Priviđenje

- Želim da znam, jer na to imam prava, ko me obrisao sa foruma i zbog čega? Ko je taj koji određuje ko može biti na forumu a ko nikako ne sme? Zbog kojih se razloga neko bez ikakvog prethodnog objašnjenja briše sa foruma? Moj nick, ako se tako kaže, bio je Priviđenje. Kada sam danas pokušao da se registrujem na forumu, taj koji upravlja njime, odgovorio mi je da to korisničko ime ne postoji. Kako je to moguće? Ako mislite da na taj način uređujete forum, onda vam sasvim slobodno mogu reći da ste jedna neopevana stoka, i to ona nomadska sa obronka planine Golije. Forum će vam umreti, ako već nije, zato što se ponašate tako primitivno i zatucano kao Tito i Milošević zajedno. Niko nema prava da meni određuje šta ću ja na forumu da napišem, jer forum, ako niste znali, služi upravo zato da se na njemu pokreću svakojake teme, i da se iste komentarišu, ako je neko zainteresovan, ili da se jednostavno ne komentarišu ako za iste niko nije zainteresovan. I zaista ne znam čemu drama. Da li se administrator uvredio pa je raširio muda, jer mu se dalo pa može, i zbog svoje sopstvene sujete mene namerno obrisao sa foruma, onda je dokazao koliko je mali i sitan, prazan i prost, jer ne zna, ne ume, da adekvatno odgovori, ili objasni, forumašu u čemu greši. Konstantno sam bio ignorisan na tom usranom forumu samo zato što sam slobodouman i pišem ono što rihtig mislim i osećam. Velika je šteta što ste tako konzervativni imbecili koji ne vide dalje od svog nosa i mislite da ste vi jedini koji ste pametni i imate šta da kažete, a to baš i nisam primetio. Ono što jesam primetio, bilo je da se jedna te ista osoba pod raznim, različitim, nadimcima (nick-ovima) dopisuje sama sa sobom. Žalosno. Tragično.

- Da li je uređivač foruma taj dmc, il kako se već zove, ili jovana80, il kako se već zove, ili ko god to bio, ja stvarno ne znam, ali je groteskno smešno što taj/ta, koji/a mrsi muda/pičku na forumu i glumi nekog baju, gazdu, il koga već, radi takve stvari. To je strašno neozbiljno i aparthejdno. Degradirati nekog ko samo slobodno misli i piše to što misli, liči na tragi-farsu umobolnika kojima je to smešno. Takve persone nazivaju se idiotima zbog zaostalog mentaliteta.

- Na kraju i nemam više šta da dodam, jer bi sve ostalo, što bih napisao, bilo besmisleno, pišanje uz vetar, razgovor sa zidom, premda bi me zid i saslušao, ali gazde-diktatori sa foruma očigledno ne, jer njima je bitno da se oni međusobno dopisuju i gospodare forumom koji dnevno poseti 5-6 osoba. Katastrofa. Iskreno mi vas je žao, jer ljudi koji ne prihvataju šalu na svoj račun, naprosto su degenerici. Ako niste znali, prihvatanje šale na svoj račun je odlika mudrih ljudi. A vi ste očigledno dokazali da ste baš ono suprotno. Toliko.

- „ ... u svakom slučaju, bio ja pobeđen ili pobednik, još iste večeri uzeću svoju torbu, svoju torbu siromaha, ostaviću svu svoju imovinu, sve vaše poklone, sve vaše penzije i obećanja za buduća dobra i otići ću pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog trgovca, ili da od gladi umrem iza kakvog plota. Rekao sam. Alea jacta est!“

                                                                               - Fjodor M. Dostojevski -

- Dakle, niko ništa da učini. Vidim svi ćute, svi se prave ludi, kao da ovo nikoga ne zanima. E pa, JA NEĆU DA ĆUTIM! Ne želim da tolerišem stoku, smradove i ljige na putu PREOKRET za Leskovac. Zašto? Evo zašto...

... Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

                 AKO JE REZULTAT BIO LOŠ, MENJAJTE PRISTUP!

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama... Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

               VAŽNO JE DA IMAMO JASAN PLAN I JASNU VIZIJU!

... Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ima nekih koji kažu: daj da ponovo štampamo malo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića, jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu, uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo tog dana mogli da podelimo plate.

       JEDNO JE DRŽATI ZAPALJIVE GOVORE I OBRAĆATI SE EMOCIJAMA,

            A DRUGO JE PLANIRATI OZBILJNU DRŽAVNU POLITIKU!

... Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji, mi ovu zemlju možemo da izvučemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi, da je uvedemo u oporavak i ekonomski razvoj. Ali, uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate - kuda ja to idem? Ne da li samo brzo trčim, ne da li trošim energiju, nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

                          DA SE POGLEDAMO U OČI I KAŽEMO:

            AKO HOĆEMO CILJ, MORAMO DA PRIHVATIMO I SREDSTVA

                                 KOJA VODE DO TOG CILJA!

... Naš cilj je Evropska unija. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...

                                                                                                  Zoran Đinđić

                                                                                     oktobar 2001. godine

- Ja ovo nisam zaboravio, niti ću. Ali, čini mi se da su to zaboravili predstavnici LDP-a u Leskovcu, a naročito gospodin Bojan Bojović.

- Dotični „gospodin“ više ne zna ni gde je jadan, nit šta radi tako izgubljen u kofozi sopstvenog mozga. Ni njegova tačna funkcija se ne zna. Šta je on u lesovačkom ogranku LDP-a? Član, poverenik, mangup koji želi da nastavi stopama Bojana Kražića, Bobana Popovića, Dražena Ružića, Zorana Stoilkovića... da pljuje, vređa, ponižava, maltretira i prebija članove LDP-a, a naročito aktivne članove mladih za PREOKRET - Leskovac. To je mladima za PREOKRET - Leskovac jasno stavio do znanja, a kako, videćete na video-klipu na kraju članka.

- Bojan Bojović je na kraju svih krajeva uspeo da se, uz pomoć Radmile Gerov, neraskidive ekipe Dražen-Zoran i ostalih njihovih ljudi, koje su po nepotističkoj liniji dovukli u partiju, uvuče na mesto šefa IŠ-a. I sada nomad drakonskom anarhijom izdaje dekrete članovima LDP-a u Leskovcu šta i kako treba da rade, a ni on sam ne zna ko, šta, gde, kad i kako treba da radi. No, ima on svoju ekipicu koja mu u tome pomaže, pa će se nekako snaći. Sposobnijih kadrova od Bojana Bojovića i te kako ima u leskovačkom LDP-u, ali se članovi LDP-a u Leskovcu ne pitaju ništa, pita se gorepomenuta armada.

- Mali osvrt na skorašnje događaje:

- Na jednoj konferenciji za medije, koju je održao Dražen Ružić (tema je bila vezana za jedan napad na novinarku TV K-1, Ivanu Veličković koja je inače član LDP-a, koja je otišla, na poziv DSS-a, na Pašnjak da medijski proprati radove koji se tamo održavaju. Održavaju se mesecima, a ko ih i kako održava, zadržava ili šta već, ko će ga znati, jer ovde u Leskovcu se ništa ne zna javno, ali se zato tajno sve zna. I ko održava radove, i kako ih izvodi, na koji način to radi itd. Uglavnom, ta kvazi novinarka je napadnuta na terenu dok je šatro izveštavala o tim radovima na Pašnjaku, DSS-ovci se razbežali, ona najebala, a Dražen Ružić je odmah sazvao konferenciju za medije kako bi i javno zaštitio svoju štićenicu, koja, uzgred, dupe nije pomakla za LDP) prisustvovao je i Bojan Bojović, ne znam u kom svojstvu, a nije ni bitno. Ono što jeste bitno, i što jeste ISTINA, je da je, nakon saopštenja za javnost i osudu za napad na novinarku, kada su se pogasile kamere, ekipa novinara brutalno krenula da vređa pripadnike romske populacije na najgnusniji, najbezobrazniji i najdrskiji način, govoreći: „Oni smrde ko govna! Da li ste se ikada s njima vozili u autobusu? Niste, a? E pa da znate samo da smrde na ustajali kiseli kupus. Ja ih odlično znam (reče jedno držalo kamere) živim kraj Mahale u Podvorcu i oni, bre, smrde! Ne trpe se!“ I još svakojake uvrede izrečene su toga dana od strane nadri novinara i držača kamera svih lokalnih televizija na račun Roma. Ono što je tragično, jeste upravo konstatacija da se ni Dražen Ružić, niti Bojan Bojović, kao članovi LDP-a koji se ekstremno bori za jednakost svih vera, nacija, boja kože, za prava svih nacionalnih manjina, za prava pripadnika drugačije seksualne orijentacije i sl. nisu niti jednom jedinom reči ni pomislili, a kamoli usprotivili takvom fanatično huliganskom ponašanju pripadnika svih lokalnih medija. Ni jedna jedina reč. Ništa. Ćutali su i gledali u patos ko popišani, i sve mi se čini da se i oni u potpunosti slažu sa poremećenim i konzervativnim polunovinarčićima i trčkarala s kamericama. To su dokazali svojim ćutanjem. Toliko o njihovoj liberalnosti, preokretu, istini... I šta se desilo nakon svega? Upravo ti ljudići postavljeni su na čelnim funkcijama u LDP-u. I šta reći posle svega? ZEMLJO, OTVORI SE!!!

- I kao što sam i obećao, videćete video-klip (koji takođe možete pogledati i na you tube kanalu ’Ultrarabbit1’. Žešća ekipa stoji iza imena rebel! Revolucija je eksplodirala. SLOBODA ILI NIŠTA!) na kome se čuje razgovor Bojana Bojovića, šefa IŠ-a, i jednog od najaktivnijih članova mladih za PREOKRET - Leskovac. Tu ćete čuti svu „kulturu“, „liberalnost“, „demokratiju“, „pristojnost“, „pismenost“, „pamet“, „savest“, „konverzaciju“, „vaspitanje“, „mentalnu higijenu“, „obrazovanost“... vođe puta ’Šetnja za Zorana’ i šefa izbornog štaba LDP Leskovac Bojana Bojovića. Pa mi posle odgledanog snimka recite gde je Preokret, šta je ISTINA, i ko je ovde lud...

 - Ko je ko u LDP-u Leskovac??

 - Nažalost, još uvek se ne zna...

- Uzgred, sastanak je bio održan i u utorak 13. i u sredu 14. marta 2012. godine, ali na tim sastancima prisustvovala je samo ekipica laktaroša i secikesa; ostali aktivni članovi, kao i mladi za PREOKRET, namerno nisu pozvani na sastanak kako bi se ISTINA o svemu što se dogodilo, uspešno zataškala. Baš kao što je to rađeno i do sada...

„Non bene pro toto libertas venditur auro!“                             ISTINA ILI NIŠTA!

MEĐULJUDSKI ODNOSI U OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI LDP – LESKOVAC

- Međuljudski odnosi unutar opštinske organizacije (Opštinski odbor, Omladinska mreža, šire članstvo) LDP-a u Leskovcu su poremećeni još od predsedničkih izbora. Menadžera Bojana Kražića smatram najodgovornijim za to iz sledećih razloga:

Nesposobnost (ili nedostatak želje) za saradnju i timski rad:

- Bojan Kražić je samovoljno, bez konsultacije sa bilo kim, smislio i plasirao u javnost slogan lokalne kampanje „I Leskovac je Srbija“. Kada su mu ljudi to zamerili, „prihvatio“ je kritiku, da bi sutradan, pre konferencije za novinare, sa zida poskidao fotografije Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića i okačio zastavu sa pomenutim sloganom. Nakon dogovora da se lista odborničkih kandidata ne predaje posle konvencije, već da se dopuni sa još kandidata, bez konsultacija sa bilo kim (za to nije znao ni šef OIŠ-a), prijavio je predaju liste odmah sutradan, sa nalogom portparolki da ne obaveštava novinare, jer oni mogu da postavljaju nezgodna pitanja. I pored toga što je, kao menadžer, deo medijskog tima, samo jednom je prisustvovao sastanku tog tima, da bi kasnije prigovarao što se nije dovoljno pojavljivao u medijima. Odbijao je svaku saradnju sa šefom OIŠ-a, a za prenošenje njegovih naređenja teh. sekretaricama koristio je portparolku Ivanu Veličković. Organizovao je izbor poslaničkih kandidata iznenada, kada mnogi ljudi iz OO nisu bili u gradu.

Seksualne afere:

- Bez ulaženja u to da li je, ili nije, bio u nekakvoj vezi sa te dve devojke, jer me se ne tiče njegov privatni život, Bojan Kražić je svojim ponašanjem dao povoda da gradom krenu da kolaju priče o tome. Njegovo ponašanje u partiji nije bilo primereno, jer je najpre Jovani Dimitrijević dao prevelika ovlašćenja, da bi joj ih zatim oduzeo i preneo Ivani Veličković (ključ partije, pečat...) Na moja upozorenja da promeni svoje ponašanje, jer je percepcija ljudi takva da tu nešto ima, nije se obazirao. Krajnji ishod toga je da je Jovana Dimitrijević podnela više krivičnih prijava protiv njega, a da se Ivana Veličković u poslednje vreme ponašala kao da je njegova lična portparolka, a ne Opštinskog odbora. Pred same izbore jedva smo šef OIŠ-a i ja sprečili distribuciju letaka na kojima je Jovana predstavila Kražića kao Firera i na kojima je pisalo da je on sklon seksualnom nasilju i zlostavljnju žena. Taj isti letak su podržale i Žene za mir.

Sklonost ka nasilničkom ponašanju, spletkarenju i potpuni nedostatak samokontrole u javnosti:

- Bojan Kražić mi je lično saopštio 27.03.2008. da je upotrebom fizičke sile iz prostorija LDP-a izbacio Jovanu i Milana, sa pretnjom da će učiniti isto svaki put kad se pojave. Na moja upozorenja da to ne sme da radi, ponovo nije reagovao. Tada je dolazila policija, a krivične prijave su podneli Jovana i Slaviša (koji je pokušavao da ih zaštiti). Novu krivičnu prijavu Jovana je podnela zbog izbacivanja iz partije njenih umetničkih slika, zbog čega ona traži odštetu. Nekoliko dana pre izbora, najpre je verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na Krcka, koji je bio revoltiran zbog upornog skidanja fotografija Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, izbila je tuča i ponovo je dolazila policija. Na povratku sa konvencije u Nišu, Bojan Kražić je verbalno napao i maltretirao kandidatkinju za gradonačelnicu pred zgranutim članovima i simpatizerima LDP-a, a sve to zbog toga što je njegova portparolka, Ivana Veličković, navodno zapostavljena u medijima (iako se pojavljivala na svim konferencijama za novinare, predstavljanju odborničkih kandidata i ostalim događajima medijski propraćenim). Reakcije svedoka tog urlanja su bile jedno zaprepašćenje i osuda. Tada je, između ostalog, rekao da će pokazati on nama šta je hijerarhija u partiji i ko je tu menadžer, i da će više članova izbaciti iz partije. U više navrata je širio dezinformacije koje su bile tako smišljene da naprave razdor u partiji, čime je pokazao da sve nas tretira tako kao da smo mi pitomci zatvora, a ne slobodni ljudi.

Potpuno neprimereno predstavljanje programa LDP-a u javnosti:

- Poređenje Kosova i Metohije sa najvećom žabom koju treba progutati (TV Studio MT)

- Mi nismo stranka establišmenta (?), u našim redovima ima dosta ljudi sa sela... (TV Studio MT)

- „Mi moramo da idemo u tu jebenu Evropu...“ (tribina u Svircu)

- Više puta javno izrečeni fašistoidni stavovi prema homoseksualcima.

- Ovo nije sve, ali ja zaista više ne mogu da pišem o ovim mučnim stvarima. Sebe smatram odgovornom u smislu da sam ja predložila Kražića za v.d. menadžera (nisam ga dobro poznavala, a delovao mi je kao pristojan čovek), pa zato sada preuzimam na sebe da javno kažem ono što misli većina članova. Smatram da Kražić nema kapacitete da bude menadžer OO LDP-a u Leskovcu i da treba da ode sa tog mesta. Predlažem da se članovi OO izjasne o svemu što sam iznela.

                                                                                       Član OO LDP – Leskovac

                                                                                            Suzana Dimitrijević

- Sve ovo gorenavedeno napisao sam kako bih uporedio nekadašnje rasulo sa sadašnjim haosapokaliptičnim stanjem u LDP-u Leskovac.

1. Suzano, snajke, odelo ne čini čoveka čovekom. Ne možeš jednim pogledom na personu da oceniš kakve su njene karakterne osobine i šta se krije u unutrašnjosti tog bića. Neko može da nosi odelo i kravatu, a da bude ubica, na primer. A neko može da nosi kapuljaču preko kape a da bude sasvim normalna i dobra osoba. U to si se koliko vidim uverila, ali mnogi još uvek nisu, kao npr. Bojan Bojović o kome ću napisati poseban članak, a bogami i opširan. Zaslužio je...

2. Međuljudski odnosi unutar LDP-a Leskovac ne postoje. Postali su poremećeni (mada je to preblaga reč u odnosu na to šta se dešava u partiji) dolaskom Dražena Ružića na mesto v.d. menadžera LDP-a. Ne zna se tačno šta je gospodin Ružić u LDP-u Leskovac: menadžer, poverenik, gazda, vlasnik leskovačkog ogranka LDP-a... Ne zna se. Ali ono što se zna, jeste da pomenuta persona ne radi ništa za dobrobit LDP-a, sem što radi na sopstvenom reklamiranju samog sebe kao „ikone“ Leskovca, koja će od ovog zaklanog grada isisati preostalu zgrušanu krv, i onaj pepeo i prah koji su predhodnici slični njemu ostavili iza sebe. Takođe se svesrdno zalagao da Ivanu Veličković, koja se veoma, veoma retko pojavljivala na sastancima (o ostalim akcijama da i ne govorim, jer nikada nije želela da učestvuje u njima rekavši: „Ja znam kolikom vredim i meni ne priliči da delim flajere, lepim plakate i prikupljam sigurne glasove.“ Inače, to je ona retardirana nadri novinarka koja radi u TV K-1 i ne zna ni dva padeža a kamoli da sklopi jednu prostu rečenicu. Toliko o tome koliko dotična vredi), ubaci na što važnije mesto u LDP-u. Jedna od opcija bio je i OO LDP Leskovac. Da li je uopšte potrebno postavljati pitanje zašto? Mislim da ne, jer je sve sasvim jasno.

3. Što se tiče Jovane Dimitrijević, mladi za Preokret – Leskovac u više navrata pokušavali su da ubede Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, kao osobe koje su egzistirale na centralnim funkcijama u partiji, da na sve moguće načine kontaktiraju Jovanu, da joj se u ime LDP-a izvine i zamole je da se ponovo vrati u LDP i uključi u rad partije, jer je upravo ta Jovana Dimitrijević od samog nastanka LDP-a u Leskovcu bila glavni motor i pokretač svih akcija (od štandova, preko plakatiranja, predizbornih kampanja, itd. itd. pa sve do akcije od vrata do vrata), borila se za LDP, širila dalje, čuvala ideal LDP-a kao kap vode na dlanu, a LDP joj je za sve to vratio tako što je popljuvao i išutirao iz partije. Savršeno. (Rekao bih SRAMOTA, ali me sramota da kažem sramota, jer je to smešna reč u odnosu na zlodelo koje je počinjeno nad Jovanom Dimitrijević.) Na molbu mladih LDP-a Leskovac, ekipa Dražen-Zoran, odgovorili su: „Ma baš nas briga. Ne zanima nas nikakva Jovana. Ako želi da se vrati u partiju neka se vrati, ako ne želi – ne mora. Mi ne želimo nikoga da molimo, niti da se kome izvinjavamo. Imamo mi preča posla.“ (Pitam se samo koja li su? Ah da, već sam ih naveo u predhodnim člancima. BLAM, BLAM). Mladi su i dalje pokušavali da dopru do Jovane, naročito u toku revizije članstva, ali bezuspešno. Na kraju je LDP Leskovac izgubio jednog od najvrednijih članova zbog patološke bolesti Bojana Kražića i nemarnosti, nezainteresovanosti i kofoze Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, koji su svojim delima pokazali da njima članovi uopšte nisu bitni, već njihova lična karijera, a to je: preći cenzus i ući u lokalnu Skupštinu. (Samo ne znam kako će to postići ako se tako ponašaju prema članovima LDP-a. Zbog borbe za Jovanu, mladi su opet platili ceh i to tako što su izvređani i izbačeni iz prostorija LDP-a.) Jedino mi je žao što ideja Jovane Dimitrijević, da Bojana Kražića plakatira kao Firera, nije sprovedena u delo. No, dala mi je odličnu ideju da ja sprovedem u delo taj poduhvat, s tim što će Firer ovoga puta biti Dražen Ružić, a Jozef Mengele biće Zoran Stoilković. Čisto da javnost zna s kim ima posla, osim ako Beograd na vreme ne interveniše, i Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića zauvek skloni sa čelnih funkcija i postavi ih tamo gde im je i mesto. Po mom mišljenju takvim devastatorima mesto je u kanalizaciji, ali neka konačnu odluku donese Predsedništvo LDP-a. Nadam se samo da će biti brza, efikasna i pravična, jer LDP Leskovac nema vremena za gubljenje. LDP – Leskovac želi Preokret, želi ISTINU!

4. Stanje u LDP-u Leskovac od Bojana Kražića do danas uopšte se nije promenilo. Ni za milimetar. Članovi LDP-a su zaista pitomci zatvora koji se zove ’Radikalni komunizam’. Zoran Stoilković je jasno mladima stavio do znanja šta je to hijerarhija i kako se ona sprovodi. A sproveo je na sledeći način: popljuvao je, izvređao, ponižavao, pretio i fizički nasrtao na mlade LDP-a. I, kao što rekoh, prošao apsolutno nekažnjeno. Dalo mu se pa može. Dakle, to je taj liberalizam koji se sprovodi u LDP-u Leskovac. Pitam se samo dokle će Predsedništvo LDP-a u Beogradu da ćuti o ovome. Ova destrukcija u leskovačkom LDP-u, nit je LDP, niti je PREOKRET, a kamoli ISTINA! Dakle, od slobode samo korbač, od Preokreta samo trt, a od ISTINE ni mojega. Zbrka, nered, haos, anarhija, despotizam, drakonizam, smak... A dokle? Zar nije prioritet staviti dva prsta na čist obraz i tri prsta na čisto srce i reći: MI SMO ISTINA!? Ili je prioritet lagati narod samo da bi se prešao taj cenzus i došlo na vlast? Recite mi EL PREZIDENTE, učinite nešto po tom pitanju, sprečite ovaj haos i rasulo u LDP-u Leskovac, jer mi to zaslužujemo, jer leskovački LDP ima mnogo kvalitetnije kadrove no što su to neodahije Dražen Ružić, Zoran Stoilković, Bojan Bojović...

- Halo, Beograde! Zovem te iz provincije! Da li se čujemo???

„I ubij me, po putu ni traga,

zalutasmo, pa šta ćemo sada?

Nečisti nas je u polja zaveo,

kovitla nas i desno i levo.

Šta ih je, i kud ih teraju,

i što tako žalosno pevaju?

Domaćeg li duha sahranjuju,

ili možda vešticu udaju?

                       A. S. Puškin

Alea jacta est!                                                            ISTINA ILI NIŠTA!

- „Zašto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oči? Otkuda joj i čemu služi ona neprozirna krpa koja je lišava vida? Da li je mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jačega i da je dužnost sudija jedino u tome da tumače volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima?“

                                                                                   - Vuk Drašković -

Lista kandidata za OO LDP-a koje predlažu članovi za izbornu skupštinu LDP-a Leskovac, 22.09.2007.

1. Vladica Pavlović
2. Radosav Popović
3. Nenad Mitrović
4. Cveta Đorđević
5. Aleksandar Mitić
6. Dalibor Stanojković
7. Aleksandar Jovičić
8. Tomislav Mašković
9. Nikola Nikolić
10. Vladimir Ranđelović

- Za menadžera OO LDP Leskovac kandidovao se Dejan Mitić.

- Na osnovu člana 7. Pravilnika o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP, Predsedništvo LDP, razmatrajući žalbu v.d. menadžera OO LDP Leskovac, izjavljenu na postupak kandidovanja Dejana Mitića za menadžera i 10 članova LDP za Opštinski odbor, na sednici održanoj dana 13.09.2007. godine, donelo je sledeću odluku:

- NE PRIHVATAJU SE KANDIDATURE, jer nisu u skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP i to:

- Za menadžera OO LDP Leskovac: Mitić Dejana.

- Za članove OO LDP Leskovac: Pavlović Vladice, Popović Radosava, Mitrović Nenada, Đorđević Cvete, Mitić Aleksandra, Mašković Tomislava, Nikolić Nikole, Ranđelović Vladimira, Stanojković Dalibora i Jovičić Aleksandra.

OBRAZLOŽENJE:

- U žalbi koju je Predsedništvu LDP podneo v.d. menadžera i članove OO LDP Leskovac od strane lica navedenih u dispozitivu ove Odluke nisu validne.

- Naime, nakon podnošenja kandidature koje su u prilogu sadržale i potreban broj potpisa (koje nažalost nisam uspeo da dostavim na uvid), izvršena je provera od strane Izborne komisije i utvrđeno je u ličnom kontaktu da mnogi navodni potpisnici kandidatura nisu ni upoznati sa kandidovanjem tih lica a kamoli da su iste potpisali. (Pa naravno kad ih je potpisivala ruka samokandidovanih kandidata.) Svojim pisanim i potpisanim izjavama to su i potvrdili iz čega jasno proizilazi da su potpisi za kandidovanja falsifikovani.

- Iz navedenih razloga se ne prihvataju kandidature navedenih članova LDP za menadžera i članove OO LDP Leskovac.

Ova Odluka je konačna.

Beograd,                                                                     Predsedništvo LDP

13.09.2007.god.

- E moj EL PREZIDENTE ČEDOMIRE JOVANOVIĆU... a tako sam ti verovao...

- No, da se mi vratimo na temu. Sve je to lepo i krasno, jer je napokon Predsedništvo LDP reagovalo pravovremeno i efikasno, sprečivši u korenu sve moguće posledice koje bi se kasnije fatalno odrazile po leskovački LDP. Međutim, Predsedništvo LDP previdelo je krajnju podmuklost i malignost kvazi LDP-ovaca iz Leskovca. Skoro 5 godina kasnije, sudarili smo se sa veoma identičnom tragihaotičnom situacijom. Za početak izdvojiću samo jedan jedini primer od mnoštvo istih, ili veoma sličnih.

- Tomislav Mašković ponovo se našao na listi kandidata za OO LDP Leskovac, onako furiozno na najmorbidniji način. Svima nama je potpuno jasno da je nepotizam svugde prisutan i da smo se gotovo navikli na njega, ali što je mnogo – mnogo je. Tomislav Mašković nije se pojavljivao ni na jednom štandu, plakatiranju, sastanku... opravdavajući svoje izostanke gnusnim lažima i to tek kad bi se javio na telefon. Mnogo puta je pozivan, mnogo puta je bio nedostupan, ili je obećavao da će prisustvovati akcijama LDP-a u Leskovcu, ali se nikada nije pojavljivao. (O tome nema zvaničnih dokaza jer su svi zapisnici netragom nestali.) Pojavio se tek na jednom kvazi sastanku, krajem februara tekuće godine, koji je organizovala Radmila Gerov u prostorijama LDP-a u Leskovcu i to tek nakon poziva Dražena Ružića. Dakle, došlo je vreme da gospodin Ružić dovede i smesti svoje ljude oko sebe, kako bi imao što veću podršku u svojoj lukavo isplaniranoj ujdurmi da ukoliko LDP u Leskovcu pređe cenzus, Dražen Ružić zauzme dugo snivano mesto u fotelji gradske Skupštine. Gospodin Ružić nije skrivao svoje zadovoljstvo nit ozarenost na licu kada se na sastanku pojavio Tomislav Mašković. Ustao je u sred sastanka, pošto je dotični kasnio, „opravdano“ naravno, i rekao za svog pulena: „Eto to je naš Mašković“, predstavljajući ga gospođi Gerov, koja je, verovatno nesvesno ali zato veoma eksplicitno, stavila svima da znanja da je on taj i taj od toga i toga, i da ona odlično poznaje njegove roditelje, tetke i strine, rukovali su se s onim politikasterskim kezom na licu, i za tili-čas je Tomislav Mašković ubačen u spisak kandidata za OO LDP Leskovac. (Ostali članovi, koji su do tada bili veoma aktivni, bačeni su na marginu, šutnuti u zaborav, jer su svoje zadatke uspešno ispunili i sad im više nisu potrebni.)

- Dakle, mladi za Preokret – Leskovac držali su štandove, delili flajere, radili reviziju članstva, plakatirali grad, prikupljali sigurne glasove i potpise za deklaraciju: SRBIJU U EVROPU, EVROPU U SRBIJU! A od Tomislava Maškovića tada nije bilo ni traga ni glasa. Ali je zato sada tu i to po crti nepotizma, ušetavši se nonšalantno u listu odborničkih kandidata. I šta reći... Leskovac - mrtav grad! A PREOKRET - do mojega!

- Tomislav Mašković je samo jedan jedini primer u masi istih koji su na identičan način dospeli na tu listu kandidata za OO LDP Leskovac, koju su gradili gospođa Radmila Gerov, kao vrhovni komandant, zatim Dražen Ružić, propali političar, ispušena muštikla, persona non grata koja se čvrsto uhvatila za slamku LDP-a, nadajući se da će i on, s onim smešnim odelom i narandžastom kravatom, uspeti da se uvuče u lokalnu Skupštinu, onda imamo tu i Bojana Bojovića koji je, onako iz senke, vrebao svoju šansu, a kako sada stvari stoje, uspeo je u tome, i na kraju, a to nikako ne smemo da zaboravimo, u toj konspiraciji učestvovao je i Zoran Stoilković, propali rukometni trener, koji sam za sebe tvrdi da je u toj sferi jedan od najboljih na Balkanu (meni je to smešno, ali mi dođe i da zaplačem, onako tiho, nečujno, u skutu mog zaboravljenog i izmrcvarenog grada), persona s pregršt kompleksa, isfrustrirani sado-agresivac, koji je u više navrata vređao i ponižavao mlade LDP-a Leskovac. (Citiraću jednu njegovu rečenicu izgovorenu iz njegovih poganih ustiju na jednom od sastanaka: „Dajte da pozovemo ove iz organizacije mladih, ove mlade lepe devojčice da nam privuku birače. One su mlade, lepe, zgodne, malo ovo-ono, znate...“ itd. Da ste tom prilikom videli njegovu ubalavljenu i pohotnu fizionomiju, shvatili biste me u potpunosti o čemu vam govorim.) Na jednom sastanku, na kome je bio prisutan i Dražen Ružić, otvoreno je vređao, pretio, čak i fizički nasrnuo na jednog člana mladih za Preokret – Leskovac, nanevši mu pritom lakše telesne povrede. Taj nemili događaj, koji je, uzgred, uspešno zataškan, dogodio se 09.09.2011.god. oko 18:45h u prostorijama LDP-a, samo par minuta pre početka sastanka. U kancelariji za sastanke, sem Dražena Ružića, bila je prisutna i sredovečna gospođa/ica s kratkom crnom kosom  po imenu Alisa (nisam uspeo da joj doznam prezime, ali sam dobio informaciju da je nastavnica u nekoj lokalnoj školi, ili tako nešto. Nebitno na kraju krajeva.)

- Elem, napadnuti mladić pozvao je policiju koja je stigla 30-ak minuta kasnije (ali je ipak stigla i hvala joj na besprekornoj efikasnosti) uzela lične podatke napadnutom mladiću kao i njegovu izjavu, međutim, mladić nije imao svedoke da potvrde neuravnoteženi i sumanuti postupak tadašnjeg predsednika IO LDP Leskovac Zorana Stoilkovića, koji, naravno, pripadnicima policije ništa nije priznao iako su policajci ugledali veoma vidljive tragove povreda na mladićevom telu i licu. No, svedoka nije bilo, Alisa se pravila naivna, kao da je u zemlji čuda, a gospodin v.d. menadžer je na pitanje policajca šta se zapravo desilo, počeo da priča o Novaku Đokoviću, kao da je šenuo pameću. Policajac je još jedared postavio isto pitanje „šta se desilo“, a vajni menadžer je nastavljao sa svojom demencijom i pričao o tome kako je taj mladić, žrtva u ovom slučaju, pušio cigarete u prostoriji gde se oduvek pušilo i gde je pušenje dozvoljeno, ali je „nepoznata osoba“, koja je davala nebulozne izjave pripadnicima leskovačke policije, skinula taj znak, zaboravivši da nalepi onaj drugi ’zabranjeno pušenje’, i potpuno nesvestan posledica, nastavio je da baljezga unapred smišljeni dogovor s ostatkom ekipice da je tu zabranjeno pušenje i da je taj mladić prekršio zakon, neshvatajući da time pre svega ugrožava sam kredibilitet LDP-a, ne samo u Leskovcu, već i na nivou cele Srbije, jer je po njegovoj priči ispalo da članovi LDP-a ne poštuju zakone Srbije, a kaznu bi, za to učinjeno delo, snosio LDP, koja je u tom trenutku iznosila negde oko 500.000 dinara. Na kraju krajeva svih krajeva pripadnik policije je uvideo da ima posla sa personom izgubljenom u sopstvenoj šizofreniji, i na ivici svog strpljenja još jednom ga je lepo, jasno i glasno zamolio da kaže da li su se pretnje i fizički napad od strane Zorana Stoilkovića desile ili nisu u toj prostoriji u kojoj su svi ispitani učesnici bili prisutni i videli celokupni događaj, gospodin izgubljeni se pribrao, setio dogovora i rekao: „Ne, to se nije desilo. To je laž.“

- Policija nije imala nikakvih dokaza od izjave svedoka, te se konspiracija politikanata uspešno završila. Sve što su pripadnici interventne jedinice mogli da učine, bilo je to da opomenu Zorana Stoilkovića da se ne približava mladiću, da ga ne vređa i da mu ne preti, a kamoli fizički napada. Lako uočljive lakše telesne povreda mladića odletele su u zaborav, jer podnošenje privatne krivične prijave nije pilo vodu zato što je tužilaštvo i sudstvo u Leskovcu maksimalno korumpirano, a parničenje traje više decenija, a to previše košta pa je mladić digao ruke od toga. I tako je to ostalo na tome.

- Na sledećem sastanku, koji je iniciran povodom tog nemilog događaja, došli su predstavnici iz Beograda, Maja, Uroš i Branko, koji su godinu dana proveli u Leskovcu, dolazili dva-tri puta nedeljno, učestvovali u svakoj akciji koju su uglavnom organizovali mladi LDP-a Leskovac, i pokušavali na sve moguće načine da premoste sve probleme i da konačno reše status Leskovca, ali u svemu tome oni nisu uspeli zbog ekipe Dražen-Zoran, koji su maksimalno opstruirali i sabotirali svaki njihov pokušaj, a u toku tog sastanka Zoran Stoilković je u jednom momentu krenuo da se i fizički obračuna s Brankom, ali se na veliku sreću to nije dogodilo; valjda zato što je bilo i previše svedoka koji bi ovoga puta i te kako progovorili ISTINU. Na kraju se sve završilo u fazonu: zaboravimo nemile događaje i krenimo dalje. (Zoran Stoilković nije snosio nikakve posledice za sva zlodela koja je počinio: vređanje, ponižavanje, šikaniranje, pretnje, fizički napad. Još uvek je u LDP-u i još uvek igra ključnu ulogu. Dakle, nije bio sankcionisan nit primereno kažnjen za to što je učinio, naprotiv, postao je još usiljeniji, razjareniji, bahatiji, licemerniji i nastavio je da radi ono što je radio i do sada, a to je devastiranje LDP-a u Leskovcu. Bravo za PREOKRET!) Međutim, Dražen Ružić i Zoran Stiolković to nisu želeli. Oni su nastavili da sabotiraju rad mladih LDP-a Leskovac na sve moguće načine, oterali preko nekih svojih veza veoma dobru ekipu iz Beograda: Maja-Uroš-Branko, nastavili su sa svojim neradom i prikupljanjem njima bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, komšija), praveći tako neprobojni bedem oko sebe i svoju sekciju unutar LDP-a, prekršivši gotovo sve tačke statuta Liberalno Demokratske Partije. Oni su učinili sve kako bi raskomadali i uništili jedva skrpljeni LDP u Leskovcu, koji je na jedvite jade kiseonik uzimao na cevčicu sa filterom pri vrhu koji su samoinicijativno postavila gorepomenuta gospoda. Uništili su forum žena, koji je tek počeo da se formira i to najogavnijim lažima, ono kao: ma to je bila samo trenutna energija koja je vrlo brzo splasnula, one nisu imale cilj da stvore forum žena, već da se ufuraju na položaje (što je totalitarna neistina) i tako su ih i oterali. Ali se nisu na tome zaustavili. Nastavili su da ignorišu, sabotiraju i šikaniraju mlade LDP-a. Mnogi od njih su i napustili partiju upravo zbog Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića. A zatim su preko svojih veza doveli Radmilu Gerov i neke svoje ljude iz Leskovca i okoline, napravili svoju ekipu i nastavili po starom. Oformili su inicijativni odbor, nazvali ga OO, a zatim i lažni GO i krenuli sa svojim mahinacijama uz svesrdnu podršku Radmile Gerov, koja evidentno uopšte nije upućena u rad LDP-a Leskovac. Svi su odjednom zaboravili na mlade koji su radili sve ono što nadri odbor nije: štandovi, akcije, plakatiranje, reviziju članstva itd. Zaboravili su čak i da isplate teh. sekretare koji su predano obavljali sve nametnute im zadatke, a mnogi od njih nisu ni bili u njihovoj nadležnosti. Dražen Ružić i Zoran Stoilković nisu snosili ama baš nikakvu odgovornost, sve propuste svalili su na teh. sekretare i organizaciju mladih LDP-a. I to je, naravno, prošlo nekažnjeno. Uostalom, kao i sav uredni nerad koji su ta dvojica mahinatora i laktaroša učinila u LDP-u. Na primer, od kada je Ružić postao v.d. menadžera LDP Leskovac, pečat partije je nestao. Gospodin Ružić ga je nosao sa sobom u svom džepu kao da je partijski pečat njegovo privatno vlasništvo, a šta je sve mogao da učini s tim pečatom, da ga zloupotrebi na bilo koji način, ne smem ni da pomislim. Sem toga, u prostorijama LDP-a ponašao se kao da je to njegova privatna birtija, a on je njen gazda. Vikao je, urlao, lupao šakom o sto, čak je i psovao. Kućno vaspitanje, nema šta. Kultura na najvišem nivou, nema šta. Diplomirani polotikolog – nema šta. Baš pravi liberal, baš pravi PREOKRET, totalni PREOKRET; samo ne znam u kom smeru... Još gore od njega se ponašao i Zoran Stoilković, kao da je Staljinov brat blizanac. Bez pitanja je prisvojio ključeve od prostorija LDP-a, vršljao tamo kad god i šta god je hteo, a pri tom je sve vreme govorio kako ključevi nisu kod njega i da on nema veze s tim. Pitam se samo kako su prostorije LDP-a bile otključane pre dolaska teh. sekretara onog dana kada je dobio batine, a jedino je, kako tvrdi Zoran Stoilković, teh. sekretar imao ključeve od kancelarije. Da li da prejudiciram ili je sve jasno? Hmmm...

- Zaista mi je najiskrenije žao što će zbog tih secikesa i gulanfera ispaštati oni dobri i pošteni ljudi u LDP-u Leskovac kojih ima sasvim dovoljno, ali su to ljudi čiste savesti i neukaljanog obraza te nisu u stanju da se suprotstave ljigama koji su zaposeli sve one glavne, važne i bitne funkcije u partiji i nemaju nameru da odatle odu, makar ih metlom jurili; ukorenili su se uz pomoć Nebojše Ranđelovića, a sada i Radmile Gerov, i od LDP-a, PREOKRET-a i ISTINE, napravili neki remiks, radikalno-naprednjačko-socijalističku sekciju unutar jedine političke opcije s vizijom koja sija svuda, samo ne u Leskovcu. Nažalost.

- PS. 2 – Nastaviće se...                                                  ISTINA ILI NIŠTA!

- „The only thing necessary for the triumph of evil is for good men to do nothing!“

                                                                                          - Edmund Burke -

- Hiljadu i jedno pitanje čiji se odgovori uspešno zataškavaju. Jedno od najvažnijih je upravo taj PREOKRET koji u Leskovcu, verovali ili ne, još uvek ne postoji. Pitanje je: gde je, bre, taj PREOKRET? Gde se zaturio i ko to uspešno zataškava? U javnosti se sve u superlativu prezentuje, a iza kulisa stara pesma: nepotizam, lukrativizam, laktaroši, secikese, oportunisti, propali i isfrustrirani nadri političari i političari u pokušaju, da ne kažem politikanti, premda je to najadekvatnija reč koja taj košmar na javi jedino može da opiše.

- Elem, u pripremi je bila ’ŠETNJA ZA ZORANA’ koja se svake godine održava 12-og marta, (ove godine održana je 10-og marta), baš toga dana kada je ubijen dr. Zoran Đinđić, možda jedini čovek u Srbiji koji je imao viziju kako najbrže i najefikasnije rešiti probleme u Srbiji i ubrzanim koracima ući u EU. (Da ne dužim, jer svi znamo šta se dogodilo i zašto.)

- Priprema za ’Šetnju’ u Leskovcu je organizovana zbrda zdola, knjiga je spala na tri slova te je organizaciju uglavnom sprovodila određena grupa ljudi, a to su bili mladi za PREOKRET – Leskovac i teh. sekretar LDP-a u Leskovcu. Ostali su, kao i obično, prodavali zjala, sređivali se za fotografisanje, češljali osmeh za kamere, spletkarili, laktali se za odborničku listu, koja je napravljena po sistemu: ovo je moj čovek. Ili, najjednostavnije rečeno, nisu radili ništa.

- Celokupna akcija izgledala je smešno, jer je samo jedna osoba morala da odradi sav posao kako bi iz Leskovca na ’Šetnju’ u Beogradu krenulo što više ljudi, tačnije, svi oni poštovaoci dr. Zorana Đinđića. Međutim, iza zavese, onako u tajnosti, desili su se razni obrti, zaokreti, mahinacije i one podmukle ujdurme koje, osim haosa, nisu stvorili ništa.

- Donedavni v.d. menadžer Dražen Ružić, poznati spletkaroš i licemer, koji je, uzgred, dipl. politikolog, mada bi mu više pristajala titula dipl. demagog, jer osim što prodaje maglu ništa drugo i ne radi, ima strasnu podršku potpredsednika LDP-a Nebojše Ranđelovića Necera, koji je inače i narodni poslanik. (Sva dosadašnja kadrovska rešenja uvaženog nam narodnog poslanika i potpredsenika LDP-a Nebojše Ranđelovića, pokazala su se kao suicidalna i destruktivna po leskovači ogranak LDP-a, koji se svim snagama trudi da nešto stvori u ovom zaboravljenom gradu, ali mu to nikako neuspeva upravo zbog gorepomenutog gospodina i njegovih bliskih saradnika. Sve ljude koje je gdin Ranđelović svojim vezama postavljao na funcije počev od Milorada Pejčića, Bojana Kražića, Bobana Popovića, itd. itd. pa sve do Dražena Ružića, LDP u Leskovcu, osipao se, raspadao i sve više tonuo u bezdan.) Da skratim. Bez ikakve najave, nit kakvog sastanka, na kome su trebali da se pozovu svi aktivni članovi LDP-a Leskovac, kao što rekoh iza zavese, doneta je odluka da se na funkciju menadžera inicijalnog nadri odbora, pošto OO LDP Leskovac još uvek ne postoji (zbog nesposobnosti onih koji su ga do sada vodili) postavljen je Bojan Bojović. Ko ga je, kako i zašto postavio na tu funkciju - sam bog zna. Verovatno na inicijativu Radmile Gerov, koja je poslata da od haosa, koji vlada u LDP-u Leskovac, napravi još veći haos; ujedinjena sa šund ekipom postavljenom oko nje. I tako je gospodin Bojan Bojović postao menadžer kvazi odbora, verovatno onako plebiscitarno, kao što je to bio slučaj i sa Draženom Ružićem koga je na mesto v.d. menadžera postavila ekipica od 6 ljudi, a LDP u Leskovcu je tada imao više od 350 članova; danas ih sasvim sigurno ima više.

- Naime, trebalo je organizovati autobuse kako bi se svi članovi, aktivisti i simpatizeri LDP-a u Leskovcu, koji su želeli da odu na ’Šetnju za Zorana’, smestili i da, udobno i bezbedno, stignu do prestonice. Međutim, to nikoga nije zaista interesovalo. Tehnički sekretar LDP-a u Leskovcu na sve moguće načine pokušala je da organizaciju sprovede u delo onako kako se to profesionalno i radi, no nadri menadžer i ostala ekipica šatro LDP-ovaca za to nije marila, te je sav balast spao na teh. sekretara koja je propišala majčino mleko kako bi koliko-toliko sve to izgledalo približno organizovano i normalno, ali, nit je bilo organizovano, niti normalno. Mesto dva-tri autobusa, jer su „veliki“ LDP-ovci obećavali da će skupiti dovoljno ljudi za taj događaj, pojavio se samo jedan jedini autobus. Zašto? Pitajte vajnog menadžera Bojana Bojovića i njegovu ekipicu sačinjenu od ljudića čije je načelo nepotizam i lukrativizam.

- Na kraju svih krajeva autobus ISTINA-PREOKRET krenuo je put prestonice. I sve bi bilo super, ako izostavimo „autobus“ koji nema ni jedan najobičniji WC, a klima se uključuje tek kad „gospodi“ LDP-ovaca i vozaču to zatreba; ostali članovi, aktivisti i simpatizeri nisu bitni, kao ni mladi za PREOKRET, a naročito ISTINU, koji su, uzgred, jedini radili dok su svi ostali spavali. Ne, oni nisu bitni, a i zašto bi bili kad je najvažnije na funkcije ugurati svoje ljude i svima na sav glas trubiti kako LDP u Leskovcu konačno funkcioniše. Ovo funkcioniše moglo bi biti i „funkcioniše“ ili još adekvatnije NE-FUNKCIONIŠE!

- Dakle, nekako je taj „autobus“ krenuo i nekako stigao nadomak Beograda. Međutim, 70-ak km pred prestonicom „autobus“ se zaustavio i objavljena je petominutna pauza. Taman su ljudi napustili autobus, pripalili cigarete, otvorili flašicu vode, kako bi se malkice osvežili, kvazi menadžer i njegov kompanjon Zoran Stoilković (o kome ću pisati nadugačko i naširoko u narednim člancima) naredili su pokret. Ponavaljam NA-RE-DI-LI. Oni koji su bili na metar od busa na brzaka su se ukrcali, a oni koji su otišli da izvrše malu nuždu, morali su, tako na pola posla, da utrče u vajni autobus. Dva najaktivnija člana mladih za Preokret nisu uspeli da stignu do busa, koji je već krenuo, a vajni vozač tog sokoćala doviknuo im je, ponavljam DOVIKNUO, da će se zaustaviti na sledećem stajalištu i sačekati ih. Sledeće stajalište nalazilo se nekih 300 metara od mesta sa koga je autobus krenuo, međutim, na tom stajalištu nije bilo autobusa. Tog autobusa nije bilo ni na jednom stajalištu, a bilo ih je 4-5, do prestonice. (Autobusi ISTINE I PREOKRETA iz raznoraznih gradova, prolazili su hladnokrvno kraj mladih leskovčana i nije im padalo na pamet da stanu i pokupe ih, što bi učinio svaki čovek koji u sebi ima makar mrvicu ljudskosti. Jedini koji je stao i pokupio mladiće, bio je jedan stariji čovek s automobilom koji ih je bezbedno doveo skoro do mesta na kome je okupljanje za ’Šetnju’ uveliko počelo, a čovek čak nije ni pošao tamo gde i mladići; išao je svojim putem). Ostaviti mlade ljude u sredini ničega na 70-tak km od BG-a, mlade ljude koji su pošli u ’Šetnju za Zorana’ sa bedževima ISTINA, je u najmanju ruku zverski zločin. Mogu ga slobodno tako nazvati upravo zbog toga što se LDP, Preokret, ISTINA bore za mladost Srbije, bar tako oni kažu, međutim, ovaj čin dokazuje nešto sasvim suprotno, a to je da se i LDP-u, i PREOKRET-u i toj njihovoj ISTINI realno u praksi mladi uopšte ne tiču, bar što se tiče Leskovca. Ponavljam opet: Leskovca! Jer se u BG-u i Nišu i te kako bore za mlade. Jedino leskovački LDP-PREOKRET ne brine za mlade, već samo za likove koji su po nepotističkom i ližisahanskom linijom uvršteni u red važnih i pravih LDP-ovaca. Pa mi recite sad šta je ISTINA??? I kakav je to PREOKRET??? Ova pitanja su konkretno vezana za Leskovac.

- Zaista bih voleo da ovaj tekst, nekim čudom, dopre do predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, pre svega zato što bi ovakva stvar njega i te kako trebala da se tiče. Jer određeni ljudići u Leskovcu jednostavno ne žele da rade za PREOKRET i ne znaju šta je ISTINA, a naposletku i da gospodin Čedomir Jovanović već jednom reši ovo rasulo od leskovačkog ogranka LDP-a. Jer ako se ovaj kataklizmatični haos ne reši u najskorije vreme, počeću, premda sam to dugo odlagao nadajući se da će stvari doći na svoje mesto, da iznesem sav onaj prljav veš koji sam trpeo jedan duži vremenski period, pa nek svi građani Srbije, a naročito Leskovca, saznaju šta je prava ISTINA i na koji način se određeni pojedinci „bore“ za nju. A biće tu svega i svačega. Bogami!

                                                                                           ISTINA ILI NIŠTA!

- U kraljevstvu Kukusrpsku

Kralj sirotinje Borisaga

Obećao svom narodu

Da će dati juhakaka.

- Samo neka budu verni

Nek vojuju u svom demokrahu

Neka ćute i nek žmure

I nek plaćaju juhakaku.

- Poslušni su Kukusrpci

Plaćali su juhakaku

Ćutali su, žmurili su

Vojevali u svom demokrahu.

- A prolećem svakog goda

Popne se na breg Borisaga

Pa poviče gromoglasno:

Dobićete juhakaka!

- U kralja su jake prsi

Vaterpolo on treniro

Vremenom se isfoliro

U politiku se infiltriro.

- U kralja su jake prsi

Grlat li je Borisaga

Kad poviče, brda se ore

Juhakaka, haha, haha!

- Svi se grotom smejat stanu

Sve se trese brat do brata

A od smeha, teška smeha

Za trbuh se i kralj hvata.

- Zajebo nas Borisaga

Udruži se s pendrek Dačom

Pa se s brda glasno smeju

Kukusrpskom juhakakom.

- A šta im je tako smešno?

Il je smešan Borisaga?

Il su smešni Kukusrpci?

Ili možda juhakaka?

- Sve troje je dosta smešno

Ponajviše Borisaga

Kad ozbiljno, milostivo

Progovori: Juhakaka!

- Smešan je i pendrek Dača

Pred kamerom s hrpom gafa

Čas zapreti, čas se smeši

Kukusrpskoj juhakaki.

- Srećni su ti Kukusrpci

Srećan li je Borisaga

Kad ih tako razveseli

Prazna rečca: Juhakaka!

- „Naš vjek će proći, otvoriće se arhivi, i sve što je bilo skriveno od nas, sve što u povjesti od laži živi, pokazaće svjetu i slavu i užas!“

- Hej, Darvine! Izgleda da u tvojoj teoriji ima neke istine...

- Ja ću štrajkovati glađu i to niko ne može da mi zabrani.

- Ne slušaj majko šta ti pričaju za mene, ne slušaj majko ni moje drugove ni žene, ne veruj majko nijednoj priči novoj, jer ja sam sretan, ja sam sretan, jer hrane me na cevčici ovoj! (Ššššš... ne vidi se na fotki, da mi ne bi zamerio gladni narod)

- Nemoj kume, molim te. Pusti štrajk, nek narod štrajkuje, a što se nas tiče ja imam ideju! Evo kako ćemo...

- Ma ko jebe gladni narod! Daćemo im naše osmehe, jer oni više vrede od hleba nasušnog. Smej se kume, mandati su naši!

- "... Pričaj nam o tajnim vojskama zla, o Cimone... Njihova se imena ne smiju izgovoriti glasno da ne oskvrnu usne smrtnika, jer su došle iz bezbožne tame i napale nebo, no bijahu istjerane gnjevom anđela..."

- Nemojte da me klevećete, mater vam pokvarenu! Ja nikada nisam jebao moj gladni narod! Nikada!

- Dobro, jesam ih lagao i potkradao, al šta sad. Zar to nismo radili svi mi? Ako budete glasali za mene na sledećim izborima, i vi ćete nositi odelo od soma maraka. Pardon, evradi, odnosno dolara... mislim dinara... Uh... šta sam ono hteo... uh... da kažem... uuuu...

- Šta to učini kume, budalo jedna neopevana. Kako ću sad narodu na oči? Koju sad šatru da im složim? Paušali, dnevnice, plate... Jaoj majko mila, rastu mi uši! Neću valjda da završim u zatvoru. Ja jesam krao, al nisam krao kao ovi ostali. Ja sam krao, al u skladu s propisi. Dal će ovo da proguta narod, majke im ga... E kume, kume... šta učini, jadan ne bio...

- Ma ne brini kume, mi smo radikalni naprednjaci. Znaš onu staru: „Vlada uvek isto svira, narod uvek isto bira, ovde nikad neće biti mira, u novčaniku pola marke, mislim dinara sija... recesija, recesija...“

- I shvatite već jednom, ja nikada nisam bio radikal! Ali nikada! I nemam nikakve veze sa zemunskim klanom i Ratkom Mladićem! I kakav kurac Vojislav Šešelj! Nemam ja ništa s tim... Nit ja, niti Tomislav Nikolić! Shvatite!!!

- Aham...

                                        - Nataviće se... ;)

- Prvo ćemo da ih napržimo verom i patriotizmom, a onda idemo: Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.

- Dal beše Virovitica, majku mu...

- Ma samo ti piši. Cela planeta srpska vala!

- Niko ne sme da vas bije! Niko!

- Ustani Srbijo! S verom u Boga idemo svi u rat! Mi smo jači no celi jebeni NATO pakt!

- U boj, u boj, krenite junaci svi! Kren'te i ne žal'te život svoj! Jer koji će vam moj!

- Jel vidite kad moji ljudi kvenu kako se sve tvese. Svušajte dobvo šta vam govovim! Čim meni pvdne na pamet da vam jebem majku, ja ću sve moje ljude da pošaljem u vat. I Njujovk ima da vam sjebemo! Mi Svbi smo uvek u svugde Svbi, i kad nas kavate nas dupe svbi, al mi to junački podnosimo. Svbija do Bvisela!

- Doktor Vojislav Šešelj je jasno rekao da svi mi pravi Srbi idemo u rat da izginemo do poslednjeg pravog Srbina i tačka!

- TAKO JEEEEEEE!!!!

- I mi smo radikrali, parče nam zuba fali, al za rat smo stasali!

- Patriote pred izbore 100put su nas izdale, slale nas u ratove za svoj lični interes, dok "ikone" su pevale...

- ... majke su naricale...

- A mladost je u krvi završila...

- ZAR VAS ISTORIJA NAŠA NIJE BAŠ NIŠTA NAUČILA???

- Otvori oči Srbijo!

- ... da se stradanje ne bi ponovilo...

- Drznula se banda da uputi apel građanima Srbije da malo prištede električnu energiju kako ne bi došlo do restrikcija. Iz EPS-a su rekli da neće imati dovoljnu količinu električne energije ukoliko građani Srbije ne budu bili racionalniji u svojoj potrošnji. Rekli su da mesto dve sijalice koristimo jednu, da mesto dve ringle koristimo jednu, da bojler uključujemo samo kad je jeftina struja, da se kupamo što manje kako bi uštedeli tu preskupu struju koja nam šatro fali. Dragi moji lopovi iz EPS-a, čini mi se da se mi nismo bunili kada ste našu struju izvozili u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ko zna gde sve ne, a za uzvrat dobijali ko zna šta sve. Celoga života građani Srbije štede, celi svoj vek sirotinja plaća danak kako bi buržuji uživali u svojoj zulum predstavi, a na kraju ta ista sirotinja mora da štedi i da se ždere i nervira zbog vaših ujdurmi. Vaš drski bezobrazluk udario je u plafon našeg praga tolerancije. Malo je reći STERAM VAM GA MAJCI, jer i vi odlično znate da struje ima sasvim dovoljno za sve građane Srbije, ali isto tako znate da novaca nema dovoljno za vaše prepune džepove, pa ste se veoma suptilno setili kako da nas zaplašite da bi novce olako strpali u vaše prenatrpane slamarice. Međutim, niste samo vi krivi za vaše maloumlje, kriva je i naša draga retardirana Vlada i naši dragi kriminalci političari. S tim u vezi, ova pljuvačina prevashodno će biti upućena njima; vas ću ostaviti za neku drugu priliku.

- Draga naša retardirana Vlado,

Mesto naše jedne sijalice, mesto naše jedne ringle i ostalih trica i kučina kojima nas plašite, vaš apel za uštedu električne energije trebali ste da uputite vašim sponzorima Beku, Koletu, Miškoviću, Cepteru, Mitroviću i ostalima. Znate vi odlično koji su vaši kompanjoni. Trebali ste Mitroviću da kažete da, bar dok traje ova zima koja ubija nesretnike širom naše zemlje, obustavi svoje idiotske programe kao što su: grand parada, zvezde granda, sve za ljubav, menjam ženu, trenutak istine, 48 sati svadba i ostale govnoseračke emisije koje nikom dobro nisu donele. Da li ste uopšte svesni, vi neodahije, kolika količina električne energije ode u vetar tokom snimanja tih morbidnih kvazi emisija, šou programa, il kako ih već nazivaju nadri urednici? Koliko jedna moja sijalica i jedna moja ringla potroši kilovata struje, a koliko milijardu sijalica i stotine klima uređaja u samo jednoj emisiji koju vodi onaj govnojedač Saša Popović koji sere u mikrofon čitava dva sata? Verujem da znate odgovor, jer niste vi baš toliko mutavi i glupi koliko mi verujemo da jeste. Da li je teniski meč u hali Čair, između Srbije i Švedske, morao da se održi baš danas kada snežna lavina ubija ljude širom naše zemlje? Zar nije mogla da se odgodi za neki drugi dan kada se ovaj užas malo primiri? Koliko je tu potrošeno električne energije, draga moja retardirana Vlado? Zašto kompanije, čiji su vlasnici poznati lopovi, rade punom parom iako svi znamo da iste uopšte nisu od vitalnog značaja? Zašto Heppy televizija nastavlja sa svojim debilnim rijaliti šou programom i troši na angro ugroženu nam električnu energiju? Zašto niste apelovali na vlasnika te nadri televizije da do daljnjeg prekine emitovanje tog bordel uriniranja, kako bi se uštedela struja koja nam je, kako vi tvrdite, na izdisaju? Kako je moguće da RTS, kao državna televizija sa nacionalnom frekvencijom, snima emisiju ’Ja imam talenat’ i pri tom enormno srče ugrožene nam kilovate? Da li to znači da gospodin Tijanić može da troši našu struju kad god se njemu ćefne, a mi ne smemo ni da se okupamo? Ako je stanje u zemlji vanredno, ako smo pod alarmom i ako je situacija stani-pani, zašto se onda preko prste udara samo određena grupacija građana, da ne kažem sirotinja? Zar se vanredno stanje ne odnosi na sve građane Srbije, pa i na vaše sponzore, pa i na vas? Ako je stanje u državi vanredno, onda se ono odnosi na sve njene građane, a ne samo na one koji vise na birou rada i na one koji kuluče za bednu platicu. Ili je ovo samo još jedna simulacija u nizu simulacija vaše reklamne kampanje. Previše, previše teatralno dragi naši političari. A evo i jedan apel za vas: SKINITE ODELA I KRAVATE POLITIČARI, ZASUCITE RUKAVE I IZAĐITE DA POMOGNETE OVOM NAPAĆENOM I SMRZNUTOM NARODU! Ali ne tako što ćete se slikati i snimati za medije, već lopatu u šake i čistite sneg!

- A sada reč-dve i za predsednika Srbije:

Gospodine Predsedniče,

Molim Vas da, kao državnik broj 1, izdate naređenje svim strukturama i svim funkcijama da agresivno krenu u akciju spašavanja snegom i ledom okovanog naroda Srbije, da sve organizacije u službi države, pre svega uniformisana lica, a zatim i civilno stanovništvo, započnu saniranje haosa koji nas je orobio, i da, pre no što dođe do još tragičnijih posledica, u korenu saseku sve moguće predviđene situacije. Imajte na umu da će nakon otapanja snega doći do poplava i da država Srbija, verujem da to već znate, nema odbrambeni sistem, odvodne kanale, nit specijalizovane službe za takvu vrstu nedaće. Ovo nije šala, Gospodine Predsedniče, jer mene boli jauk mrtvih ljudi koji su postali žrtve ove katastrofe koja nas je zadesila. Žrtava ovog ledenog stradanja ima mnogo više no što se to prezentuje preko medija. Ja to znam, a znate i Vi. Učinite nešto dok ne bude prekasno, molim Vas. Učinite to pre svega kao čovek, a naposletku i kao predsednik jedne male, siromašne i nesretne države, jer ta država, Gospodine Predsedniče, je Srbija, naša Srbija. I ma kakva da je, mi je volimo, jer to je naša zemlja. Ne zaboravite da Srbiju čini narod, a taj narod umire... nestaje... Spasite taj narod da ne bi došlo do nove seobe... poslednje seobe... seobe večnog nestanka...

PS. – Hvala pripadnicima Vojske Srbije, Crvenom krstu i ostalim dobrim ljudima, koji se u ovoj kataklizmi, i danju i noću, bore za svaki ugroženi život. Heroji su na terenu, a pičke u bunkerima.

- Nisu meni potrebne vaše otrcane laži

Ono što ste krali više se ne važi

Junajted regioni – nova četa prevare

Promenite politiku vaše rashod namere

Plese, don’t get me wrong, dragi mister Dinkić

Ja samo želim biti slobodan u zemlji svojih bližnjih.

- Ja ne verujem više u bolji standard građana

To je dalek pojam naših izgubljenih nadanja

Kapija Evrope daleko je od nas

Ova zemlja moli za jednu reč: spas!

Please, don’t get me wrong, dragi mister Đelić

Al status pridruživanja apsurd je ko pedigri.

- Ne treba mi Jova da viri iza žice

Ni narukvica Ceca da peva kičer trice

Niti želim prase da mi stomak bude pun

Pa da me stigne metak onaj zvani dum-dum

Please, don’t get me wrong, dragi mister Palma

Meni treba samo mir, a ne nonsens karma.

- Nisam tolko nepismen da slušam lice bića

Što gazilo je ljude sirotinjskog jugića

Onaj šamar novinaru nije prvi ispad

Sećam se Dafine i afere „Kipar“

Please, don’t get me wrong, dragi mister Mrkonjić

Al sa vama Srbija liči mi na kurtončić.

- Zar vam nije dosta onih crnih devedesetih

Onaj pendrek preko kičme još uvek ne zaboravih

Vaše izvinjenje meni ništa ne znači

Sećanje na mrtve meni dušu mrači

Please, don’t get me wrong, dragi mister Dačić

Kale-boy smanji ton, došlo vreme da se skrasiš.

- Radikalna buđ već nas godinama tamani

Postali smo svesni da ste samo šablon-pagani

Onaj prst preteći simbol je za drske

Rodoljublje nije skrivanje u trske

Please, don’t get me wrong, dragi mister Šešelj

Al previše je tup onaj nacistički češelj.

- Otpadak radikala postao je napredan

Ali ruho isto je, čin je nakaradan

Džaba kostim, džaba šminke, viđeno je sve

Ono što nam pričate stvarno smešno je

Please, don’t get me wrong, dragi mister Nikolić

Dobro smo naučili vašu dogmu: fuga-dil.

- Lažna demokratija an pasan, zar ne?

I očekivani preokret kad izgubiste funkcije

Floskula sa postera, Kosovo u ustima

A sve što ste nam darovali beše potop-klima

Please, don’t get me wrong, dragi mister Koštunica

Jer svi mi dobro znamo da ste samo ulizica.

- Samo jedna misao, alkohol u krvi

U privatnom orgijanju Guča domet prvi

Besmislena svaka reč, tu se razum gubi

Incidenti fizički plus lobanja bez ćudi

Please, don’t get me wrong, dragi mister Ilić

Neću vaše prevare, ja samo bih da živim.

- Ne treba mi audi, nit zatamljena stakla

Osam dugih godina Srbija se nije makla

Džaba svi ti prijemi, obećanja lažna

Diar Prezidente loša vam kampanja

Please, don’t get me wrong, dragi mister Tadić

Narod je još uvek geto, još uvek smo gladni.

- Nemojte da trujete nesretne udovice

Ni suzama da krasite bez očeva dece

Vaša nekultura je dostigla vrhunac

Srpstvo nije orden što skovao je zločinac

Please, don’t get me wrong, dragi mister Dodik

Nama treba ljubav, a ne mračan hodnik.

- Njegova svetost upao u oblik demencije

Pravoslavlje umire u buri devastacije

Manćar deli ordenje kako kome zapadne

Bez ičije saglasnosti grehove da zametne

Please, don’t get me wrong, dragi mister Irinej

Patrijarh je vođa naroda, a ne sluga politike.

- Svetitelju Savo srpski, gde si da nas zaštitiš?

Urgiraj kod Boga da nam grehe oprosti

Ovo više nije život, već njegova parodija

Ako nam ne pomogneš nestaće nam Srbija

Please, don’t get me wrong, Sveti oče Savo

Ovo je vapaj mladosti koju ubija čovek-đavo.

Скупљамо пепео свог тела

Тражимо у њему своје сузе

Оне згрчене што су молиле за милост.

Окружени бедемом нисмо имали куд

Црни зид нас спречио

Да пробијемо до слободе пут.

Очи су утонуле кад смо видели смрт

Крик је нестао кад смо се навикли на њу.

Срце је куцајући вапило да умре

Црева су се свезала, кожа је нестала

Остале су само кости које су болеле.

Нисмо видли небо од дима

Наших спаљених рођака

Нисмо видли дан, прекрила га тама

Саткана од наших изгубљених душа.

Скупљамо наше мртве кости

Тражимо у њима своја имена

Она заборављена, она без спомена.

Наш гроб је ветар

Који је расуо наш пепео

Наш гроб је небески свод

Тамо је остао наших уздаха део

Наш гроб је заборав тескобан

Тамо смо смештени сви, безимени ми...

                „У спомен Ромима и Синтима, жртвама фашистичких и нацистичких

                конц-логора, чији холокауст још увек није признат...“

- Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“ крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране. Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12 јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије, јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо, ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и болесније од малоумности.

- „У чије име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте! Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)

- Чујем да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...

- Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив - нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава, доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси. Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...

- Уважени нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице, упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена, образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА! Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног „битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци, иначе... БЛАМ! БЛАМ!

- И на крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето проклетство...“ (Мрзовољно око)

- Poklani u bitkama, pobijeni u ratovima, spaljeni u verama, smoždeni pogrešnim ideologijama, zatupljeni mentalnom robijom, osakaćeni viševekovnim stradanjima... našli smo se potpuno zbunjeni pred jednom jedinom reči koja nas još uvek masovno uništava - nacionalizam. Apsurdno je raspravljati o značenju te reči danas, jer se njena srž, njena izvorna esencija izgubila još pre samog njenog nastanka. (Kakva kontradikcija!) Mnogi mudraci su razgranali tu reč svojim raznoraznim definicijama i udarili temelje svojih novih pokreta zarad moći i bogatstva, odnosno vlasti, a sve to na uštrb zbunjenog naroda koji više ne zna ni kome pripada. Tvrde ti mudraci da je nacionalizam (a pri tom izbegavaju da ga tako nazovu) pripadanje jednom narodu, da je to rodoljublje, da je to društveno, političko i kulturno delovanje sa nacionalnog stanovišta i da se ispoljava u raznoraznim oblicima. I onda krenu da ih navode i pri tom su veoma ozbiljni sa svojim definicijama, a na kraju, kad stave tačku, ne zna se koja je od koje smešnija ili pogubnija. Debele knjige tvrde da je nacionalizam zapravo francuska reč (nationalisme) koja je nastala od latinske reči nasci (roditi se), odnosno natio, iliti nacija, što znači: narod. Roditi se u nekom mestu ne znači i pripadati tom mestu, roditi se u nekoj zemlji, odnosno narodu, ne znači i pripadati toj zemlji, odnosno narodu, kako tvrdi sistem, to jest mudraci koji ga podržavaju, jer to bi automatski značilo oduzimanje slobode ljudske svesti i ograničavanje shvatanja i kretanja ljudskih bića. Ako sam se rodio u Srbiji, odrastao u Nemačkoj, faks završio u Francuskoj, 10 godina radio u Sjedinjenim Državama, 7 godina živeo u Japanu, 5 godina proveo na severu Afrike i na kraju umro u nekoj ruskoj tundri, ko sam onda ja? Stanovnik planete zemlje ili Srbin? Nemac? Francuz? Amer? Japanac? Egipćanin? Tunižanin? Rus? Ko sam ja? Mudraci bi mi verovatno našli definiciju i na nadgrobnoj ploči napisali ko sam bio, ali kakva vajda meni od toga, i da li bi njihovo definisanje mene bilo istinito za neke buduće generacije? Po meni se odgovor već nazire i ušasno je jednostavan: naravno da ne. Meni to ne bi bilo ni od kakve koristi a buduće generacije živele bi u zajebanoj zabludi. Srećom, ili ne, ja nisam nešto mnogo putovao po svetu. Ako ćemo iskreno, nisam putovao uopšte. Rodio sam se u Srbiji (valjda), živim u Srbiji (valjda), a kako danas stvari stoje, ja ću i umreti u Srbiji (valjda), i to bez prozora u Svet. Dakle, oko moje nadgrobne ploče neće se mnogo mučiti, staviće samo ime i prezime, s godinom rođenja i smrti, i to je to; sem ako se ne nađe neki kreativac da mi složi neki epitaf u stihu; premda meni to neće nešto mnogo koristiti kad budem bio zaheftan u kovčegu 2 metara ispod zemlje (ili 1 metar, zbog oskudacije, ili zato što se grobaru jebe da kopa 2 metra kad ni za onaj 1 nije dovoljno plaćen.)

- Elem, kopanje po arhivama, odnosno istorijskim stranicama je udubljivanje u nebuloze svedoka svoga vremena. Međutim, ljudi to veoma često rade, i pri tom uništavaju kako sebe, tako i sve oko sebe svojim zarivanjem u beznađe, to jest korenu bez kraja i početka. Ako bih ja danas krenuo da kopam po svom porodičnom stablu, po svojim imenjacima i prezimenjacima, verovatno bih se zagubio negde na raskrsnici Kosova i Metohije, Raške i obalama Južne Morave. Ako bih se pak nekim čudom tu snašao i otišao dalje, odnosno dublje u svojoj tragačini za poreklom moga naroda, verovatno bih se sapleo na Karpatima ili bih umro negde na obalama Urala, i to kao budala, zato što bih umro glup u sopstvenom neznanju ko sam i odakle sam. Opšte je poznata stvar da smo se kroz vekove mešali svi sa svakim i potpuno je nepotrebno kurčiti se bilo kojom nacionalnom pripadnošću. Iz drugog aspekta, recimo istorijskog, to bi bilo nekulturno, nepristojno, jer šta bi na to rekli naši preci? Šta bi rekli prvi srpski arhonti, kneževi Višeslav, Radoslav, Vlastimir, Prosigoj koji su šesto dvaes i neke karali Ilirke i Tračanke? Šta bi reko Stefan Nemanja koji je svog srednjeg sina oženio vizantijskom princezom Evdokijom, ili Stefan Prvovenčani koji je oženio venecijansku princezu Anu Dandolo, ili njegov najstariji sin Radoslav koji je oženio ćerku epirskog vladara Jovana prvog, ili njegov mlađi sin Vladislav koji je oženio bugarsku princezu, ili Uroš prvi koji je svog sina oženio ugarskom princezom Katalinom, ili Stefan Dečanski koji se oženio Vizantinkom Marijom Paleolog, ili Stefan Dušan „Silni“ koji se oženio Jelenom, sestrom bugarskog kralja, ili kneginja Milica koja je svoju ćerku Oliveru dala sultanu Bajazitu? A? A kurati Srbi koji su na kvarno, onako prc-prc na brzaka, jebali Mađarice, Rumunke, Bugarke, Turkinje, Grkinje, Albanke itd. itd. I obratno, kada su ostali karali naše Srpkinje. Silom ili ne, karali su ih, silom ili ne, one su rađale decu, i šta ćemo sad? Da svi skupa kažemo: jebeš ga! Beše to odavno, i ko će to sad sve popamtiti? Okej, može i tako, al šta ćemo onda s novijom istorijom? Onom gde smo se od 45. do 90. karali međusobno, u bratstvu i jedinstvu, svako sa svakim? Hoćemo li onda svi zajedno reći: a jebeš ga! Tada smo svi bili Jugosloveni. Hoćemo li? Okej, hoćemo. Al kako onda možemo danas da tvrdimo da smo mi Srbi, da smo mi Hrvati, da smo mi Bosanci, Hercegovci, Šiptari, da smo mi Crnogorci, da smo mi Makedonci, da smo mi Cigani, iliti Romi, Sinti...? Namerno kažem „mi“, jer se tu vraćamo na zvaničnu definiciju nacionalizma, a debele knjige kažu da ta reč znači: 1. društveno politički  i kulturni pokret građanske klase koja ima za cilj buđenje nacionalne svesti, oslobođenje, ujedinjenje i stvaranje nacionalne države; 2. ideološki i politički izraz zatvaranja, samodovoljnosti i kulta sopstvene nacije kojeg karakteriše šovonistički odnos i podcenjivanje prava i vrednosti drugih nacija i nacionalnosti. Ovo prvo bili smo mi kao Jugosloveni, ovo drugo smo mi kao Srbi, kao Hrvati, kao Bosanci, Crnogorci i ostali. (Svi znamo koji smo to „mi“ ostali, da se ne ponavljamo.) I eto, goreli smo u pogrešnim pravcima, ginuli za pogrešne ideje, vodili su nas pogrešni ljudi. I šta ćemo sad? Da kažemo bilo pa prošlo? Jebi ga, dešava se? I ko smo onda mi? Kao mi smo Srbi, a oni su Hrvati i među nama nema više ničeg zajedničkog? Jel tako? Yo, nacionalisti? E pa, ne može tako braćo i sestre Srbi i Srpkinje, Slovenci i Slovenke, Hrvati i Hrvatice, Bosanci i Bosanke, Hercegovci i Hercegovke, Crnogorci i Crnogorke, Makedonci i Makedonke, Cigani i Ciganke, Romi i Romkinje, Albanci i Albanke, Turci i Turkinje, Grci i Grkinje, Bugari i Bugarke, Rumuni i Rumunke, Mađari i Mađarice, Nemci i Nemice, Austrijanci i Austrijanke, Jugosloveni i Jugoslovenke, Evropljani i Evropljanke... Zaista mi je žao, ali svi smo mi iz istog kurca napravljeni, i svi smo mi iz iste pičke ispali. I molim vas! Ovo nikako nije nekultura, ili nepristojno izražavanje, stvari jednostavno moramo nazvati pravim imenom, jer ako ih kojim slučajem nazovemo drugačije, onda ćemo samo sebe slagati. A to je već i nekulturno, i nepristojno, a i stvara nam veliki problem, višedecenijski. Jer upravo nas ta laž, da pripadamo ovom ili onom narodu, to jest ovoj ili onoj naciji sasvim detaljno istrebljuje. Ako ne znamo ili ne želimo da znamo šta se dešavalo pre 1.000 godina, onda okej, ali šta se dešavalo devedesetih, i šta se dešava danas odlično znamo svi mi i svi vi; hteli to sebi da priznamo ili ne. U svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i na čitavom Balkanu (a i šire), imamo raznorazne nacionalističke pokrete, organizacije, koji se pretvaraju gotovo u nacističke. (O terorističkim organizacijama i kriminalno političkim sekcijama da i ne govorim.) Sve te grupacije za cilj imaju samo jedno: UNIŠTAVANJE! Istrebljuju prvo jedni druge, pa se zatim istrebljuju međusobno, a ko preživi pokolj dobija ono što mu je i bila namera: vlast, odnosno novac, moć. I nikako ne ispaštaju oni koji su sve to pokrenuli (oni zametnu svoje tragove i uživaju u bogatstvu i svojoj kreaciji zla, odnosno u zadovoljavanju svojih zverski bolesnih nagona. Ako kojim slučajem i budu uhvaćeni, ili ubijeni, premda se to retko dešava ili suviše kasno, svejedno je i njima i nama, jer točak stradanja su već pokrenuli, a posle toga ostaje samo samouništenje onih koji su ostali u tom ludilu.), najviše ispaštaju oni koji su pokupljeni usput, a to je narod, onaj gluplji deo naroda, koji čini veliku većinu, što se deli na nacije, i zarad tih bolesnih ideja ponosno gine. Sami sebi, dakle, kopamo grobove, i sami sebe sahranjujemo. I to veoma uspešno. I sve dok u svojoj glavi ne budemo raščistili da su ljudi - ljudi, bez obzira kojoj naciji pripadaju, nacionalizam će biti - masovna destrukcija. (Odnosno masovna samodestrukcija.)

- Jednom je, u jednom od svojih mnogobrojnih velikih dela, veliki Vuk Drašković rekao: „Saznanje je bol i neizlječiva zaraza. Povuče čovjeka sreća što je riješio neku malu tajnu, jurtiše još dalje, još dublje, ne umije da se zaustavi. Ne shvati da se iz svakog nađenog odgovora prospe po stotinu novih pitanja i da se znatiželjnik zapetljava sve bespomoćnije u hodnicima lavirinata iz koga nema izlaza.“ Kaže dalje, veliki Vuk, za čoveka koji pošto-poto želi da sazna ko je i odakle je: „Uzalud se, kao krtica u zemlju, zakopao u arhive i stare datume, uzalud traći svoje slobodne sate i živ se gura među umrle.“

- Meni je u đačkoj knjižici pisalo da živim u SR Jugoslaviji, a rođen sam u SFR Jugoslaviji, i da učim srpsko-hrvatski jezik. U srednjoj sam živeo malo u SR Jugoslaviji a malo u Srbiji i Crnoj Gori i učio sam srpski jezik. Danas živim u Srbiji, tako piše u mojoj ličnoj karti, a srpski jezik postoji samo na papiru, negde se zaturio a mi se međusobno sporazumevamo kako znamo i umemo (akcentovano, slengovano, skraćenicama, rukama, nogama...). Ja, dakle, ne znam ko sam i odakle sam, premda najnoviji izvod iz matične knjige rođenih tvrdi da sam ja Srbin iz Srbije, iako sam rođen u Jugoslaviji. Isto tako, taj isti izvod, tvrdi da je moj otac Srbin iz Srbije iako je on rođen u Jugoslaviji, i to onoj tvrdo komunističkoj. Za mog dedu više ništa i ne tvrde zato što je on odavno mrtav, al ja znam da je on rođen u Kraljevini Jugoslaviji, moj pradeda je rođen na granici između Srbije i Kraljevine SHS, moj čukun-deda u Srbiji, a njegov ćale u bezimenoj zemlji za koju su neki tvrdili da je Srbija, a neki se prepucavali da je jebem li ga čija. I nadalje ide sve tako, ničija, odnosno svačija zemlja. Konkretno, zabole mene patka u kojoj sam zemlji rođen i u kojoj zemlji živim. Ja samo hoću da živim u miru i da imam leba da jedem. Al oćeš! Nit živim u miru, nit imam leba da jedem. I koji će mi moj ta nacionalna pripadnost? Verujem da većina vas tako živi te ću s toga preformulisati pitanje. I koji će nam moj onda ta nacija? Zašto ginemo zbog nacionalizma? Da bi se ime naše nacije našlo na nekoj stranici istorije? Koji će nam to kurac ako nas za 50 godina više ne bude, a za 150 nas se više niko i ne seća? Ne kažem ja da sad svi trebamo da pljunemo na svoju zemlju i svoju nacionalnu pripadnost, i da svi zajedno kažemo da smo svi mi samo privremeni stanovnici planete zemlje, premda to jeste realnost, ja samo želim da kažem da ako si Srbin, ili Hrvat, i želiš da pripadaš Srbiji, ili Hrvatskoj, slobodno pripadaj čoveče, niko ti to ne brani. Ali nemoj da vređaš, ponižavaš i ubijaš one koji ne pripadaju tvojoj, moram reći, izmišljenoj vrsti, naciji, čija god da je. Jer srpsku majku boli svoje mrtvo srpsko dete, i hrvatsku majku boli svoje mrtvo hrvatsko dete. I suze u Crnogorca podjednako peku kao i one u Bosanca. I pepeo spaljenih Jevreja je podjednako težak kao i pepeo spaljenih Srba, Roma... I na grobu svojih najmilijih svi osećamo istu tugu, isti je to lament, isti drhtaj...

- Jesam li ja Srbin? Jesam. Jesam li ja Srbin? Nisam. Jesam li ja Srbin? Ne znam. Ako i četvrti put sebi postavim isto pitanje, verovatno ću tada odgovoriti da sam... vanzemaljac. Jer koga briga ko si ako si čovek, i koga briga odakle si ako si dobar. Ogromna barijera deli dobrog od zlog, ali ta barijera nije nepremostiva ukoliko se odlučiš na koju ćeš stranu da prevagneš. Jer, svi mi na kraju završimo na istom mestu...

- I za kraj još jedna stvar! Čovek bez mašte ti je kao konj bez dlake. Čajna kobaja. Reciklaža bato!! I nemoj da misliš da se i ljudi ne recikliraju! Recikliraju se i te kako. Evo, na primer, mnogi sapuni nastali su iz ljudskog sališta. YO! Nacionalisti! Pazite dobro kojim sapunom perete ruke ili lice, jer nikad se ne zna! Možda baš taj sapun, koji sada držite u ruci, pripada nekoj drugoj naciji. Možda je baš taj sapun, moj Srbine, ispao iz hrvatskog sališta, ili obratno... he, he, he...