- Овај Лесковац је џунгла,
траги-драма саката са примесом сумпора,
стихија заборава све га више сужава,
убија нас закон, убија нас држава,
рука коцке - лутрија, то је систем лудила,
животи нису битни, има много кандила,
попови у игри, влада пароманија,
а мене гони манија, постао сам парија,
заволела ме осама, напољу ме фобија
због презривог погледа, душе мржња убија,
то ми срце уједа када год да је угледам.
Постао аутиста, јер реалност ме заболела,
превише је крвава, превише је подвала,
влада аутократија, влада сангвинократија,
зато згужван ћутим, само оловка и хартија,
када сузе и мастило проспем на папир,
соба често тескобна, мрак, ја и вампир,
упадам у шнит јер шомажу вуче шпитаљ,
седативом везан да не запалим суров фитиљ,
ал не помаже шака лекова јер правда је обмана,
душа мртва удара, гризе попут глодара,
вене које боле због просипаног отрова,
нисам ја, бре, факир! немам толко нерава.
Борим се за сваки дан, ал ми нада умрла,
кад баладу пустим и навучем те ролетне,
сетим се свих вас, сетим се и тебе...
- Кад чудна киша падне, небо пуно сивих облака,
тад одем на то брдо где ламент ме обузима,
с капутом од туге и качкетом у сузама,
ходам по богазама, шаке пуне свећа,
превише је гробова, а премало свећа,
свима пљугу запалим да имам с ким да задимим,
понекад и попричам по нешто са сваким,
некад ништа ни са ким, ћутњом спокој пазим.
Онда с флашом у рукама рутом Спомен парка,
и полијем по земљи да с мртвима се опростим,
а затим себе потопим на тебе да се потсетим.
Много мање боли кад течност је у венама,
а у глави сећања на та дивна пролећа,
успомене с лета, рихтиг искрена киша осмеха,
и прошлости се смешим, од исте се и заплачем,
сам са собом делим радост, тугу, сторије
што смо имали некад у машти наше обмане.
Успомене лепе што осмехом често залијем,
она шетња покрај реке кад су руке биле спојене,
оно ћутање у парку кад су само усне причале,
јесен, жуто лишће и само наши кораци,
пољупци и облаци на којима смо летели,
прамен твоје косе, око боје кафе,
та волшебна кап што пала је на нас,
у загрљају твом ја тражио сам спас.
И не заборављам, драга, никад оне ноћи,
на клупи испод врбе, нисам знао да ће доћи
успомене лоше које боле кад их споменем,
кад си плакала ко киша на прагу моје собе,
и рекла није ништа, ветар учинио је своје,
шапутала два стиха уснама на чуло слуха - моје,
које пренело је срцу што постало је твоје,
ал то ниси знала јер ти никад нисам реко,
волео те душом, веном, а не речју неком.
Дан, масец, година, а онда постала другачија,
лоша ситуација, ја плако за ортацима
што отишли су заувек, одједном црна судбина,
скоро сви су отишли, остала је само Дрина.
Са њом тугу делио, чаша вина, дим цигарете,
ништа друго имао сем ортачке љубави свете,
дваес други март те кобне 2006-е,
твоја погрешна процена кад лупила си вратима,
мени шамар, Дрини шамар, све погрешно схватила,
Дрина хтела да све оправда ал ти је ниси слушала,
твоја последња суза, дрхтај усана пред очима,
на сату дваес-дваес пет, време кад си отишла,
тад је часовник стао, одласком време си угасила,
ниси чула шта је истина, шапат суза сломила,
а речи данас горе, опрости ми, вољена...
- Тад запо сам у бедак, и ја и мала Дрина,
није било опција сем стаза хероина,
премда дуго сам се опиро, ал сасекла ме тмина,
отишли сви другови и моја драга са њима,
срећом не за њима, већ својим новим путевима,
они заувек на пучини - осека, ти на обали - плима.
Далеко од мене, мени оставила ништа,
живот казна, судба курва, запалили жаришта,
пречица до пакла била је жута прашина,
ту заспали смо сами, заједно доп, ја и Дрина,
и све су речи сувишне кад заболи празнина,
пропадање, распадање, бездан препун ламента...
- Хладна децембарска ноћ, година 2008-а,
сролане новчанице у џепу однела је она,
по робу требао сам ја отићи, скута докона,
у кризи сам је чеко и ко је мого да предпостави,
да ће златном двојком сама себи да пресуди,
моја једина ортакиња, моја мала Дрина...
- Шта је био разлог томе ни дан данас не знам,
уплакану видео је Ицкетов мали Стефан,
две чуке иза поноћи сав у грчу свезан,
на вратима је покуцо и саопштио ми вести,
да хитна стигла је прекасно, била је ван свести,
капи кише, мала Дрина и игла у њеној вени...
- Остао сам сам са свећом вишка у рукама,
коју палим себи својим мртвим шакама,
скинуо се с допа, суочио с новим мукама,
често сузе проспем на крсту без имена,
на крсту што ме разједа нема име Дрина,
није желела трагове, то је њена суштина.
- Више не тражим гробове, ево неколико дина,
у соби своје осаме гутам чашу вина,
крвари срце, душа, ал не помаже ништа,
сваког дана све је горе, а не смем да признам
да стазом чемера скитам, тихо умирем уз ритам,
а немам кога да питам зашто боли овај живот?
Где је лек, где си ти, зашто је све сиво?
- Често сузом прао фотку твога лица,
прошло је пар година па остао је рам,
у углу ока искрица, а у сећањима скица,
ти и ја, чаролија ко цвркут птица,
не знам где си, шта си, ни како си,
али ако ово негде ипак прочиташ,
схвати да смо криви ти и ја, а не мала Дрина.
Та опака болест, кучка звана Хероина,
уништила ми све, немам више ништа,
само соба-казна, ребел, мастило и папир,
прво живот, друго ја, треће неколико стиха,
тиме лечим ране мртве душе која скита,
и тај бол у грудима, мач што кроз кости витла,
мисли сече жилет, а речи проклета игла,
успомене газе мене, живот нема смисла,
без ортака, Дрине, тебе, дани - пепео и пиксла;
и потпуно мртав ја, живим, а у венама ништа...
ПС. - Ортацима... Њој... Дрини...
ПС. 2 - А могло је... другачије...
