Short and sick life in dead Leskovac - 19
- Када сам се пробудио био је мркли мрак. Требало ми је пар минута да се сетим где се налазим. Кад ми је дошло из муда у уши, устао сам са кревета, упалио светло, које ме је ошинуло и заслепило, и замрзло на пет минута све док се нисам привикао на њега. Није ми то требало, ал јеби га. Отворио сам ранац и покупио из њега чисту гардеробу, изашо сам из собе и кренуо дугим ходником до купатила. Отворио сам врата, бацио ствари на веш машину и упао у каду. Купао сам се до задње капи топле воде. Ко га јебе, једном се живи. Изашо сам из каде и на пластичној сталажици угледао пешкире, четри велика, четри мала. Весна је све припремила. Обрисао сам се пешкиром, обукао наранџасти шорц и плаву мајицу на којој је блистала слика двоглавог орла с круном Немањића, и коњском патком на коју виси прободена америчка застава. Ако есаде не можемо другачије да карамо, онда барем можемо да будемо креативни. Вај нат. Испао сам из купатила и упао у собу. Збунио сам се. Весна је седела на кревету, с прекрштеним ногама, у краткој хаљиници из које су јој испадале сисе, и оним порнићарским чизмицама са штиклом од двадесет сантиметара. Мрзим штикле. Нервирају ме.
- „Да нисам погрешио собу?“
- „Ниси, ниси. Ту си где и требаш да будеш.“
- Окренуо сам се око себе и разгледао собу. Да, то је била соба из које сам малочас изашао, а то су говориле и моје, и Дашине ствари, разбацане свуда по соби.
- „Где је Даша?“
- „Изашла је са Василијем.“
- „Којим Василијем?“
- „Василије је мој син!“
- „Па колико он има година?“
- „Не брини се, само седам. Одвела га је на сладолед и да се мало прошетају.“
- „А то... Добро, добро.“
- Бацио сам ствари на под и угледао кесе које су требале да буду у џети, а џета је требала да буде на паркингу, барем једно 600 метара од места на коме стојим.
- „Одкуд ово овде?“
- „Ти си ми нешто много радознао. Много питаш, а ништа не радиш.“
- Опа! Кренуло је и више се не може зауставити. Госпођа је кренула да крши седму божју заповест. Ништа ја ту нисам крив, више му дођем као нека колатерална штета, али ми је одговарало да одиграм ту улогу. Опрости ми боже, ја сам само човек. Њој не мораш, она је само жена. Ко зна с ким се све трпа док јадни супруг, сада већ вишегодишњи рогоња, ринта ко коњ негде на црногорском приморју на плус 40 и кусур степени ултра зајебаног Целзијуса.
- „Док си ти спавао, Даша је с Василијем отишла у шетњу, а ја сам се ушуњала у собу и мазнула ти кључеве од аута. Провозала сам их мало по бањи и упаркирала их у двориште. Те ствари сам изнела из аута и оставила их ту док си се ти туширао, мислила сам да ће ти бити потребне. Не љутиш се?“
- „Таман посла. Скратила си ми муке.“
- „Нема на чему.“
- У ал ми га спушта госпођа. Ајд да видим колико је талентована.
- „Кад се враћају Даша и мали?“
- „Неће скоро.“
- „Може Џек?“
- „Може!“
- Сипао сам Џек у чаше, поставио их на сточић крај Весниних ногу, и рекао:
- „Само трен.“
- Одлетео сам до клоњаре, нагутао се лобеском, и долетео натраг, сместивши своје дупе тик уз Веснино. Узели смо чаше, куцнули се, Весна је рекла „живели“, ја сам помислио „и ја теби“, нисам рекао ништа, јер сам буљио у њене сисетине које су све више испадале из хаљинице, затим сам џипнуо скиви на екс, Весна такође, спустио чашу на сточић, нескидајући поглед с Весниних сиса, приметила је, јер сам ја био провидан ко ваздух, а затим је искусно и она спустила чашу на сточић, поклонивши ми тим потезом величанствени поглед на комплетно њено попрсије. Задржала се мало у тој пози, тек толико да ја кренем да балавим и постајем похотан. Кокс је само поспешивао раст мојих грехова. Весна се затим вратила на наслон од кревета, скинула десну ногу с леве, поново направила ону драмску паузу, ја сам у целости пратио догађај, а онда је лагано леву ногу пребацила преко десне, искусним тактичким потезом где је крај хаљинице још више приближила пичету, заправо пиздурини, у њеном случају. Осмехнула се и ноктом ми прешла преко врата, нежно, пазила је да не остави никакве трагове. Курац је већ почео да ми се диже, и све и да сам хтео, више нисам могао да га спустим. Весна је и то приметила.
- „И? Шта ћемо сад?“
- „Све! Од А до Ш!“
- Весна је лагано спустила руку на мој фалус и препипавала га. По њеном изразу лица рекло би се да је била задовољна квантитетом. Полако ми је скинула мајицу, спустила ме на леђа и свукла шорц. Била је невероватно нежна. Узела ми је курац у шаке и почела да га дрка. Језиком је лизала вићгла, десном шаком га дркала, а левом ми је стискала муда. То већ није било нежно. У неким моментима ме је чак и болело, али сам морао да стиснем стиснута муда и издржим тест стискања свирепе похотљивице. Једва сам левом руком дохватио Џек са стола и отпио из флаше пар гутљаја, док је Весна и даље радила свој посао. Када је постала задовољна његовом величином и тврдоћом, испустила га је из уста, одмакла се и окренула дупетом ка мени. Подигла је хаљиницу, раширила ноге и понудила ми своју родуљу, на широко. Нисам чекао лимун. Одмах сам скочио, фукнуо јој га без пардона, без изи трипа, и набијао јој га онако спринтерски и до краја.
- „Ојсааааа... Брске, брске...“
- Шамарао сам је левом шаком по кришкама и немилице пенетрирао патком. Како би је ошамарио шаком по гузу, тако би она вриснула; то јој је за оно стискање. Хвалио ми је бит па да убацим у шесту и употпуним доживљај, али зике није било нигде у рукохвату, а ни у видокругу, те сам морао да се задовољим Весниним „да, да, да, да...“. А онда је кренуло врење у мудима, кувало је свршотку и три секунде касније гурнуло је кроз паткине цевке. Једва сам стиго на време да га извучем и испрскам је по дупету. Обрисао сам га о њене гузове и бацио се на леђа. Ух... КАКО ЈЕ ДОБРОООО...
- „А? Шта?“ - Весна се окренула ка мени и загледала ми се у курац.
- „Већ си завршио?“
- Осетио сам шамар. Шамарчину! Депримирала ме је.
- „Хајде дижи га и настави! Немамо још много времена!“
- Хтео сам ја да га дигнем, али он више није хтео да се диже. Био је утучен и понижен од стране њене језичине.
- „Само сам једном свршила. Хоћу бар још два пута!“
- Ништа ја ту више нисам могао. Отпио сам још пар гутљаја Џека, надајући се да ће га то мотивисати, али панглу ћене, па ћене. Ко за инат! Весна је скочила и наново гренула да га дрка и лиже, али то га је само подигло на трен. Чим га је опкорачила и ставила у себе, он се поново повукао. Весна је мешала, покушавајући да га подстакне, ја сам је левом шаком држао за сисетину, коју људски нисам могао да обухватим ни обема, а камоли једном, али ништа му помагало није. Весна је почела да ми лиже врат, уво, да ми шапуће неке безобразне речи типа: „јеби ме, разби ми пичку, желим твој курац“ и сличне ствари, ал џабе! Неће мазга да се дигне! Увредио се. Веснин поган језик га је ујео за мудо и он је сад терао инат и мени и њој. Ајд њој, ал што мени, бре! Али ајде, убеди ти патку у ту догму да она овога трена мора да се дигне како би, испуњавајући Весну, испунила мене. Неће да слуша, јебем ли му коске! Весна је узалуд покушавала и на крају је нервозно скочила са кревета, шчепала ме за врат и наредила:
- „Сутра желим да буде прав ко стрела све док се не задовољим, иначе си најебо!“
- Затим је напустила собу, и потпуно скењаног ме оставила самог самцијатог у њој. У том моменту имао сам неописиву жељу да пребијем свој курац, али нисам смео, јер га је сутра чекала велика обавеза. Морао је да изврши Веснино наређење како ја не би најебо. То сам му шапутао тихо, готово молећивим гласом, милујући га по његовим ортацима, који су можда највећи кривци за све, зато што су пребрзо шикнули ону сперму ван. Док сам цевчио Џек, размишљао сам о томе како да ескивирам секс с Дашом, јер уколико буде сексања с Дашењком, мазга сутра неће бити у пуној снази. Дашењка зна максимално да му исиса сву снагу. А ако мазгов не буде био у пуној снази, ондак сам га најебо.
- Даша је упала у собу пола сата након дебакла мог курајбера у првом двомечу с Веснином широкана ђаном. Сквацала се крај мене и одмах почела да ми струже нерве.
- „Нисам могла оног Василија да довучем кући све до сад. Ја му лепо кажем да морамо кући, јер ће његова мајка да се забрине, али он неће па неће. И знаш шта ми је реко? Каже: мени је мама рекла да могу да останем колико хоћу и тачка! Ја не верујем. Нисам никако могла да га убедим да кренемо кући. Онда сам седела на клупици, док се он иживљавао на једној љуљашки с још неким клинцима. И полудела бих од досаде да ми није пришо један фрајер. Сео је крај мене и кренуо да ме мува на фору, као, ја сам лепа млада мама и слична срања. Причао је како би и он волео да има децу, али да у Сокобањи не може да нађе девојку која га разуме. Онда ми је рекао да сам слатка, да му се много свиђам и да би желео да ме изведе на пиће, да се боље упознамо. Питао ме кад водим клинца на спавање, а ја сам му рекла да то није мој клинац, већ неке жене код које смо изнајмили собу. Онда ме питао одакле сам, с ким сам дошла...“
- „Еј Дашењка, зајеби ме с твојим триповима. Није ми сад до тога.“
- „А љубоморан си што ме мувају сокобањски фрајери, а?“
- „Ма баш ме заболе ко те мува.“
- „Па да онда ја изађем на пиће с њим, а? Леп је, висок, има мишиће...“
- „Кој ти је курац? Што си толко напорна?“
- Даша је уживала, подјебавајући ме, а ја сам некако покушавао да глумим да ми се спава, иако ми се није спавало, и да се како знам и умем сачувам од сексања с Дашом. Међутим, њој је било занимљиво, јер је мислила да сам љубоморан, и настављала је са својим триповима.
- „Добро! Онда ја сад идем да се скоцкам и палим аут! Срђан је рекао у ком ће ме кафићу чекати ако се будем предомислила за оно пиће.“
- „Кој Срђан?“
- „Па онај фрајер са клупице! Онај што ме мувао, што оће да ме жени! Лепа је ова Сокобања, можда бих и могла овде да се удам.“
- „Па иди удај се више! Заболе ме патка!“
- Даша је покупила неке стварчице и отишла до купатила. Двадесетак минута касније упала је у собу фулдрес изгледом који би оборио сваког, али сваког. Претесна бела кошуљица с подигнутом крагном, раскопчана до груди које је напрчила белим чипкастим брусом, претесни бели минић, на дупету су јој се оцртавале гаћице, а на ногама је навукла неке беле старке на штиклама, које су ишле преко листова. Биле су то неке чизма-старке. Дашењка је била упакована тип-топ. Стајала је преда мном и шамарала ми поглед својим јебозовним телом. Просуо сам лобе по сточићу, снифнуо две линијетине, припалио пљугу и наставио да уживам у Дашином изгледу.
- „Стварно си прелепа.“
- Даша се осмехнула и рекла да и њој нацртам једну линџу. Сипала је Џек у чаше и села крај мене. Написао сам јој линију и пружио сролану новчаницу од сто евра. Цимнула је виски и кроз 100 евра ишмркала 25 у виду белог праха. Док је она гутала кокс, ја сам сабио Џек који ми је сипала и кренуо да је чешкам по коси. Склањала ми је руку.
- „Нисам се спремила за тебе, жао ми је.“
- „Него за кога?“
- „За оног фрајера што хоће да ме жени.“
- „И кад крећеш?“
- „Чим ме рокне кокс!“
- Склупчао сам се у кревету и гледао ту луду врањанку. Стварно је била предивна.
- „Можда вечерас нећу спавати овде.“
- „Него?“
- „Код Срђана. Каже да има вееееелику кућу на два спрата. Замисли! Два потпуно слободна спрата. Биће то незаборавна ноћ.“
- И ту ми је пуко курац. Морао сам и ја да је мало пецнем.
- „Нисам знао да се ложиш на вееееелике куће. Постајеш спонзорушица јели?“
- „Не. Само уживам у животу.“
- „А јел има тај твој фрајер неки зајебан ауто?“
- „Ауди А6, црни са затамњеним стаклима на задњем седишту!“
- Ма ко да сам знао. То је тај типични сељоберизам који је преплавио целу Србију.
- „Значи хвали се кућом, ловом и црним аудијем којег возе само сељобери. Пеца те на јефтине форе.“
- „Љубоморан си зато тако и сереш. Док се ти овде досађујеш ја ћу да се проводим.“
- Е, ту је већ била у праву. Досађиваћу се целе јебене ноћи док се она башкари с неким набилдованим сељобером по кућетерини од два јебена спрата. Пичка јој материна! Нисам био љубоморан, а нисам ни смео због нашег статута, али сам био нервозан до прскања, јер сам дошао у бању да се проводим, а не да се јебено досађујем.
- „Идем и ја у провод! Нећу да џеџим овде и да се смарам!“
- „Е, не може!“
- „Шта, бре, не може?“
- „Нећеш да ми поквариш судар! Ја излазим са Срђаном, а ти се јеби!“
- „Ма јебе ми се за тог твог Смрдана, у бањи пичака колко ти курац хоће. Идем и ја нешто да нађем!“
- Скочио сам са кревета, нашљискао се парфемом и кренуо. Даша је пошла за мном. Изашли смо из куће у двориште.
- „Хоћеш да те повезем?“
- „Па центар је одавде на 50 метара, будало! Где да ме возиш?“
- Била је у праву. Вратио сам кључеве у џеп и заједно с Дашом кренуо ка центру. Како смо се више ближили центру, тако је Даша бивала све расположенија. И мени је било лепо, али је она имала судар, а ја вероватно неки шанк у који ћу да се закуцам и нарољам као стока. У центру маса људи. Препуно, не мож иглу да бациш! На сред шеталишта Даша ме зауставила и рекла:
- „Ено га тај кафић! Идем, чека ме Срђан!“
- „Ако те испали?“
- „Он мене? ХА! За 15 минута има да ми једе из руке. Уђи, попи пиво, и гледај како шени преда мном!“
- „Е, јеси глупа. Па наравно да ће да шени, ћурко! Циљ му је да те одведе на гајбу и појебе. Видећемо дал ће сутра да шени, кад се задовољи и каже ти МАРШ!“
- „Е па, видећемо!“
- Даша је ушла у кафић, ја сам сачекао пет минута, а онда кренуо за њом. Прошао сам кроз кафић и закуцао се за шанк. Поручио сам један Хајнекен, лименка наравно, нећу да ми конобари у флашици праве бућкуриш, и окренуо се ка столу за који је седела Даша и три мрцине. Зајапурени главурдани с мишићима ко Рамбо. На столу су, као типични сељобери, избацили кључеве од аута и мобилне телефоне. Сва тројица пили су пиво из кригле. Дашењка је као дамица сркутала мартини бјанко. Прекрстила је ноге, а кленови су бленули у њу. Кренула је са својом игром завођења. У том тренутку завибрирао ми је мобилни. Извукао сам га из џепа и угледао поруку. Отворио је и прочитао.
- „Јел удараш штоперицу? Прошло је тек 10 минута, а они већ балаве. Срђан је овај до мене, десно.“
- Даша ми је била све време леђима окренута и уопште не знам како ме је и у ком тренутку спазила. Стварно је чудо од девојке. Пушила је онај Вајсрој, који сам јој ја купио, мајке јој га стерам, а и сестре, и куцкала се порукицама са мном, док је себе нудила другом. Срећа те смо Даша и ја били ортаци, иначе...
- „Да му кажем да ме води кући или да још мало сачекам?“
- „Ради шта хоћеш, то је твоја ствар.“
- Циркао сам пиво и кришом посматрао Дашењку и мрцине за столом. Стварно је скењала оног Смрдана. Шенио је пред њом и да је имала неке леблебије у рукама, онај кретен би јој стварно јео из руку. Жене су то, батице. Ђавоља работа!
- „Еј, предомислила сам се. Овај је тотални дебил, а ова двојица су још гори од њега. Ајд приђи за сто и води ме негде.“
- „Јес, како да не. Оћеш да ме пребију због тебе? Види колике су им главурде, мајке им га набијем! Барским столицама да их ударам, не бих могао да их оборим два сата. Сама си месила тесто, сам га и једи!“
- „Рекао си да од тебе могу да тражим све! Јел тако било или си заборавио?“
- „Нисам заборавио.“
- Главурдан је приближио столицу још ближе Дашењки и добрано припит покушавао да је загрли. Гулио сам трећу лименку Хајнекена. Да је Даша хтела, већ би одвела Смрдановића на његову гајбу. Изгледа да је он неки жешћи смарач, па се ова предомислила. Лепо сам јој реко да се само сељобери хвале имањем и да само сељобери возе ауди, али она није хтела да слуша. И шта ја сад ту могу?
- „Рекао си да желиш да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи.“
- „Не. Рекао сам да желим да прошетам твоје савршено дупе по Сокограду, а то сам и учинио, зар не?“
- Дашењка је постајала нервозна. Знао сам по томе што се чешкала по увету. Кад је зајебано нервозна она се чешка по увету кажипрстом и палцем, а то је управо сада и чинила. А Рамбо јој се све више приближавао, чак је почео да јој нешто мрчка око косе.
- „Е сад желим да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи! И то одмах!“
- Склопио сам телефон и смотао га у џеп. Бацио шанкеру црвену, и упутио се ка столу за коме је седела нервозна Даша и три мрцине које могу да ме згужвају за секунд. Обећао сам Дашењки да може од мене да тражи било шта и ћурка сад то користи, а то што су моја муда у процепу због њеног инатирања, то њу уопште не дотиче. Заболе њу оно савршено дупе за све то.
- Пришао сам Даши за леђа, затим је обишао и стао покрај ње, с њене леве стране, спустио усне на њено увце и лизнуо је неприметно. Она се насмешила. Левим оком сам снимао мрцине које су ме збуњено посматрале. Ухватио сам Дашу за леви длан и лагано је подигао са столице. Истог тренутка Рамбо је скочио са своје столице, као и његова два билмеза. Пришао ми је и гурнуо своју пијану главурду у моје уво и кренуо да ме прска пљувачком.
- „Шта хоћеш ти од моје девојке?“
- Претрпео сам пљувачку у увету иако ми се истог трена згадило. Сталожено сам му принео своја уста на његово уво и културно, без прскања, одговорио му:
- „Она је малолетна. Ја сам њен брат и морам да је водим кући.“
- Рамбо ме шчепао за раме, умало ми га није откинуо, и поново ме попрскао.
- „Ти можеш да идеш. Она остаје!“
- Билдер је ухватио Дашу за руку и повукао је ка себи. Даша је почела да се отима, али јој билмез није дозвољавао да успе у томе. Левим оком сам гледао ону двојицу и приметио да су незгодно стајали измађу столица и стола. На столу су биле полупразне три кригле, чаша од мартинија и остала срања. Десним оком гледао сам билдера који вуче Дашу за руку и пљује јој у уво. Она покушава да се измигољи, али не успева. Сцена која ми смрди на жешће пребијање мене од стране мрцина, а шта ће бити с Дашом касније, јебем ли га. Морао сам да извучем и њу и себе одатле. Пришао сам столу, уплео се у причу и сад нема назад. Сетио сам се да билдери обично дркају горњи део тела, а да им ножице углавном остану чачкалице. То је њихова слаба тачка, а моја предност. Левом шаком сам зграбио криглу са стола, левом ногом шутнуо најјаче што сам могао ивицу стола, и у секунди гледао две мрцине како их обара сто, како падају и грваљају се по поду са столом и столицама. Истог секунда сам криглом мануо у главурду збуњеног Рамба, који је због чуда у ком се нашао пустио Дашу и гледао у своје оборене ортаке, и кригла му се разбила преко зајапурене фацурине. Ухватио се за очи, а ја сам га шутнуо у десну чашицу. Срушио се ко кула од карата. Нисам имао времена за губљење, јер су се оне две мрцине већ вадиле испод стола. Зграбио сам Дашу за руку и кренули смо да трчимо кроз кафић препун људи који су поскакали са својих столица и гледали догађај. Излетели смо на врата и ја сам осетио нечију песницу на својој слепоочници. Блицнуло ми је у десном углу. Не знам како сам остао на ногама, али сам још чвршће стегнуо Дашу за руку и наставио да трчим кроз башту кафића, обарајући за собом столице које су ми долазиле под лангета шаку. Сјурили смо се низ степенице и угурали у масу шетача. Само на трен сам бацио поглед иза себе и угледао хорду манијака како трче за нама. Није било времена. Нисмо имали шансе. Одгурнуо сам Дашењку од себе и рекао јој:
- „БЕЖИ!!!“
- Онда сам осетио песнице по глави, леђима... Пао сам на земљу. Све што сам успео да урадим је да се згрчим ко фетус и покријем главу рукама. Шутирали су ме свуда по телу и газили... Клик. Чуо сам неко вриштање... Клик. Видео сам Дашино лице у сузама... Клик. Миловала ме по образу... Клик.
