- Вучем ваљком преко зида
на ком остаје боја бела,
онако невина, онако чедна,
и њену причу зна само зидна равнина.
Прска кап ко знак у очима вида,
у позадини иде песма Марчела,
што осликава реалност да је Србија бедна,
а онда звони проклети телефон,
остављам посо и руком посежем за њега,
мој тешки корак оставља стопу у бетон,
онај хладан што слути да некога нема.
С друге стране жице јавља се кева,
и дрхтавим гласом каже да ме чека,
да пођем са њом, нешто до тебе,
као није ти добро, као нешто те гребе,
ја не разумем њене речи,
и не схватам причу и питам је опет:
„Шта мајко то причаш?“
Она гута кнедлу и онда ми каже:
„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“
И онда ме шок стрефи ко стрела,
реч у грлу се кочи, стругање нерва.
Не, ја не верујем ником док не видим дела!
- Таблета за смирење што ми даде кева,
и убрзан ход и капија бела,
и двориште пуно људи погнутих глава,
у мојој глави ништа, зној цури са чела,
ал беше ми јасно да је то истина цела,
и очи се пуне, кану суза врела,
још једна, па још једна
док се ближим до твог тела,
дрхти ми корак и колено клеца,
на кревету тело бледога лица,
и твоје је знам, и видим, и гледам,
и знам да си ту, а опет те нема,
да поверујем у то нешто ми не да,
тај језиви трип што лети кроз мисли,
и коначно контам да више те немам.
И тело ти лежи бледо и хладно,
ја чучим крај тебе, додирујем те руком,
а сузе падају... и боли...
... боли проклето гадно...
- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,
мислима причам, а говорим теби,
и тражим твој осмех, ал нема га више,
онај осмех од свиле сад негде је тамо.
Па био је добар, о драги Боже!
И питам Тебе како то може,
да срце се удави испод коже,
како то вода ти напуни плућа,
и за секунд нестанеш, а не знаш куда...
Срце се стегло и тешко се дише,
сузе се коче и све је тише, и тише,
и шта да ти кажем мој једини стриче,
све риме су ништа наспрам твоје величине,
и сад све знаш, сад коначно све видиш,
и шта, и где, и како ти се чини?
Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,
те ситне душе - знаш на кога мислим.
Штета, штета што тек мртви све схватимо,
и так онда знамо шта треба да радимо,
ал онда је сувише касно,
јер таква је судбина, удара гадно,
и шта да ти кажем, шта,
сем оног последњег збогом,
можда сами, можда с богом,
и видимо се негде тамо,
где нема бола и оне тужне приче,
црне судбе што једна на другу личе,
тамо где нема суза, одласка без поздрава.
А до тада... нек теку сузе...
Извини што нисам био ту,
опрости ми, мој једини стриче...
