- Е, понекад ми стварно дође да пукнем од смеха,
кад гледам и слушам све те обичаје света,
толико ме голица да пуцка ми пета,
ја кезим се и вриштим од разних чудеса.
Ево, рецимо, свадбе, да кренем одатле,
то је јадан обред да мука ми кад дамгле,
у цркви кад круже и блеје ко овце,
а онај предатор с манћом вуче те конце,
прича небулозе и крсте се сви,
сви као верују у тој пијететској тишини,
и клањају се тако до земљице црне,
а на крају кум с младожењом лову пукне,
огромна сума то је за ова тешка времена,
ал не жале људи зарад црквених закона.
Па затим сав онај очај у општини,
кад кажу: „Да!“ - па крену аплаузи,
и сви су срећни, насмејани, ведри,
а испод те маске грозни и бедни,
склопили брак па пића су жедни,
сватови дрски рутом до кафане,
па крену да глођу од супе до сарме,
срамне врач-баке испаљују трач,
док говор држи неки уштиркани сват,
већ увелико мељу пакосним устима,
не маре што им то најближа родбина,
осмех на лицу, а у врећама храна,
џаба дошли да једу и пију, бадава,
није им доста, размишља глава
да колач и торту муну у салвету,
разне тетке и стрине да нанесу штету,
што већу том новом младом брачном пару.
За поклон и миксер, и шерпе, и лонци,
само да једу и пију ти шатро гости,
а све им преко курца и сврбе их кости
од жучи што желе том новом браку,
да траје што мање, да доживи раку,
жеље су ту, честитке и поздрави,
ал нико од њих искрено не прозбори,
да дошо је ту да једе и трача,
и попије све, док столом корача
погледом кум - прижељкује младу,
машта о њој док гњечи своју кару.
Онај тамо кретен већ балави пијан,
од црне муке своје наручује песму,
тужну и сетну за времена стара,
јер жар и бол муку му ствара,
и други би песму, неку срећну, неку ведру,
па препирка настаје из смеха у дреку,
падне и по неки шамар, пукну и флаше,
и разбију се на комаде од празне главе,
некако се стиша и смири тај белај,
јер бидермајер лети па ето ти веслај,
девојче младо што желиш и ти,
ту исту свадбу да коначно доживиш,
и венчаницу и ону торту на три спрата,
с волом и кравом на врху колача,
јер бунду од нерца пјева пјеваљка,
наручио неки менталитет аграр,
шунд и кич накоћен ко плеве,
и дере и цвили док микрофон меље,
и тако до јутра док не склопе капке,
и уморни кући оду унатрашке,
а младожења и млада у брачни кревет,
рачунају рачун, нервоза их ждере,
трљају главу место да праве дете.
А сутра већ прва почиње свађа,
у заборав баца се заклетва дата,
она пред богом што беше тако света,
кад рекоше „Да“, обоје из места,
а зором већ пршти увреда тешка,
и тако у круг док развод се мрешка,
и чека на бум, чека на крај,
оне шараде што сјаше ко сјај.
Ево ни месец дана од тада није прошло,
а већ се до крвавог развода дошло,
и дели се имањце стечено на свадби,
и пре и после, ма ајде одаби!
Она млада већ с другим кара се дуго,
младожења бивши општи са својом кумом,
распад система, поштовања нема,
па ми реци после да не влада неман.
И питаш ме онда зашто се смејем,
и на обичаје те фанатично пљујем,
па погледај сам и кашће ти се само,
све је то лаж у времену, одавно
већ, само ти не схваташ, још увек не,
ал доће по тебе једном та замка,
кад уловљен будеш схватићеш да је варка,
и тек тада знаћеш зашто се смејем.
Открићу ти тајну: Сам човек глупост посеје!
Конташ, а? Видим да се и ти смејеш,
ал касно је сад, јер дубоко у томе венеш... (Dalje)
