Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи и угледао бели плафон. Добро позната верзија, али овај је био најбељи до сада. Страшан бол ме жигнуо у ребрима, секунд после, још један, у десном стопалу. Хтео сам да устанем и видим о чему се ради, али нисам могао. Нисам могао да мрднем. Почело је све да ме боли, као да се распадам. Личило ми је на неки сан, али су очи говориле супротно, а и јак бол је реално био реалан. Колутао сам очима око себе и гледао беле зидове, бела окна прозора, бела врата, бела постељина. Све тако јебено бело, тако јебено шљашти и боде ми очи. Зажмурио сам. Сконцентрисао сам се само на једну ствар: да се пробудим из овог глупог сна. Затим сам отворио очи, нагло, а све у нади да ћу се вратити јави. Ал курац! Све је и даље било исто. Значи будан сам, не спавам. Почео сам да мрдам прсте на левом стопалу, нисам осећао никакав бол, затим сам вртео цело стопало, све оке. Подигао сам леву шаку и погледао је. Кретала се нормално, али је била мало модрикава код прстију и по оним коскама где бројиш месеце у години. Пипам се левом шаком по лицу, осећам сваки додир, али ме мало боли глава. Спуштам руку на врат и напипавам ону ортопедску крагну. Збуњен сам. Не знам шта то говно ради на мом врату. На врата улазе Урош, Даша и нека медицинска сестра. Даша надувена од плакања, Урош нервозан, видим му крв у очима, сестра опуштена. Дашењка ми прилази с леве стране, хвата ме за руку, плаче, милује ме по образу, то ми нешто познато, Урке седа за столицу с моје десне стране, гледа ме равно у очи, пали пљугу, сестра, која нешто мрчка око оне боце за инфузију, шири очи, отвара уста и почиње да виче на Уркета како је овде забрањено пушење, ово је забога болница, значи у болници сам, како, зашто, не знам, Урош подиже средњи прст, убацује га у поглед медицинске сестре, она склапа уста, Уркетов средњи прст се извлачи из њеног погледа и пребацује на бела врата, што аутоматски значи да сестра треба да се откурца из собе кроз та врата, и то сместа, сестра излази напоље, Лолче устаје са столице, гледа ме, премерава од главе до пете, ко да ми узима меру за ковчег, вади цигарету из уста и пита ме:

- „Хоћемо на фудбал?“

- Ја почињем да се сејем, али истог трена осећам бол у ребрима с десне стране, и престајем да се смејем. Даша ме љуби у око, још увек плаче, њене сузе се сливају низ моје лице, Урке почиње да се дере.

- „Ајде не слини му више над главом! Видиш да је ту једино читав!“

- Даша се помера од мене и одлази до прозора. Ја гледам у Уроша и кажем му:

- „Читав ми је и курац са све мудима! Још могу да јебем, а и да се размножавам!“

- Урош се смеје, Даша - такође. Престала је да плаче. Објашњава ми шта се догодило и мени се враћа сећање. Пребијен сам од стране мрцина и њихових ортака.

- „Кад си ме одгурнуо од себе, они су почели да те ударају. Оборили су те на земљу, шутирали те. Вриштала сам и молила их да престану. Једног сам штиклом шутнула у муда и он је пао на земљу. Тад су се умешали неки пролазници и кренули да их раздвајају од тебе. Онда је стигла и полиција. Све се тако брзо одиграло. Све у пет-шест минута. Ухватила сам те за главу, дозивала те, али ме ти ниси чуо, као да си био у коми. Онда је наишла хитна помоћ и стрпали су те у кола. Ја сам ушла с тобом унутра...“

- Дашењка ми је пришла и почела да ме мази по глави.

- „Протркељисала сам ти џепове и повадила све из њих. Морала сам због полиције, да ти не би нашли робу. Нико ме није видео. После су ме испитивали шта се догодило и ја сам им дала детаљан опис. Рекли су да ће доћи и до тебе да узму изјаву...“

- Дашино исповедање прекинули су пандури који су упали у собу. Један је био у цивилу, двојица у оним батинашким одорама. Онај у цивилу се представио и одмах кренуо да ми поставља нека питања. Прекинуо сам га и рекао му да је Даша дала изјаву с којом се ја у потпуности слажем, да само препишу одговоре и да ме оставе на миру. Пандур је рекао да могу да тужим оне који су ми нанели тешке телесне повреде, а ја сам му рекао да је он корумпирана пандурска пичка и почео да пљујем по њима још од 91. па на овамо. Додао сам и да су судије корумпиране пичке и њих кренуо да псујем. Пандур је одмахнуо руком и изашао напоље. Она двојица с батинашким униформама, које сам управо вербално попљувао, имали су неодољиву жељу да ме доврше пендрецима, али су се ипак некако суздржали, можда због крволочног Уркета, можда због уплакане Даше, а можда и због видео надзора; и изашли напоље. Урке је за њима затворио врата и пришао ми.

- „Мени ћеш да их опишеш, а ја ћу да им јебем све по списку!“

- „Мани освету, Урке. Само зли људи се свете, добри праштају.“

- Урош ме је гледао једно пет минута, ћутке, размишљао, а онда ме упитао:

- „Хоћеш кући?“

- „Хоћу.“

- „А можеш ли?“

- „Могу. Само ми скини ово говно с врата!“

- Док ми је Урош скидао ону ортопедску крагну, упутио сам га да оде с Дашом и покупи кола, ствари, да обавезно плати госпођи која нам је издала собу, и да се потом врате по мене. Урке ме ослободио оног говнета и запалио с Дашом да изврши моје инструкције. Полако сам се придигао на кревету. Стопало ме кидало, а ребра као да су ме клала. Морао сам мало да се извијем и нађем им повољнији положај. Истргао сам из вене ону иглу од инфузије и прелепио убод фластером под којим сам метнуо газу. Мало ми се вртело у глави, али сам се некако привикавао на болове. Нису ми први пут прскале кости. Одавно већ познајем тај бол. Мало су ме табали пандури 98. у два наврата, поткачили ме 99. а 2001. су ми јебали кеву. Одрали су ме од батина и зајебали на тротоару. Зато сам их и напсовао малопре кад су ми упали у собу. Они ће да ме заштите пичка им материна! Лепо каже Шелић: „Нису заштитили њега, па верујем да нисмо сигурни ни ти и ја.“ А мало ме табала и нека багра из Лесковца и околине. Не сећам се разлога закачке, али се сећам поломљеног носа, напрслих ребара, баш као и сад, и оне зајебане подливе дуж целог тела, а највише памтим кад добијем преко пичке. Те око помодри, те пукне усна, те аркада... Бол. Физички бол. Навико сам. Ал ме душевни јебе. На њега се нисам навико и знам да никада нећу, јер од горег увек има горе. Цео живот је бол. Какав песимизам...

- Урке је упао у собу с неким инвалидским колицима, приближио их до кревета, пришао ми и подигао ме у наручје. Бол у ребрима ме шибнуо до лобање. Даша је придржавала колица у којима ме Урке полако спустио и удобно ме наместио. Затим је окренуо колица ка вратима и рекао:

- „Кажи кад си спреман!“

- „Вози!“

- Урке је кренуо. Испаркирао ме из собе и возао дуж ходника болнице. Даша је корачала с моје леве стране. Бели мантили су се одједном разлетели свуда око нас. Урлали су, крештали да морамо да се вратимо назад, да то није по закону, да ја не смем да мрдам из кревета још наредних седам дана, на крају су нам припретили и полицијом, на шта им је Урке одговорио:

- „Дувајте га и ви и пандури!“

- Изашли смо из болнице. Урке је довезао колица до џете, Даша је отворила задња врата, а онда су ме заједно сместили на задњем седишту. Даша је села на сувозачко, Урош је шутнуо она инвалидска колица, сео за волан, упалио џету и кренуо лагано. Дашењка је све време била окренута мени и држала ме за колено. Био сам у полулежећем положају, најбољем што сам могао да нађем како бих што мање осећао бол. Урке је и даље возио лагано како би ме што мање труцкао по друмовима. Затим је зауставио џету, измотао из џепа неку бочицу, која је скоро личила на ону с прополис капима, само је била малкице већа и шира. Затражио је од Даше неки сок, она је извукла из ранца флашицу Браво од јабуке, пружила му је, овај је отворио и кренуо да накапа из оне бочице у флашицу. Бројао је капи. У себи.

- „Тријес пет“ - промумлао је нешто у том фазону. Затим је затворио флашицу, промућкао садржај, поново отворио, гурнуо неку цевчицу унутра, пружио Даши и рекао јој да ми да да то попијем.

- „Шта си то накапао?“

- „Метадон.“

- Окренуо сам се ка Даши и буквално дрекнуо:

- „ДАЈ!“

- Даша је прешла са сувозачког на задње седиште и држала ми флашицу из које сам ја цевчио ремикс метадона, јабуке и осталих термина које трпају унутра. Посркао сам све до последње капи и чекао да ме шибне метадон. Бациће моје болове у заборав, а психу ће ми средити у хај фазон. Урке ме затим нахранио ксалолима, комада осам, Даша је суделовала у храњењу мене, јер сам тренутно био неспособан и да се почешем за муда, а камоли за нешто друго. Двадесетак минута касније метадон и ксалоли су ме максимално опуштили и џета је полетела за Лесковац. Мало сам се повукао у дно седишта и направио Даши место да седне крај мене, све време је чучала на патосу у зајебано тесном и неудобном положају. Кад је сместила своје савршено дупе крај мене, због кога сам умало изгубио главу, очима сам је позвао да ми приђе. Дашењка се нагнула и сместила своје уво на моје усне. Тихо сам прошапутао:

- „Сврбе ме јаја, а не могу сам да се почешам. Ајд одмени ме, али нек траје мало дуже.“

- Метадон и ксалоли су ме орасположили па сам могао чак и да се шегачим, онако сјебан и изубијан. Даша се мало повукла у страну, заклонила дупетом своју леву шаку и лагано прстићим кренула да ми шара по јајима. Ја сам склопио очи и пустио себе да уживам. А и Дашењка је себи дала одушка те је прстићима лагано са јаја прелазила на киту, која се полако будила што је био одличан знак, и враћала се натраг. Чешкала ме преко шортса, а онда јој је то досадило па је завукла руку унутра. Е, сада је доживљај био комплетан, јер је постао живи додир, што би се рекло - непосредан. Зажуљила га је и лагано дркала, а малићем с ноктићем ми је шарала по јајима. Урке је на цеде-у пустио Електрични Оргазам:

- „ ... Она делује у таласима, не зна ко сам ја, зашто никад нисам одрастао нико не схвата, хајде мама, хајде мама, реци ко сам ја, зашто тако често мислим да сам девојка. МЕНТАЛНО ретардирана особа, МЕНТАЛНО, ја сам ментално ретардиран...“

- Даша је извукла руку из мојих гаћа, прешла на сувозачко, окренула главу ка прозору и одбрусила Уркету да је дебилчина. Урош се смејао, а ја сам му реко да сиса кару. Прекинуо ми је савршени ужитак. Метадон и ксалоли су ме перфектно бацали у еуфорију, Даша је бескрајно величанствено масирала мој фалус и његове ортаке, а све то је прекинуо глупи Лол и његов глупи смисао за хумор. Премда сам се у једном тренутку заиста осетио као ментално ретардиран. Живот је стварно интересантан, онако баш, баш. Таман пустиш машту, винеш је у небеса и она крене да ради свашта. Чаробно. Али се онда ни од куда појави реалност са својим мачетама, и крене да те коље и гази. Живот је парадокс, ја сам у њему контрадикторан, а све то је умотано у шизоидну врећу коју на леђима носи Смрт, тражећи парцелу у којој ће сместити баласт. Како глупав пројекат...

 - Даша се уселила код мене. Изгледа да је осећала грижу савести што сам због њеног фетиша, да чачка мушки ум својим гиздавим телом, ја завршио делимично загипсиран и тренутно недовољно способан да се старам сам о себи, те је одлучила да се пресели код мене и буде моја робиња. Можда је требало да Дашењку отерам у сто пизде материне, можда, али ја нисам. Нисам, јер сам некако био задивљен, можда чак и одушевљен њоме. Даша је усијала моју гајбу до цаклења. Све је средила, све очистила, све скоцкала. Прала је веш, правила клопу, трпала у мене неке витамине и користила сваки слободан секунд да буде крај мене. Испуњавала ми је буквално све жеље. Увече ме чешкала и мазила све док не бих заспао, а ујутру, чим бих отворио очи, она ми је приносила доручак, смешкала се и хранила ме ко неко дете. Титрала ми је јаја у сваком смислу те речи. Урке ми је донео метадон и ксалоле који су ме три дана држали ван болова, а четвртог дана сам устао, нашмркао се кокаином, и вратио у нормалу. Ране су полако зарастале, ја сам се кретао по стану и вежбао своје тело, припремајући га за излазак. Доста је било ленчарења, морало је да се шљака. Рекао сам Даши да сам океј, да не мора више да брине о мени и да слободно може да се врати у студењак и баци на учење, јер је већ школовање гурнула у други план. Али она није хтела ни да чује. Рекла је да нема намеру да напушта мој стан, да јој је овде много лепше и пријатније, и да жели да остане. Додала је, такође, да се још нико до сада није толико жртвовао за њу као ја оне ноћи кад сам добио преко пичке због њених хирева. Није желела да мења наш статут, али га је мало модернизовала. Тада је још једна транзиција ушла у мој живот...

- Модернизован статут сада је изгледао овако:

- Даша и ја живимо заједно у мом стану. Она обавља све кућне послове, ја зарађујем лову. Веза нам је апсолутно либерална, с тим што у стану не доводимо оне које карамо, већ то чинимо на неким другим местима. У стану се карамо само Даша и ја. Посете су дозвољене искључиво пријатељима и пријатељицама, као и мојим пословним партнерима. Ми смо дакле пар који се међусобно не вара једино у стану. О осталим ситницама договарамо се накнадно, тражећи неко споразумно решење на обострано задовољство. Хм...

- Живот у двоје с Дашом ни мало ми се није допао. То је био Маришкин и мој трип, и једино сам Маришку осећао као особу с којом бих могао да живим. И она спаваћа соба била је Маришкина и моја спаваћа соба. А мој живот била је Марија. С њом бих могао и на крај света, њу бих чак и оженио, наравно незванично. Марија је била моје срце, крв у венама, душа у души мог тела, смисао мог живота. Маришка је била моја кожа, мој отисак, мој додир маште коју сам делио с њом. Маришка је била моја варијанта, нека врста резерве за Марију. Марију волим, али је немам, Маришку желим, и желим да волим, али ни њу немам. С Дашом ми је лепо, супер штавише, али је не волим, и наша веза нема перспективу. Имам је и немам је, желим је, али не желим да живим с њом. Пошто нисам био начисто сам са собом, и нисам знао шта да чиним, оставио сам времену да оно пресуди даљи ток курве судбине, или да ја у међувремену проникнем у самог себе, пронађем у дубини душе свој сан, и напокон одлучим шта ћу, с ким ћу, кад, како, где, и остала питања на која тренутно немам ниједан одговор. Зато сам Дашењки климнуо главом, у знак сагласности за њен предлог, али сам јој наговестио да не знам колико ће то трајати и да ли ће уопште трајати. Дашењка ме пољубила и рекла:

- „Нека траје колико траје. Само једном се живи!“

- И то је то...