледао једно пет минута, ћутке, размишљао, а онда ме упитао:

- „Хоћеш кући?“

- „Хоћу.“

- „А можеш ли?“

- „Могу. Само ми скини ово говно с врата!“

- Док ми је Урош скидао ону ортопедску крагну, упутио сам га да оде с Дашом и покупи кола, ствари, да обавезно плати госпођи која нам је издала собу, и да се потом врате по мене. Урке ме ослободио оног говнета и запалио с Дашом да изврши моје инструкције. Полако сам се придигао на кревету. Стопало ме кидало, а ребра као да су ме клала. Морао сам мало да се извијем и нађем им повољнији положај. Истргао сам из вене ону иглу од инфузије и прелепио убод фластером под којим сам метнуо газу. Мало ми се вртело у глави, али сам се некако привикавао на болове. Нису ми први пут прскале кости. Одавно већ познајем тај бол. Мало су ме табали пандури 98. у два наврата, поткачили ме 99. а 2001. су ми јебали кеву. Одрали су ме од батина и зајебали на тротоару. Зато сам их и напсовао малопре кад су ми упали у собу. Они ће да ме заштите пичка им материна! Лепо каже Шелић: „Нису заштитили њега, па верујем да нисмо сигурни ни ти и ја.“ А мало ме табала и нека багра из Лесковца и околине. Не сећам се разлога закачке, али се сећам поломљеног носа, напрслих ребара, баш као и сад, и оне зајебане подливе дуж целог тела, а највише памтим кад добијем преко пичке. Те око помодри, те пукне усна, те аркада... Бол. Физички бол. Навико сам. Ал ме душевни јебе. На њега се нисам навико и знам да никада нећу, јер од горег увек има горе. Цео живот је бол. Какав песимизам...

- Урке је упао у собу с неким инвалидским колицима, приближио их до кревета, пришао ми и подигао ме у наручје. Бол у ребрима ме шибнуо до лобање. Даша је придржавала колица у којима ме Урке полако спустио и удобно ме наместио. Затим је окренуо колица ка вратима и рекао:

- „Кажи кад си спреман!“

- „Вози!“

- Урке је кренуо. Испаркирао ме из собе и возао дуж ходника болнице. Даша је корачала с моје леве стране. Бели мантили су се одједном разлетели свуда око нас. Урлали су, крештали да морамо да се вратимо назад, да то није по закону, да ја не смем да мрдам из кревета још наредних седам дана, на крају су нам припретили и полицијом, на шта им је Урке одговорио:

- „Дувајте га и ви и пандури!“

- Изашли смо из болнице. Урке је довезао колица до џете, Даша је отворила задња врата, а онда су ме заједно сместили на задњем седишту. Даша је села на сувозачко, Урош је шутнуо она инвалидска колица, сео за волан, упалио џету и кренуо лагано. Дашењка је све време била окренута мени и држала ме за колено. Био сам у полулежећем положају, најбољем што сам могао да нађем како бих што мање осећао бол. Урке је и даље возио лагано како би ме што мање труцкао по друмовима. Затим је зауставио џету, измотао из џепа неку бочицу, која је скоро личила на ону с прополис капима, само је била малкице већа и шира. Затражио је од Даше неки сок, она је извукла из ранца флашицу Браво од јабуке, пружила му је, овај је отворио и кренуо да накапа из оне бочице у флашицу. Бројао је капи. У себи.

- „Тријес пет“ - промумлао је нешто у том фазону. Затим је затворио флашицу, промућкао садржај, поново отворио, гурнуо неку цевчицу унутра, пружио Даши и рекао јој да ми да да то попијем.

- „Шта си то накапао?“

- „Метадон.“

- Окренуо сам се ка Даши и буквално дрекнуо:

- „ДАЈ!“

- Даша је прешла са сувозачког на задње седиште и држала ми флашицу из које сам ја цевчио ремикс метадона, јабуке и осталих термина које трпају унутра. Посркао сам све до последње капи и чекао да ме шибне метадон. Бациће моје болове у заборав, а психу ће ми средити у хај фазон. Урке ме затим нахранио ксалолима, комада осам, Даша је суделовала у храњењу мене, јер сам тренутно био неспособан и да се почешем за муда, а камоли за нешто друго. Двадесетак минута касније метадон и ксалоли су ме максимално опуштили и џета је полетела за Лесковац. Мало сам се повукао у дно седишта и направио Даши место да седне крај мене, све време је чучала на патосу у зајебано тесном и неудобном положају. Кад је сместила своје савршено дупе крај мене, због кога сам умало изгубио главу, очима сам је позвао да ми приђе. Дашењка се нагнула и сместила своје уво на моје усне. Тихо сам прошапутао:

- „Сврбе ме јаја, а не могу сам да се почешам. Ајд одмени ме, али нек траје мало дуже.“

- Метадон и ксалоли су ме орасположили па сам могао чак и да се шегачим, онако сјебан и изубијан. Даша се мало повукла у страну, заклонила дупетом своју леву шаку и лагано прстићим кренула да ми шара по јајима. Ја сам склопио очи и пустио себе да уживам. А и Дашењка је себи дала одушка те је прстићима лагано са јаја прелазила на киту, која се полако будила што је био одличан знак, и враћала се натраг. Чешкала ме преко шортса, а онда јој је то досадило па је завукла руку унутра. Е, сада је доживљај био комплетан, јер је постао живи додир, што би се рекло - непосредан. Зажуљила га је и лагано дркала, а малићем с ноктићем ми је шарала по јајима. Урке је на цеде-у пустио Електрични Оргазам:

- „ ... Она делује у таласима, не зна ко сам ја, зашто никад нисам одрастао нико не схвата, хајде мама, хајде мама, реци ко сам ја, зашто тако често мислим да сам девојка. МЕНТАЛНО ретардирана особа, МЕНТАЛНО, ја сам ментално ретардиран...“

- Даша је извукла руку из мојих гаћа, прешла на сувозачко, окренула главу ка прозору и одбрусила Уркету да је дебилчина. Урош се смејао, а ја сам му реко да сиса кару. Прекинуо ми је савршени ужитак. Метадон и ксалоли су ме перфектно бацали у еуфорију, Даша је бескрајно величанствено масирала мој фалус и његове ортаке, а све то је прекинуо глупи Лол и његов глупи смисао за хумор. Премда сам се у једном тренутку заиста осетио као ментално ретардиран. Живот је стварно интересантан, онако баш, баш. Таман пустиш машту, винеш је у небеса и она крене да ради свашта. Чаробно. Али се онда ни од куда појави реалност са својим мачетама, и крене да те коље и гази. Живот је парадокс, ја сам у њему контрадикторан, а све то је умотано у шизоидну врећу коју на леђима носи Смрт, тражећи парцелу у којој ће сместити баласт. Како глупав пројекат...

 - Даша се уселила код мене. Изгледа да је осећала грижу савести што сам због њеног фетиша, да чачка мушки ум својим гиздавим телом, ја завршио делимично загипсиран и тренутно недовољно способан да се старам сам о себи, те је одлучила да се пресели код мене и буде моја робиња. Можда је требало да Дашењку отерам у сто пизде материне, можда, али ја нисам. Нисам, јер сам некако био задивљен, можда чак и одушевљен њоме. Даша је усијала моју гајбу до цаклења. Све је средила, све очистила, све скоцкала. Прала је веш, правила клопу, трпала у мене неке витамине и користила сваки слободан секунд да буде крај мене. Испуњавала ми је буквално све жеље. Увече ме чешкала и мазила све док не бих заспао, а ујутру, чим бих отворио очи, она ми је приносила доручак, смешкала се и хранила ме ко неко дете. Титрала ми је јаја у сваком смислу те речи. Урке ми је донео метадон и ксалоле који су ме три дана држали ван болова, а четвртог дана сам устао, нашмркао се кокаином, и вратио у нормалу. Ране су полако зарастале, ја сам се кретао по стану и вежбао своје тело, припремајући га за излазак. Доста је било ленчарења, морало је да се шљака. Рекао сам Даши да сам океј, да не мора више да брине о мени и да слободно може да се врати у студењак и баци на учење, јер је већ школовање гурнула у други план. Али она није хтела ни да чује. Рекла је да нема намеру да напушта мој стан, да јој је овде много лепше и пријатније, и да жели да остане. Додала је, такође, да се још нико до сада није толико жртвовао за њу као ја оне ноћи кад сам добио преко пичке због њених хирева. Није желела да мења наш статут, али га је мало модернизовала. Тада је још једна транзиција ушла у мој живот...

- Модернизован статут сада је изгледао овако:

- Даша и ја живимо заједно у мом стану. Она обавља све кућне послове, ја зарађујем лову. Веза нам је апсолутно либерална, с тим што у стану не доводимо оне које карамо, већ то чинимо на неким другим местима. У стану се карамо само Даша и ја. Посете су дозвољене искључиво пријатељима и пријатељицама, као и мојим пословним партнерима. Ми смо дакле пар који се међусобно не вара једино у стану. О осталим ситницама договарамо се накнадно, тражећи неко споразумно решење на обострано задовољство. Хм...

- Живот у двоје с Дашом ни мало ми се није допао. То је био Маришкин и мој трип, и једино сам Маришку осећао као особу с којом бих могао да живим. И она спаваћа соба била је Маришкина и моја спаваћа соба. А мој живот била је Марија. С њом бих могао и на крај света, њу бих чак и оженио, наравно незванично. Марија је била моје срце, крв у венама, душа у души мог тела, смисао мог живота. Маришка је била моја кожа, мој отисак, мој додир маште коју сам делио с њом. Маришка је била моја варијанта, нека врста резерве за Марију. Марију волим, али је немам, Маришку желим, и желим да волим, али ни њу немам. С Дашом ми је лепо, супер штавише, али је не волим, и наша веза нема перспективу. Имам је и немам је, желим је, али не желим да живим с њом. Пошто нисам био начисто сам са собом, и нисам знао шта да чиним, оставио сам времену да оно пресуди даљи ток курве судбине, или да ја у међувремену проникнем у самог себе, пронађем у дубини душе свој сан, и напокон одлучим шта ћу, с ким ћу, кад, како, где, и остала питања на која тренутно немам ниједан одговор. Зато сам Дашењки климнуо главом, у знак сагласности за њен предлог, али сам јој наговестио да не знам колико ће то трајати и да ли ће уопште трајати. Дашењка ме пољубила и рекла:

- „Нека траје колико траје. Само једном се живи!“

- И то је то...

- Када сам се пробудио био је мркли мрак. Требало ми је пар минута да се сетим где се налазим. Кад ми је дошло из муда у уши, устао сам са кревета, упалио светло, које ме је ошинуло и заслепило, и замрзло на пет минута све док се нисам привикао на њега. Није ми то требало, ал јеби га. Отворио сам ранац и покупио из њега чисту гардеробу, изашо сам из собе и кренуо дугим ходником до купатила. Отворио сам врата, бацио ствари на веш машину и упао у каду. Купао сам се до задње капи топле воде. Ко га јебе, једном се живи. Изашо сам из каде и на пластичној сталажици угледао пешкире, четри велика, четри мала. Весна је све припремила. Обрисао сам се пешкиром, обукао наранџасти шорц и плаву мајицу на којој је блистала слика двоглавог орла с круном Немањића, и коњском патком на коју виси прободена америчка застава. Ако есаде не можемо другачије да карамо, онда барем можемо да будемо креативни. Вај нат. Испао сам из купатила и упао у собу. Збунио сам се. Весна је седела на кревету, с прекрштеним ногама, у краткој хаљиници из које су јој испадале сисе, и оним порнићарским чизмицама са штиклом од двадесет сантиметара. Мрзим штикле. Нервирају ме.

- „Да нисам погрешио собу?“

- „Ниси, ниси. Ту си где и требаш да будеш.“

- Окренуо сам се око себе и разгледао собу. Да, то је била соба из које сам малочас изашао, а то су говориле и моје, и Дашине ствари, разбацане свуда по соби.

- „Где је Даша?“

- „Изашла је са Василијем.“

- „Којим Василијем?“

- „Василије је мој син!“

- „Па колико он има година?“

- „Не брини се, само седам. Одвела га је на сладолед и да се мало прошетају.“

- „А то... Добро, добро.“

- Бацио сам ствари на под и угледао кесе које су требале да буду у џети, а џета је требала да буде на паркингу, барем једно 600 метара од места на коме стојим.

- „Одкуд ово овде?“

- „Ти си ми нешто много радознао. Много питаш, а ништа не радиш.“

- Опа! Кренуло је и више се не може зауставити. Госпођа је кренула да крши седму божју заповест. Ништа ја ту нисам крив, више му дођем као нека колатерална штета, али ми је одговарало да одиграм ту улогу. Опрости ми боже, ја сам само човек. Њој не мораш, она је само жена. Ко зна с ким се све трпа док јадни супруг, сада већ вишегодишњи рогоња, ринта ко коњ негде на црногорском приморју на плус 40 и кусур степени ултра зајебаног Целзијуса.

- „Док си ти спавао, Даша је с Василијем отишла у шетњу, а ја сам се ушуњала у собу и мазнула ти кључеве од аута. Провозала сам их мало по бањи и упаркирала их у двориште. Те ствари сам изнела из аута и оставила их ту док си се ти туширао, мислила сам да ће ти бити потребне. Не љутиш се?“

- „Таман посла. Скратила си ми муке.“

- „Нема на чему.“

- У ал ми га спушта госпођа. Ајд да видим колико је талентована.

- „Кад се враћају Даша и мали?“

- „Неће скоро.“

- „Може Џек?“

- „Може!“

- Сипао сам Џек у чаше, поставио их на сточић крај Весниних ногу, и рекао:

- „Само трен.“

- Одлетео сам до клоњаре, нагутао се лобеском, и долетео натраг, сместивши своје дупе тик уз Веснино. Узели смо чаше, куцнули се, Весна је рекла „живели“, ја сам помислио „и ја теби“, нисам рекао ништа, јер сам буљио у њене сисетине које су све више испадале из хаљинице, затим сам џипнуо скиви на екс, Весна такође, спустио чашу на сточић, нескидајући поглед с Весниних сиса, приметила је, јер сам ја био провидан ко ваздух, а затим је искусно и она спустила чашу на сточић, поклонивши ми тим потезом величанствени поглед на комплетно њено попрсије. Задржала се мало у тој пози, тек толико да ја кренем да балавим и постајем похотан. Кокс је само поспешивао раст мојих грехова. Весна се затим вратила на наслон од кревета, скинула десну ногу с леве, поново направила ону драмску паузу, ја сам у целости пратио догађај, а онда је лагано леву ногу пребацила преко десне, искусним тактичким потезом где је крај хаљинице још више приближила пичету, заправо пиздурини, у њеном случају. Осмехнула се и ноктом ми прешла преко врата, нежно, пазила је да не остави никакве трагове. Курац је већ почео да ми се диже, и све и да сам хтео, више нисам могао да га спустим. Весна је и то приметила.

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Све! Од А до Ш!“

- Весна је лагано спустила руку на мој фалус и препипавала га. По њеном изразу лица рекло би се да је била задовољна квантитетом. Полако ми је скинула мајицу, спустила ме на леђа и свукла шорц. Била је невероватно нежна. Узела ми је курац у шаке и почела да га дрка. Језиком је лизала вићгла, десном шаком га дркала, а левом ми је стискала муда. То већ није било нежно. У неким моментима ме је чак и болело, али сам морао да стиснем стиснута муда и издржим тест стискања свирепе похотљивице. Једва сам левом руком дохватио Џек са стола и отпио из флаше пар гутљаја, док је Весна и даље радила свој посао. Када је постала задовољна његовом величином и тврдоћом, испустила га је из уста, одмакла се и окренула дупетом ка мени. Подигла је хаљиницу, раширила ноге и понудила ми своју родуљу, на широко. Нисам чекао лимун. Одмах сам скочио, фукнуо јој га без пардона, без изи трипа, и набијао јој га онако спринтерски и до краја.

- „Ојсааааа... Брске, брске...“

- Шамарао сам је левом шаком по кришкама и немилице пенетрирао патком. Како би је ошамарио шаком по гузу, тако би она вриснула; то јој је за оно стискање. Хвалио ми је бит па да убацим у шесту и употпуним доживљај, али зике није било нигде у рукохвату, а ни у видокругу, те сам морао да се задовољим Весниним „да, да, да, да...“. А онда је кренуло врење у мудима, кувало је свршотку и три секунде касније гурнуло је кроз паткине цевке. Једва сам стиго на време да га извучем и испрскам је по дупету. Обрисао сам га о њене гузове и бацио се на леђа. Ух... КАКО ЈЕ ДОБРОООО...

- „А? Шта?“ - Весна се окренула ка мени и загледала ми се у курац.

- „Већ си завршио?“

- Осетио сам шамар. Шамарчину! Депримирала ме је.

- „Хајде дижи га и настави! Немамо још много времена!“

- Хтео сам ја да га дигнем, али он више није хтео да се диже. Био је утучен и понижен од стране њене језичине.

- „Само сам једном свршила. Хоћу бар још два пута!“

- Ништа ја ту више нисам могао. Отпио сам још пар гутљаја Џека, надајући се да ће га то мотивисати, али панглу ћене, па ћене. Ко за инат! Весна је скочила и наново гренула да га дрка и лиже, али то га је само подигло на трен. Чим га је опкорачила и ставила у себе, он се поново повукао. Весна је мешала, покушавајући да га подстакне, ја сам је левом шаком држао за сисетину, коју људски нисам могао да обухватим ни обема, а камоли једном, али ништа му помагало није. Весна је почела да ми лиже врат, уво, да ми шапуће неке безобразне речи типа: „јеби ме, разби ми пичку, желим твој курац“ и сличне ствари, ал џабе! Неће мазга да се дигне! Увредио се. Веснин поган језик га је ујео за мудо и он је сад терао инат и мени и њој. Ајд њој, ал што мени, бре! Али ајде, убеди ти патку у ту догму да она овога трена мора да се дигне како би, испуњавајући Весну, испунила мене. Неће да слуша, јебем ли му коске! Весна је узалуд покушавала и на крају је нервозно скочила са кревета, шчепала ме за врат и наредила:

- „Сутра желим да буде прав ко стрела све док се не задовољим, иначе си најебо!“

- Затим је напустила собу, и потпуно скењаног ме оставила самог самцијатог у њој. У том моменту имао сам неописиву жељу да пребијем свој курац, али нисам смео, јер га је сутра чекала велика обавеза. Морао је да изврши Веснино наређење како ја не би најебо. То сам му шапутао тихо, готово молећивим гласом, милујући га по његовим ортацима, који су можда највећи кривци за све, зато што су пребрзо шикнули ону сперму ван. Док сам цевчио Џек, размишљао сам о томе како да ескивирам секс с Дашом, јер уколико буде сексања с Дашењком, мазга сутра неће бити у пуној снази. Дашењка зна максимално да му исиса сву снагу. А ако мазгов не буде био у пуној снази, ондак сам га најебо.

 - Даша је упала у собу пола сата након дебакла мог курајбера у првом двомечу с Веснином широкана ђаном. Сквацала се крај мене и одмах почела да ми струже нерве.

- „Нисам могла оног Василија да довучем кући све до сад. Ја му лепо кажем да морамо кући, јер ће његова мајка да се забрине, али он неће па неће. И знаш шта ми је реко? Каже: мени је мама рекла да могу да останем колико хоћу и тачка! Ја не верујем. Нисам никако могла да га убедим да кренемо кући. Онда сам седела на клупици, док се он иживљавао на једној љуљашки с још неким клинцима. И полудела бих од досаде да ми није пришо један фрајер. Сео је крај мене и кренуо да ме мува на фору, као, ја сам лепа млада мама и слична срања. Причао је како би и он волео да има децу, али да у Сокобањи не може да нађе девојку која га разуме. Онда ми је рекао да сам слатка, да му се много свиђам и да би желео да ме изведе на пиће, да се боље упознамо. Питао ме кад водим клинца на спавање, а ја сам му рекла да то није мој клинац, већ неке жене код које смо изнајмили собу. Онда ме питао одакле сам, с ким сам дошла...“

- „Еј Дашењка, зајеби ме с твојим триповима. Није ми сад до тога.“

- „А љубоморан си што ме мувају сокобањски фрајери, а?“

- „Ма баш ме заболе ко те мува.“

- „Па да онда ја изађем на пиће с њим, а? Леп је, висок, има мишиће...“

- „Кој ти је курац? Што си толко напорна?“

- Даша је уживала, подјебавајући ме, а ја сам некако покушавао да глумим да ми се спава, иако ми се није спавало, и да се како знам и умем сачувам од сексања с Дашом. Међутим, њој је било занимљиво, јер је мислила да сам љубоморан, и настављала је са својим триповима.

- „Добро! Онда ја сад идем да се скоцкам и палим аут! Срђан је рекао у ком ће ме кафићу чекати ако се будем предомислила за оно пиће.“

- „Кој Срђан?“

- „Па онај фрајер са клупице! Онај што ме мувао, што оће да ме жени! Лепа је ова Сокобања, можда бих и могла овде да се удам.“

- „Па иди удај се више! Заболе ме патка!“

- Даша је покупила неке стварчице и отишла до купатила. Двадесетак минута касније упала је у собу фулдрес изгледом који би оборио сваког, али сваког. Претесна бела кошуљица с подигнутом крагном, раскопчана до груди које је напрчила белим чипкастим брусом, претесни бели минић, на дупету су јој се оцртавале гаћице, а на ногама је навукла неке беле старке на штиклама, које су ишле преко листова. Биле су то неке чизма-старке. Дашењка је била упакована тип-топ. Стајала је преда мном и шамарала ми поглед својим јебозовним телом. Просуо сам лобе по сточићу, снифнуо две линијетине, припалио пљугу и наставио да уживам у Дашином изгледу.

- „Стварно си прелепа.“

- Даша се осмехнула и рекла да и њој нацртам једну линџу. Сипала је Џек у чаше и села крај мене. Написао сам јој линију и пружио сролану новчаницу од сто евра. Цимнула је виски и кроз 100 евра ишмркала 25 у виду белог праха. Док је она гутала кокс, ја сам сабио Џек који ми је сипала и кренуо да је чешкам по коси. Склањала ми је руку.

- „Нисам се спремила за тебе, жао ми је.“

- „Него за кога?“

- „За оног фрајера што хоће да ме жени.“

- „И кад крећеш?“

- „Чим ме рокне кокс!“

- Склупчао сам се у кревету и гледао ту луду врањанку. Стварно је била предивна.

- „Можда вечерас нећу спавати овде.“

- „Него?“

- „Код Срђана. Каже да има вееееелику кућу на два спрата. Замисли! Два потпуно слободна спрата. Биће то незаборавна ноћ.“

- И ту ми је пуко курац. Морао сам и ја да је мало пецнем.

- „Нисам знао да се ложиш на вееееелике куће. Постајеш спонзорушица јели?“

- „Не. Само уживам у животу.“

- „А јел има тај твој фрајер неки зајебан ауто?“

- „Ауди А6, црни са затамњеним стаклима на задњем седишту!“

- Ма ко да сам знао. То је тај типични сељоберизам који је преплавио целу Србију.

- „Значи хвали се кућом, ловом и црним аудијем којег возе само сељобери. Пеца те на јефтине форе.“

- „Љубоморан си зато тако и сереш. Док се ти овде досађујеш ја ћу да се проводим.“

- Е, ту је већ била у праву. Досађиваћу се целе јебене ноћи док се она башкари с неким набилдованим сељобером по кућетерини од два јебена спрата. Пичка јој материна! Нисам био љубоморан, а нисам ни смео због нашег статута, али сам био нервозан до прскања, јер сам дошао у бању да се проводим, а не да се јебено досађујем.

- „Идем и ја у провод! Нећу да џеџим овде и да се смарам!“

- „Е, не може!“

- „Шта, бре, не може?“

- „Нећеш да ми поквариш судар! Ја излазим са Срђаном, а ти се јеби!“

- „Ма јебе ми се за тог твог Смрдана, у бањи пичака колко ти курац хоће. Идем и ја нешто да нађем!“

- Скочио сам са кревета, нашљискао се парфемом и кренуо. Даша је пошла за мном. Изашли смо из куће у двориште.

- „Хоћеш да те повезем?“

- „Па центар је одавде на 50 метара, будало! Где да ме возиш?“

- Била је у праву. Вратио сам кључеве у џеп и заједно с Дашом кренуо ка центру. Како смо се више ближили центру, тако је Даша бивала све расположенија. И мени је било лепо, али је она имала судар, а ја вероватно неки шанк у који ћу да се закуцам и нарољам као стока. У центру маса људи. Препуно, не мож иглу да бациш! На сред шеталишта Даша ме зауставила и рекла:

- „Ено га тај кафић! Идем, чека ме Срђан!“

- „Ако те испали?“

- „Он мене? ХА! За 15 минута има да ми једе из руке. Уђи, попи пиво, и гледај како шени преда мном!“

- „Е, јеси глупа. Па наравно да ће да шени, ћурко! Циљ му је да те одведе на гајбу и појебе. Видећемо дал ће сутра да шени, кад се задовољи и каже ти МАРШ!“

- „Е па, видећемо!“

- Даша је ушла у кафић, ја сам сачекао пет минута, а онда кренуо за њом. Прошао сам кроз кафић и закуцао се за шанк. Поручио сам један Хајнекен, лименка наравно, нећу да ми конобари у флашици праве бућкуриш, и окренуо се ка столу за који је седела Даша и три мрцине. Зајапурени главурдани с мишићима ко Рамбо. На столу су, као типични сељобери, избацили кључеве од аута и мобилне телефоне. Сва тројица пили су пиво из кригле. Дашењка је као дамица сркутала мартини бјанко. Прекрстила је ноге, а кленови су бленули у њу. Кренула је са својом игром завођења. У том тренутку завибрирао ми је мобилни. Извукао сам га из џепа и угледао поруку. Отворио је и прочитао.

- „Јел удараш штоперицу? Прошло је тек 10 минута, а они већ балаве. Срђан је овај до мене, десно.“

- Даша ми је била све време леђима окренута и уопште не знам како ме је и у ком тренутку спазила. Стварно је чудо од девојке. Пушила је онај Вајсрој, који сам јој ја купио, мајке јој га стерам, а и сестре, и куцкала се порукицама са мном, док је себе нудила другом. Срећа те смо Даша и ја били ортаци, иначе...

- „Да му кажем да ме води кући или да још мало сачекам?“

- „Ради шта хоћеш, то је твоја ствар.“

- Циркао сам пиво и кришом посматрао Дашењку и мрцине за столом. Стварно је скењала оног Смрдана. Шенио је пред њом и да је имала неке леблебије у рукама, онај кретен би јој стварно јео из руку. Жене су то, батице. Ђавоља работа!

- „Еј, предомислила сам се. Овај је тотални дебил, а ова двојица су још гори од њега. Ајд приђи за сто и води ме негде.“

- „Јес, како да не. Оћеш да ме пребију због тебе? Види колике су им главурде, мајке им га набијем! Барским столицама да их ударам, не бих могао да их оборим два сата. Сама си месила тесто, сам га и једи!“

- „Рекао си да од тебе могу да тражим све! Јел тако било или си заборавио?“

- „Нисам заборавио.“

- Главурдан је приближио столицу још ближе Дашењки и добрано припит покушавао да је загрли. Гулио сам трећу лименку Хајнекена. Да је Даша хтела, већ би одвела Смрдановића на његову гајбу. Изгледа да је он неки жешћи смарач, па се ова предомислила. Лепо сам јој реко да се само сељобери хвале имањем и да само сељобери возе ауди, али она није хтела да слуша. И шта ја сад ту могу?

- „Рекао си да желиш да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи.“

- „Не. Рекао сам да желим да прошетам твоје савршено дупе по Сокограду, а то сам и учинио, зар не?“

- Дашењка је постајала нервозна. Знао сам по томе што се чешкала по увету. Кад је зајебано нервозна она се чешка по увету кажипрстом и палцем, а то је управо сада и чинила. А Рамбо јој се све више приближавао, чак је почео да јој нешто мрчка око косе.

- „Е сад желим да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи! И то одмах!“

- Склопио сам телефон и смотао га у џеп. Бацио шанкеру црвену, и упутио се ка столу за коме је седела нервозна Даша и три мрцине које могу да ме згужвају за секунд. Обећао сам Дашењки да може од мене да тражи било шта и ћурка сад то користи, а то што су моја муда у процепу због њеног инатирања, то њу уопште не дотиче. Заболе њу оно савршено дупе за све то.

- Пришао сам Даши за леђа, затим је обишао и стао покрај ње, с њене леве стране, спустио усне на њено увце и лизнуо је неприметно. Она се насмешила. Левим оком сам снимао мрцине које су ме збуњено посматрале. Ухватио сам Дашу за леви длан и лагано је подигао са столице. Истог тренутка Рамбо је скочио са своје столице, као и његова два билмеза. Пришао ми је и гурнуо своју пијану главурду у моје уво и кренуо да ме прска пљувачком.

- „Шта хоћеш ти од моје девојке?“

- Претрпео сам пљувачку у увету иако ми се истог трена згадило. Сталожено сам му принео своја уста на његово уво и културно, без прскања, одговорио му:

- „Она је малолетна. Ја сам њен брат и морам да је водим кући.“

- Рамбо ме шчепао за раме, умало ми га није откинуо, и поново ме попрскао.

- „Ти можеш да идеш. Она остаје!“

- Билдер је ухватио Дашу за руку и повукао је ка себи. Даша је почела да се отима, али јој билмез није дозвољавао да успе у томе. Левим оком сам гледао ону двојицу и приметио да су незгодно стајали измађу столица и стола. На столу су биле полупразне три кригле, чаша од мартинија и остала срања. Десним оком гледао сам билдера који вуче Дашу за руку и пљује јој у уво. Она покушава да се измигољи, али не успева. Сцена која ми смрди на жешће пребијање мене од стране мрцина, а шта ће бити с Дашом касније, јебем ли га. Морао сам да извучем и њу и себе одатле. Пришао сам столу, уплео се у причу и сад нема назад. Сетио сам се да билдери обично дркају горњи део тела, а да им ножице углавном остану чачкалице. То је њихова слаба тачка, а моја предност. Левом шаком сам зграбио криглу са стола, левом ногом шутнуо најјаче што сам могао ивицу стола, и у секунди гледао две мрцине како их обара сто, како падају и грваљају се по поду са столом и столицама. Истог секунда сам криглом мануо у главурду збуњеног Рамба, који је због чуда у ком се нашао пустио Дашу и гледао у своје оборене ортаке, и кригла му се разбила преко зајапурене фацурине. Ухватио се за очи, а ја сам га шутнуо у десну чашицу. Срушио се ко кула од карата. Нисам имао времена за губљење, јер су се оне две мрцине већ вадиле испод стола. Зграбио сам Дашу за руку и кренули смо да трчимо кроз кафић препун људи који су поскакали са својих столица и гледали догађај. Излетели смо на врата и ја сам осетио нечију песницу на својој слепоочници. Блицнуло ми је у десном углу. Не знам како сам остао на ногама, али сам још чвршће стегнуо Дашу за руку и наставио да трчим кроз башту кафића, обарајући за собом столице које су ми долазиле под лангета шаку. Сјурили смо се низ степенице и угурали у масу шетача. Само на трен сам бацио поглед иза себе и угледао хорду манијака како трче за нама. Није било времена. Нисмо имали шансе. Одгурнуо сам Дашењку од себе и рекао јој:

- „БЕЖИ!!!“

- Онда сам осетио песнице по глави, леђима... Пао сам на земљу. Све што сам успео да урадим је да се згрчим ко фетус и покријем главу рукама. Шутирали су ме свуда по телу и газили... Клик. Чуо сам неко вриштање... Клик. Видео сам Дашино лице у сузама... Клик. Миловала ме по образу... Клик.

- Зора је полако освајала Сокобању. Даша је кунтала на месту сувозача. Упаркирао сам џету на неком паркингу, полако отворио врата, изашао из аута и готово нечујно их затворио. Напољу је било толико хладно да су ми се муда смрзла. У џети је био рај, али ја сам морао да се дам у потрагу за неком клопом и успут се распитам за неки смештај на дан-два, пошто је Даша изразила жељу да останемо у бањи како би се прошетала њоме и упознала њене пределе. Јеби га, сам сам јој рекао да може од мене да тражи шта год пожели и она је пожелела. Сад је ред на мене да одржим дату јој реч. Срећа па је Сокобања била мало месташце и све што ти је требало налазило се у самом центру. Значи рај, брате! Обожавам мала места. Прошао сам кроз неки парк и испао на плочнике који су представљали пешачку зону. Ту се налазило све што ми је било потребно. Кафанице, продавнице, трафике, посластичаре, чак и огласна табла с шемом Сокобање, чак и огласи за издавање соба. Факинг фантастик! Људи су полагано почели да циркулишу и живот у бањи се управо рађао. Једна црвенокоса риба од тридесетак година, добро очувана каросерија, са сисама ко бундеве, отварала је киоск. Одмах сам отрчао у том правцу. Тек што је кренула да излаже робу и чини ми се да је још увек била поспана кад сам је салетео као манијак и кренуо да декламујем шта ми је све потребно.

- „Две пакле Дрине, две пакле Вајсрој, једна Хеба, један Џек, Хајнекен комада 10 и то лименке...“

- „Полако, полако. Добићеш све, само чекај да мало дођем себи.“

- „Баш све?“

- „Све, све... Само моменат.“

- Цура је изгледа још увек дремуцкала те није била свесна да ми је управо понудила све, значи и себе. Бар сам ја тако капирао то „све“. Ушла је унутра, села на неку столицу и навалила главу на шаку, као да се спремала да заспи. Ја сам стајао испред киоска и чекао. Међутим, риба је почела да књава, а то није био део договора. Морао сам да интервенишем. Упао сам у киоск и дрекнуо:

- „ПОЖАР! ПОЖАР!“

- Риба је прво скочила са столице, затим пала на под киоска, а онда је почела да се бори са столицом на којој је седела. Изгледала је као да је желела да устане, обаче јој столица, која је сада била преко ње, то није дозвољавала. Почела је да паничи и све се више упетљавала с оном столицом на поду киоска. Стајао сам на вратима и смејао се као луд, а када сам задовољио свој порив подјебавање странца, кренуо сам да јој помогнем да се искобеља из оне столице у коју се дебело била уплела. Да се којим случајем пожар стварно догодио она би изгорела у њему и то само зато што је паничарка. Дакле, мала употреба можданих вијуги не би била на одмету ником, а поготово њој.

- „Ти ниси нормалан! Препао си ме!“

- Раздвојио сам је од столице, која ју је пребила на мртво име, и припомогао јој да устане.

- „Шта хоћеш, управо сам ти спасио живот. Место да ме наградиш, ти ме вређаш. То није фер!“

- „Да те наградим? Управо си ми скратио живот за десет година! Требало би да те нагрдим, а не наградим!“

- „Добро, пошто смо сад егал, ајде да склопимо примирје.“

- „Нисмо егал, ти водиш са један према нула!“

- „Јесмо, јесмо. Ти си повела кад си ме зајебала пред киоском да ледим муда док ти књаваш, ја сам само изједначио резултат.“

- Убедио сам црвенокосу да је нерешено и пријатељски смо једно другом пружили руку. Онда је црвенокоса рекла да полако набрајам шта ми је све потребно, а она ће лагано све то да пакује у кесама. Када смо завршили требовање на ред је дошло сумирање рачуна. Ни црвенокоса ни ја нисмо имали појма с математиком, те сам ја отворио смоки и пиво, припалио пљугу, и чекао да се она снађе с оним дигитроном. Заборавила је да упали касу. Или је била глупа ко тоцило, или је синоћ имала незабораван провод. Док сам јој ан детај меркао сисетине, које су биле послужене на изволте, стигла ми је порука. Отворио сам је.

- „Где си?“

- Изгубљен у пределима огромних сисетина црвенокосе раднице коиска.

- „Управо купујем клопу и преговарам с једним господином да нам изнајми собу на дан-два.“

- „Оставио си ме саму у откључаним колима на паркингу, кретену један!“

- „Смири се, стижем за неколико минута.“

- „За ово ћу ти ЈЕБАТИ МАТЕР!!!“

- Даша је, судећи по порукама, била љута ко џинче и бесна ко малинар, кога су појебали за откупну цену, а то је значило да ће ми се осветити тако што ће ме мучити током сексања, ако пре тога не стави вето на прилазу моје патке њеној рибици, или ће ми набити џетин ауспух у чмар, а то би болело више него вето и мучење током секса заједно. Али, ја имам оправдање! Управо вршим преговоре око клопе и собе, а то је била њена жеља. Дакле, имам штихове у рукама.

- Црвенокоса је избола дигитрон који је признао цифру од 3.974 динара, у коју је урачунала унуче вињака и једну гуарану коју је она цврцала.

- „То ти је за претрпљени бол и страх! Још си добро и прошао! Умем ја да наплатим много више.“

- Дао сам јој 4 сома и тражио јој број телефона. Није хтела да ми да. Питао сам је кад завршава смену, рекла је у три и одмах додала да после посла има обавезе.

- „Које обавезе?“

- „Имам дете и кад завршим смену морам кући.“

- „А где ти је муж?“

- „У Црној Гори.“

- „Ради?“

- „Да.“

- Оп, ето прилике за авантуру. Мало сам тактизирао.

- „Јел знаш неког ко издаје собе? Треба ми преноћиште на дан-два, али за две особе.“

- „А ко је друга особа?“

- „Моја другарица која жели да упозна Сокобању.“

- „Другарица или... ?“

- „Другарица и крес комбинација.“

- „Имаш хотеле и имаш огласе за издавање собе на сваком кораку. Снађи се сам.“

- У, мајке ти га прсате...

- „Треба ми неко од поверења, а не хотели и станодавци дерикоже!“

- Гледала је у своје дуге црвене нокте и нешто размишљала. Мирисало ми је на типично каширање, те сам с тога довршио пиво, покупио кесе и кренуо ван. Зауставила ме на вратима.

- „Еј! Како се зовеш?“

- „Борис.“

- „Слушај Борисе! Ја имам кућу, ту у близини. Не издајем собе, али тренутно имам две потпуно слободне, пошто ми је муж у Црној Гори, а ја с клинцем спавам у једној соби.“

- Дошла маца...

- „Па шта онда?“

- „Па, мислила сам, ако хоћеш можеш да одседнеш код мене.“

- „Нисам сам.“

- „Добро, с другарицом.“

- „Колико ће то да ме кошта?“

- „Договорићемо се.“

- „Онда, да те сачекам овде у три?“

- „Важи!“

- „Океј! Тројка!“

- Црвенокоса је климнула главом и упутила ми осмејак, ја сам јој намигнуо и упутио се ка паркингу на коме ме је чекала џета са Љ.К.Џ. и Б.К.М. Дашом спремном на све. Убрзао сам корак и смишљао причу. На стотинак метара од паркинга приметио сам неколицину људи како се гуркају лактовима и нешто домунђавају. Још више сам убрзао корак, стигао међу људе, гурнуо се у гомилицу и згрануо се призору који се одигравао на паркингу. На крову џете стајала је Даша с пајсером у рукама.

- „ТУ СИ ПИЧКО!“ - заурлала је чим ме угледала.

- „ДОЂИ ДА ТИ ЈЕБЕМ МАТЕР!“

- Очекивао сам мучење и вето, прибојавао се ауспуха, али ми пајсер ни на крај памети није пао. Нисам знао да је Даша толико луда. Знао сам да је дивља током секса, знао сам да спрема супер доручак, знао сам да није љубоморна, то је доказивао наш статут, али да је спремна да ми поломи ноге и то пајсером, нисам знао. Јеби га, човек се учи док је жив.

- Пришао сам полако џети и рекао Даши да се смири и да ћу јој све лепо објаснити. Међутим, Даша није сишла с крова џете и није испуштала пајсер из руку.

- „Причај! И немој случајно један зарез да си ставио на погрешном месту, иначе има пајсер да ради!“

- Људи су се све више окупљали око паркинга и чекали расплет представе. То ме је чинило страшно нервозним и напетим, не због гледалаца, већ због пандура које сам очекивао да се појаве сваког тренутка, а то ми уопште није било потребно. Спустио сам кесе с клопом, пићем и осталим дрангулијама и кренуо полако и сталожено да објашњавам Даши разлоге због којих сам се толико дуго задржао. Све што сам рекао била је гола истина, једино сам „малкице“ модификовао један детаљ мог монолога. Објаснио сам јој да господин с којим сам причао у вези преноћишта није био нормалан и да ми је тражио огромну своту новца за неку чатрљу. Онда сам случајно налетео на једну госпођу с дететом која се бави „издавањем соба“ и с њом сам се договорио за супер смештај по одличној цени. Додао сам и да ћемо остати који дан дуже ако она буде желела, и указао јој на то да нам је џета пуна опијата због којих би и она и ја заглавили робију, ако наиђе полиција, а наићи ће уколико се она не буде моментално скинула с џете. Даша се тек тад расвестила и тек после реченице која је у себи садржала реч „робија“, мало се узентала и скинула с крова џете. Али је пајсер још увек држала у рукама и лагано ми прилазила. Коракнуо сам уназад и рекао да нема потребе за виоленцијом, да о свему можемо људски да се договоримо. Бацила је пајсер на земљу, ушла у џету на месту сувозача, и бесно залупила врата. Одахнуо сам. У том тренутку маса људи, која је окруживала паркинг, кренула је с френетичним аплаузом. Чини ми се да им је представа баш пријала. Док сам скупљао кесе и пајсер, маса се полако разбијала у групицама и нестајала у парку и улицама око паркинга. Пајсер сам ставио у гепек, а кесе на задњем седишту. Само што сам сео за волан и пружио леву руку ка кључу који је спавао у брави, у намери да стартујем мотор, добио сам преко пичке. Ударац је био толико јак да ми се глава залепила за седиште; срећа па је седиште било мекано. Нисам смео да подижем главу, јер сам се бојао наредног ударца од кога би моја глава могла да заврши у неком незгоднијем положају. Нисам отварао ни очи. Чекао сам да се Даша ражали. Док сам згугурен ћутао и жмурио у седишту, псовао сам у себи своју лангета шаку. Она је била крива за све. Да је била здрава ја бих њоме окренуо кључ, лева би била за воланом, а одвајање очију би ми помогло у ескивирању ударца. Овако сам се био скроз отворио, с мислима да се што пре очистимо са тог усраног паркинга, и нисам очекивао Дашину анти-ферплеј реакцију. Онда сам језиком напипао поломљени зуб и ту ми је пуко курац. Прво ме Марија пребила ко пичку, онда сам због јурњаве за Маришком сјебао десну шаку, а сад сам добио и ломљење зуба од стране Дашине песнице, или шта је већ то било; одиграло се муњевито брзо те нисам стигао да видим. Постао сам дојка коју пребија свако женско пиче на које налетим. Е па, што је много, много је. Нагло сам се цимнуо са седишта, повукавши се скроз до врата с рукама у гарду. Кроз сопствени гард гледао сам виолентну врањанку како се левом руком и левом ногом ослања на седиште, десном руком придржава за кров џете, а десном ногом спрема се да ми отшрафи главу. Била је у много повољнијем положају од мене из више разлога. Први, ја имам лангета шаку и с њом не могу ништа, други, имам поломљен зуб и још увек ми зуји у глави од првог ударца, трећи, сатеран сам уз врата, а кунг-фу врањанка је у знатно повољнијем положају од мене и нога јој је већ спремна за ударац. Значи она напада, а ја све што могу то је да се браним. Е, неће моћи! Морам то да спречим, некако.

- „Марш напоље! Излази из мог аута!“ - то је било прво што ми је пало на памет.

- „Шта да радим?“

- Добро је. Мало сам је поколебао. Време за маневар. Ајде мамлазе, размишљај!

- „Хтео сам да нам нађем смештај да се зезамо мало по бањи, а ти си ми поломила зуб!“

- Даша је спустила десну ногу, која је била спремна за напад, али је и даље била у повољнијем положају од мене. Њен израз лица из бестијално насилничког прешао је у револт израз с примесом сажаљења.

- „А како је мени било? А? Пробудила сам се на јебеном паркингу у некој недођији. Нигде никог, врата откључана, тебе нема, напољу хладно. Знаш ли шта ми је све прошло кроз главу? Шта ћутиш ко пичка, кретену један!?“

- „Реко сам ти да изађеш напоље. И ово није недођија него бања! Иза дупета ти је сам центар свега!“

- Даша се спустила на седиште и прилепила поглед за касету. Ја свој положај нисам мењао, фор ич кејс.

- „Извини... Уплашила сам се... Бојим се кад сам сама, кад је мрак... кад... Извини.“

- Сачекао сам још пар тренутака, а онда сам спустио гард. Руке су ми биле утрнуле. Отворио сам врата и испљунуо готово цео зуб. Затим сам зинуо и огледао се у ретровизор. Четворка горе десно била је скроз полупана. Остало је једно малено парченце од зуба, руина која више ничему није могла да послужи. Морао сам код зубара да вади остатак тог срања из мене. Бацио сам десно око на Дашу. Њен поглед сада је био прикован за мене и изражавао је кајање.

- „Шта тренираш, фул-контакт?“

- „Не. Тренирала сам карате.“

- „Тренирала. Значи више не тренираш?“

- „Не.“

- „Ал си зато добро запамтила где да ковнеш неког па да му поломиш зуб!“

- „Хтела сам само мало да те поткачим, да видиш блиц. Нисам хтела да ти поломим зуб. Извини.“

- „Да видим блиц, а?“

- „Аха...“

- „Јел имаш сестру?“

- Даша ме збуњено погледала.

- „Имам. Што?“

- „Е, јебем ти сестру!“

- „Е, жалим! Удата је!“

- „Јебем ја и удате!“

- „Сељачино једна!“

- Изашао сам из џете, заобишао је и дошао до врата сувозача. Отворио сам их и рекао:

- „Напоље!“

- Даша је шчепала појас и везала се.

- „Нећу!“

- „Еј, Брус Ли, ја сам гладан, а верујем да си и ти. Морамо негде да ручамо и убијемо време. Собу добијамо тек у три. Зато немој да кењаш него изађи напоље!“

- Даша је почела да се смеје, затим се одвезала и изашла из џете. Извукао сам гудру из касете, закључао џету и повео Дашу кроз парк да нађемо неко кафанче и да нахранимо гладне стомаке. Раздаљина између Даше и мене, док смо корачали ка кафанчету, била је два метра. Нисам желео да ризикујем да ме луда каратисткиња поново изблицка. И у кафани сам држао одстојање. Изабрао сам сто у ћошку, где сам њу и сместио, а ја сам био на отвореном, слободан и спреман да сачувам своју маленкост од потенционалног атака врањанске каратисткиње. Конобар је дошао, пружио нам мение, а каратисткиња се претворила у џепароша. Отворила је мени и кренула да наручује неке специјалитете са зајебаним именима и ценама високим ко Ајфелов торањ. Али ни то јој није било доста него је поручила и неко француско вино чију цену нисам смео да погледам. Џепарош-каратисткиња понашала се као да преко пута ње седи власник свих нафтних поља на Блиском истоку, а не расејани мамлаз који шићари на лесковачком бувљаку. Пизда јој материна! И јебем ли јој сестру, ону удату! Конобар је записао аждајину поруџбину, затим се окренуо ка мени и упитао ме:

- „За вас, господине?“

- Ако сам ја био тај господин, онда ми је требала једна омча и кашикара. Омчу да свежем око врата, а кашикару да активирам и гурнем у сопствена уста. Ако затаји омча, кашикара неће! Јебем ти прескупу излет супер идеју!

- „Сендвич са шунком.“

- „Још нешто, господине?“

- У пичка ти га материна, она конобарска!

- „Ништа више, хвала!“

- Конобар је отишао до пулта да наручи и донесе поруџбину, која ће ми испразнити све џепове, а ја до кењаре да се пукнем кокаинчином како би ме есап мање болео. Аждаја је задовољно разгледала шеталиште, које је сада већ било крцато људима, и парк у коме су седели нормални људи и нормално јели нормалне сендвиче, док сам се ја курчио по, изгледа ми, најскупљој кафани у целој југоисточној Србији. Јбг.

- Током ручка у коме се аждаја феноменално најела прескупим специјалитетима и нашљискала француским вином, чије ни име ни цену нисам желео да гледам и памтим, ја сам се гушио сендвичем због поломљеног зуба од стране Јусуф Даше. У десет до три сам позвао конобара и рекао му да донесе рачун који нити сам желео да гледам, нити да платим. Носио сам се мишљу да скочим преко терасе кафане и збришем, а Дашу да оставим да измири рачун. То је трајало само пар секунди, јер сам сконтао да би Даша до краја свог живота вребала сваку прилику да ми изблицка фацу својим ултимат-фајт потезима, а то не бих пожелео ни највећем душманину. Зато сам завукао руку у џеп и чекао да конобар донесе харач. Конобар је пришао и љубазно пружио рачун на тацни, уз оно „изволите господине“. Погледао сам цифру: 5.360 динара. Ух... Избројао сам пет и по сома, спустио их на тацну, уз оно „кип д чејнџ“, конобар се љубазно захвалио, уз „до виђења и дођите нам опет“, ја сам помислио „до невиђења и доћи ћемо никад више“, а затим напустио дрен-кафану. Аждаја, с пуним стомаком и вином у венама, ишла је за мном. Приближавали смо се киоску где је радила сисата црвенокоса која је требала да нам обезбеди собу, у коју сам једва чекао да улетим и разбијем се од спавања, а онда сам изненада на врату осетио руке Мехмедаге Даше Фочић и њена уста у мом увету која су настављала да ме глобе.

- „Купи ми сладолед, купи ми сладолед, купи ми сладолед...“

- Није престајала све док је нисам пито:

- „Хоћеш кугле или на штапићу?“

- „На штапићу, на штапићу, на штапићу...“

- Јебем ти француско вино! Купио сам јој јебени сладолед на јебеном штапићу, крава није хтела руменка већ кинг, зграбио је за руку и одвукао до киоска. Црвенокоса је управо предала смену и изашла из њега.

- „Тачно на време!“ - рекла је с осмехом, а онда је угледала Дашу и моментално обрисала осмех. У њеном очима видела се завист. Веома чест женски смртни грех, кога оне редовно крше, чим угледају бољу рибу од себе. Даша је имала двадесет годиница и врашки добро тело, црне крупне очи, Аврил носић и Каја усне. С друге стране црвенокоса је имала симпатично лице, Памела сисе и добро очувано тело тридесетпетогодишњакиње која је већ окотила једно чељаде с пачетом. Сисата се поздравила брзо и кратко, а Даша весело и радознало. Кренули смо ка кући црвенокосе чије име сам сазнао тек кад се поздрављала с Дашом. Звала се Весна. Одмах сам сконтао да јој пизда више није тесна. Весна је ишла напред, Даша и ја за њом. Даша ме загрлила и шапнула ми:

- „Ала има сисетине...“ - затим је праснула у смех. Ја сам покушавао да се суздржим, а Весна ништа није примећивала.

- Стигли смо до куће. Била је приземна, али лепа. Бела фасада и зелени кров. Двориште је било мало, али лепо скоцкано. Унутар куће дугачак и прав ходник који је гађао врата купатила, лево је била огромна соба, у којој је Весна обитавала са својим сином, а десно две мање собе. Домаћица је рекла да одаберемо од те две мање коју хоћемо, ја сам одабрао прву до себе, јер сам хтео да се што пре закуцам у кревет, а Даша је хтела другу, јер је, како је рекла, била удобнија и имала поглед на најлепши део дворишта. Океј, друга. Само да се што пре докопам кревета. Упао сам у собу, скинуо све са себе и закуцао се у кревет. Док ми је сан полако опијао свест слушао сам Дашине речи:

- „Весна је супер! Рекла је да нам је све дозвољено...“

- Више ништа нисам чуо...

- Даша је спремила невероватан доручак док сам ја још књавао. Пробудила ме тако што ми је нежно грицкала увце. Кад ме разбудила, донела је доручак за двоје, и то у кревету. Донела је велики сребрнкасти послужавник и поставила га на сред кревета. На послужавнику је све фино било скоцкано. Лепо нарезана шункица, качкаваљ, краставчићи, парадајз на колутиће, кафа с млеком и сок од јабуке. Све за двоје. Села је преко пута мене у турском положају. И ја сам то исто учинио, било ми је занимљиво. Док смо уживали у савршеном доручку, Даша ме све време посматрала неким погледом иза кога је титрао злочести осмех. Не знам шта је под тим мислила, можда ми је спремала неку зајебану освету. Изгледала је као да је сковала заверенички план, спремила ми замку и сад једва чека да се њен план изврши, да ја упаднем у ту замку. Завршили смо с доручком, ја сам припалио цигарету и сркутао кафу, а Даша је однела послужавник с остацима у кухињу. Тад ми је синула страшно добра идеја. Немам појма како ће ми луда врањанка напакостити, али ја ћу преокренути игру наглим тактичким потезом, а крајњи исход нашег меча, верујем, памтиће до краја свог живота. Кад се Даша вратила у собу, с оним истим конспиративним погледом, ја сам узвикнуо:

- „Спремај се! Водим те у Сокобању!“

- „А?“ - нестао јој је уротнички кез.

- „Ајде брзо!“

- Скочио сам са кревета и војнички се облачио. Даша је била збуњена и укопана, с погледом који је говорио: „овоме је преко потребна Топоница.“

- „Ајде, шта чекаш? Немамо много времена!“

- „Шта причаш, бре? Каква Сокобања?“

- „Сокобања - Сокоград. Пакуј се!“

- Даша је изгледала као да је у бунилу, али је кренула да пакује ствари у свој ранац. За то време ја сам се успентрао до Уркета и упао му на лом гајбу. Ушао сам у његову собу, али сам у његовом кревету затекао две голе студенткиње, мени непознате, у завезаном положају који је мени личио на лезбијски. Изгледа да су цуре имале бурну ноћ. Затворио сам врата и упао у другу собу, али ни тамо није било Уроша. На поду је лежао Пера Пампур, студент Технолошког, мало даље од њега непознат лик, на кревету три рибе од којих сам само једну познавао. Теодора, слатка и добра девојка која је завршавала Вишу Текстилну. Њој сам продавао козметику по набавној цени, по нешто и испод цене, јер ми је заузврат налазила мноштво муштерија, како из Више, тако и из средње Текстилне. У тренутку док сам је гледао како слатко спава помислио сам да јој неки дан пустим неку порукицу. Мало зближавање, ово-оно, сад сам бар слободан ко ветар. Упао сам и у трећу собу и коначно нашао Ксалолчину шашавчину који је лежао у Наташином загрљају. Полако сам му пришао и ћушнуо га. Није се ни мрднуо. Гурнуо сам му прст у уво, ништа, гурнуо сам му прст у нос, ништа, опалио сам му шамар и он се напокон тргнуо, премда је и даље био у полусну. Затворио сам му шаком уста, како не би пробудили Наташу којој сам видео сисе али сам се правио луд јер је она била девојка мог најбољег ортака, и полако му шапутао на уво да идем за Сокобању с Дашом и да ми требају кључеви од џете и 500 евра. Урке је прстом показао у правцу његовог штека за чије постојање смо знали само он и ја. Налазио се у горњем делу ормана иза разноразних ствари које су га замаскиравале. Сеф је био метални, величине кутије за ципеле, са шифром датума смрти његовог оца. Укуцао сам шифру и отворио сеф. Био је препун лове. Измотао сам 500 евра и поново га затворио. Док сам га замаскиравао разноразним стварима из једног дукса испала је црна кеса. Одмотао сам је и завирио унутра. Кокаин и вутра, поприлична количина и једног и другог. Кокаин је био распоређен у малим провидним замрзивач-кесицама, одокативно једнаке количине, комада десет. Вутра је била смотана у обичној пвц кеси из маркета. Узео сам кесицу лобеске, напунио шаку травом и стрпао у џепове. Вратио се до Уроша и тражио му кључеве, али се лудак поново успавао. Морао сам опет да га будим. Није отварао очи, само ми је средњим прстом показао правац у ком сам требао да се крећем како бих пронашао кључеве. Били су у његовим панталонама које су лежале на поду. Извукао сам кључеве и поново пришао Уркету коме је средњи прст био уперен у моје лице; очи су му и даље биле склопљене. Тај зевзек прца ме и док спава. Спустио сам му руку и покрио неким чаршафом и њега и Наташу. Тада сам јој још једном видео сисе и почео сам да се нервирам. Урош се био напржио на Наташу, иселио је из студењака и преселио код себе. Започели су заједнички живот, били су заљубљени једно у друго и то је постала врло озбиљна веза. Од тог тренутка мени је Наташа постала нешто као сестра. Видети Наташине сисе, па још два пут, био је превелик грех за мене.

- Урош и ја имали смо такав однос да смо могли један другом да урадимо све, али баш све. Да се подјебавамо, да се псујемо, да трпамо један другог у ситуацијама блама и још милион других ствари где границе краја нису постојале. Али све то није утицало на наш однос. Осим што смо шљакали заједно, делили лову, делили последње парче хлеба, делили живот, били смо и ортаци до гроба. Ништа није могло да нас раздвоји. Чини ми се, чак ни смрт. Али је постојало једно правило које ниједан од нас није смео да прекрши. Девојку свог ортака прихваташ као сестру, како у физичком тако и у духовном смислу. Не смеш чак ни да помислиш на девојку свог ортака у неком другом контексту, сем у сестринском, а камоли да у глави вртиш филм о њој. То правило није смело да се прекрши. Ако би се којим случајем то правило прекршило, Урош и ја никада више не би били пријатељи. То правило садржало је још једну тачку. Ако којим случајем дође до раскида и девојка ортака постане бивша, ниси смео ни да помислиш да је муваш, а камоли нешто теже од тога. Дакле, ту није било опроста. И зато је мене почела да јебава савест. Видео сам сисе девојке свог најбољег пријатеља, свог брата, а то је већ ударало у линију кршења граничног прелаза нашег правила, иако нисам ништа помислио, ни једног секунда, себе ми. Али је зато почело толико да ме нервира да сам морао Урошу да кажем. Морао сам да му признам да сам видео Наташине сисе, али не сад него кад се вратим из Сокобање. Искреност јесте болна, али је часна и поштена, и искупљује душу. Где нема искрености, нема ни правог пријатељаства, а ако је пријатељ прави, разумеће твоју искреност и прихватиће је. И то је то.

- Изашао сам из Уркетове собе и кренуо ка купатилу да покупим неки парфем, стик и још неке ситнице како не бих свраћао до свог стана и тако губио драгоцено време. Ушао сам у купатило и почео да купим све што ми је било потребно за једнодневни излет. Док сам муљао по оној сталажици-огледалу изнад лавабоа, нешто ми је шушнуло за леђима. Нагло сам се окренуо и заковао поглед за каду. Пришао сам до каде и угледао приказу која је књавала у њој. Јеботе, лик је спавао у кади и то потпуно го! Још се кретен држао за јаја. Чешкао их је. Изгледа да је имао оне снове. Оне у којима сањаш да нешто караш. Морао сам што пре да се изгубим одатле. Још би ми само хвалило да видим како мајмун свршава у сну па да се одмах исповраћам. Било је више него превише то што сам видео његова рутава муда и како их чеше, још ми је само хвалило да видим и како доживљава екстазу па да после тога имам доживотне ноћне море. То себи никада не бих опростио. Излетео сам из клоње и упао у собу где су спавале оне лезбијке. То је била Уркетова соба, али је од синоћ припадала само тим двема блудницама. Корачао сам буквално на прстима како им не би пореметио сан. Тражио сам Уркетов ранац и неке његове ствари да имам за успут. Нашао сам ранац и у њега стрпао мајицу, качкет, шорц, дукс и фармерке. Полако сам зашнирао ранац и кренуо да напустим собу. Међутим, застао сам на вратима. Јеби га мушко сам, морао сам да бацим још један поглед. Девојке су и даље биле голе и испреплетане. Видео сам ћебе на поду, које им је вероватно током ноћи спало с кревета, подигао га и хтео да их покријем. Да се деца не прехладе. И да још мало гвирнем. Постао сам и воајер. Али нисам намерно, бабе ми! Баш у моменту кад сам спуштао ћебе на њихова гола тела, једна од девојака је одшкринула оба ока и прострелила ме погледом.

- „Шта то радиш?“

- Воајеришем!

- „Ништа. Само да вас покријем.“

- „Само да нас покријеш?“

- „Да.“

- „И ништа друго?“

- „И ништа друго.“

- „А да ниси можда хтео да се увучеш између нас две?“

- Јесам!

- „Не.“

- „Сигурно?“

- Не!

- „Сигурно.“

- „Штета. Био би то добар доручак.“

- БАААААМ!!! Па ова је скроз опичена!

- „Па зар вас две нисте...“

- „Волимо ми и једно и друго.“

- Пази ти данашњу омладину, воле и једно и друго. Задовољство без граница.

- „Е, онда у том случају ја имам један предлог.“

- „Који?“

- „Ти и она сутра вече код мене на гајби. Ја ћу све да организујем, а вас две само треба да се појавите и да журка крене.“

- „Ма немој! А шта си ти, Дејвид Бекам?“

- „Не! Он је искомплексирана метросексуална пичка која продаје дупе за лову, само да би био садржај памфлета скаредних часописа.“

- „А ко си онда ти?“

- „Ја сам Караборис! Имам специјалне сексуалне моћи. Ако желиш да их спознаш, имаш карту за сутра вече у мојој гајби, ако не, онда дркај пичку на постер тог фејкера!“

- Покрио сам их ћебетом, нажврљао своју адресу на папирић и пружио га будној девојци, плавуши с плавим очима и тетоважом шкорпије изнад десне сисе. Друга је била спавалица, ошишана на двојку с пирсингом на носићу.

- „Па не знам Караборисе. Размислићемо о томе.“

- Смотала је папирић с мојом адресом испод јастука и покрила себе и своју девојку ћебетом преко главе. Испод ћебета чуо сам њен глас:

- „Лаку ноћ...“

- Шашава бисексуалка подсетила ме је да сам се предуго задржао у Уркетовој кући и да дебело касним на излет с Дашом до Сокобање. Брзо сам напустио Уркетову гајбу и сјурио се низ степенице. Даша је спремна чекала у дворишту.

- „Ајде, бре, више! Шта си тражио тамо толико дуго? Злато?“

- „Ма кључеве од џете и неке Уркетове ствари. Дижи то савршено дупе са те столице, желим да га прошетам по Соко-граду!“

- Даша је устала са столице и скочила ми на леђа. Она, њен ранац, Лолчетов ранац, претешко за мене. Али сам успео да их све пренесем до џете и убацим их у њу. Сео сам за волан, пустио CYPRESS HILL - Loco en el coco, опичио цеде до крајњих граница, басови су забрујали, као и џетин мотор, и Даша и ја смо кренули на наше путешествије...

 - Сокобање докопали смо се негде око пет, али нам је требало још пола сата да што ближе приђемо неприступачном Сокограду. Онда смо џету морали да зајебемо у подножју и да се пешака, с ранцима на леђима, упутимо до врха утврђења. Ја сам још на почетку освајања врха Сокограда морао да се рокнем лобеском, како бих имао снаге да завршим мисију. Даша је мало кењала како смо требали да се прошетамо по Сокобањи и да мало разгледамо њене знаменитости богате историје и културе, али је после шмркнуте линије кокса престала да сере. Затим сам јој рекао да је прва дестинација Сокоград, а после тога водићу је где год буде желела. Пентрање до врха било је зајебано по оним стазама и богазама, али моја силна жеља, да креснем неку рибу у неком старом граду, плус кокс у венама, дали су ми неописиву снагу и вољу, и никаква препрека није могла да ме заустави у мојој намери. Док смо освајали средњевековно утврђење, Дашу је развалио кокс и она није престајала да брбља. Постављала ми је хиљаду питања у вези Сокограда, а ја на 99 посто њих нисам знао одговоре. Све што сам знао о тој развалини спаковао сам у једну реченицу.

- „То је нека тврђава назидана на римским темељима за време неког цара Јустинијана још од пре курца.“

- Даша је још увек просипала питања, али ја је нисам слушао. Једва сам чекао да се домогнемо циља. Чим смо стигли на одредиште ја сам из ранца избацио ћебенце, простро га по оним каменчугама, сместио на њему слатке и слане занимације, флашу Џека и 11 миришљавих свећа. Све сам то покуповао успут. Хтео сам да, и Даши и мени, ова посета Сокограду буде незаборавна. Сели смо на ћебе, шмркнули још по једну линџу снега и љуштили Џек из флаше. Даша је грицкала неку чоколаду, гледала некуд неодређено и дробила двеста на сат. Ја сам чекао први мрак да запалим миришљаве свеће и испуним себи своју дуго снивану жељу. Смирај дана је кренуо и ја сам упалио свих једанаест свећа. Изгледало је фасцинантно, као на филму. Свеће су гореле, избацивале мирис из себе, који је освајао околину, Даша је престала да прича и окренула се ка мени. Пришао сам јој и почео да је љубим. Не нежно, већ дивље и страсно. Кокаин и Џек избацили су нежност и из мене и из Даше, која је истог трена прихватила моју игру. Али, мене је јебавала лангета шака, као и током пута, па је Даша решила да ствар преузме у своје руке. Скинула је све са мене, положила ме на ћебе, затим је скинула све са себе и села ми на стомак.

- „Зашто баш 11 свећа?“

- „Због један на један.“

- „А ако ја победим?“ - упитала ме и почела да трља своју јажу о мој фалус, неувлачећи га у себе, јер је чекала мој одговор.

- „Онда можеш од мене да тражиш било шта!“

- „Мислиш све?“ - и даље се трљала док је моја жеља висила у ваздуху и чекала своје остварење.

- „Да! Све! Шта год пожелиш!“

- Даша ме истог тренутка зграбила за курац и лагано га увукла у себе. Шакама ми је заробила руке и, у почетку лагано, а потом све брже и брже, скакала на мој курац, набијајући се на њега до краја. Склопио сам очи и унутар капака гледао своју жељу како се управо остварује. Ко каже да снови не могу постати стварност? Хе, хе, хе... Затим сам отворио очи и гледао подивљалу Дашу, коју је коктел Џека и кокса максимално распомамио, како ме разваљује од јебања. И мене и себе. Израз њеног лица говорио је да ће управо свршити, а врхунац је прославила једним громогласним вриштањем који се разлегао до подножја средњевековног утврђења. Тај гест ми је разбио све системе и само секунд ме је делио од ејакулације. Даша као да је то осетила. Палцем и кажипрстом је снажно притиснула мој фалус, негде у пределу корена, и дахтајући рекла:

- „Неее.... мој... аааах... још. Још само.... мало... а, а, а, а... само... м, м, м...“

- Чинило ми се да ће ми муда експлодирати од врења сперме у њој, и мислио сам да јој сколоним руку и испрскам је, али је тај тренутак мене довео у екстазу која је трајала дуже но икада, и зато сам је пустио да заврши свој плес. А онда се скинула с њега, уперила га у себе, склонила палац и кажипрст и обухватила га целом шаком. Мозак ми је бридео у трансу, а сперма из мог курца шљискала је Дашу по стомаку и сисама. Нисам могао да се саберем од задовољштине. Разбила ме од секса, мајке јој га искусне набијем.

- Мирис свећа нас је опијао, а њихов пламен пресијавао се по нашим телима и чинило нам се као да лебдимо у његовом одсјају. Лежали смо на ћебенцету, палили пљуге и гледали савршено звездано небо са врха Сокограда. Коначно ми се остварила жеља и кладим се да ћу је памтити и док мртав будем лежао у гробу.

- Не знам колико смо дуго уживали у том призору, и не знам колико дуго сам занесен чешао сопствена јаја од задовољштине, али сам се пресеко и вратио у време кад је Даша одлучила да све то прекине и то тако што је скочила са ћебета и снажно ме шутнула стопалом у леву бутину.

- „Ајде дижи дупе!“

- Нисам стигао ни да јаукнем од ударца, а Даша је већ погасила свеће, покупила остатке грицкалица и празну флашу Џека, и све то смотала у оно ћебе са кога ме је пре тога ишутирала. Једва сам устао и обукао се. Тек што сам ставио ранац на леђа, Даша ми је утрапила оно ћебе, пуно отпадака, и свој ранац.

- „Сад да ме спустиш доле како знаш и умеш, паметњаковићу! И немој да си случајно дозволио да се само огребем, иначе ћу да ти јебем матер!“

- У први мах нисам знао зашто је толико побеснела. Помислио сам да је то неки завршни кокаински трип. Оће он понекад да те тако убаци у агресију, али кад сам мало погледао око себе схватио сам да је мркли мрак и нисам имао појма како ћемо да се спустимо доле. Пентрали смо се по дану под коксом и све је било хип-хоп урееееј, али је сад било мрачно ко у пећини и било је хорор лелееееј. Скупио сам распојасана муда, више од хорор лелеја него од храбрости, стао испред Даше, ухватио је за руку и рекао:

- „Не брини бејбе, ни длака с главе неће да ти хвали!“

- Спуштали смо се лагано по оној хорор тами, Дашу сам чврсто држао за руку, али сам у једном моменту нагазио на неки каменчић и оно ћебе с оним говнима ми је излетело из руку и откотрљало се некуд.

- „Е, јеби га! Оде ћебе!“

- „Јебало те ћебе, држи мене!“

- Након извесног времена смо се приземљили, сели у џету и упалили фарове. Тек кад су џетини фарови осветлили околину пред нама, Даша и ја смо схватили да уопште нисмо били у тако зајебаном положају, нити на таквој висини каква нам се чинила кад смо били горе у оном мраку. Почели смо да се смејемо као блесави и то је трајало једно десетак минута. Онда сам креснуо мотор и окренуо џету према Сокобањи. Лагано смо каскали друмом заваљени у седишта и опуштали се уз Галију:

- „На твојим уснама кад будеш заспала, два ћу ти тиха написати стиха, на твојим уснама, пред твојим очима кад будеш заспала, гореће слика вољеног лика, пред твојим очима. Нека те нико не пожели ове ноћи, нека те нико не пробуди, нека те нико не пожели ове ноћи, нека се нико не усуди...“

- Нађа се коначно породила. Избацила је из себе своје пето чедо. Дечак. Крикензи је добио још једног дечака. Одмах ме је назвао да ми саопшти ту радосну вест. Честитао сам му на новом пишоњи, а он је урлао преко телефона од среће и рекао ми да покупим Уркета, да дођемо по њега у болницу и да се сместа сјуримо у прву кафану да се олешимо од алкохола. Затим је прекинуо везу. Одмах сам окренуо Уркета и пренео му вест. Преко фона смо се Урке и ја сложили да је кафана мртав курац и да треба да направимо незаборавну журку у некој кућној варијанти. Урош је предложио своју гајбу и на ту тему је истог момента стављена тачка. Док сам се ја спремао за уништавање алкохола у енормним количинама, што због својих изгубљених љубави, што због Кркијевог пишоње, што због бола моје десне шаке, Урке је џетом отишао по слављеника да га довезе до своје гајбе и да успут покупе разне врсте алкохолних пића у огромним количинама. Шортс сам лако обукао, али дукс је ишао мало теже због моје сјебане десне шаке. Доктори су констатовали да није у питању прелом, већ нагњечење. Они су рекли да је боље нагњечење него оно прво, верујем им, али питај моју шаку да ли јој је боље. Мене бол комада па комада, шта год било у питању. Умотали су ми шаку завојем и обукли је лангетом приде. Зашто, јебем ли га. Ваљда доктори знају шта раде. Хм...

- Елем, једва сам се обукао и пошто ме шака ненормално мучно болела, морао сам да се ишамарам коксом по носу како бих ублажио бол. Лекићи које ми је чика доца преписао нису вредели ни гола говна. Ништа ми нису помагали па сам ја решио да ствари узмем у своје руке. Две добре и дебеле линије белог праха и гуд бај пејн. А сад, правац Урошева гајба и гутање алкохола како бих заборавио патњу која ми је парала душу због Маришкиног одласка. Закључао сам стан, спустио се низ степенице, негде у улазу ме је шибнуо кокс, и ја сам наставио да корачам ка Уркетовој гајби. Већ на педесетак метара од његове куће чула се музика. Тутњао је неки хаус. Прошао сам кроз двориште и док сам се пентрао уз степенице већ сам се уклапао у ритам. Упао сам на гајбу препуну риба из студењака, њихових другарица и пар њихових колега, океј ликова, с којима смо се зближили и повремено висили заједно. Крки је већ ждрао јетру неком ракијом, Урке је таманио Џек и ћускао с Наташом, а остали су се цепали свим и свачим и скакали ко блесави. Верујем да ни пола њих није знало поводом чега славимо. Пришао сам Кркију и званично му честитао. Већ је био летва, али је и даље дељао ракичетину. Поздравио сам се с Уркетом и Наташом и још с пар риба и ортака које сам успео да уловим погледом. Затим сам зграбио Џек и завукао се у један угао у коме је Урке шутнуо фотељу како би направио неку врсту подијума на сред собе. Тај угао и та фотеља одмах су ме потсетили на Маришку, али због кокса, празнина настала после њеног одласка, није више толико болела, а сад је ту био и Џек. Њиме ћу и потпуно да одагнам бол. Кренуо сам да цимам чашу за чашом. Људи су скакали, плесали, урлали један другом на уво, покушавајући да се некако споразумеју. Гласна музика их је у томе успешно ометала, али није изостала она стандардна прскопљувачина говорника по увету свог саговорника. Вазда је тако било. Рокао сам чашу за чашом лудом брзином и после пола флаше већ нисам ни слушао која се музика вртела по Уркетовом компу, а све и да сам хтео нисам могао. Кокс и Џек разбуцали су ми чула и замаглили поглед. Полако сам почео да се губим... Клик. Био сам у купатилу и шмркао лобеску. На трен сам угледао неку рибу која је упала у клоњу, нешто промумлала, ја је нисам разумео, а онда је напустила објекат. Навалио сам се на лавабо, клатио се и гледао себе у огледалу. Нисам могао да се препознам. Био сам некако развучен, раскрзан, чудан, као да сам управо слетео из неке орбите из пичке материне. Једино што сам знао је да сам заборавио да закључам врата кењаре... Клик. Нека рибетина ме вукла низ неке степенице... Клик. Седео сам на неком кревету, мада ми се више чинило да сам покушавао да седим, јер сам често падао са њега, а она рибетина ме стално подизала и враћала назад на кревет у седећи положај... Клик. И даље сам седео на кревету, али овога пута много стабилније него прекјуче, или јуче, или кад већ. Поглед ми се полако бистрио и у њему сам препознао ону рибетину која ме враћала из коме, више пута. То је била Даша. Даша, никад лепша, никад згоднија, никад пожељнија. Устала је са неке столице и полако пришла к мени.

- „Јел ти сад мало боље?“

- „Мало...“ - борио сам се с речима.

- „Хоћеш киселу воду да те мало разбуди?“

- „Може кисела... али ако с њом у паковању дођеш и ти...“

- Гледао сам Дашино дупе како одлази да ми донесе ту киселу воду. Нестало је иза неких врата и пар тренутака касније се појавило, али је сада мени било окренуто леђима. Тачније, Дашине сисе су ми се приближавале с чашом киселе, а њено дупе је каскало за њом. Дала ми је чашу с мехурићима у њој коју сам ја прогутао на екс. Мало сам се повратио, а онда сам из џепа измотао лобе и на паклици Дрине развукао две црте. Једну сам шмркнуо, другу пружио Даши.

- „Не идем ти ја у паковању с киселом, а ни с цртом.“

- „Океј. Онда само ти, без прилога.“

- Даша је села крај мене, шмркнула црту и одмакла се од мене на други крај кревета. Припалио сам цигарету и окренуо се ка њој. Сад сам је видео сасвим бистро. Џек ме је полако напуштао, а кокаин све више освајао. Осећао сам се много боље. Више нисам имао прекиде. Сконтао сам да сам у Дашиној соби. Горе се више није чула музика, а кроз рупице спуштених ролетни на прозору полако се пробијала зора. У Дашиној соби владала је потпуна тишина. Даша на једном крају кревета, ја на другом.

- „Нешто си љута на мене?“

- „Не. Само ме мало нервирало то што се ниси придржавао нашег договора. Више пута сам ти слала поруке, а ти си ме упорно одбијао увек с неким новим изговором. Те не можеш због Марије, те не можеш због Маришке, те ово, те оно. Ниси се сетио да ми пошаљеш ниједну поруку. Ни једну! Ја сам слала упитне поруке, а ти си само одговарао на њих, и то увек одречно. Никад ниси први пустио поруку. Макар да питаш како сам, макар порука била празна. Сконтала би. А ти ништа. Ни једну једину јебену празну поруку!“

- „Шта да ти кажем... Био сам у курцу.“

- „То те не оправдава. Можда сам и ја била у неким проблемима, али сам бар поштовала наш договор. Ти ниси.“

- „Ајд да заборавимо прошлост...“

- „Не можемо да заборавимо прошлост!“ - прекинула ме у пола реченице, сва надркана.

- „Значи ипак си љута на мене.“

- „А што? Можда не бих требала да будем?“

- „А зашто да будеш?“

- „Па рецимо због тога што си после дебакла с Маријом позвао Маришку да живи с тобом. Мене се ниси сетио.“

- „Није тако као што изгледа.“

- „Него како је?“

- „Исувише компликовано.“

- „Слушај ме Борисе! Довукла сам те у своју собу. Чекала да се истрезниш. Чекала целе ноћи, већ је свануло, а ја још чекам. Чекам на то твоје јебено комликовано објашњење! Ако ја могу поред свих својих обавеза да издвојим толико времена да чујем твоје оправдање, онда макар једном у животу буди мушко и бар једном искрено одговори на моје питање.“

- „Које питање?“

- „Зашто си позвао Маришку, а не мене? Она ти је засрала везу с Маријом, не ја. Њу си требао да игноришеш, а не мене.“

- „Није знала да сам тог јутра био с Маријом, па ми је послала поруку. После је с Маријом испао курцшлус...“

- „Да, да, знам. Онда ти се јадна Маришкица извинила преко порукице што ти је сјебала везу, а ти место да је отераш у курац, ти је зовеш да дође да живи код тебе. Ти си кретен! Сјебани кретен!“

- „Јесте, ја сам сјебани кретен. И можеш да ме убијеш, али ја нећу моћи да ти разумно објасним своје поступке. Немам оправдање. Ја сам мамлаз и лажов. Лажем све и сваког, па чак и самог себе. И не знам шта да ти кажем сем извини. И пре него ме прекинеш желим да знаш да је то извини најискреније могуће извини. Ако ти то ишта значи...“

- „Кажеш извини и мислиш да ће то твоје извини решити све. Кажеш да си лажов и тврдиш да је твоје извини најискреније. Теби стварно треба помоћ.“

- Дашиног испирања мозга, ма колко год она била у праву, било ми је преко курца. Више нисам могао да је слушам. Хтео сам ван те собе. Гушила ме. Та јебена соба изгледала ми је као неки притвор у коме ме саслушавају пандури. И све ми је била тескобнија. Морао сам да изађем напоље, што пре.

- „У праву си Дашо. Треба ми помоћ. Зато идем да је нађем.“

- Подигао сам се са кревета и кренуо ка вратима.

- „И то је све?“

- Рука ми је посегла за кваком, али се ту и зауставила. Окренуо сам се ка Даши.

- „А шта још да додам? За сваку моју реч и ти и ја кажемо да је лаж. Чиста измишљотина сјебаног мене. Зашто онда да продужујемо мучење?“

- Даша је из седећег положаја прешла у лежећи.

- „Врати се.“

- Дошао сам до кревета и сео крај Дашиних стопала. Загледао сам се у њих. Нисам то до сада приметио, али Даша је имала најлепша стопала која сам у животу видео. И не знам зашто сам их узео у руке, ваљда инстинктивно. Држао сам их у рукама, тачније, у руци, левој, и масирао. Даша се опуштала.

- „Јел имаш неку траву?“

- „Имам.“

- „Ајд смотај то па се онда врати на масажу.“

- „Јел то значи да ми је све опроштено?“

- „Не. Али је то добар почетак. Не могу тек тако лако да пређем преко свега. Зато ћу ти све ово мучење наплатити дупло!“

- Ролао сам џукс левом руком, потпомажући се десном, и посматрао Дашу.

- „Наплати. Заслужио сам.“

- Сролао сам индо, припалио га, повукао пар димова која су ме поцепала, а затим бакљу проследио Даши. Даша је узела индо и тутнула ми стопала у руке. Пушила је траву, смешкала се, и уживала у фут масаж.

- „Прија, а?“

- „Аха... Настави... горе, према листовима.“

- Оп. Изгледа да ми Даша полако опрашта. И ко каже да трава није лек? Да чујем?

- „Нежан си... Штета што ти и друга рука није слободна.“

- „Могу ја и једном. Ја сам добар и искусан масер!“

- Измотао сам лобеску из џепа, просуо је по Дашиној десној бутини и увукао је скроз до аркада. Даша се насмејала и угасила џ. Спустио сам руке на Дашине кукове и кренуо да јој лижем бутине. Штрецнуо ме бол у десној шаки, али више за то нисам марио.

- „То није масажа, неваљалче један!“

- „Јесте, јесте. Само није прстна, већ језична!“

- „Масажа треба да опушта, а не да раздражује.“

- „Све док прија није битна каква је.

- „А јел хоћеш целу да ме полижеш?“

- „Целу!“

- Даша је скинула све са себе и окренула се на трбух. Десну шаку сам ставио на безбедно место, крај Дашиног тела на кревету, левом сам јој масирао леђа, а језиком гузове. Зајебано чврсте гузове. Даша је све више уживала. Левом руком сам смакнуо шортс и боксерице и легао преко Даше. Осетила је мој набрекли фалус на свом дупету.

- „ЕЈ!“

- „Реци.“

- „Овде смо стигли да ја мучим тебе и уживам, а не да се ти задовољаваш!“

- Зграбио сам је за косу и почео да јој лижем врат. Спустила је руку доле и напипала ми фалус. Зграбила га је и померила у страну, како би њена гуза била безбедна, али га није испуштала из руку. Није га дркала, само га је држала.

- „Па то је већ мучење!“

- „Тако ти и треба кад си био неваљао!“

- Јебем јој матер баш! Напалио сам се као канаринац у пролеће, а она ми је чврсто држала киту и није јој дозвољавала да се гурне тамо где сам ја желео. Мало сам се придигао и покушавао да јој истргнем своју киту из њених руку, али лудача је толико јако стегнула да нисам могао да мрднем. То је искористила и преокренула се. Сада је лежала на леђа. Шчепала ме за врат, привукла себи и почела да ме љуби. Ја сам и даље безуспешно покушавао да извучем курац из њене шаке. Јебем ти лангету и моју сјебану десну шаку!

- „Ниси завршио лизање!“

- Море мрш мајке ти га!

- „Настави!“

- Морао сам да јој лижем врат, па сисе и брадавице, на које ме је посебно задржала, стискајући ме за курац све јаче и јаче. Био сам се напалио као во и кренуо да је јебем у шаку. Изгледало је као дркање с тим што сам ја морао да се напрежем. Но, боље ишта него ништа. Затим сам прелазио језиком преко стомака, пупка и приближавао се вагини. На сантиметар од клиториса ме шчепала за браду и цимнула је нагоре. Држала ме једном шаком за вилице, а другом за курац, док сам ја настављао да је јебем у шаку. Изгледао сам сам себи као болесник који се задовољава оним: дај шта даш, а чини ми се да сам и њој тако изгледао. Тако је бар говорио њен поглед док је буљила у мене и стезала ме за вилице. Онда ми је пуштила фалус и нагло ме стопалима одгурнула од себе. Пичка јој материна! Заборавила је да ми пушти вилицу и скроз ме згребала ноктима.

- „Кој ти је, бре, курац!?“

- „Мучење! То си и заслужио!“

- Више ми није било до туцања. Болела ме је десна шака, болела ме је изгребана вилица, болеле су ме и груди, јер ме кучка буквално шутнула стопалима. Даша је и даље седела гола на кревету, као да ме изазивала, али је мени мучења за вечерас, односно јутрос, било доста. Нисам имао снаге да идем кући па сам се само спустио у кревет и покрио се прекривачем са кревета. Притулио сам капке, правећи се да желим да спавам, и пратио је кроз трепавице. Седела је у истом положају још пар минута, а онда се лагано увукла под покривач и легла крај мене. Морао сам скроз да склопим очи како ме не би провалила да не спавам. Након пар тренутака осетио сам њене прсте на својим јајима. Почела је да их шашољи. Стварно жели да ме мучи, сису јој јебем. Фалус је поново почео да ми се диже, а ја сам се шатро правио да спавам. Престала је да ми мрси муда и лагано кренула прстима да прелази преко мог пениса. Нисам више могао да се претварам да спавам, јер оно размајавање мог курца, Дашиним спретним прстима и ноктима, дигнуло би и стогодишњег мртвака из гроба, а камоли мене живог и накокаисаног. Отворио сам нагло очи, а она се насмејала.

- „Знала сам да се претвараш!“

- „Хоћеш да те јебем или шта?“

- „Где? У шаку?“

- У стерам ти га...

- „У дупе!“

- „У шта?“

- „У дупе, бре, у дупе!“

- „Не може!“

- „Е, може!“

- „Е, не може!“

- „Зашто?“

- „Зато што то нисам никад, мислим, радила.“

- „Па ето ти прилике да пробаш!“

- „Нећу. Чула сам да боли.“

- „Ма лажу те, бре. Боли само у почетку, и то мало, док се не отвориш. После иде ко подмазано!“

- „Мрш кретену један перверзни!“

- „Не зајебавам те. Озбиљан сам. Исто ти је као и с пичком...“

- „Ајде прекини више!“

- „Исто је, бре, Дашо, шта ти је? Као кад губиш невиност. У почетку мало боли, али је после све пријатније и пријатније.“

- „Нећу! Не верујем ти!“

- Ух, каква си!

- „Онда склони руку с мог курца, јер више не могу да ти гарантујем безбедност!“

- Даша ме је стиснула за патку тако да су ми очи излетеле.

- „Шта ти је? Јеси нормална?“

- „Оћеш да ти га искидам сад?“

- „НЕМОЈ!!!“

- „Немој како?“

- „Немој, молим те!“ - коску ти јебем, додадох у себи.

- Накезила се као да је освојила злато на олимпијади. Затим ми је пустила киту, а ја сам се повукао скроз уз наслон кревета и окренуо јој дупе. Она се смејала још читава два минута, а онда је приљубила своје тело уз моја леђа и загрлила ме. Лангета шака ми је била у неповољном положају па сам је замолио да заменимо места. Прихватила је. Ја сам прешао на њену, а она на моју страну. Поново сам јој окренуо дупе, а она се поново привила уз мене и спустила ми шаке на стомак. Лангета шаком сам прекрио и муда и патку, а левом сам јој држао шаке. Бићу безбедан бар док не заспим. Даша се смешкала и трљала је сисе о моја леђа. И даље ме подјебавала. Иза склопљених капака почео сам да замишљам како ми се патка налази на гиљотини и у тај трип сам се баш унео. Од тог трипа сам се најежио и патка се смањила. Та замишљена слика је била толико реална да мој фалус више није ни помислио да се диже. Даша је још неко време трљала сисе о моја леђа, а онда је престала. Изгледа да је сан оборио и она се закуцала у њега. Ја сам још неко време био будан, за сваки случај, а онда је и мене оборио сан...