Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Зора је полако освајала Сокобању. Даша је кунтала на месту сувозача. Упаркирао сам џету на неком паркингу, полако отворио врата, изашао из аута и готово нечујно их затворио. Напољу је било толико хладно да су ми се муда смрзла. У џети је био рај, али ја сам морао да се дам у потрагу за неком клопом и успут се распитам за неки смештај на дан-два, пошто је Даша изразила жељу да останемо у бањи како би се прошетала њоме и упознала њене пределе. Јеби га, сам сам јој рекао да може од мене да тражи шта год пожели и она је пожелела. Сад је ред на мене да одржим дату јој реч. Срећа па је Сокобања била мало месташце и све што ти је требало налазило се у самом центру. Значи рај, брате! Обожавам мала места. Прошао сам кроз неки парк и испао на плочнике који су представљали пешачку зону. Ту се налазило све што ми је било потребно. Кафанице, продавнице, трафике, посластичаре, чак и огласна табла с шемом Сокобање, чак и огласи за издавање соба. Факинг фантастик! Људи су полагано почели да циркулишу и живот у бањи се управо рађао. Једна црвенокоса риба од тридесетак година, добро очувана каросерија, са сисама ко бундеве, отварала је киоск. Одмах сам отрчао у том правцу. Тек што је кренула да излаже робу и чини ми се да је још увек била поспана кад сам је салетео као манијак и кренуо да декламујем шта ми је све потребно.

- „Две пакле Дрине, две пакле Вајсрој, једна Хеба, један Џек, Хајнекен комада 10 и то лименке...“

- „Полако, полако. Добићеш све, само чекај да мало дођем себи.“

- „Баш све?“

- „Све, све... Само моменат.“

- Цура је изгледа још увек дремуцкала те није била свесна да ми је управо понудила све, значи и себе. Бар сам ја тако капирао то „све“. Ушла је унутра, села на неку столицу и навалила главу на шаку, као да се спремала да заспи. Ја сам стајао испред киоска и чекао. Међутим, риба је почела да књава, а то није био део договора. Морао сам да интервенишем. Упао сам у киоск и дрекнуо:

- „ПОЖАР! ПОЖАР!“

- Риба је прво скочила са столице, затим пала на под киоска, а онда је почела да се бори са столицом на којој је седела. Изгледала је као да је желела да устане, обаче јој столица, која је сада била преко ње, то није дозвољавала. Почела је да паничи и све се више упетљавала с оном столицом на поду киоска. Стајао сам на вратима и смејао се као луд, а када сам задовољио свој порив подјебавање странца, кренуо сам да јој помогнем да се искобеља из оне столице у коју се дебело била уплела. Да се којим случајем пожар стварно догодио она би изгорела у њему и то само зато што је паничарка. Дакле, мала употреба можданих вијуги не би била на одмету ником, а поготово њој.

- „Ти ниси нормалан! Препао си ме!“

- Раздвојио сам је од столице, која ју је пребила на мртво име, и припомогао јој да устане.

- „Шта хоћеш, управо сам ти спасио живот. Место да ме наградиш, ти ме вређаш. То није фер!“

- „Да те наградим? Управо си ми скратио живот за десет година! Требало би да те нагрдим, а не наградим!“

- „Добро, пошто смо сад егал, ајде да склопимо примирје.“

- „Нисмо егал, ти водиш са један према нула!“

- „Јесмо, јесмо. Ти си повела кад си ме зајебала пред киоском да ледим муда док ти књаваш, ја сам само изједначио резултат.“

- Убедио сам црвенокосу да је нерешено и пријатељски смо једно другом пружили руку. Онда је црвенокоса рекла да полако набрајам шта ми је све потребно, а она ће лагано све то да пакује у кесама. Када смо завршили требовање на ред је дошло сумирање рачуна. Ни црвенокоса ни ја нисмо имали појма с математиком, те сам ја отворио смоки и пиво, припалио пљугу, и чекао да се она снађе с оним дигитроном. Заборавила је да упали касу. Или је била глупа ко тоцило, или је синоћ имала незабораван провод. Док сам јој ан детај меркао сисетине, које су биле послужене на изволте, стигла ми је порука. Отворио сам је.

- „Где си?“

- Изгубљен у пределима огромних сисетина црвенокосе раднице коиска.

- „Управо купујем клопу и преговарам с једним господином да нам изнајми собу на дан-два.“

- „Оставио си ме саму у откључаним колима на паркингу, кретену један!“

- „Смири се, стижем за неколико минута.“

- „За ово ћу ти ЈЕБАТИ МАТЕР!!!“

- Даша је, судећи по порукама, била љута ко џинче и бесна ко малинар, кога су појебали за откупну цену, а то је значило да ће ми се осветити тако што ће ме мучити током сексања, ако пре тога не стави вето на прилазу моје патке њеној рибици, или ће ми набити џетин ауспух у чмар, а то би болело више него вето и мучење током секса заједно. Али, ја имам оправдање! Управо вршим преговоре око клопе и собе, а то је била њена жеља. Дакле, имам штихове у рукама.

- Црвенокоса је избола дигитрон који је признао цифру од 3.974 динара, у коју је урачунала унуче вињака и једну гуарану коју је она цврцала.

- „То ти је за претрпљени бол и страх! Још си добро и прошао! Умем ја да наплатим много више.“

- Дао сам јој 4 сома и тражио јој број телефона. Није хтела да ми да. Питао сам је кад завршава смену, рекла је у три и одмах додала да после посла има обавезе.

- „Које обавезе?“

- „Имам дете и кад завршим смену морам кући.“

- „А где ти је муж?“

- „У Црној Гори.“

- „Ради?“

- „Да.“

- Оп, ето прилике за авантуру. Мало сам тактизирао.

- „Јел знаш неког ко издаје собе? Треба ми преноћиште на дан-два, али за две особе.“

- „А ко је друга особа?“

- „Моја другарица која жели да упозна Сокобању.“

- „Другарица или... ?“

- „Другарица и крес комбинација.“

- „Имаш хотеле и имаш огласе за издавање собе на сваком кораку. Снађи се сам.“

- У, мајке ти га прсате...

- „Треба ми неко од поверења, а не хотели и станодавци дерикоже!“

- Гледала је у своје дуге црвене нокте и нешто размишљала. Мирисало ми је на типично каширање, те сам с тога довршио пиво, покупио кесе и кренуо ван. Зауставила ме на вратима.

- „Еј! Како се зовеш?“

- „Борис.“

- „Слушај Борисе! Ја имам кућу, ту у близини. Не издајем собе, али тренутно имам две потпуно слободне, пошто ми је муж у Црној Гори, а ја с клинцем спавам у једној соби.“

- Дошла маца...

- „Па шта онда?“

- „Па, мислила сам, ако хоћеш можеш да одседнеш код мене.“

- „Нисам сам.“

- „Добро, с другарицом.“

- „Колико ће то да ме кошта?“

- „Договорићемо се.“

- „Онда, да те сачекам овде у три?“

- „Важи!“

- „Океј! Тројка!“

- Црвенокоса је климнула главом и упутила ми осмејак, ја сам јој намигнуо и упутио се ка паркингу на коме ме је чекала џета са Љ.К.Џ. и Б.К.М. Дашом спремном на све. Убрзао сам корак и смишљао причу. На стотинак метара од паркинга приметио сам неколицину људи како се гуркају лактовима и нешто домунђавају. Још више сам убрзао корак, стигао међу људе, гурнуо се у гомилицу и згрануо се призору који се одигравао на паркингу. На крову џете стајала је Даша с пајсером у рукама.

- „ТУ СИ ПИЧКО!“ - заурлала је чим ме угледала.

- „ДОЂИ ДА ТИ ЈЕБЕМ МАТЕР!“

- Очекивао сам мучење и вето, прибојавао се ауспуха, али ми пајсер ни на крај памети није пао. Нисам знао да је Даша толико луда. Знао сам да је дивља током секса, знао сам да спрема супер доручак, знао сам да није љубоморна, то је доказивао наш статут, али да је спремна да ми поломи ноге и то пајсером, нисам знао. Јеби га, човек се учи док је жив.

- Пришао сам полако џети и рекао Даши да се смири и да ћу јој све лепо објаснити. Међутим, Даша није сишла с крова џете и није испуштала пајсер из руку.

- „Причај! И немој случајно један зарез да си ставио на погрешном месту, иначе има пајсер да ради!“

- Људи су се све више окупљали око паркинга и чекали расплет представе. То ме је чинило страшно нервозним и напетим, не због гледалаца, већ због пандура које сам очекивао да се појаве сваког тренутка, а то ми уопште није било потребно. Спустио сам кесе с клопом, пићем и осталим дрангулијама и кренуо полако и сталожено да објашњавам Даши разлоге због којих сам се толико дуго задржао. Све што сам рекао била је гола истина, једино сам „малкице“ модификовао један детаљ мог монолога. Објаснио сам јој да господин с којим сам причао у вези преноћишта није био нормалан и да ми је тражио огромну своту новца за неку чатрљу. Онда сам случајно налетео на једну госпођу с дететом која се бави „издавањем соба“ и с њом сам се договорио за супер смештај по одличној цени. Додао сам и да ћемо остати који дан дуже ако она буде желела, и указао јој на то да нам је џета пуна опијата због којих би и она и ја заглавили робију, ако наиђе полиција, а наићи ће уколико се она не буде моментално скинула с џете. Даша се тек тад расвестила и тек после реченице која је у себи садржала реч „робија“, мало се узентала и скинула с крова џете. Али је пајсер још увек држала у рукама и лагано ми прилазила. Коракнуо сам уназад и рекао да нема потребе за виоленцијом, да о свему можемо људски да се договоримо. Бацила је пајсер на земљу, ушла у џету на месту сувозача, и бесно залупила врата. Одахнуо сам. У том тренутку маса људи, која је окруживала паркинг, кренула је с френетичним аплаузом. Чини ми се да им је представа баш пријала. Док сам скупљао кесе и пајсер, маса се полако разбијала у групицама и нестајала у парку и улицама око паркинга. Пајсер сам ставио у гепек, а кесе на задњем седишту. Само што сам сео за волан и пружио леву руку ка кључу који је спавао у брави, у намери да стартујем мотор, добио сам преко пичке. Ударац је био толико јак да ми се глава залепила за седиште; срећа па је седиште било мекано. Нисам смео да подижем главу, јер сам се бојао наредног ударца од кога би моја глава могла да заврши у неком незгоднијем положају. Нисам отварао ни очи. Чекао сам да се Даша ражали. Док сам згугурен ћутао и жмурио у седишту, псовао сам у себи своју лангета шаку. Она је била крива за све. Да је била здрава ја бих њоме окренуо кључ, лева би била за воланом, а одвајање очију би ми помогло у ескивирању ударца. Овако сам се био скроз отворио, с мислима да се што пре очистимо са тог усраног паркинга, и нисам очекивао Дашину анти-ферплеј реакцију. Онда сам језиком напипао поломљени зуб и ту ми је пуко курац. Прво ме Марија пребила ко пичку, онда сам због јурњаве за Маришком сјебао десну шаку, а сад сам добио и ломљење зуба од стране Дашине песнице, или шта је већ то било; одиграло се муњевито брзо те нисам стигао да видим. Постао сам дојка коју пребија свако женско пиче на које налетим. Е па, што је много, много је. Нагло сам се цимнуо са седишта, повукавши се скроз до врата с рукама у гарду. Кроз сопствени гард гледао сам виолентну врањанку како се левом руком и левом ногом ослања на седиште, десном руком придржава за кров џете, а десном ногом спрема се да ми отшрафи главу. Била је у много повољнијем положају од мене из више разлога. Први, ја имам лангета шаку и с њом не могу ништа, други, имам поломљен зуб и још увек ми зуји у глави од првог ударца, трећи, сатеран сам уз врата, а кунг-фу врањанка је у знатно повољнијем положају од мене и нога јој је већ спремна за ударац. Значи она напада, а ја све што могу то је да се браним. Е, неће моћи! Морам то да спречим, некако.

- „Марш напоље! Излази из мог аута!“ - то је било прво што ми је пало на памет.

- „Шта да радим?“

- Добро је. Мало сам је поколебао. Време за маневар. Ајде мамлазе, размишљај!

- „Хтео сам да нам нађем смештај да се зезамо мало по бањи, а ти си ми поломила зуб!“

- Даша је спустила десну ногу, која је била спремна за напад, али је и даље била у повољнијем положају од мене. Њен израз лица из бестијално насилничког прешао је у револт израз с примесом сажаљења.

- „А како је мени било? А? Пробудила сам се на јебеном паркингу у некој недођији. Нигде никог, врата откључана, тебе нема, напољу хладно. Знаш ли шта ми је све прошло кроз главу? Шта ћутиш ко пичка, кретену један!?“

- „Реко сам ти да изађеш напоље. И ово није недођија него бања! Иза дупета ти је сам центар свега!“

- Даша се спустила на седиште и прилепила поглед за касету. Ја свој положај нисам мењао, фор ич кејс.

- „Извини... Уплашила сам се... Бојим се кад сам сама, кад је мрак... кад... Извини.“

- Сачекао сам још пар тренутака, а онда сам спустио гард. Руке су ми биле утрнуле. Отворио сам врата и испљунуо готово цео зуб. Затим сам зинуо и огледао се у ретровизор. Четворка горе десно била је скроз полупана. Остало је једно малено парченце од зуба, руина која више ничему није могла да послужи. Морао сам код зубара да вади остатак тог срања из мене. Бацио сам десно око на Дашу. Њен поглед сада је био прикован за мене и изражавао је кајање.

- „Шта тренираш, фул-контакт?“

- „Не. Тренирала сам карате.“

- „Тренирала. Значи више не тренираш?“

- „Не.“

- „Ал си зато добро запамтила где да ковнеш неког па да му поломиш зуб!“

- „Хтела сам само мало да те поткачим, да видиш блиц. Нисам хтела да ти поломим зуб. Извини.“

- „Да видим блиц, а?“

- „Аха...“

- „Јел имаш сестру?“

- Даша ме збуњено погледала.

- „Имам. Што?“

- „Е, јебем ти сестру!“

- „Е, жалим! Удата је!“

- „Јебем ја и удате!“

- „Сељачино једна!“

- Изашао сам из џете, заобишао је и дошао до врата сувозача. Отворио сам их и рекао:

- „Напоље!“

- Даша је шчепала појас и везала се.

- „Нећу!“

- „Еј, Брус Ли, ја сам гладан, а верујем да си и ти. Морамо негде да ручамо и убијемо време. Собу добијамо тек у три. Зато немој да кењаш него изађи напоље!“

- Даша је почела да се смеје, затим се одвезала и изашла из џете. Извукао сам гудру из касете, закључао џету и повео Дашу кроз парк да нађемо неко кафанче и да нахранимо гладне стомаке. Раздаљина између Даше и мене, док смо корачали ка кафанчету, била је два метра. Нисам желео да ризикујем да ме луда каратисткиња поново изблицка. И у кафани сам држао одстојање. Изабрао сам сто у ћошку, где сам њу и сместио, а ја сам био на отвореном, слободан и спреман да сачувам своју маленкост од потенционалног атака врањанске каратисткиње. Конобар је дошао, пружио нам мение, а каратисткиња се претворила у џепароша. Отворила је мени и кренула да наручује неке специјалитете са зајебаним именима и ценама високим ко Ајфелов торањ. Али ни то јој није било доста него је поручила и неко француско вино чију цену нисам смео да погледам. Џепарош-каратисткиња понашала се као да преко пута ње седи власник свих нафтних поља на Блиском истоку, а не расејани мамлаз који шићари на лесковачком бувљаку. Пизда јој материна! И јебем ли јој сестру, ону удату! Конобар је записао аждајину поруџбину, затим се окренуо ка мени и упитао ме:

- „За вас, господине?“

- Ако сам ја био тај господин, онда ми је требала једна омча и кашикара. Омчу да свежем око врата, а кашикару да активирам и гурнем у сопствена уста. Ако затаји омча, кашикара неће! Јебем ти прескупу излет супер идеју!

- „Сендвич са шунком.“

- „Још нешто, господине?“

- У пичка ти га материна, она конобарска!

- „Ништа више, хвала!“

- Конобар је отишао до пулта да наручи и донесе поруџбину, која ће ми испразнити све џепове, а ја до кењаре да се пукнем кокаинчином како би ме есап мање болео. Аждаја је задовољно разгледала шеталиште, које је сада већ било крцато људима, и парк у коме су седели нормални људи и нормално јели нормалне сендвиче, док сам се ја курчио по, изгледа ми, најскупљој кафани у целој југоисточној Србији. Јбг.

- Током ручка у коме се аждаја феноменално најела прескупим специјалитетима и нашљискала француским вином, чије ни име ни цену нисам желео да гледам и памтим, ја сам се гушио сендвичем због поломљеног зуба од стране Јусуф Даше. У десет до три сам позвао конобара и рекао му да донесе рачун који нити сам желео да гледам, нити да платим. Носио сам се мишљу да скочим преко терасе кафане и збришем, а Дашу да оставим да измири рачун. То је трајало само пар секунди, јер сам сконтао да би Даша до краја свог живота вребала сваку прилику да ми изблицка фацу својим ултимат-фајт потезима, а то не бих пожелео ни највећем душманину. Зато сам завукао руку у џеп и чекао да конобар донесе харач. Конобар је пришао и љубазно пружио рачун на тацни, уз оно „изволите господине“. Погледао сам цифру: 5.360 динара. Ух... Избројао сам пет и по сома, спустио их на тацну, уз оно „кип д чејнџ“, конобар се љубазно захвалио, уз „до виђења и дођите нам опет“, ја сам помислио „до невиђења и доћи ћемо никад више“, а затим напустио дрен-кафану. Аждаја, с пуним стомаком и вином у венама, ишла је за мном. Приближавали смо се киоску где је радила сисата црвенокоса која је требала да нам обезбеди собу, у коју сам једва чекао да улетим и разбијем се од спавања, а онда сам изненада на врату осетио руке Мехмедаге Даше Фочић и њена уста у мом увету која су настављала да ме глобе.

- „Купи ми сладолед, купи ми сладолед, купи ми сладолед...“

- Није престајала све док је нисам пито:

- „Хоћеш кугле или на штапићу?“

- „На штапићу, на штапићу, на штапићу...“

- Јебем ти француско вино! Купио сам јој јебени сладолед на јебеном штапићу, крава није хтела руменка већ кинг, зграбио је за руку и одвукао до киоска. Црвенокоса је управо предала смену и изашла из њега.

- „Тачно на време!“ - рекла је с осмехом, а онда је угледала Дашу и моментално обрисала осмех. У њеном очима видела се завист. Веома чест женски смртни грех, кога оне редовно крше, чим угледају бољу рибу од себе. Даша је имала двадесет годиница и врашки добро тело, црне крупне очи, Аврил носић и Каја усне. С друге стране црвенокоса је имала симпатично лице, Памела сисе и добро очувано тело тридесетпетогодишњакиње која је већ окотила једно чељаде с пачетом. Сисата се поздравила брзо и кратко, а Даша весело и радознало. Кренули смо ка кући црвенокосе чије име сам сазнао тек кад се поздрављала с Дашом. Звала се Весна. Одмах сам сконтао да јој пизда више није тесна. Весна је ишла напред, Даша и ја за њом. Даша ме загрлила и шапнула ми:

- „Ала има сисетине...“ - затим је праснула у смех. Ја сам покушавао да се суздржим, а Весна ништа није примећивала.

- Стигли смо до куће. Била је приземна, али лепа. Бела фасада и зелени кров. Двориште је било мало, али лепо скоцкано. Унутар куће дугачак и прав ходник који је гађао врата купатила, лево је била огромна соба, у којој је Весна обитавала са својим сином, а десно две мање собе. Домаћица је рекла да одаберемо од те две мање коју хоћемо, ја сам одабрао прву до себе, јер сам хтео да се што пре закуцам у кревет, а Даша је хтела другу, јер је, како је рекла, била удобнија и имала поглед на најлепши део дворишта. Океј, друга. Само да се што пре докопам кревета. Упао сам у собу, скинуо све са себе и закуцао се у кревет. Док ми је сан полако опијао свест слушао сам Дашине речи:

- „Весна је супер! Рекла је да нам је све дозвољено...“

- Више ништа нисам чуо...