Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је спремила невероватан доручак док сам ја још књавао. Пробудила ме тако што ми је нежно грицкала увце. Кад ме разбудила, донела је доручак за двоје, и то у кревету. Донела је велики сребрнкасти послужавник и поставила га на сред кревета. На послужавнику је све фино било скоцкано. Лепо нарезана шункица, качкаваљ, краставчићи, парадајз на колутиће, кафа с млеком и сок од јабуке. Све за двоје. Села је преко пута мене у турском положају. И ја сам то исто учинио, било ми је занимљиво. Док смо уживали у савршеном доручку, Даша ме све време посматрала неким погледом иза кога је титрао злочести осмех. Не знам шта је под тим мислила, можда ми је спремала неку зајебану освету. Изгледала је као да је сковала заверенички план, спремила ми замку и сад једва чека да се њен план изврши, да ја упаднем у ту замку. Завршили смо с доручком, ја сам припалио цигарету и сркутао кафу, а Даша је однела послужавник с остацима у кухињу. Тад ми је синула страшно добра идеја. Немам појма како ће ми луда врањанка напакостити, али ја ћу преокренути игру наглим тактичким потезом, а крајњи исход нашег меча, верујем, памтиће до краја свог живота. Кад се Даша вратила у собу, с оним истим конспиративним погледом, ја сам узвикнуо:

- „Спремај се! Водим те у Сокобању!“

- „А?“ - нестао јој је уротнички кез.

- „Ајде брзо!“

- Скочио сам са кревета и војнички се облачио. Даша је била збуњена и укопана, с погледом који је говорио: „овоме је преко потребна Топоница.“

- „Ајде, шта чекаш? Немамо много времена!“

- „Шта причаш, бре? Каква Сокобања?“

- „Сокобања - Сокоград. Пакуј се!“

- Даша је изгледала као да је у бунилу, али је кренула да пакује ствари у свој ранац. За то време ја сам се успентрао до Уркета и упао му на лом гајбу. Ушао сам у његову собу, али сам у његовом кревету затекао две голе студенткиње, мени непознате, у завезаном положају који је мени личио на лезбијски. Изгледа да су цуре имале бурну ноћ. Затворио сам врата и упао у другу собу, али ни тамо није било Уроша. На поду је лежао Пера Пампур, студент Технолошког, мало даље од њега непознат лик, на кревету три рибе од којих сам само једну познавао. Теодора, слатка и добра девојка која је завршавала Вишу Текстилну. Њој сам продавао козметику по набавној цени, по нешто и испод цене, јер ми је заузврат налазила мноштво муштерија, како из Више, тако и из средње Текстилне. У тренутку док сам је гледао како слатко спава помислио сам да јој неки дан пустим неку порукицу. Мало зближавање, ово-оно, сад сам бар слободан ко ветар. Упао сам и у трећу собу и коначно нашао Ксалолчину шашавчину који је лежао у Наташином загрљају. Полако сам му пришао и ћушнуо га. Није се ни мрднуо. Гурнуо сам му прст у уво, ништа, гурнуо сам му прст у нос, ништа, опалио сам му шамар и он се напокон тргнуо, премда је и даље био у полусну. Затворио сам му шаком уста, како не би пробудили Наташу којој сам видео сисе али сам се правио луд јер је она била девојка мог најбољег ортака, и полако му шапутао на уво да идем за Сокобању с Дашом и да ми требају кључеви од џете и 500 евра. Урке је прстом показао у правцу његовог штека за чије постојање смо знали само он и ја. Налазио се у горњем делу ормана иза разноразних ствари које су га замаскиравале. Сеф је био метални, величине кутије за ципеле, са шифром датума смрти његовог оца. Укуцао сам шифру и отворио сеф. Био је препун лове. Измотао сам 500 евра и поново га затворио. Док сам га замаскиравао разноразним стварима из једног дукса испала је црна кеса. Одмотао сам је и завирио унутра. Кокаин и вутра, поприлична количина и једног и другог. Кокаин је био распоређен у малим провидним замрзивач-кесицама, одокативно једнаке количине, комада десет. Вутра је била смотана у обичној пвц кеси из маркета. Узео сам кесицу лобеске, напунио шаку травом и стрпао у џепове. Вратио се до Уроша и тражио му кључеве, али се лудак поново успавао. Морао сам опет да га будим. Није отварао очи, само ми је средњим прстом показао правац у ком сам требао да се крећем како бих пронашао кључеве. Били су у његовим панталонама које су лежале на поду. Извукао сам кључеве и поново пришао Уркету коме је средњи прст био уперен у моје лице; очи су му и даље биле склопљене. Тај зевзек прца ме и док спава. Спустио сам му руку и покрио неким чаршафом и њега и Наташу. Тада сам јој још једном видео сисе и почео сам да се нервирам. Урош се био напржио на Наташу, иселио је из студењака и преселио код себе. Започели су заједнички живот, били су заљубљени једно у друго и то је постала врло озбиљна веза. Од тог тренутка мени је Наташа постала нешто као сестра. Видети Наташине сисе, па још два пут, био је превелик грех за мене.

- Урош и ја имали смо такав однос да смо могли један другом да урадимо све, али баш све. Да се подјебавамо, да се псујемо, да трпамо један другог у ситуацијама блама и још милион других ствари где границе краја нису постојале. Али све то није утицало на наш однос. Осим што смо шљакали заједно, делили лову, делили последње парче хлеба, делили живот, били смо и ортаци до гроба. Ништа није могло да нас раздвоји. Чини ми се, чак ни смрт. Али је постојало једно правило које ниједан од нас није смео да прекрши. Девојку свог ортака прихваташ као сестру, како у физичком тако и у духовном смислу. Не смеш чак ни да помислиш на девојку свог ортака у неком другом контексту, сем у сестринском, а камоли да у глави вртиш филм о њој. То правило није смело да се прекрши. Ако би се којим случајем то правило прекршило, Урош и ја никада више не би били пријатељи. То правило садржало је још једну тачку. Ако којим случајем дође до раскида и девојка ортака постане бивша, ниси смео ни да помислиш да је муваш, а камоли нешто теже од тога. Дакле, ту није било опроста. И зато је мене почела да јебава савест. Видео сам сисе девојке свог најбољег пријатеља, свог брата, а то је већ ударало у линију кршења граничног прелаза нашег правила, иако нисам ништа помислио, ни једног секунда, себе ми. Али је зато почело толико да ме нервира да сам морао Урошу да кажем. Морао сам да му признам да сам видео Наташине сисе, али не сад него кад се вратим из Сокобање. Искреност јесте болна, али је часна и поштена, и искупљује душу. Где нема искрености, нема ни правог пријатељаства, а ако је пријатељ прави, разумеће твоју искреност и прихватиће је. И то је то.

- Изашао сам из Уркетове собе и кренуо ка купатилу да покупим неки парфем, стик и још неке ситнице како не бих свраћао до свог стана и тако губио драгоцено време. Ушао сам у купатило и почео да купим све што ми је било потребно за једнодневни излет. Док сам муљао по оној сталажици-огледалу изнад лавабоа, нешто ми је шушнуло за леђима. Нагло сам се окренуо и заковао поглед за каду. Пришао сам до каде и угледао приказу која је књавала у њој. Јеботе, лик је спавао у кади и то потпуно го! Још се кретен држао за јаја. Чешкао их је. Изгледа да је имао оне снове. Оне у којима сањаш да нешто караш. Морао сам што пре да се изгубим одатле. Још би ми само хвалило да видим како мајмун свршава у сну па да се одмах исповраћам. Било је више него превише то што сам видео његова рутава муда и како их чеше, још ми је само хвалило да видим и како доживљава екстазу па да после тога имам доживотне ноћне море. То себи никада не бих опростио. Излетео сам из клоње и упао у собу где су спавале оне лезбијке. То је била Уркетова соба, али је од синоћ припадала само тим двема блудницама. Корачао сам буквално на прстима како им не би пореметио сан. Тражио сам Уркетов ранац и неке његове ствари да имам за успут. Нашао сам ранац и у њега стрпао мајицу, качкет, шорц, дукс и фармерке. Полако сам зашнирао ранац и кренуо да напустим собу. Међутим, застао сам на вратима. Јеби га мушко сам, морао сам да бацим још један поглед. Девојке су и даље биле голе и испреплетане. Видео сам ћебе на поду, које им је вероватно током ноћи спало с кревета, подигао га и хтео да их покријем. Да се деца не прехладе. И да још мало гвирнем. Постао сам и воајер. Али нисам намерно, бабе ми! Баш у моменту кад сам спуштао ћебе на њихова гола тела, једна од девојака је одшкринула оба ока и прострелила ме погледом.

- „Шта то радиш?“

- Воајеришем!

- „Ништа. Само да вас покријем.“

- „Само да нас покријеш?“

- „Да.“

- „И ништа друго?“

- „И ништа друго.“

- „А да ниси можда хтео да се увучеш између нас две?“

- Јесам!

- „Не.“

- „Сигурно?“

- Не!

- „Сигурно.“

- „Штета. Био би то добар доручак.“

- БАААААМ!!! Па ова је скроз опичена!

- „Па зар вас две нисте...“

- „Волимо ми и једно и друго.“

- Пази ти данашњу омладину, воле и једно и друго. Задовољство без граница.

- „Е, онда у том случају ја имам један предлог.“

- „Који?“

- „Ти и она сутра вече код мене на гајби. Ја ћу све да организујем, а вас две само треба да се појавите и да журка крене.“

- „Ма немој! А шта си ти, Дејвид Бекам?“

- „Не! Он је искомплексирана метросексуална пичка која продаје дупе за лову, само да би био садржај памфлета скаредних часописа.“

- „А ко си онда ти?“

- „Ја сам Караборис! Имам специјалне сексуалне моћи. Ако желиш да их спознаш, имаш карту за сутра вече у мојој гајби, ако не, онда дркај пичку на постер тог фејкера!“

- Покрио сам их ћебетом, нажврљао своју адресу на папирић и пружио га будној девојци, плавуши с плавим очима и тетоважом шкорпије изнад десне сисе. Друга је била спавалица, ошишана на двојку с пирсингом на носићу.

- „Па не знам Караборисе. Размислићемо о томе.“

- Смотала је папирић с мојом адресом испод јастука и покрила себе и своју девојку ћебетом преко главе. Испод ћебета чуо сам њен глас:

- „Лаку ноћ...“

- Шашава бисексуалка подсетила ме је да сам се предуго задржао у Уркетовој кући и да дебело касним на излет с Дашом до Сокобање. Брзо сам напустио Уркетову гајбу и сјурио се низ степенице. Даша је спремна чекала у дворишту.

- „Ајде, бре, више! Шта си тражио тамо толико дуго? Злато?“

- „Ма кључеве од џете и неке Уркетове ствари. Дижи то савршено дупе са те столице, желим да га прошетам по Соко-граду!“

- Даша је устала са столице и скочила ми на леђа. Она, њен ранац, Лолчетов ранац, претешко за мене. Али сам успео да их све пренесем до џете и убацим их у њу. Сео сам за волан, пустио CYPRESS HILL - Loco en el coco, опичио цеде до крајњих граница, басови су забрујали, као и џетин мотор, и Даша и ја смо кренули на наше путешествије...

 - Сокобање докопали смо се негде око пет, али нам је требало још пола сата да што ближе приђемо неприступачном Сокограду. Онда смо џету морали да зајебемо у подножју и да се пешака, с ранцима на леђима, упутимо до врха утврђења. Ја сам још на почетку освајања врха Сокограда морао да се рокнем лобеском, како бих имао снаге да завршим мисију. Даша је мало кењала како смо требали да се прошетамо по Сокобањи и да мало разгледамо њене знаменитости богате историје и културе, али је после шмркнуте линије кокса престала да сере. Затим сам јој рекао да је прва дестинација Сокоград, а после тога водићу је где год буде желела. Пентрање до врха било је зајебано по оним стазама и богазама, али моја силна жеља, да креснем неку рибу у неком старом граду, плус кокс у венама, дали су ми неописиву снагу и вољу, и никаква препрека није могла да ме заустави у мојој намери. Док смо освајали средњевековно утврђење, Дашу је развалио кокс и она није престајала да брбља. Постављала ми је хиљаду питања у вези Сокограда, а ја на 99 посто њих нисам знао одговоре. Све што сам знао о тој развалини спаковао сам у једну реченицу.

- „То је нека тврђава назидана на римским темељима за време неког цара Јустинијана још од пре курца.“

- Даша је још увек просипала питања, али ја је нисам слушао. Једва сам чекао да се домогнемо циља. Чим смо стигли на одредиште ја сам из ранца избацио ћебенце, простро га по оним каменчугама, сместио на њему слатке и слане занимације, флашу Џека и 11 миришљавих свећа. Све сам то покуповао успут. Хтео сам да, и Даши и мени, ова посета Сокограду буде незаборавна. Сели смо на ћебе, шмркнули још по једну линџу снега и љуштили Џек из флаше. Даша је грицкала неку чоколаду, гледала некуд неодређено и дробила двеста на сат. Ја сам чекао први мрак да запалим миришљаве свеће и испуним себи своју дуго снивану жељу. Смирај дана је кренуо и ја сам упалио свих једанаест свећа. Изгледало је фасцинантно, као на филму. Свеће су гореле, избацивале мирис из себе, који је освајао околину, Даша је престала да прича и окренула се ка мени. Пришао сам јој и почео да је љубим. Не нежно, већ дивље и страсно. Кокаин и Џек избацили су нежност и из мене и из Даше, која је истог трена прихватила моју игру. Али, мене је јебавала лангета шака, као и током пута, па је Даша решила да ствар преузме у своје руке. Скинула је све са мене, положила ме на ћебе, затим је скинула све са себе и села ми на стомак.

- „Зашто баш 11 свећа?“

- „Због један на један.“

- „А ако ја победим?“ - упитала ме и почела да трља своју јажу о мој фалус, неувлачећи га у себе, јер је чекала мој одговор.

- „Онда можеш од мене да тражиш било шта!“

- „Мислиш све?“ - и даље се трљала док је моја жеља висила у ваздуху и чекала своје остварење.

- „Да! Све! Шта год пожелиш!“

- Даша ме истог тренутка зграбила за курац и лагано га увукла у себе. Шакама ми је заробила руке и, у почетку лагано, а потом све брже и брже, скакала на мој курац, набијајући се на њега до краја. Склопио сам очи и унутар капака гледао своју жељу како се управо остварује. Ко каже да снови не могу постати стварност? Хе, хе, хе... Затим сам отворио очи и гледао подивљалу Дашу, коју је коктел Џека и кокса максимално распомамио, како ме разваљује од јебања. И мене и себе. Израз њеног лица говорио је да ће управо свршити, а врхунац је прославила једним громогласним вриштањем који се разлегао до подножја средњевековног утврђења. Тај гест ми је разбио све системе и само секунд ме је делио од ејакулације. Даша као да је то осетила. Палцем и кажипрстом је снажно притиснула мој фалус, негде у пределу корена, и дахтајући рекла:

- „Неее.... мој... аааах... још. Још само.... мало... а, а, а, а... само... м, м, м...“

- Чинило ми се да ће ми муда експлодирати од врења сперме у њој, и мислио сам да јој сколоним руку и испрскам је, али је тај тренутак мене довео у екстазу која је трајала дуже но икада, и зато сам је пустио да заврши свој плес. А онда се скинула с њега, уперила га у себе, склонила палац и кажипрст и обухватила га целом шаком. Мозак ми је бридео у трансу, а сперма из мог курца шљискала је Дашу по стомаку и сисама. Нисам могао да се саберем од задовољштине. Разбила ме од секса, мајке јој га искусне набијем.

- Мирис свећа нас је опијао, а њихов пламен пресијавао се по нашим телима и чинило нам се као да лебдимо у његовом одсјају. Лежали смо на ћебенцету, палили пљуге и гледали савршено звездано небо са врха Сокограда. Коначно ми се остварила жеља и кладим се да ћу је памтити и док мртав будем лежао у гробу.

- Не знам колико смо дуго уживали у том призору, и не знам колико дуго сам занесен чешао сопствена јаја од задовољштине, али сам се пресеко и вратио у време кад је Даша одлучила да све то прекине и то тако што је скочила са ћебета и снажно ме шутнула стопалом у леву бутину.

- „Ајде дижи дупе!“

- Нисам стигао ни да јаукнем од ударца, а Даша је већ погасила свеће, покупила остатке грицкалица и празну флашу Џека, и све то смотала у оно ћебе са кога ме је пре тога ишутирала. Једва сам устао и обукао се. Тек што сам ставио ранац на леђа, Даша ми је утрапила оно ћебе, пуно отпадака, и свој ранац.

- „Сад да ме спустиш доле како знаш и умеш, паметњаковићу! И немој да си случајно дозволио да се само огребем, иначе ћу да ти јебем матер!“

- У први мах нисам знао зашто је толико побеснела. Помислио сам да је то неки завршни кокаински трип. Оће он понекад да те тако убаци у агресију, али кад сам мало погледао око себе схватио сам да је мркли мрак и нисам имао појма како ћемо да се спустимо доле. Пентрали смо се по дану под коксом и све је било хип-хоп урееееј, али је сад било мрачно ко у пећини и било је хорор лелееееј. Скупио сам распојасана муда, више од хорор лелеја него од храбрости, стао испред Даше, ухватио је за руку и рекао:

- „Не брини бејбе, ни длака с главе неће да ти хвали!“

- Спуштали смо се лагано по оној хорор тами, Дашу сам чврсто држао за руку, али сам у једном моменту нагазио на неки каменчић и оно ћебе с оним говнима ми је излетело из руку и откотрљало се некуд.

- „Е, јеби га! Оде ћебе!“

- „Јебало те ћебе, држи мене!“

- Након извесног времена смо се приземљили, сели у џету и упалили фарове. Тек кад су џетини фарови осветлили околину пред нама, Даша и ја смо схватили да уопште нисмо били у тако зајебаном положају, нити на таквој висини каква нам се чинила кад смо били горе у оном мраку. Почели смо да се смејемо као блесави и то је трајало једно десетак минута. Онда сам креснуо мотор и окренуо џету према Сокобањи. Лагано смо каскали друмом заваљени у седишта и опуштали се уз Галију:

- „На твојим уснама кад будеш заспала, два ћу ти тиха написати стиха, на твојим уснама, пред твојим очима кад будеш заспала, гореће слика вољеног лика, пред твојим очима. Нека те нико не пожели ове ноћи, нека те нико не пробуди, нека те нико не пожели ове ноћи, нека се нико не усуди...“