[ Društvo , Život , Politika , Zdravlje , Ljudi , Događaji ] 07 Januar, 2012 18:05
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

-         - Eto, i to smo dočekali. 13.-14.01.2012. godine, te čuvene 2012. godine, slavi se neka Pravoslavna nova godina, ili, kako je neki nazivaju, srpska nova godina, ne znam čemu to, al ajd, neka im bude, i baš za tu „ludu noć“ baš u centru Leskovca, kako tvrde kvazi mediji, održaće koncert, za tu novogodišnju pravoslavnu noć, neki orkestar za svadbe i sarane koji predvodi onaj Bregović zvani Brega Smrdljiva Čarapa. AAAAAAAAAAAAA....!!!! Ne znam dal da odmah izvršim samoubistvo il da završim članak pa da se onda roknem, koknem, il da s mosta skoknem. Razmisliću o tome... kasnije.

-         - Elem, ta tragedija od koncerta ne bi bila toliko strahotično kataklizmatična da taj šatro orkestar održava neki svoj koncert u nekoj sali, hali, šta već, tamo negde, i prodaje karte na ulazu na dan održavanja istog, jer svako ima pravo, ako ćemo pošteno i demokratski, da održava svoje koncerte, svirke, šta god, kad god, gde god i u koje god vreme hoće, i da se ljubitelji te vrste muzike, ako je to uopšte i muzika, okupljaju tamo gde se to održava, i uživaju u tome, ako se uz to uživati uopšte može. Međutim, ta tragedija je samo još jedna u nizu tragi haotičnih dešavanja u poslednjih dvadeset, neki tvrde čak i više, godina. Ne zato što će se ta buka, koju će silom prilika trpeti stanari u centru grada, pa i šire, održavati baš tu, i ne zato što će se održati baš te večeri, premda su obe opcije pod velikim znakom pitanja, već što će za sav taj haos platiti lično građani, kako Leskovca tako i okoline, iz svojih promaja džepova, a to ih se bogami i te kako tiče. Niko građane Leskovca nije pitao koga žele da slušaju te večeri, ako baš žele da slave tu pravoslavnu novu godinu, već je neko to odlučio u njihovo ime. Kako i na koji način ja zaista nisam pametan da odgovorim na to pitanje. Ono što ne samo zabrinjava, već i previše iritira, je čin gradonačelnika Leskovca koji se, štaviše, hvali tim gnusnim potezom kako je on ponosan što će u našem gradu svirkati ti bolesnici za svadbe i sarane. I, a to je ono što najviše boli, taj isti, sada već gradorazornik, hvali se kako je za taj događaj iz prazne budžetske gradske kase izdvojeno 35.000 evra. Spekuliše se da je u pitanju mnogo veća suma od javno priznate i da dostiže kotu od oko 50.000 evra, ali to su verovatno oni „ljubomorni“ na našeg nam uvaženog gradorazornika proturili taj „trač“, te s toga to i nećemo uzimati za ozbiljno, premda bi se ja ozbiljno pozabavio tim pitanjem! Dakle, taj Kocić, koji je do koske isisao naš bedni, mrtvi i zaboravljeni grad, diči se i na sva zvona trubi kako je to veoma dobro za nas i kaže kako će 10.000 mladih ljudi u Leskovcu, mesto da troše pare, koje de fakto  nemaju, na druge provode, to jest drugačiju vrstu provoda za to veče, moći da uživaju uz taj orkestar za svadbe i sarane i to za samo 350 dinarosa koje će mesto njih samih dati grad. Što će reći da tih 350 dinara pripadaju nama, građanima, ali nam ih Kocić ne da, već nam silom nudi da za te pare trpimo užasnu buku 2 jebeno preduga sata a možda i koji minut kraće. Ja se iskreno nadam da će biti mnogo, mnogo kraće, ali to je neka druga tema. Sad se konkretno faćam za 350 dindži i 10.000 mladih, kao i za nesnosnu buku koju ćemo mi Leskovčani, hteli to ili ne, morati da trpimo tog 13-og, 14-og januara.

-         - Prvo pitanje koje se nameće je: od kud Leskovcu 10.000 mladih? I ko su ti mladi? Ne znam zvanične rezultate ovog minulog popisa, koji je, uzgred rečeno, urađen onako ošljarski, ofrlje i veoma, veoma površno, ali ono što sasvim sigurno znam je da u Leskovcu ne živi više od 80.000 ljudi, pa čak ni toliko. Broj je definitivno manji, ali neka bude i tih 80.000. E sad, od tih 80.000 stanovnika više od polovine njih ima preko 40 godina (ko ne veruje nek proveri), što znači da nam ostaje negde oko 30.000 ljudi. Od tih 30.000, njih 5,6.000 ima od 35 do 40 godina (ako se i oni ubrajaju među mlade onda okej, ali ako ne, onda imamo problem) što će reći da moramo cifru smanjiti i kao rezultat dobiti ostatak od 24,25.000 ljudi. Neka bude 25.000. Od tog broja moramo da umanjimo decu do barem 13 godina, ako ne i do 15, jer to nisu mladi nego deca , a njihov broj je negde oko 6,7.000 (računajući jaslice, zabavišta i osnovne škole. Ko ne zna nek se informiše.), što automatski znači da se broj mladih smanjio na 18,19.000. Neka bude 19.000. Tu se, dakle, ubrajaju deca od 15 do 18 godina i mladi od 18 do 35 godina. Što znači da moramo eliminisati i broj dece od 15 do 18 godina, budući da oni nisu mladi, jer su još uvek maloletni, odnosno deca. A njihov broj je negde oko 4.000. Znači 19.000 minus 4.000 jednako je 15.000. Prosta matematika. E sad imamo tu i neki zakon koji tvrdi da je starosna granica mladih od 18 do 29 godina (to kaže zakon, ne ja), a to znači da moramo oduzeti i one od 29 do 35 godina (jebi ga, zakon kaže da oni nisu mladi), a njih ima negde oko 5.000 koje umanjujemo od onih 15.000 i dobijamo tačno 10.000 mladih ljudi u gradu Leskovcu. Međutim, tu se sada javlja još jedan problem za koji gradonačelnik ili neće ili ne želi da zna, a to je jedan od najvećih problema s kojim se Leskovac suočava već 15 pa i više godina. Taj problem političari nazivaju: odliv mozgova. Opšte je poznato da u Leskovcu nema fakulteta, sem jednog olinjalog, nažalost, i da većina mladih koji nastavljaju školovanje idu u Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad (i ne vraćaju se više natrag). Ne zna se, tačnije ne želi se da se zna tačan broj studentarije koja se školuje van grada, ali pretpostavimo da ih ima makar 2.000, iako ih ima sasvim sigurno mnogo više, ali okej, neka bude i tih 2.000 mladih. Znači da nam ostaje 8.000 mladih. Od te cifre, hteli mi to ili ne, moramo oduzeti i one u inostranstvu odlivene mozgove, a njihov broj se tek ne zna. Nit javno, nit tajno. Zašto? Pitajte vladajuću koaliciju DS, SPS, G 17+ i ostale. Pošto, dakle, nemamo taj podatak, reći ćemo da je mladih u Leskovcu manje od 8.000. To je dakle podatak u koji spadaju mladi od 18 do 29 godina. Znači manje od 8.000 mladih, podatak koji je netačan, znači ima manje mladih, al ajd, neka bude tako. Odakle gospodinu Kociću 10.000 mladih ja zaista ne znam, ja zaista nisam pametan. Meni sve to liči na onaj Miloševićev cirkus gde se i mrtvi u žive računaju. I dođosmo do te tragedije. Ako i dalje mrtve, i one kojih nigde nema, koji ne postoje, računamo u žive, koliko smo se onda mi pomakli sa tačke Miloševićeve politike? Ni milimetar, jer u ovom „demokratskom“ Leskovcu gledamo apsolutno iste prizore koje smo već preživeli u onim devedesetim, koje se, izgleda mi, ponovo vraćaju. U stvari devedesete, što se Leskovca tiče, nikada nisu ni otišle; još uvek smo zarobljeni u njima. I šta reći sem: to je to.

-         - Druga stvar je onih 350 dindži. Ako uzmemo zvanično priznatu cifru od 35 soma evra, zanemarićemo one „glasine“ od 50 soma, premda ja ne bih, al ajde, nameće se pitanje od kud bednom Leskovcu, u kome na birou visi ne znam koliko hiljada ljudi, 35.000 evra iz gradske kase za taj maloumni izdatak. U našem gradu ljudi uglavnom rade za 10,12.000 dinara, a mladi su uglavnom nezapošljeni. Školstvo je nula, zdravstvo je nula, ostale institucije ako i postoje uglavnom ne rade ništa, te je i to jedna velika nula. Radi samo Opština, Elektrodistribucija, Pošta i još par struktura gde se ljudi zapošljavaju striktno preko veze, stranačke, partijske, prijateljske, svejedno, ili se posao plaća od 2 do 5 soma evra. Dakle, u Leskovcu vlada, što bi se reklo devastacija, u suštini. Nepotizam i kriminal su konstantno prisutni tako da o tome neću trošiti reči. Ako grad ništa ne privređuje, a rashodi su ogromni zato što se mnogo krade, odakle, bre, jebem mu sunce, 35.000 evra za nebuloze i sprdačine?? I ako su to naše pare, kao što uporno tvrdi gospodin Kocić, ko mu je onda dao to pravo da on naše pare troši na svoje hireve, da ne kažem proseravanja, premda bi to u ovom momentu bio sasvim adekvatan izraz, jer svi znamo da vlada ta kriza i nemaština, i to višegodišnja. ODAKLE, BRE? Jel to novogodišnja recesija, a? U sred recesije taj Kocić se prči s 35 soma evra koje rasipa bez ičije saglasnosti. Jebem te živote!!

-         - Na kraju svih krajeva, ja uopšte ne želim da slušam ta govna od nadri muzike, a pošto sam mlad i pozvan sam da prisustvujem tom mentalnom saranjivanju, ja zvanično želim da to odbijem i zvanično želim da zatražim od nadležnih institucija, koje se bave ovakvom vrstom lopovluka, da se onih 350 kinti lepo meni uplate na žiro-račun, sličan onom Dinkićevom kad nas je na brzaka isprcao za akcije, i da ja lepo podignem svojih 350 dinara i da ih utrošim na nešto pametno, recimo na toalet-papir koji mi je preko potreban. Radije ću tu pravoslavnu novu godinu da dočekam na WC šolji i da ugodno kenjam dok brišem bulju perfeksom, jer mi se od onih listića čmar totalno urniso, recesija, tranzicija, jebi ga, nego da me neko tamo saranjuje za mojih 350 dinara. Po zakonu ja na to imam prava i apsolutno želim da ta svoja zakonska prava iskoristim. Dakle, hoću svojih 350 dindži! „Ja hoću svoj deo! Nećete me prevariti!“ (što bi reko Bogdan Diklić u kultnom filmu Maratonci trče počasni krug).

-         - I poslednje, ali ne i najmanje važno, ko je slagao gospodina Kocića da je onaj smrdljivko Bregović naša najveća rok legenda? Ja jebeno stvarno jebeno ne mogu jebeno da verujem! Bregović rok legenda? HAHAHAHAHAHAHAHA.... Ako je on rok, onda sam ja Nelson Mendela, ako je on legenda, onda sam ja Bob Marli, i ja sam lično avangarda rege pravca. Jebem mu sirenje! Majmun krstio svoj bend Orkestar za svadbe i sarane a ovaj drugi majmun ga dovukao da tu sramotu onaj prvi majmun ispoljava u našem gradu, da nas za naših 35.000 evra svadbuje i saranjuje. Pa to nema nigde, bre! To ima samo u glavi gradorazornika Kocića. Ako je taj kobac sa traktora kao mlad svršavao uz Bijelo Dugme i tripovao da je to rok, onda je to njegov problem, i ako želi da ga reši neka nađe nekog psihijatra pa neka se s njim razračunava. Ja znam da Bijelo Dugme nit je bio, niti će ikada biti rok bend pa makar nas 13 puta apokalipsa uništavala. Zar je Đirđevdan rok? Zar je Ružica si bila rok? Šta je u Bijelom Dugmetu rok? Tifin glas? Milić Vukašinović za bubnjevima? Ako su bili čupavi, kosmati i drndali po električnim gitarama to ne znači i da su bili rok. Znam ja dobro da je sve otišlo u kurac i da danas svako može da jede svakakva govna, ali što je mnogo - mnogo je. Taj neandertalac koji je skinut s konopčeta ne može i ne sme tako da govori! To je verbalni metak za celu rok scenu od Vardara pa do Triglava! Ako je Bijelo Dugme rok bend, kako tvrdi Kocić, šta je onda rok? Šta je onda EKV, JU grupa, Atomsko sklonište, Riblja čorba, Partibrejkers, Prljavo Kazalište, Azra, Divlje jagode, Električni orgazam(bez poslednjeg albuma), Haustor, Generacija 5, Kerber, Negativ, Goblini (dobro oni su pank), Disciplina Kičme(dobro i oni su pank) i td. i td. Ima, bre, mnogo rok bendova, legendarnih, al gde da ih nabrajam sad a i čemu to? Poludeo sam, bre, skroz! Jedan najobičniji mufljuz, rošavi kobac, stavljen da bude gradonačelnik pa utripovao da on može da odlučuje šta je ovde rok a šta nije. I otkud mu pravo da on lično u novinama (Blic) tvrdi da je Bregović rok legenda? Šta je onda Mladenović? Šta je Štulić? A ostali? Zar treba da ih nabrajam? Bregović legenda, još pa rok legenda, e jebem ti onog ko je Bojti dao diplomu i ko ga postavi da bude gradonačelnik! Ovo je prevršilo svaku meru! Ovo je ta kap koja je prelila čašu! Hoću svojih 350 dindži! Hoću izbore! Ne želim da slušam nikakve svadbe i sarane! Ne želim da mi nepismeni balvani govore šta je rok i ko je rok legenda na Balkanu! I tačka, bre! Majke vam ga nenormalne i lopovske nabijem! Klevetnici! Jebo vas Bregović! A i njega jebo onaj kalašnjikov u dupe njegovo smrdljivo!

-         - Huh... Moram malo na vazduh. Da se smirim, inače ću da prsnem. A da! Odlučio sam da ne izvršim samoubistvo i to iz više razloga. Prvi, panduri će izvršiti uviđaj a zatim će češati kurac ko što uvek i rade, drugi, gradonačelnika će za sve to boleti patka, kao i njegovu bandu, treći, svojim samoubistvom pa čak i oproštajno pismo da napišem ništa promeniti neću, četvrti, možda i najbolniji, troškove sopstvene sahrane snosiću lično mrtav ja, i td. i td. Zato sam odlučio da odem i poserem se onako obilno, jer je to najbolje rešenje za mene a i zdravo je. A za onih 350 dindži, natezaćemo se do sudnjega dana jer mi je više puko kurac od sveg ovog mentalnog višegodišnjeg silovanja, a i neću više da ćutim i trpim, pička im ga materina političarsko lopovska! BRE!!! More biće 5. oktobar i to sad u sred proleća. Al ovoga puta ima da vam se najebemo milosne majčice. Indiskretno! Sisu li vam jebem lopovsku! Ili sam to već napisao...? Jebem li ga... Nije mi jasno samo ko će one ispod 18 i one preko 29, pošto oni nisu mladi a ovaj sarana koncert je samo za mlade (tako tvrdi gradonačelnik), da tera iz centra kad bude počelo to sranje od užasa. Hoće li to lično Bojta Kocić da kontroliše ili će komunalni panduri ili ko? Zaista mi nije jasno ko će i na koji način to regulisati, ali ono što znam je da je našem uvaženom gradorazorniku zaista preko potreban konzilijum neuropsihijatara, jer onakve izjave sa onakvim sadržajem ne bi dao ni najluđi ludak u Toponici. Ne znam... Neka je sa srećom onome ko ovaj „demokratski“ masakr preživi...

-         - PS. - I kako da ne psujem, a? Kako? Moram, jer to mi je jedini ventil. I vi da živite u Leskovcu i vi bi ste psovali, i te kako bi psovali, i uzduž i popreko. Sve po spisku. Jer ovo ovde nije život već mučenje i bičevanje, i to s leđa, onako na kvarno, onako krvnički... I šta bi ste vi radili da vam Bregović duva u trubu u centru grada i to bez pitanja, a? Ja bih mu lično dao svoj kurac pa nek duva u njega sve dok mi ne napumpa muda, al ne smem. Budaletina bi mi produvala falus a mene bi posle optužili za nemoral i pederluk. A i bezbednost mojega kurca je u pitanju. Ja bez njega ne želim da idem u pakao zato što  mi je potreban za karanje svih onih koji su uništili planetu zemlju, a njih je tamo previše. Eto...

[ Društvo , Život , Politika , Vesti , Ljudi , Događaji ] 04 Januar, 2012 18:47
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Kako Tanjug javlja, po još uvek nezvaničnim informacijama i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, rodio se Isus. Tačno u 11:59, dakle u minut do dvanaest (ono: krajnje je vreme), u Darvinovoj ulici, između kafane Maršala Tita 666 i kluba boljševika Vladimir Uljanov - Lenjin, dogodilo se golemo čudo, kako su rekli okupljeni građani. Jedan od očevidaca, koji je želeo da ostane anoniman, uzbuđenim i pomalo drhtavim glasom rekao je da je video jednu ženu u crnom koja mu je išla u susret, teturajući se, a zatim pala na kaldrmu pravo pred njegove noge. I gle! Raspamećena žena počela je da urla od bolova kada joj se stomak iznenada napumpao. Tada joj je, kako kaže očevidac, pritrčao jedan gospodin u sivkastom kaputu s veoma dugom belom bradom, raširio joj noge, i gle! Izvadio joj dete iz vagine. Tada se zbi čudo. Nebo se razvedri, otvori i sunčevi zraci prosuše se po tek rođenom čeljadetu. Videvši to, gospodin s belom bradom nije časio ni časa već je odmah potegao naliv pero u nameri da probode čeljade, koje već beše naglo počelo da raste. U tome su ga uspešno sprečili građani koji se behu tu okupili. Palo je i par šamara a onda se gospodin s naliv perom povukao pred hordom razjarenih građana i nestao u bulevaru Adolfa Hitlera. Očevidac tvrdi da odlično poznaje gospodina s belom bradom jer je, kako kaže, zajedno s njim studirao socijologiju 1838 godine. Nije mogao tačno da se seti imena, ali je za prezime jasno rekao: Marks. Tada je pogledao levo-desno i nestao u masi okupljenih građana.

- Izvor Beta potvrdio je nezvaničnu informaciju o Isusovom navodnom rođenju. Kako su saopštili dopisnici Bete, žena u crnom je zapravo Marija, mati Isusova, koja beše isprošena za Josifa. Marija je, dopisnicima Bete, sama otkrila svoj identitet, pošto se jedva sabrala i malčice pridigla s kaldrme nakon čudnog i iznenadnog zatrudnjivanja i porođaja. Kada je konačno došla sebi, brzo je zgrabila mališana, koji već beše poprimio izgled sedmogodišnjeg deteta, izvukla svoju belu levu dojku i štrcnula milkšejk svome sinu direkt u desno uvo. I gle! Od milkšejka izatka se snežno bela haljina koja odenu mališana. A kad videše to okupljeni građani, padoše ničice pred novoga mesiju, koji još uvek bješe dijete, ali koncetrat napredno. Onda Marija i Josif, koji ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjede mu ime Isus, uhvatiše se za ruke i nestaše u ulici svete Petke. A Isus, koji bivaše sve visočiji i stariji, tako da izgledaše ko da je 18 godina u nj, lagano poče da baga niz Darvinovu. Okupljeni građani, kojih beše 7 puta po 7 hiljada, pristupiše za njim i ljubiše mu stope u kojima ostaše ugravirani sunčevi zraci.

- Novinarka Blica, francuskinja srpskog porekla, Žan d’Ark iliti Jovanka Orleanka, objavila je kolumnu „Lopata“ u kojoj se nakon kratkog uvoda o Isusovom rođenju bazirala na događaj koji se zbio odmah nakon Isusovog odlazka iz Darvinove ulice. Iz Atiline kuće, koja se nalazi preko puta Krcunove pijace, izleteo je klot goli čičica i odmah seo na hladan beton, onako go i mokar, ne razmišljajući o tome da će se možda prehladiti, krenuo je da šara, najnovijom hemijskom olovkom, po onom betonu. U tom trenu, iz kafane Maršala Tita 666, istrčao je gospodin-drug u sivom odelu s crvenom kravatom i začešljanom sedom kosom odmah iznad visokog čela, i ugazio u crteže klot golog i mokrog čičice. Mrtav ladan čika-liberalni, podigao je glavu i rekao: „Ne kvari moje krugove!“ Surovi gospodin-drug ga je na to odmah ščepao za patku u nameri da mu je otme. „Daj tu patku, čobanine“ ljutito se srdio gospodin-drug dok je vukao istu i nastavljao da vređa čiku, koji se na patku uopšte nije obazirao, bio je skoncentrisan samo na to kako da zaštiti svoje crteže, rečima: „Imaš jajca, daj patku!“ Istog trenutka natprosečno inteligentna novinarka Blica odmah je skontala da je patkokradljivac Slobodan Milošević i to, kako je sama napisala u svojoj kolumni, čim je ugledala do zuba naoružane pandure koji su ni od kuda istrčali i krenuli da makljaju čikicu. Više od 200 pripadnika panduracije do smrti je tuklo golorukog civila dok se Milošević, s čikinom patkom u rukama, udaljavao sa mesta događaja. Hitna pomoć hitno je stigla na lice mesta nakon višečasovne prepirke između novinarke i službenika za telefonom. Ovaj joj je tražio broj telefona, ova nije htela da mu da, mislim broj, dok su panduri uspešno odrađivali čikicu. Nakon hospitalizacije unesrećenog beli mantili učinili su sve što je bilo u njihovoj moći, konstatovali su smrt. Posle izvršene obdukcije ustanovljen je i identitet žrtve i to po kutnjaku dole desno, on je jedini čitav ostao posle pandurskog poslića. Bio je to Arhimed rođen u Sirakuzi 287 godine pre nove ere. Policija je odmah izašla sa saopštenjem da intenzivno traga za NN počiniocima ovog zločina, kao i za patkokradicom čiji je detaljan opis dala poznata novinarka Blica, koja je samo dva sata nakon objavljivanja kolumne „Lopata“, pronađena mrtva u svom stanu. Policajci su izvršili uviđaj i utvrdili da je novinarka Blica samu sebe spalila na lomači.

- I tako Isus iđaše, a za njime stupaše njegovi učenici. Kada je Isus stigao do trga Vinstona Čerčila, ugleda njegovu bistu i gle! Pope se na njegovu glavu, izvuče mu kohibu iz usta i ona se pretvori u megafon. Tada Isus blaženim glasom poče da dobuje po megafonu. Među okupljenim građanima, kojih sada bijaše 7 puta po 70 hiljada, ugleda jednog ribara sa štapom za pecanje marke „karbon“ i reče mu: priđi. Ribar baci štap i priđe Isusu. Tada Isus upita ribara kako se zove a ovaj mu odgovori da se zove Ernesto Če Gevara. Isus pomilova Čea po kosi i reče: od danas se zoveš Petar. Zatim mu namignu na šta Če klimaše glavom kao da sve shvata. Od tada poče Isus učiti i govoriti: pokajte se, jer se bliži carstvo nebesko. Videvši svoga brata Čea, Fidel Kastro priđe i opali mu šamar uz reči: „Šta to radiš budalo“. Zbunjeni Ernesto, kome jošte zujaše u ušima, zbunjenim pogledom gledaše u Isusa, a Fidel ga gledaše ljutitim. Videvši dva brata ribara, od koga jedan bijaše zbunjeni a drugi bijaše ljutiti, Isus se tu malo nešto zbunio, kontao se i preračunavao po glavi, malo se nervirao jer mu nema Jovana da ga krsti a on se već previše rano upleo u deo pisma koji se trebao zbiti tek posle njegovog krštenja. Malo se kolebao a onda mu sinu ideja i izbaci kec iz rukava koji je trebao da kaže kasnije, ali sad mu se ukazala prilika a i gorelo mu je pod nogama jer su okupljeni građani počeli da se komešaju i negoduju. Isus se brže-bolje lati megafona i poče da besedi: ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini, a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom. Tu je još nešto malo trtljao a onda se obrati Čeu, koji se zove Petar, i Kastru kome nadenu ime Andrija, i reče im: hajdete za mnom i učiniću vas lovcima ljudskijem. A oni taj čas ostaviše štapove, mreže, udice, kedere... i za njim otidoše. A onda Isus vide druga dva brata, Jakova i Jovana, i pozva ih. A oni taj čas ostaviše žene i decu i za njim otidoše. I baš u taj čas pojavi se Jovan Krstitelj u metalik mečki s kajlom oko vrata. Iz auta izlažaše neka skaredna turbo folk muzika. Isus se prenerazi i reče mu da smesta ugasi tu buku i napusti vozilo, što Jovan i učini. A zatim se s buksnom u ustima uputi ka Isusu i reče mu: ti tebra treba mene da krstiš a ne ja tebe. Isus iznerviran pritrča Jovanu, maznu mu buksnu, smota je u džep i reče mu šapatom: ajd ne seri nego me krsti, jedva sam skupio ovu četvoricu a treba mi još par budala. A zatim se oglasi megafonom: ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Jovan ostavi ga. Zatim ga odvede do gradske česme Fridrih Niče i tu ga krsti. Isus zatim napusti česmu i ode da se zeza s đavolom 40 minuta i 40 sekundi. Posle žurke od 40 minuta i kusur sekundi, gde su Isus i đavo povarili Jovanovu buksnu, Isus ode na svoje putešestvije a đavo ostade s Jovanom da se dogovore oko neke zlatne čuke. Isus je zatim, onako navaren ko šipka, krenuo da čini razna čudesa po kraju, ono, slepcima vraćao vid, gluvima sluh, nemima govor, gubavima čistio rane i tako to. I odlazeći Isus odande vidje čovjeka gdje sjedi na carini i pije šljivovicu. Isus ga upita kako se zove a ovaj mu reče da se zove Žikica Jovanović - Španac. Isus ga lupi po glavi i reče mu da se od sad zove Mateja i da smesta pođe s njim što ovaj i učini. Isus se još malo zezao po kraju i prikupljao svoje apostole, nekog Filipa i Vartolomija, koji su se nekada zvali Gete i Mao Ce Tung, zatim Tomu, koji se zvao Sadam, onda Tadiju, koji se zvao Tuđman, pa Simon Kananit, koji se zvao Majkl Džekson, pa Juda Iskariotski, koji se zvao Ajzenhauer a u prošlom životu bio je Edip, i na kraju je Isus, u nedostatku inspiracije, dohvatio jednog mališu koji se zvao Bin Laden i nazvao ga Jakov. Osama se malo bunio što mu Isus nije dao neko drugo ime nego mu nadenuo isto koje nosi onaj drkoš Jakov, ali se, nakon dve-tri Isusove zuce, primirio i prihvatio da plagira ime, s tim što će se on zvati Jakov Alfejev, a onaj papučar Jakov Zevedejev. Isus je pod grasom bio u haj fazonu i reče okupljenima: okej. A zatim im naredi da malo ubrzaju jer se žešće smorio.

- Isusovi apostoli, kako bi ubrzali proces, odmah su se bacili na tragačinu za onim magarcem s kojim je Isus trebao da uđe u sveti grad. Međutim, apostoli su magarca tražili među životinjama, i kako nisu nikako mogli da ga pronadju (apsurdne budale, trebali su to magare da traže među ljudima, al ajd), Jakov Alfejev, koji se nekada zvao Bin Laden, predložio je da maznu neki crni audi sa zatamljnim staklima i da s njim Isus svečano uđe u sveti grad. I gle! Tu nastade jedna sveopšta prepirka. Juda Iskariotski, koji se nekada zvao Ajzenhauer, želeo je da auto bude kadilak, Filip, koji se nekada zvao Gete, želeo je da to bude mercedes, po mogućstvu benz, Mateja, koji se nekada zvao Žikica Jovanović - Španac, želeo je da to bude jugo, po mogućstvu 45, Tadija, koji se nekad zvao Tuđman, samo se na to šeretski nasmeja, ostali su se prepirali između krajslera i tojote. Pošto nikako nisu mogli da se slože oko marke vozila, Jakov Alfejev, koji se nekada zvao Bin Laden, nervirao se 60 sekundi a zatim je nalupao svima brdo šamara, maznuo crni audi i rekao: to je to. Ostali što ostaše našamarani to ćutke prihvatiše, i s crnim audijem uputiše se ka Isusu. Za sve to vreme Isus je lečio one kljaste i gubave i raspitivao se za ime zemlje kojom hoda, međutim, niko nije znao odgovor na njegovo pitanje. Jedni su govorili da je to Kraljevina SHS, drugi su govorili da je to Kraljevina Jugoslavija, treći da je SFRJ, četvrti da je to SRJ, peti da je SCG, i tako redom. Isus se žešće bio smorio, ona vutreština što je sukao s đavolom ga pustila, te je rešio da malo digne adrenalin. Upao je u Skupštinu i onako do koske besan, krenuo da je demolira, usput je prebio poslanike i jednog nepismenog ministra neznabožca koji se tu sasvim sličajno zateko, zatim im je istreso džepove, pokupio svu lovu i otišo u CZ da završi neki koks. Nije morao da ulazi unutra, još na vratima je završio šemu, nakoksao se i gle! Odjednom se ispred njega stvori neka do jaja super riba. Isus ju je odmah prepoznao, bila je to Marija Magdalena koja se nekad zvala Ćićolina. Isus nije gubio vreme, zadigo joj je suknju, gurnuo ga dva-tri puta i svršio, u njuma. Magdalena se nije bunila. Pomilovala ga je po kosi a zatim se izgubila u šumi kraj puta. (Ne znam zašto a i jebe mi se za razlog.) Isus je, s koksom u venama i pljugom u ustima, koju beše zapalio after snoške, krenuo da se razračuna s obližnjom grupom građana, koji su se međusobno klali jer nisu mogli da se dogovore za ime zemlje u kojoj žive. I gle! Tada se pred nakoksanim Isusom pojavi jedan mali drljavi desetogodišnjak i Isusu, koji sada imaše 25 godina, besno reče: Slušaj ti štrokavi bradonjo, ovo je Srbija, bre! Tada se Isus izbezumi, preblede, a zatim pade na kolena i reče: Oče, zašto... zašto... Tu ga je prekinula sirena marice koja se nenormalnom brzinom zabila u gotovo poklanu grupu građana. Odmah su izleteli iz marice i krenuli da pendreče sve na šta su nailazili, i jedva žive, i one skoro mrtve koji su se još uvek trzali, i onog malog drljavog desetogodišnjaka koji se opirao hapšenju. Tada ih Isus sve zamrznu (ko Sab Ziro from Mortal Kombat) ... sega-mega, duduk... sega-mega...)), priđe do jednog pandura, izvuče mu prangiju iz futrole, stavi je sebi na slepoočnicu i opali, više puta, za svaki slučaj. Tada pade mrtav na zemlju i, onako mrtav, reče: nemoj da je iko ikada više pomislio da me čačka da se rađam i vaskrsavam, majke vam ga nenormalne nabijem svima! Zatim tiho sklopi oči i zaspa. Tada stigoše i apostoli i kada videše svoga mrtvoga učitelja momentalno dobiše dijareju, od nervoze naravno. Nisu znali šta da čine. I opet nastade pometnja i opet drž-ne daj. Jedni su predlagali da Isusa zakucaju za krst baš kao što u pismu treba da se zbude, drugi su opet predlagali nešto drugo. Simon Kananit, koji se zvao Majkl Džekson, rekao je da moraju biti kreativni i da svoga učitelja nataknu na šiljak na Avalskom tornju, Filip, koji se zvao Gete, rekao je da on nema vremena da gilja do Avale i dao je predlog da mu lično on napiše odu, jednu podužu, i da ga onda smotaju u neku obližnju šahtu, jer to je umetnost, tvrdio je Filip-Gete. Tako su se apostoli raspravljali jedno 37 minuta, a onda ih iznenada prekinu sirena za vazdušnu opasnost, i gle! preko celog nebeskog svoda razvuče se video bim RTS-a i na njemu se pojavi gospodin-drug Slobodan Milošević. On se tada obrati okupljenim preživelim građanima i reče: manite se ljudi ćorava posla. Ja ću vam dati 1.000 dolara po glavi stanovnika, ne! Daću vam 10.000 dolara po glavi stanovnika, i slobodno možete da švercujete cigarete i benzin. U Šumadiji ćemo kopati zlato, u Vojvodini ćemo napraviti najveći ski centar na planeti, na Kosovu i Metohiji napravićemo najveće biotermalno jezero, osvojićemo i ujediniti sve naše srpske zemlje, a ako ko pokuša da nas zaustavi, uništićemo ga. Gonićemo neprijatelja do Rima, do Berlina, do Brisela, do Pariza, do Londona, ma gonićemo ga širom Sjedinjenih Američkih Država! Jer mi Srbi možda ne znamo da radimo, ali zato znamo da se bijemo! Volim i ja vas! Reče Slobo i pritisnu malo crveno dugmence u uglu video bim-a. I gle! tada nastade... mrak.

 

PS. - Za neupućene: Još uvek smo u njemu.

PS. 2 - Za priglupe: mislio sam na mrak.

PS. 3 - Ovaj članak pisao sam jebena 2h i zato: dont fak vit mi, inače će da vas sajber napravim za sajber nigde. (Neko remiksuje muziku, ja remiksujem... SVE!)

 

UMESTO BADNJAKA I BOŽIĆA MOGLI STE DA UREDITE ZDRAVSTVO!!!

Jebo vas Isus i juče i danas i sutra. Isto.

[ Generalna , Društvo , Život , Politika , Zdravlje , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 25 Decembar, 2011 04:10
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- I vidim sve te raširene zenice koje bulje u mene, i slušam sva ta gubava usta koja zbore: „Evo ga opet onaj perverzni rebel.“ Da, to je onaj koji stalno psuje, onaj koji stalno upotrebljava te nepristojne reči, neprimerene izraze za ovako primeren, kulturan i divan svet. On mora da je neki narkoman, on mora da je neki neznabožac, on je 100% izrod koga su se i rođeni roditelji odrekli i to preko novina! Ali nisam ja samo to. Imate nepotpune informacije. Ja sam i klošar, i drinker, i mamlaz, i izdajnik srpskog roda, ja sam i peder, i disident, i frakcija, i destrukcija, i reakcija, i kontrarevolucija, i blasfemista... i pišam uz vetar, i serem po ekskluzivnim mestima, i jebe mi se za politiku i političare, i jebe mi se za sve pa čak i za moj sopstveni život. Sve sam to ja i još mnogo toga sam, al jebeš mene. U celoj ovoj priči ja sam apsolutno nebitan. Ne znam ni šta ću ja ovde. Al kad sam već tu, i kad već mogu da serem koliko god poželim, hvala onima koji su mi to omogućili i odajem im respekt zato što nema cenzure, onda ću to i činiti. Zašto da ne. Pa da...

- Elem, pošto je Leskovac mrtav grad, to smo već konstatovali, pošto je Srbija otišla u kurac, i to krasan, to smo već apsolvirali, i nema izgeda da će iz njega izići narednih 250 godina MINIMUM, ja sam čvrsto rešio da budem apsolutno totalitarna kontradikcija, i zato nastavljam da serem, u svoj svojoj nenormalnosti, po onima za koje mi realno puca kurac iako znam da ništa promeniti neću. Ljudi ovde slabo pamte, slepci su slepci, crveni su crveni, glupi će ostati glupi, i tako redom... Ovo je čisti paradoks mene. Moja fikcija i ja u mom vakuumiranom ludilu.

- Poruka jedan: JEBITE SE PSIHIJATRI, JA SAM SAVRŠENO NENORMALAN!

- Poruka dva: JEBITE SE PANDURI! Zašto? Zato što ste UBICE I NARKO-DILERI!

- Poruka tri: JEBITE SE POLITIČARI, PIČKE PRODANE!

- Poruka četiri: SVE OVO GORE NAVEDENO NEMA VEZE S ONIM O ČEMU ĆU PISATI! Ili možda ima...

- Govnjiva netelevizija roze boje, s najsmrtonosnijim TVP virusom koji isisava sav razum i ubrizgava fanatično frenetične boleštine ultra destruktivnog razor-uma, na najodvratniji način reprezentuje maloumnu nekulturu sa sve većom političkom podrškom. Pošto oni tvrde da su najgledanija televizija, to su više puta eksplicitno propagirali javnosti svojim statističkim podacima, to automatski znači da smo mi najbolesnija zemlja sa najvećim brojem obolelih od raznih oblika neuropsihotičnih bolesti. Što će reći da ta rozen televizija odsečno ukazuje na činjenicu da su svi njeni verni i neverni gledaoci upravo ti bolesnici. Znači to nisam reko ja, već sama rozna televizija. Tako vam je to, mili moji. Vi se kunete u njih, a oni vam jebu kevu onako verbalno ali suptilno. Takav je život, ti karaš nekog dok neko kara tebe. Jebi ga.

- U tom sveopštem ništavilu u kom smo se pogubili, u svim tim besprizornim govnima u kojima se uporno davimo, ja 27 godina već, a za vas ne znam koliko dugo već, zarobljeni u tim dren-kandžama sistema, smotani u te sargije bezdana, mentalno silovani više puta od strane raznoraznih vladajućih koalicija, samogurnuti u samouništenje sopstvenog smaka, mrtvim dušama gledamo kako nam trunu naša raspala živa telesa. I dok neki naši „Srbi“ što zbore na „srBski“ aplaudiraju tom našem sunovratu koji hrli ka našem, sada već, sasvim izvesnom egzodusu, ja ću pokušati, iako unapred znam da neću uspeti, da umirućem, ali ponosno umirućem, kuratom „nebeskom narodu“ bar malčice pripomognem da tokom ovog mrtvila, koje neki „mudraci“ nazivaju život, prištede određena finansijska sredstva kako bi kasnije kad, po ovozemaljski, zvanično umru, imali da isfinansiraju svoju velelepnu sahranu sa svim, ali baš-baš svim onim usranim običajima, i kako bi u svom večnom konačištu, mesto nenormalnog i nepravoslavnog običnog groba s pristojnom nadgrobnom pločom i drvenom krstačom, izgradili svoje dvorce Loare. Pošto je nama Srbima, kad postanemo onako zvanično mrtvi i onako zvanično beli, prekopotreban najskuplji i najudobniji kovčeg sa svim onim češljićima, ogledalcima, maramicama, sobnim papučama, omiljenim kapicama i šeširčićima, kišobrančićima (da slučajno tamo mrtvi ne pokisnemo) i svim onim ostalim stvarčicama bez kojih mrtvi nikako nećemo moći, zatim oni pasulji, sarme, ćevapčići, pite, alkoholni i bezalkoholni napici svakog bogovetnog mrtvog preživljenog dana do prve godine, a posle toga „ređe“, ja sam došao na jednu FENNNNNNNOMENALNU ideju (pazite se plagijatori, licencirana je) da svima omogućim do jaja harem-provod. I ovima mrtvima i ovima živima. Mrtvacima, da bi se za života osećali dobro što će unapred znati da će se, kad oni budu otišli u večna lovišta, ovi živi osećati ultra-super, a ovim, još uvek živima, obezbedim taj najnadrealniji mega-transcedentni provod, koji će pamtiti čak i kad budu bili fosilni ostaci u narednom ledenom dobu. Dakle sve ekstra (što bi rekli seljoberi svojom ustaljenom frazom, a žemo i vrh) i biti će za sve pare. Jedina brava je u tome što će za života morati malko da se stisnu. Al šta sad, misim jebi ga, mora tako ako hoće ovako zato što zbog ovako mora biti tako; a u tome je ključ za onu bravu. Evo moje spektakularne ideje koju ću vam sada predočiti, slušajte, to jes čitajte „živi“! I molim vas da ovo dobro upamtite! Prvo i pre svega: priprema, drugo i zatim: pozor, i treće i najzad: sg!

- Svi vi jadnici koji nemate šta da karate, ili imate a ne umete, te zbog toga okrećete 041, balavite nad slušalicom i drkate ga dok se poznata traka „ah, ah... jebi me, jebi me“ okreće na ripit, i svi vi koji kupujete one pornjava novine pa se zaključavate u kenjaru i drkate nad onim fotkama, i svi vi koji kupujete porniće s opasno zajebanom seksačinom a kasnije svršavate u guzic-papir, ili, ne daj Savaote, na posteljinu, tepih i tako to, predlažem da se manete tih gluposti iliti stupidarija (šo bi reknali ovija obrazovani) i jednostavno uključite kanal vaše omiljene (vaše, vaše, moja sigurno nije) roza-nostra-koza televizije i bacite se na gledanje grand perverzijade i pornografijade. Uštedećete ogromne svote novca a gledaćete i slušati potpuno identično, ako ne i bolje odrađeno, ono isto što ste do juče radili, ali ste za to papreno plaćali novcima. Ovde nećete plaćati novcima, platićete samo glavom. Al šta je jedna jebeno najobičnija glava naspram onoliko nula na vašem konto-rashodu? Nišča. Pa prema tome, uključite mi ga na pink i drkajte si ga dok vam kroz tv ekran prolaze raznovrsne silikonske kuravetine što je pojebalo pola Srbije, i dobar deo bivše Juge, što bi se reklo: „Od Vardara pa do Triglava“. Tamo imate izuzetno širok asortiman pornićarskih pičetina, od onih maloletnih, ako ste pedofili, preko onih najpotkovanijih, pa sve do onih najraspadnutijih pizdurina, ako ste baš toliko zagoreli. Razne Stoje, Slavice, Tanje, Suzane, Mine, Brene, Mie, Goce, Severine, Nataše, Karleuše, te Cece Narukvice, Mire Pesnice, zatim tu imamo Vendi, Cakanu, Brunclikovu, Zouranu i ostala „velika“ imena vaše ekscentrično bolesne estrade-jebarnika, jer se tu ne zna ko, kome, kad, šta i kako. Jebeju se svi sa svakim. Maloumne orgije uz maloumni šund pride urbano šljašteće izdanje-kidanje. Da vas unapred upozorim: sve je to veštačko i pojebano, da ne kažem razdrndano, ali nema veze, vi ćete biti zaštičeni kurtončinom, ili, što bi rekli kulturni, prezervativom, koji će se sastojati od vazdušastog prostora koji će deliti vaš kurac od TVP virusa smeštenog u tv kutiji. Dakle, maksimalno ste, što se telesnog oboljevanja tiče, obezbeđeni. Ako ste pak toliko maloumni, što je ovde u Srbiji apsolutno legalizovano, onda možete i vašim polnim objektima, to jest vašim kurcima slobodno da udarate, po kom god delu tela budete poželeli, određeni subjekt koji se u datom momentu našao u toj plastičnoj kutiji.

- Dalje. Panduri (uh, što ovo obožavam!) dok ste obučeni u onu zločinačku odoru, s onim korumpiranim značkama, i vi ostali čauši iz raznovrsnih službi u ove ili one svrhe (znate vi odlično koji ste) dakle dok arbajtujete, prebijajući nevine civile dok sarađujete s dilerima ove ili one vrste, jer ste isfrustrirana gamad zato što vam komša razvaljuje pičku vaše drage žene koju vi zbog premalog pačeta ne možete zadovoljiti, te zbog toga jadna pandurska fufa mora tražiti razonodu na nekom drugom mestu, dok vi krvavo zarađujete krvave pare na krvavi način, obustavite potrošnju vašeg urođenog besnila i sednite uz TVP nedeljom u podne, popodne, i uz kreštavu Leu KiČ gledajte sav onaj inventar od pičaka, i obavezno drkajte pendrek, pošto kurac nemate, to nemojte zaboraviti naši dragi cajzle-cajci. Verujte mi da je to sve zarad opšteg dobra. Toga dana vi, pandurski imbecili, nećete prebijati nedužne građane (znači spasićemo nečiji život) plus ćete zadovoljiti vaš svinjski do pucanja narasli libido uz sve one flintare koje se svake nedelje u isto vreme na istom mestu pojavljuju kod one kičerke kreštaline iz ne znam kojih razloga. Valjda da džabe žderu i loču, pride fraj pokloni, dok se onako silikonizovane s porculanskim zubima smeju sopstvenom debilizmu. Pošto ste i vi debili, ma gde bili, što reče El Gutović, duboko verujem da ćete se uklopiti u taj cinizam. Pristaje vam, a i sve je za dž (ono gorivo iz mupa pretočite pa preprodajte pa trk do slamarice da ostavite za crne dane). To je to, jer, za vas je i to previše.

- Političari (iznabutam vam ga majci) pravo kod Sranje u Kravazin (šiz avejlbl nau, a i da nije nema veze jer se ona jebe sa svima i uvek) il kod gospođe KiČ na mufte čajne kobaje, kačkavalje, salamure, oridžinale vina (evriting iz ekspensiv dear (a „NAROD ŠTRAJKUJE GLAĐU JER NEMA ŠTA DA JEDE“ - BS)) i ostala ekspensiv jela i pića sa menia, Mitrović časti... U stvari, vi ste već postali permanentni inventar tamo, tako da... sve reči su suvišne.

- Adolescenti, delikventi i ostala retardirana dečurlijo, klikćite na ružičasto, jer tamo je sve fraj, čak i ispiranje mozga. Pošto ćete sigurno umreti, jer smrt je jedina izvesna stvar na ovom belom dunjaluku, ostavite malo svoje roditelje da predahnu, nemojte im otimati lovu za vaše debilne provode, ostanite uz roze cirkusijadu za mufte i prištedite kodža pare za, ne daj sveti Nikolo, gecrk kombinejšn. U gradu bi ste se vi slinavci ionako poklali s nekim, tako da... STEJ IN HOUM SVIT HOUM! A i vi, maloletne fuksice, punoletne dronfuljetine, razvedene polovnjače, drkajte pičku na one nakaze sa TVP-a. Imate razne emisije u kojima se pojavljuju, kako naši tako i svetski idioti, Nole, Duško, Boba, Velja, Đus, Boško, grnd zvezde i ostala grnd bagra, zatim razni Bekami, Abramoviči, Obame (steram mu ga mame), te Ronaldo, Timberlejk, onaj mali gnjecavi Biberko, i ostali kurci. Domaće ćete sigurno popušiti, a ovi strani ostaće vam strani, al nema veze. Važno da grndujemo i pinkujemo besplatno dok štedimo novce za saranu!

- Lopovi, odgledajte polučasovnu sodomiju sa TVP-a, uz one psihozlostavljačke reklame, garantujem da ćete zaboraviti zašto ste upali na tuđoj gajbi i vratićete se tamo odakle ste i došli, a zamalo orobljeni sačuvaće svoje imanje, takođe za saranu. (U ovaj fragment mogu i ubice da se svrstaju.) I svi srećni, i svi zadovoljni. UUURRRRAAAAAAA....!!! Živele pičke sa pinka!

- Previše je vas zatucanih, a ja nemam toliko vremena da vas nabrajam ponaosob, nit želim prste da lomim, tipkajući vaša ogavna imena i zanimanja. Imam pametnija posla. Recimo da češam jaja. Ali vi svi dobro znate ko ste, te s tim u vezi, primenite u praksi moja gore navedena uputstva i prištedite novce. Verujte mi na reč, to je zarad opšteg dobra.

- A sad ide ono najvažnije. AR JU REDI?

- Sve one monete što ste skupili za života, strpajte lepo u testament, pa kad lepo crknete, krepate, kako god, vaši advokati će sprovesti vaše poslednje reči u delo i izgradiće vam grobljanske dvorce. Tamo ćete vi spokojno trunuti u preskupom kovčegu sa svim onim džidžamidžama, dok će samo dva metra iznad vas, dakle na prvom spratu vaše Vila la kapela, uživati „živi“, odnosno svi oni koji su svratili tu da jedu i piju, da orgijaju, da skaredno slave uz orkestar za svadbe i sarane (a đe Bregu Smrdljivu Čarapu da izostavimo, to ne možemo nikako jer je i on neraskidiva komponenta roze nerazuma), a usput i da vas sarane. Dakle, dok vama pop drži opelo, to jest pevuši ona njegova psiho sranja, vaši rođaci, prijatelji, komšije, poznanici i ostali jebaće se na angro, uz piće i mezetluk na udobnim foteljama, trosedima, dvosedima, sofama i ostalim elitnim stvarima koje ćete natrpati u vašoj velelepnoj vili na vašem poslednjem konačištu. Eto.

- Inače, ova ultra super ideja, pala je na moj nenormalni um kada sam juče na Svetoilijskom groblju video gde se dvoje, pa ne mogu reći mladih jer imaju garant više od 35, prcaju na nekoj truloj klupici, na nečijem grobu po onoj hladnoći. Nema šta, seks je seks. Kad te pritera... jebeš mraz, a i onog dedu, a i muda što mrznu, jer kurcu i pički je toplo i njima je sve oke. A i mrtvima verovatno jer gledaju lajv seks. Ostao sam tamo dva minuta, jer je seks bio dobar, nisam voajer samo sam tražio inspiraciju, a zatim sam se vratio gajbi, utoplio svoja smrznuta muda (jebi ga, smrzla se iako ništa karao nisam, jer ja nisam grobljanski jebač, to je nekulturno) i pustio Atomsko sklonište, pesmu Rađaju se nova djeca. Slušao sam stihove te legendarne ekipice i nešto razmišljao. U međuvremenu naišla je i druga pesma, Oni što dolaze za nama, pa treća, Nek vam je sa srećom, i tu mi je sinula ideja! Ta predivna ideja da kad već umiremo i pri tom imamo sve one bolesne običaje koje vredno zalivamo i ne damo nikom da nam ih otme, jer, zaboga, sarmica i rakijica je u nas Srbe after sarane postalo nešto kao fetiš (ako smem tako da se odrazim), pa i one silne zadušnice i ostala proseravanja, te sam s toga, u tim okolnostima koji su me brutalno saleteli, odlučio da vam preporučim da moju ideju sprovedete u delo. Mislim da će svima biti zanimljivo, jer više nećemo slušati babe narikače koje plaču za svojim bivšim stogodišnjim jebačem, ili udovice s lažnim suzama koje lažno oplakuju nesretnika dok sretnik iza udovice čeka da se sve to njesra završi pa da je povali, onako hard-kor, u postelji njenog mrtvog supruga, koji je, uzgred, sretniku, odnosno sadašnjem jebaču, bio veoma dobar „prijatelj“.

- Nadam se da će me maloumnici poslušati, jer smak nam je sve bliži, te se ovo mora čim pre iskoristiti, jer posle apokalipse biti će kasno. U nas Srba pečate Jovan udarati neće. Pakao živimo a raj ne postoji, to je samo bajka za naivne. I zato NAVALI NARODE!

- PS. - Vočing tivi iz dendžres ting!

- PS. 2 - Vočing TVP iz veri, veri, kodža ded sirijusli dendžres ting! (Kakav mi engleski, a? Dovoljan 2, a? Nema veze, sporazumevaćemo se kostima...

- PS. 3 - Do viđenja i SREĆNA NOVA GODINA!!! Pas vas jebo u dupe! Vidimo se u čamcu kod Harona, seronje! I da, ponesite pljuge jer crvi ne daju ništa za džabe. Ko razume, shvatiće...

[ Generalna , Društvo , Život , Politika , Zdravlje , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 17 Decembar, 2011 17:15
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Манифест за све вас јадне мале празне говњаре, за све вас који ћете 31.-01. да ждерете, да лочете, да једете говна, да серете, да повраћате, да се мувате, да се јебете, да се пребијате, да се кољете, да се у катаклизми сопственог неразума лажно веселите, да проклињете особу којој ћете у поноћ пожелети све најбоље док у себи кудите исту и из свог себичног порива пожелети јој, наравно у себи, да што пре цркне. За све вас који ћете да се кинђурите, шминкате, одевате и опремате за ту фамозну ноћ, за све вас који мислите да је то ваш нови почетак, за све вас који мислите да је та ноћ посебна, да се разликује од осталих зато што је та ноћ, забога, велики догађај, јер се испраћа стара а дочекује нова година, за све вас који мислите да ћете у новој години бити нешто друго а да ће она стара година ваше болести однети у заборав, за све вас пинкофиле, грандофиле, паупер мозгове, за све вас којима је прекопотребна липосукција менталитета, за све вас умоболне, кофозне, ретардиране, ментално штрокаве, некултурне... за све вас неонацисте, квази патриоте, надри пацифисте, лицемере, лажне хуманитарце... за све вас... за све вас којима ће осмех титрати на поквареним уснама целог тог јебеног дана, целе те јебене ноћи, поноћи, јутра...

- Манифест ребела за све вас горе наведене и за све вас горе ненаведене:

- ХИВ/СИДА: Епидемија сиде у Србији је званично почела 1984. године, мада постоје и подаци о ранијим случајевима ове болести.  Инциденца је релативно ниска, али је према неким проценама укупан број заражених пет до десет пута већи од званичних података. Од 1985. године до краја 2009. регистровано је укупно 2.440 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.489 (61%) оболело од сиде, а 1.042 умрло. Међу источноевропским државама, у Србији и Румунији је забележен највећи раст новозаражених од почетка 90-их година 20. века. Према извештају института „Др Милан Јовановић Батут“ до краја 2003. године у Србији је регистровано 1807 особа инфицираних ХИВ-ом. Од тог броја, 71 одсто особа умрло је од сиде, што ову болест ставља у врх умирања од заразних болести. Ако додамо инфициране и из ове године, у Србији тренутно живи око 1000 особа заражених ХИВ-ом. Треба експлицитно ставити до знања и то да ова статистика не одговара реалном стању ствари, заправо, сматра се да је број инфицираних много, много већи. Код нас огроман проблем представља то што је просек тестирања најнижи у Европи. Социјална неприхватљивост ове болести, недостатак дијагностичких средстава, ограничене могућности за бесплатно и поверљиво тестирање, као и недовољно промовисање значаја тестирања, утичу на то да се код нас тешко одлучује на тестирање. Званични извори података доста се разликују у процени броја инфицираних, па би у Србији тај број могао варирати између 15.000 и 20.000 особа. Статистика показује да се у Србији сваке године региструје око 100 новозаражених. Према подацима које је изнео начелник одељења за ХИВ инфективне клинике у Београду, Ђорђе Јевтовић, у Србији више од 4.000 људи живи са ХИВ-ом (помножите тај број са 5 и бићете на пар корака ближе истини), а на лечењу их је око 1.000.

- РАК: У Србији сваке године од рака оболи око 30.000 људи, а умре око 20.000. По подацима о главним узроцима смрти у Србији из статистичког годишњака за 2006. годину, малигне болести су на другом месту са 19 одсто. Утисак је, међутим, да од рака у последње време људи болују много више и да је све чешћи међу младим људима. Читуље су пуне слика и имена оних који су умрли после „кратке и опаке/тешке болести” што је постао еуфемизам за реч рак, која се не изговара и не пише чак ни у умрлицама. Оно што ноко не негира јесте да су малигне болести у последњих 6 година у Србији у сталном порасту: у 2001. години забележено је 17.917 умрлих, док је у 2006. тај број порастао на 20.217.

- ТРГОВИНА БЕЛИМ РОБЉЕМ: „Специјално тужилаштво не мари за ропство“, „Нема тужиоца за трговину људима“. Иако је реч о једној од најтежих криминалних делатности, Специјално тужилаштво нема кадар који би се тиме бавио, иако су за првих 9 месеци ове године идентификоване 73 жртве трговине људима. Тужилаштво за организовани криминал сматра да му није потребан посебан тужилац који би се бавио овим проблемом. У образложењу одлуке којом се ово радно место практично укида каже се да иако ова криминална делатност спада у њихову надлежност рада, код њих протеклих месеци није стигао ниједан предмет трговине људима.

- Факти: У последњих 10 година у нашој землји је, према подацима НВО „Астра", идентификовано 378 жена жртава трговине људима. Од тога, 121 девојка је држављанка Србије која је продата у иностранство. Међу њима је било 50 малолетница, а чак 15 одсто њих било је приморано да се уда. Девојке из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије, налазе се у врху званичне немачке статистике по броју принудних бракова. У чак 8 одсто принудних бракова у Немачкој ступају девојке с наших простора. (Ово су „званични подаци, међутим, помножите тај број са 5 и бићете пар корака ближи истини.)

- Плус: Радници Службе за координацију заштите жртава трговине људима, у току 2010. године, идентификовали су укупно 89 жртава трговине људима, од којих је број жртава трговине људима 61, а број потенцијалних жртава 28. Од укупног броја жртава 42 су малолетне, а 47 је пунолетних. Према полној структури 80 жртава је женског пола, а 9 жртва је мушког пола. Од укупног броја жртава, 85 је држ. Р Србије, 1 држ. Румуније, 1 држ. БиХ, 1 држ. Хрватске и 1 је држ. Црне Горе. Према врсти експлоатације, над 34 жртава вршена је сексуална експлоатација, над 12 у виду просјачења, над 9 ради принудног брака, над 4 је вршена радна експлоатација, над 1 ради принудног вршења кривичних дела и над 1 ради нелегалног усвојења.

 - УБИСТВА/САМОУБИСТВА: У Србији се сваке године убије 1.500 особа, те се  по томе наша земља налази се на 13. месту на свету. Највише самоубистава се почини са Бранковог моста где сваке године око 40 особа реши да оконча живот скоком. Наравно, и у осталим градовима у Србији се дешавају самоубиства из разноразних разлога на разноразне начине, али их, наравно, нико не бележи, или се то веома ретко догађа. Убиства у Србији се догађају свакодневно. Подаци о томе су мање-више јавни, и мање-више тачни, међутим, оно што забрињава је то да се убице углавном налазе на слободи због неспособности (читај корумпираности) полиције, судства, тужилаштва.

 - БЕЛА КУГА: Срби у Србији лагано, али сугурно одумиру и нестају - кажу стручњаци за демографска кретања. По стопи наталитета Србија је на последњем месту у Европи. Ове године у 150 насеља није забележена ниједна принова. Број деце по брачном пару смањен је са 4,1 на 0,81. У прошлој години у Србији је рођено 30.000 беба мање него што је потрбно за просту репродуктивну замену становништва, утврдило је Министарство за социјалну политику. Уз то, годишње се у Србији уради 200.000 абортуса. Најпесимистичкије прогнозе стручњака кажу да ће, ако се овако настави, Срби за 500 година и биолошки изумрети. Већ 2100. Године, у централној Србији биће само 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона. Дакле, у сопственој држави бићемо национална мањина! - тврди мр. Биљана Спасић, професорка из Крагујевца.  Забрињава и смањење броја склопљених бракова. За 2 деценије бракова је за четвртину мање. Трећина брачних парова нема потомство. Тренутно око 800.000 грађана тражи помоћ лекара како би постали родитељи - каже Биљана Спасић.

 - АБОРТУС: Србија је рекордер и по броју абортуса. Је ли могуће? (питају политичари) Нажалост јесте (одговара око истине). Процена је да се код нас годишње уради око 200.000 абортуса. Прекиди трудноће су најчешћи код жена које су у браку. Ово посебно забрињава јер је потенцијал за рађање све мањи и жена од 20 до 40 година данас има мање од милион. Такође, све већи проблем парови имају са стерилитетом. Почетком деведесетих година др Стојан Адашевић шокирао је јавност признањем да је убио град величине Смедерева за 40 година рада у КБЦ „Драгиша Мишовић“. Он је тада рекао да је урадио око 50.000 абортуса, а ове захвате престао је да ради када је из жене извадио формирано дете са рукама, ногама, главом.

 - НЕЗАПОСЛЕНОСТ: У Србији без посла сваког месеца у просеку остане град величине Лознице, јер сваког дана отказ добије 555 радника, подаци су Републичког завода за статистику. Статистика је још неумољивија, јер смо по стопи незапослености најгори у Европи. Према подацима Привредне коморе Србије, стопа незапослености у овом тренутку је достигла 26,7 одсто. Кад се статистика преточи у стварност, од октобра 2008. Је изгубљено  400.000 радних места, а од априла 2008. 50.000 више. Месечно је, дакле, без посла остајало око  17.000 људи. Ова је велика бројка „изненадила“ не само државни апарат, већ и синдикате који у калкулацијама o броју незапослених, нису достигли толику бројку. Према званичној статистици, од почетка глобалне кризе октобра  2008. године до данас у Србији незапосленост је повећана са 14 на 20 одсто, односно за више од  100.000 радних места. Након овога остаје само да се запитамо како је могуће да ММФ боље од нас зна колико је људи остало на улици. Јер нико, па била то и Влада, нема право да се игра и заварава грађане и да их убеђује да не виде и не чују добро...

А сад мало латиница па мешано... Јебеш га, оба писма су равноправна. Па да...

... Naime podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji se uzimaju kao jedino relevantni i mera su i kapa za sve, „priznaju” da je u prvoj godini krize bez posla ostalo 100.000 radnika, a da je prošla godina bila bolja pa je bilo i nešto manje otkaza. Čak i da je prošla godina bila ista kao i 2009, značilo bi to da je 200.000 ljudi ostalo bez posla, a to je upola manje od brojke koju sada iznosi MMF. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je u ovom trenutku, na njihovoj evidenciji oko 729.520 ljudi, dok je krajem 2008. godine bilo svega 727.261. U Republičkom zavodu za statistiku, pak, procenjuju da je stopa nezaposlenosti 19,2 odsto, tako da posao aktivno traži oko 560.000 građana.

- МИТО И КОРУПЦИЈА: U poslednja tri meseca 15 odsto ljudi dalo mito, u proseku 164 evra. Svet je u sredu, 9. decembra obeležio Dan borbe protiv korupcije. Po pitanju korupcije u društvu, naša zemlja je 83. od 180 zemalja u kojima je „Transparensi internacional" sproveo istraživanja o ovoj temi. Povodom Svetskog dana borbe protiv korupcije u palati „Srbija" organizovana je konferencija na kojoj je predstavljeno istraživanje Agencije TNS Medija Gallup o ovom pitanju na uzorku od oko 1000 građana Srbije. Poražavajuća statistika izgleda ovako: - 15 odsto kazalo da je u poslednja tri meseca platilo mito uglavnom doktorima, policajcima i državnim službenicima.

- 164 evra je prosečna suma koju su ispitanici dali kao mito

- 78 odsto ispitanih građana vidi zdravstveni sistem kao korumpiran

- 76 odsto smatra da u političkim partijama vlada korupcija

- sudstvo, tačnije sudije 70 odsto ispitanika vidi kao korumpirane

- na trećem mestu po stepenu korupcije je carina prema viđenju 72 odsto ispitanika

- vojsku (23 odsto) i verska tela (25 odsto) ispitanici vide kao najmanje korumpirane

- 62 odsto ispitanih građana vide parlament kao korumpiranu instituciju

- 61 odsto vidi Vladu Srbije kao korumpiranu

- 82 odsto ispitanih misli da korupcija utiče na njihov lični život

- 91 odsto smatra da je korupcija prisutna u političkom životu

- 88 odsto se izjasnilo da je korupcija prisutna i u poslovnom okruženju

- 88 odsto ispitanih smatra korupciju uobičajenom praksom

- 60 odsto anketiranih očekuju korupciju u određenom stepenu

- 65 odsto ispitanika ne prihvata korupciju

- 41 odsto građana smatra da je nivo korupcije porastao u poslednjih godinu dana

- 18 odsto očekuje da taj nivo bude smanjen u narednih godinu dana

- Četvrtina građana Srbije bila bi spremna da da mito, ako se to od njih traži

- Korupcija je treći problem u Srbiji, nakon nezaposlenosti i siromaštva izjasnili su se ispitanici. Više od 60 odsto ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a statistike koje objavljuje Vlada, prilagođavaju se željenom rezultatu, tvrdi sociolog i direktor Centra za proučavanje alternativa Milan Nikolić za “Blic nedelje”.

- СИРОМАШТВО: Po zvaničnoj računici, kraj sa krajem jedva spaja oko 650.000 ljudi, ali kada se uzme u obzir da 150.000 sugrađana ne prima platu, iako su zaposleni ili primaju manje od 11.000 mesečno, da isto toliko ima penzionera, te da 720.000 ljudi nema posao, jasno je da je ta cifra mnogo veća. Više od milion građana Srbije prinuđena je na puko preživljavanje, jer njihove plate ili penzije, ukoliko ih uopšte imaju, nisu dovoljne da pokriju račune za Infostan, struju, telefon... i pretplatu za RTS. “Kod nas se statistika pravi na osnovu prihoda i potrošačke korpe iz koje je dosta toga izbačeno i koja se unekoliko prilagođava željenom rezultatu. Tako na papiru samo 10 ili 11 odsto građana živi ispod granice siromaštva. Kada se Centar pre nekoliko godina bavio ovim problemom, izračunali smo da je za dostojan život četvoročlane porodice potrebno bar 1.000 evra mesečno, a da je šest od deset građana siromašno”, rekao je za „Blic nedelje“ Milan Nikolić. Po svemu sudeći, stvari će se u budućnosti samo pogoršati, jer se primanja zbog rasta evra umanjuju, a računi rastu. Tako će zbog poskupljenja struje, za stan od 50 kvadrata (sa grejanjem i strujom) u Beogradu biti potrebno oko 13.000 dinara. Uzimajući to u obzir, oko 1.100.000 građana Srbije koji primaju manje od 20.000 dinara, u najboljoj varijanti biće prinuđeni da samo za račune izdvajaju skoro tri četvrtine plate ili penzije. S druge strane, manje od četvrtine onih od 720.000 koji nemaju posao moći će da se osloni na socijalnu pomoć, koja je, kada se u obzir uzme predviđeni rast cena, samo simbolična. Pored svega ovoga, potpredsednik Vlade Božidar Đelić smatra da je Strategija za borbu protiv siromaštva usvojena 2003. godine, po kojoj je apsolutno siromaštvo trebalo da se prepolovi do 2010., uspešno sprovedena još 2007. godine.  Први пут у 2002. години Србија је добила податке о сиромаштву по међународно признатој методологији. Процес прикупљања статистичких података који се односе на сиромаштво започео је  спровођењем две годишње Анкете о животном стандарду (АЖС) спроведене током 2002. и 2003. године, а на захтев Владе Републике Србије и уз стручну помоћ Светске банке. Анкета о животном стандарду (АЖС) која је реализована 2002. и 2003. године, је показала да је 14% становника или око милион људи живело испод линије апсолутног сиромаштва.

- НАРКОМАНИЈА: Promet narkotika u našoj zemlji rapidno raste, opijati su sve jeftiniji i dostupniji, a na najvećem udaru su najmlađi, čak i osnovci.u Srbiji ima 150.000 zavisnika, s tim da je pravi broj uvek veći, pa se procenjuje da ih je 455.000 (пута 2, корак ближе истини). Broj narkomana u Srbiji sepovećava iz godine u godinu, pogotovo među mlađom populacijom, i osnovcima. Istraživanje jedne privatne klinike za bolesti zavisnosti u Beogradu koje je urađeno za prošlu godinu pokazalo je da je od 123 nasumice ispitana čak 84 koristilo neku vrstu droge, i to najviše marihuanu, zatim ekstazi, heroin i kokain. Prvo veliko istraživanje u Srbiji na temu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, sprovedeno je u novembru 2006. god, po svim Standradima evropske unije, u uzorku od 10690 ispitanika od 15 do 59 godina i pokazalo je sledeće:

1. Gotovo 11% stanovnika u Srbiji probalo je bar jednom u životu drogu, najzastupljenija je marihuana,

2. U Beogradu je najviše marihuane, poražavajuće je to što je najviše kod učenika srednjih škola i viših razreda osnovnih škola,

3. Smatra se da je u Beogradu oko 35 000 registrovanih narkomana , u Srbiji ih ima oko 80 000, u odseku za suzbijanje narkomanije u Beogradu smatraju da je brojka značajno veća...

4. U Srbiji je oko 70-80% mladih ljudi izmedju 15 i 25 godina bilo u kontakt sa drogom, koliko ih je „samo“ probalo ili povremeno koristi (vikend-probatori) ne zna se tačno...

5. Anketa koja je sprovedena na teritoriji grada Niša, osnovne i srednje škole o štetnosti droga, pokazalo je sledeće: opasno (36-47%), štetno (5-15%) moderno(4%), a da je korisno u manjim količinama (1%)..

Procenjuje se da u Beogradu živi oko 35 000 narkomana , zvanično registrovano oko 7000, dok je u Srbiji taj broj izmedju 70.000 i 100.000 ljudi koji redovno koriste narkotike. Alarmantna je cifra od 750 000 ljudi u Srbiji koji su bar jednom u životu probali drogu ( Institut za javno zdravlje „Batut“ ) Statističke analize pokazuju da na 100 000 ljudi u Beogradu dolazi oko 1230 narkomana, dok je u Novom Sadu i Nišu taj broj nešto manji, oko 1000 narkomana ( procena je da su brojke značajno veće, ovde se radi o osobama koje su zvanično potražile pomoć u nekoj od zdravstvenih ustanova). Što se tiče Leskovca statistički podaci se žestoko prikrivaju. Uglavnom se lažiraju iz političkih razloga. Jedan tajni izvor izbacio je podatak da Leskovac s okolinom ima oko 3.000 narkomana (neračunajući uživaoce marihuane). Policija to nikada neće priznati.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ЖЕНЕ: Жене су веома често жртве насиља својих најближих. Насиље у породици је најчешћи облик општијег проблема насиља над женама, чему говоре у прилог статистике: између 40% и 70% убистава где су жртве биле жене, починиоци су били њихови мужеви или вереници. Такође је утврђено да се не ради увек о физичком насиљу, већ и о душевном или вербалном. Насиље над женама које врше њихови сентиментални партнери најчешће остаје непријављено полицији, тако да експерти сматрају да је број жена жртава насиља у породици много већи од оног кога показују статистике и да га је тешко проценити. Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбијкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом. Насиље над женама у лезбијским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ДЕЦА: Истраживања су показала да између 40% и 60% мушкараца и жена који злостављају одрасле такође злостављају и своју децу. Девојчице чији очеви злостављају њихове мајке су 6,5 пута вероватније жртве својих очева него оне које имају ненасилне очевеПрема статистичким подацима добијеним у периоду између 1994. и 2004, у Србији је од свако четворо сексуално злостављане деце, троје су девојчице и једно је дечак. На сваких пет починилаца сексуалног злоствљања деце, 4 су мушкарци, а 1 је жена. У 39,12% случаја дете је злостављао отац (најчешћи однос насилник-злостављани јесте отац-кћерка). У 53,32% случајева, насилник је особа која представља фигуру оца у породици (отац, очух, хранитељ, усвојитељ). Од укупног броја случаја сексуалног злостављања деце, чак у 98,26% починитељ је био особа позната детету, најчешће из круга најуже породице.

- ПЕДОФИЛИЈА: Док у неким земљама педофиле кажњавају доживотним робијама у Србији се за силовање детета максимално добија 18 година затвора, уколико је наступила смрт. Статистика са подацима колико се педофила у Србији кривично гони не постоји, као ни подаци колико их је до сада осуђено. Према проценама стручњака у свету су свака трећа девојчица и сваки седми дечак жртве педофилије, а слична је ситуација и код нас. Инцест траума центар просечно бележи девет пријава недељно. "У 79 одсто пријављених случајева члан породице је онај који сексуално злоставља дете. Та статистика се тек за који проценат из године у годину промени. У око 40 процената то је биолошки отац", рекла је Душица Попадић из Инцест траума центра. Жртве педофила тешко се одлучују да о својим страхотама проговоре. Некад је за то потребно и више година. Према кривичном закону у Србији је за силовање малолетника казна од 3 до 15 година затвора. За обљубу над дететом казна је од 1 до 10 година, док је за недозвољене полне радње казна новчана или до 3 године затвора.

A saobraćajke? A tuče? A pornografija? A sodomija?

SREĆNA NOVA GODINA!!!

Stoko sebična! Sve vas nabijem na kurac! Konkretno!

Ah da, umalo da zaboravim! Srećan vam i božić! Žderi stoko!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno , Zdravlje , Vesti , Svet , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 16 Decembar, 2011 11:42

 

                          OPIS TRAGI-HORORA IZ DRUGOG OKA

- Ovo je pisala ruka jednog mog veoma bliskog ortaka... Ovo je viđenje užasne scene iz njegovog ugla...

- Leskovac, 14.12.2011. godina, 11:30h.

- Lokacija: Vlajkova ulica, Hemijska škola,

- I was just entering the street, smal and narow one. It was next to one local highcshool. I passed the school few moments ago and thought how worm and beautifful day was so lot of kids were there in school yard, enjoying little brake.

- Suddnaly i heard loud sound of clashed metal and broken glass. I turned around and sow little truck demaged by the hit from another vehicle. So there was a lot of people gettering to see what hapened. I didn't want to see cose i don't like the crowd or beaing part of it. But after a moment of pause I went to see what happened. I sow another car also demaged on the sidewalk. Than I turned to school gate and sow some Jeep inside. Prety crashed too. Than I sow something trrifying. A solid wall fence was broken by force of hit from that Jeep. And I sow a young girl, a student lieing down and trying to call for help. A lot of people were around her. Some woman were crying, people were yeling, some were saying that they should move her to more suitin position, others were yeling that her bones are broken and not to move her before they fix her neck, arms and legs. She was all in blood, and her jaw was most likely broken. There was a blood in her mouth, and her frightened eyes were trying to call for help. She didn't cry. She was in shock, but still aware.

- Ambulance came. My friend was holding her hand and telling her that usual phrase how everithyng will be ok. He took that with such strong emotions. He was holdin her and she didn't letting go his hand. She was crashed.

- The driver did several sevire traffic lows vailations, and was drunk too. He didn't have a scrach anywhere. He was mumling something how he hited his head. He was showing to the cops where he suffered trauma. He suffered? Not a scrach on him. Last words i heard were from Field doctor. That lady was just keep saying: "As long we save her spine..."

- Police made us leave the scene. My friend was taking a video of that. He wanted to beat a insane driver. He almost got arrested. Driver was a 72 yo ex highly ranked political figure.

- The girl was moved from Leskovac city hospital to Nis clinical center. Doctors ascertained massive internal bleading, brocken pelvis and couple of leg and arm bones. Neck was hurted badly as well. She is in criticall condition now. I hope that she will not only survive than full recover. I realy hope to it.

- Young girl by name Milena, just 18 years old, was with her friends in school yard enjoing a lovely day. Next moment she was bearly alive...

... This hapened today about noon, and mourning was just like any other for little Milena...

                                                                                ... by Milan

 

P.S. - Hvala ortak što rame uz rame stojiš kraj mene u borbi protiv zločinaca, koji su klali i koji i dalje kolju Leskovac sa svojih visokih funkcija, i u borbi protiv ubijanja mladosti koja nestaje, sada već, abnormalnom brzinom. Takođe ti dugujem zahvalnost zato što se moliš Bogu i nadaš da će naša Milena preživeti...

P.S. 2 - Izdrži Milena, bori se... Živi! Moraš da živiš! Nisi sama, NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE! Bože, spasi je... preklinjem Te!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno , Zdravlje , Vesti , Svet , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 15 Decembar, 2011 18:01

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola. Ako vam ne uspe, onda odite na moj ju tjub kanal Priviđenje i na početnoj stranici pogledajte snimak...

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno , Zdravlje , Vesti , Svet , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 15 Decembar, 2011 14:19

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola.

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno , Zdravlje , Vesti , Svet , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 15 Decembar, 2011 09:03
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše,  ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno , Zdravlje , Vesti , Svet , Srbija , Porodica , Ljudi , Događaji ] 14 Decembar, 2011 22:12

- Horor na ulicama Leskovca. Tako bih u najblažem smislu mogao da opišem katastrofalno brutalno sadistički postupak koji se dogodio dana 14.12.2011. godine oko 11:30h u dvorištu Hemijske škole "Božidar Đorđević Kukar", u zaboravljenom gradu koji se još uvek zove Leskovac.

- Rekli su mi da napišem "inspirisan događajem". Inspirisan? INSPIRISAN??? Dreknuo sam u sebi, a bogami i naglas, više puta. Nisam inspirisan, nikako, ja sam neshvaćen, besan, ljut, nervozan, sluđen, rastrojen zbog nerazumevanja mog opravdano buntovničkog stava. Sve ovo pišu prsti moga srca, moja ruka, ruka progonjenog disidenta koji više ne može i neće daćuti i trpi teror mediokriteta koji su na vlasti, ovakve ili onakve vrste,kao i opozicionih struktura, ovakve ili onakve vrste.

- Nikom ne pripadam! Moj život - moja stvar! I zato govorim kao građanin Leskovca, kao dete Leskovca, kao borac za mladost Leskovca koja nestaje. Kao rebel bez oružja koji ne odustaje i nikada neće!

- Zgrožen i zgađen, u najmanju ruku, krvavim horor prizorom koji mi se zbio pred očima, želim da kriknem na sav glas, da me čuje celi Svet, da je život u Leskovcu postao vredan koliko i kutija šibica...

- Leskovac, 14.12.2011.

- Lokacija: Hemijska škola, oko 11:30h.

- Pijani sisar, u nazovi čovekolikom obličju, za volanom preskupog crvenog dzipa marke "micubiši" registarskih oznaka LE-526-26, u preskupom odelu, bivši funkcioner JUL-a, bivši funkcioner leskovačke vlade do 2000 godine, Krsta Stojanović(72), napravio je jezivi haos u Vlajkovoj ulici. Vozio je, ako se to uopšte vožnjom nazvati može, neprimerenom brzinom, kako bi se oficijalno reklo, no ja bih reko drsko abnormalnom, preko 120 km/sat, i kosio sve pred sobom. Bez migavca pokušao je da obiđe zeleno motorno vozilo, popularni "Tamić", koji je dao migavac i krenuo u skretanje u ulici ispred Hemijske škole. Nije uspeo. Udario je "Tamić", međutim, nije se tu zaustavio, nastavio je kretanje dodavši gas. Zatim je potkačio još jedno vozilo koje se našlo na putu "uglednom građaninu", potom je naglo skrenuo ulevo, razbio betonsku ogradu Hemijske škole, pregazio devojčicu S.M.(18), udario prof. matematike Danijelu Rajković Jovanović, zakačio još jednog učenika Đ.N(19) i konačno se zaustavio na par metara od zida zgrade Hemijske škole. Tog trenutka par ljudi skupilo se oko pregažene devojčice u pokušaju da joj pruže pomoć. Odmah sam pozvao Hitnu pomoć, premda je par očevidaca to već učinilo pre mene, i skočio da sklonim uspaničene ljude koji su pokušavali da nesretnicu sklone odatle. Jedva sam ih ubedio da ne pomeraju povređenu, koja je obilno krvarila, kako je još više ne bi povredili. Tada sam i ugledao njeno lice...

- Krvava, modra, zdrobljena... u šoku... Izgubljena u strahu od straha, van sebe, van sopstvenog razuma, sluđena, duhovno i fizički rasuta u komade... Njene oči nisu ispuštale suze, ali je njen nejasan vapaj, berovatno zbog polomqenih zuba i pocepanog jezika, proždirao moje srce. Devojka je nekoordinisano mlatarala rukama, jaukala: "Noga... Moja noga...", borila se sama za sopstveni život... Prišao sam joj, okrenuo je na bok, uhvatio za dlanove i čvrsto ih držao dok sam joj govorio onu stereotipnu frazu, ponavljajući je neprestano: "Ne brini... Biće sve okej..." Nešto u meni govorilo je da će biti sve okej i zvučalo mi je kao obećanje koje dajem nepoznatoj, ni živoj ni mrtvoj, devojci. Zvučalo je kao neka vrsta zaveta koji je odzvanjao u meni... Sad me progoni griža savesti jer sam dao obećanje-zavet, a ne znam ni u kakvom je stanju devojčica...

- Srećom te je Hitna stigla, čini mi se, brzo, lekari su obavili svoje, premestili devojčicu u ambulantna kola, a za sve to vreme devojčica je čvrsto stezala moje šake i pogledom me molila za pomoć... Vrata ambulantnih kola su se zatvorila, kola su krenula, a ja sam, sav umrljan krvlju, nepomično stajao...

- Nakon par trenutaka sam se vratio sebi, mašio se za kamericu i pokušao da usnimim naalkoholisanog kvazi vozača, njegovo vozilo i sav onaj haos koje je to govedo napravilo, kako bih dokumentovao celokupni stravično užasni događaj. Međutim, u tome me je uspešno omela naša "demokratska policija.Gurali su me, vređali, pretili da će mi oduzeti kamericu i razbiti je u paramparčad, ako nastavim sa snimanjem. Uspešno su me odgurali sa mesta događaja, jedno dvadesetak metara od istog, kako bi me onemogućili u mojoj nameri da nastavim sa snimanjem žive, ali tragi-surove istine.

- Da ne dužim. Otišao sam do urgentnog da se uverim u trenutno stanje devojčice. Tamo su mi rekli da su je hospitalizovali, pružili prvu pomoć, šta već, ali da zbog prevelikih, to jest preteških povreda, unutrašnjeg krvarenja, moraju hitno da je prebace u Klinički centar Niš, što su i učinili par minuta kasnije.

- Samo par sekundi nakon toga u dvorište Bolnice upala su dva policijska vozila. Policija je očigledno tražila moj snimak, u to su me uverili njihovi arogantni pogledi upućeni meni, otvaranje vrata njihovih vozila, i pokušaj da uhvate mene i tako mi otmu snimak a verovatno i da me malo istabaju. Ne bi im bilo prvi put. Nekako sam uspeo da pobegnem, preko ograde, i tako spasim snimak.

- Molim se Bogu za život devojčice, molim tužilaštvo da adekvatno, odnosno najstrožom kaznom, predviđenu za to delo, kazni zločinca, molim gradske vlasti da već jednom zakon na papiru sprovedu u delo i da se zaštite naša deca. Zato što su oni naša mladost, zato što su oni naša sadašnjost, zato što su oni naša budućnost, zato što život mora da se vrednuje kao život, a ne kao kutija šibica. PREKLINJEM VAS, SPASITE DECU LESKOVCA!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno ] 13 Decembar, 2011 21:18
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Још само један мајушни тренутак,

и јадна ће душа пронаћи свој кутак,

слика живота пред очима се слама,

у мислима тутњи бука и галама,

о зидове лупа грчевита мука,

звук што нико не чује

док дрхти несрећна рука.

Хвата се за окно, топло и бело,

крупне грашке зноја обливају чело,

поглед се спушта ма колко да се диже,

све до данце доле

где смрт поносно гмиже.

Конфузија у глави, кичму гризе језа,

задњи глас разума исчезе кроз бездан,

скице сећања последњи пут лете,

шкрипа врата, уплашен поглед и дете,

била је само дете, тог часа, тог трена,

после пар минута постала је мртва сена.

Безвредан, развратан, дрзак и бедан,

над сићушним телом урлала је неман,

борила се душа колко је била кадра,

премда слабашно тело не издржа

због немоћног гарда.

Цепала је све у њој та свирепа животиња,

ко крволочна звер кидала је скотина,

болни јецај судара се са сузама,

неми шапат моли ал се нико не одазива!

Вришти слика, прва причест,

у невино бисерним сузама

над којима отац прави инцест!

Згужвана слика сломљеног живота,

душа окована тамницом - гуши је срамота,

шест месеци робија у проклето хладној соби,

гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.

Дванаест година, бела хаљина анђела,

још само два корака за коначни лет слободи,

хук у венама и последња жеља,

срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,

замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno ] 13 Decembar, 2011 02:41
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Које се то чудо крило под земљом,

кад је неко потего за надземном стабљиком,

кад је корен повуко шта је то из земље потекло?

 

- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,

хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,

ране крваре на табану, тама прекрила је лица,

нечујни кораци одјекују рутом до Славника,

давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,

Пуста река памти колоне невиних мученика.

У очима му суза, он предосећа свој крај,

ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:

„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“

Кораци су тешки, тешки као олово,

они иду напред, ал кундак удара их поново,

сатерани уза зид један до другога,

преко пута њих плотун одјекну од крвника,

све што оста иза њих биле су плитке раке,

из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.

 

- У хладном казамату подрумске просторије,

кога да одабере официр Озне шацује,

један шут у ногу - знак за ликвидацију,

припремање пошиљке за нову егзекуцију,

као да су џакови а не људски животи у питању,

преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,

а реке крви потеку на непознатом стратишту.

Згужвани ко сардине, због тесног простора,

где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,

у страху од стрељања шапуће чета уздаха,

немиран због смрти која му се ближи,

неправедно осуђен а не може да вришти,

прсти му се тресу и он почиње да паничи,

заробљеника до себе храбри доктор бодрио,

да смири га потпуно узалуд се трудио,

јер зором је схватио да без њега је остао.

Ко их је то проклео? Због чега их оробио?

Нису знали одговоре, очај их је дробио.

Бесан на себе и све што је преживео,

потпуковник солунски руком груди лупио:

„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.

 

- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,

дреновом мотком пребијала је рука Озне,

поломљена ребра, руке, ноге, вилице

невиних жртава, нису признале кривице,

јер починили их нису, ал платили јесу,

тамо доле крај потока на Церничкој кривини,

мртве душе мученика још увек се тресу,

те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,

а објаве су причале да у Сибиру копају руде,

док су кости несретника трунуле у сред родне груде.

 

- Треси се земљо, нек се чује истина гола,

казамат комуњара била је Пољопривредна школа!

Мемљиви и црни подруми саткани од бола,

крију мрачне тајне у зидовима цигала,

ех, кад би само цигла причати могла,

да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.

И Ветер жути што крај стратишта протиче,

чува у свом кориту те језиве приче,

све судбине исте, једна на другу личе,

а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,

схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,

од хорора и страдања сама свој ток гужва,

њена деца су мртва зато је и она тужна,

па се грчи и прска јер би желела да призна,

да видла је злочин, ал да говори не зна...

 

- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,

мрцварио себе краљев официр тако на смену,

и тако дан за даном у страху од страха,

док није доживео крај сопственог краха,

ни триста потписа радника није спасло мрака,

честитог човека ког прогута крвава рука,

грешног и преког суда „партизанских јунака“,

а маленом детету тога „народног непријатеља“,

дадоше неку стару изоловану мета-клупу,

да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,

испране очи деце „патриота и родољуба“.

 

- У судници Три девојке преки суд је судио,

онако преко попреко брзо је пресудио,

нису тражили разлоге, нит су имали доказе,

да било кога оптуже без претходне анализе,

ал то им није сметало да било кога угазе,

довољно је било да букачи заурлају:

„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,

ко у средњем веку у арени да одлучују,

кога ће да черече, да муче, да убијају.

Као звери бесни, ко људождери крвави,

нису дали оптуженом ни да проговори,

брзо су их ређали, клеветали, вређали,

моткама пребијали, а потом их свезивали,

само чули су се кораци док су их одводили.

Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,

лесковчани стари-млади као псета везани,

по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,

погнутих глава преко Каспаровог моста,

у колони два по два мртви људи су ходали.

Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,

бело лице ко креч, река је опет упамтила све,

на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,

силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,

и удар крвавих корака по дрвеним гредама,

Каспаров мост добро памти та времена,

бизарни кораци смрти по његовим венама,

још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,

које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.

И Пуста река крвава за њима је плакала,

тог октобра-новембра добро је запамтила,

сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,

што није прогутала јаруга река силом је однела.

И сада тихо заплаче кад се тога сети,

стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,

затегнуто уже у венама крв што леди,

скинути до голе коже несташе у јами,

ко зна колико стотина невиних заробљеника,

што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.

 

- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:

„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“

Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,

па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?

Преорано, закопано да не виде се трагови,

по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,

да не сазна нико никад да ту су им гробови,

црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,

под њеним скутем леже кости а на њима окови.

А време чини своје па сећања тихо бледе,

старац на клупи седи на глави му власи седе,

дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,

ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,

последњом мрвом снаге стари је врати души,

тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,

кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,

нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,

и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,

тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,

стари ми даде једну, а другу узе за себе,

рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,

и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,

с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.

Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,

улица, куће, кола, полако пада чудна тама,

свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,

на њему црна слова саткана ко од бола,

речи што крв ми леде, схватам да није машта,

иако нема свећа, ни клупе, нити старца,

улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,

непомичан немо слушам ехо нечијих корака,

не видим нигде никога а све бруји од крикова,

у глави ми одзвања са папира порука:

- „Нема гробова наших дедова и отаца,

ова улица-тамница њихова је гробница,

Удба је слушала, а Озна убијала,

породице честите у црно је завила,

партизанска рука и мене је сустигла,

идеја комунизма Лесковац је срушила.“

- Папир је нестао ко и удар корака,

дал је био привид или гола истина,

старог више нема, нећу сазнати никада,

зашто сам баш ја причао са мртвима,

прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,

мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,

да се не забораве никада злочини комуниста.

- По архивама сам копао, неке књиге читао,

од особе до особе с истим питањем лутао,

и све записивао, полако танграм склапао,

ал много је тајни, много доказа је нестало,

премда сам схватио шта се ту догодило.

И зато настављам кораке, да се не заборави,

да заувек се упамти и никада не понови,

оно што су чинили комунистички робови,

ко таоци режима све су редом чистили,

очеве, мајке, браћу и сестре су побили,

пријатеље поклали, све су редом отели,

испрани мозгови Лесковац су убили.

Хитлера у свету листом сви су проклели,

за стравичне злочине заувек обележили,

а код нас у Србији оног Броза су славили,

у звезде га ковали и песме му певали,

овај српски менталитет тако брзо све заборави,

па се џелат Србије и дан данас слави.

У том свеопштем лудилу што се догодило,

много тога се загубило па се није дознало,

ал оно што је сигурно, архива је потврдила,

као и сведочења потомака жртава,

идеја комунизма била је погрешно схваћена,

није она скројена да би сиротиња боље живела,

већ да би рука црвена туђу имовину отела.

Све смишљено због власти, све је било због пара,

исто тако је и данас, то је сторија стара,

и никад неће престати - историја се понавља,

много година касније исто се проживљава.

 

- Ноћу често посетим те крваве улице,

нарочито ону између парка и Болнице,

ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,

рутом до Бојника нестали код раскрснице,

ту су мајке плакале, сестре и удовице,

за онима што одоше да се никад не врате.

Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,

од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,

и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,

и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“

 

 

                                  „Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“

                                  

          ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika , Razno ] 11 Decembar, 2011 18:21
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Вучем ваљком преко зида

на ком остаје боја бела,

онако невина, онако чедна,

и њену причу зна само зидна равнина.

Прска кап ко знак у очима вида,

у позадини иде песма Марчела,

што осликава реалност да је Србија бедна,

а онда звони проклети телефон,

остављам посо и руком посежем за њега,

мој тешки корак оставља стопу у бетон,

онај хладан што слути да некога нема.

С друге стране жице јавља се кева,

и дрхтавим гласом каже да ме чека,

да пођем са њом, нешто до тебе,

као није ти добро, као нешто те гребе,

ја не разумем њене речи,

и не схватам причу и питам је опет:

„Шта мајко то причаш?“

Она гута кнедлу и онда ми каже:

„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“

И онда ме шок стрефи ко стрела,

реч у грлу се кочи, стругање нерва.

Не, ја не верујем ником док не видим дела!

 

- Таблета за смирење што ми даде кева,

и убрзан ход и капија бела,

и двориште пуно људи погнутих глава,

у мојој глави ништа, зној цури са чела,

ал беше ми јасно да је то истина цела,

и очи се пуне, кану суза врела,

још једна, па још једна

док се ближим до твог тела,

дрхти ми корак и колено клеца,

на кревету тело бледога лица,

и твоје је знам, и видим, и гледам,

и знам да си ту, а опет те нема,

да поверујем у то нешто ми не да,

тај језиви трип што лети кроз мисли,

и коначно контам да више те немам.

И тело ти лежи бледо и хладно,

ја чучим крај тебе, додирујем те руком,

а сузе падају... и боли...

... боли проклето гадно...

 

- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,

мислима причам, а говорим теби,

и тражим твој осмех, ал нема га више,

онај осмех од свиле сад негде је тамо.

Па био је добар, о драги Боже!

И питам Тебе како то може,

да срце се удави испод коже,

како то вода ти напуни плућа,

и за секунд нестанеш, а не знаш куда...

Срце се стегло и тешко се дише,

сузе се коче и све је тише, и тише,

и шта да ти кажем мој једини стриче,

све риме су ништа наспрам твоје величине,

и сад све знаш, сад коначно све видиш,

и шта, и где, и како ти се чини?

Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,

те ситне душе - знаш на кога мислим.

Штета, штета што тек мртви све схватимо,

и так онда знамо шта треба да радимо,

ал онда је сувише касно,

јер таква је судбина, удара гадно,

и шта да ти кажем, шта,

сем оног последњег збогом,

можда сами, можда с богом,

и видимо се негде тамо,

где нема бола и оне тужне приче,

црне судбе што једна на другу личе,

тамо где нема суза, одласка без поздрава.

А до тада... нек теку сузе...

Извини што нисам био ту,

опрости ми, мој једини стриче...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 10 Decembar, 2011 17:41
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

 

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

 

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

 

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

 

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

 

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 10 Decembar, 2011 17:10
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Četiri neprospavanih noći. Dobro to mi nije krivo, jer ja uglovnom noću ne spavam. Spavam samo u prvu smenu, druga i treća su rezervisane za moje slobodne aktivnosti. Slobodne su zato što sam šutnut na marginu, od strane lopovsko despotske vlasti (čitaj Leskovac) i od strane vlasti zvane sangvinokratija (čitaj Srbija), i tamo drsko degradiran. Ja sam degradirani marginalac. Neko bi reko da to nije moguće. A jel? E pa, moguće je. U Srbiji je sve moguće, a u Leskovcu tek. (Dalje)

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 09 Decembar, 2011 05:41
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Американизација Србије се наставља. Све јаче, све жешће. Камере су свуда око нас и стално нас снимају, с тим што сада то више и не крију. Јасно нам стављају до знања да нас нечија зеница у стопу прати, али по закону, легализовано. Закон каже да мораш да му покажеш своје гаће. И ми показујемо. Закон каже да морамо да га примимо, до краја. И ми га примамо. Секс и град. Сексају нас сваког дана, али је град далеко од нас. Забранили су пљуге. Законски су одредили тачна места на којима можеш да их конзумираш. Овде можеш, овде не можеш, ако не слушаш - следи казна, папрена. Ми пушачи постали смо деградирани, а политичари и даље кењају како је све то демократија. Изгледа да су негде побркали лончиће. Забранили су конзумирање цигарета скоро свугде, али их и даље производе, и абнормално поскупљују. Ко ли је овде луд? Политичари, или ми, народ? Биће да смо ми. Ми, јер им све то олако допуштамо. Они нас газе а ми тражимо још. Цигарете су опасне по здравље, а нуклеарне електране нису. Цигарете су опасне по здравље, а генетски модификована храна није. Цигарете су опасне по здравље, а аутомобили који из себе избацују отров нису. Цигарете су опасне, инфлација није, цигарете су опасне, компијутери нису, цигарете су опасне, ратови нису. Само ћути народе и климај главом, само трпи народе и климај главом.

- Слон стао мраву на кичму, само један трзај дели га од краја, само један покрет и мрав је мртав. Пита слон мрава: Јесам ли ти тежак мраве? А мрав одговара: Не, друже шефе. Не постоји друштвено уређење које одговара народу, постоји само друштвено уређење које одговара властима. Нит је некад постојало, нити ће икада постојати. Такав је живот, уживају само појединци, остали се злопате. Амери ни проблеме у својој земљи нису рашчистили, али зато нас успешно рашчишћавају. И шта сад? Ништа. Раширимо народе своје чмарове, сви скупа, и примимо га до краја, сви скупа. Амин.

- Једино што ми преостаје је да продам све што имам и одем одавде што пре и што даље. Продаћу стан, ауто и скутер. За све то могу да покупим 30 сома евра. С тим парама запалићу негде. Наћи ће се ваљда пар квадрата слободне земље и за мене, парче неба, и парче сунца. Не треба ми ништа више. Да. Учинићу то. Требао сам то још и раније да учиним, ал шта сад. Шта је - ту је. Боље икад него никад. Многи су отишли пре мене, зајебали и Лесковац и Србију. И шта им хвали? Ништа. И што бих ја сад ту нешто глумио мудоњу и курчио се? Да бих умро заједно са Лесковцем? Да бих умро заједно са Србијом? Нема потребе. Умреће они и без мене. Том трасом су кренули одавно, а последњих 25 година су додали гас. Не попуштају папучицу. Незадрживо срљају у смрт. Можда и Србија и Лесковац имају више живота па се зато и зајебавају. Ја немам. Ја имам само један. И зашто бих га поклонио граду који ме убио? Зашто бих га поклонио земљи која ме убила? Оће неко можда да ми каже хвала? Неће. Никад ником нису рекли па неће ни мени. А и не треба ми њихово хвала. Радије ћу парче свог живота проживети негде другде. Слободан и сам. Што је од мене, доста је. Дао сам 27 година живота и свом граду и својој земљи, а све што сам добио за узврат била је карина у чмар и маљ у мозак. Е па, доста је. Продаћу све што имам и палим. Палим куд ме ноге носе...

- Засветлео ми је моб и вратио ме натраг; извукао ме из бунара сопствених мисли у које се ја редовно давим. Порука од Кркија.

- „Сјебала нас инспекција. Дошла и све запленила. Све су нам отели, брате, све.“

- Шок. Десетоминутни. Кренула је судбина. У једној руци чучи јој маљ, у другој мачета. Не дозвољава ти ни да одабереш чиме ће да те сјебе. Она сама одлучује. Употребиће оба оружја. Прво те прободе мачетом, а онда те здроби маљем. Још ни јаукнуо ниси од убода, а већ ти се коске дробе од ударца зајебаног маља. Убод, ударац, убод, ударац, убод, ударац... Нема одмора.

- Враћам се из шока. Са стола сам покупио само кључеве од голфа и сјурио се низ степенице. Улетео сам у ауто и одлетео до бункера. А он јадан готово празан. Ко да га је оркан прогутао. Остала само пластика; за њу смо једино имали папире. Урке и Крки седе на столицама, поглед им прилепљен за бетон, цигарете горе у прстима. Очајање. Не виде ме. Нисам хтео да улазим у бункер. Удаљавао сам се од њега унатрашке. Дошао сам до аута, сео у њега и вратио се у свој стан. Покупио сам флашу шљивовице и једну чашицу, сео за тросед, припалио цигарету и кренуо да дељем шљиву.

- „Јебаћу им матер...“ - прошапутао сам.

- Чистио сам чашицу за чашицом и палио пљугу на пљугу.

- „Јебаћу им матер“ - поновио сам гласније.

- Раџа је полако нестајала из флаше. Како је она нестајала тако сам ја све гласније понављао:

- „Јебаћу им матер. Јебаћу им матер. Јебаћу им матер!“

- Шљива је нестала из флаше. Преточила се у мени. Бриди ми по венама. Поглед ми се мути, ал још увек сам свестан. Узимам кључеве од голфа и силазим низ степенице.

- „ЈЕБАЋУ ИМ МАТЕР!!!“

- Улазим у ауто, палим цеде, сараунд до краја, иде песма Welcome to Србија:

- „Welcome to Србијa, гдe муриja убиja, гдe нeмa прaвдe ни зa лeк и сaмo Бoг je судиja. Гдe свe имa свojу цeну, aл нeмa ништa у пoштeњу, умeстo дa сe игрajу клинци сe иглajу у вeну. Гдe узoри су лoпoви, дилeри, пeвaчицe, клинкe нe пoрaсту, вeћ су пoстaлe jeбaчицe. Млeчни joш сe климajу, нa мoбилни сe снимajу, oртaцимa из шкoлe у веце-у кaкo шипују. Пoслe сe питaтe зaштo нeмaмo дeцу, a ja питaм Бoгa дaл пaмти нaшу aдрeсу? Цeo живoт нa чeкићу, слушaм исту пeсму, 33 гoдинe кaд сe oкрeнeм, гдe су?“

- Лагано возим последњи круг кроз мој Лесковац, кроз мој заборављени град. Оба прозора су отворена. Песмом Београдског синдиката пишем сопствени тестамент. Немам времена да смишљам и пишем свој. Немам времена...

- „ ... Нeки кaжу мeни: Сaчeкaj joш мaлo пa дa крeнe, прoмeнe су прoцeс зa кoje пoтрeбнo je врeмe, иди кући пиши римe, нe рaзумeш ти тe тeмe, пусти дa нaс вoдe пaмeтнији oд тeбe. А ja им кaжeм: Издajници пaлитe oд мeнe, слушajтe дoбрo сaдa oвo сaoпштeњe: Oфoрмили смo фрaкциje, eкипe су спрeмнe, кao Бaдeр Majнхoф имa свe дa вaс сjeбeм! Спрeмaн кao Хaмaс рeпeтирaм кaлaш, кo Нoвeмбaр ja тe врeбaм дoк нe пoстaнeш мoj тaлaц, кao Апис-Црнa рукa, зa прeврaтe сaм знaлaц, кo Бeoгрaдски синдикат држим чврстo прaвaц! Овo je питaњe живoтa и смрти, и oвe рeкe крви пустили стe први. Сaтeрaн у ћoшaк ja нeмaм избoр други, свeстaн сaм дa губим, aли бићe вaших жртви. Oвo je питaњe живoтa и смрти, прoклињем вaс бoгoм jeр мe тeрaтe дa мрзим. Oдгoвoр je тeрoр нe би ли мe чули, прeживeти нeћу, aли бићe вaших жртви...“

- А и шта да пишем? Шта да додам? Они су рекли све. Све. Нема шта да се дода. Разлива ми се слика цесте по којој возим. Ракија ме распаучила по чутури. Трне ми и руке и ноге. Голф клизи лагано, синдикалци грувају, ја показујем своје лице. Да га виде сви, јер биће њихових жртви...

- „ ... Свe стe нaм узeли и чaст и дoстojaнствo, пa штa ниje jaснo кaдa сутрa нeкo с мaскoм, дo зубa у oружју, нeки oчajник у грaдском, дa чуje сe глaснo, дигне свe у вaздух...“

- Ја сам тај очајник. Немам ни маску ни оружје, али имам пун резервоар бензина и пуну боцу плина. Аутомобил-бомба и ја камиказа, само да у циљ улетим ненормалном брзином и под правим углом...

- „ ... Гaзитe пo нaмa, гaзитe и мртвe, нe глeдaтe нaзaд, сaмo пaрe дa сe вртe. Дoк углeдни грaђaни сeку килa гудрe, рaдници у судници секу себи прсте. Нeкaд je знaчилo кaд нeкo имa шкoлу, сaд хиљaдe тaквих виси на бироу, глeдajу у шoљу кaд ћe шљaку дa зaбoду, дoк ви глeдaтe у пoнудe дa зaбoдeтe бoљу. Рaспрoдajeтe држaву, шибицарите лову, пуштате стоку дa jeдни друге кoљу, нe прљaтe рукe, тo ниje зa гoспoду, убиjaтe Србију без отиска на пиштољу. Дoк ви oкрeћeтe глaву oд мукe и бeдe, држитe мeдиje кojи мoгу свe дa срeдe, нaрoд штрajкуje глaђу, jeр нeмa штa дa jeдe, прe ћe умрeти глaснo, нeгo тихo дa изблeдe! Oд мeтрoa у Тoкиjу дo вoзa у Бoмбajу, пo свaку цeну дa зa нaшу бoрбу знajу, живoт je jeфтин кaдa избoр ти нe дajу, зaтo нaплaтићeмo кoжу дa пoрукe трajу!“

- Узели су ми све. И мени, и Уркету, и Кркију. Све. Покупили све, без пардона, и оставили нас без ичега. За робу коју су нам конфисковали, мораћемо да шљакамо ко коњи, најмање шест месеци, како би поново стали на ноге. Ја више немам тих шест месеци. Ја више немам ни минут... Последњи круг кроз Лесковац лагано приводим крају...

- „ ... Oпeт je зaсрaлa бaндa, ви и вaшa стрaхoвлaдa, oпeт je знaк Синдиката нa нeбу изнaд града. Стoлицa нa врaтa, зaглaвљeнa квaкa, прeкo устa трaкa, дa тe питaм нeштo сaдa: Jeл oвo нaпрeдaк врстe, нoвo дeљeњe прaвдe, jeдни губe, други грaбe, jaчи jeду слaбe, глeдaм бaрaбe oвe нaшe кaкo игрajу нa кaртe, тeрoризaм, вирус, крузa, плaшe дa зaтaшкajу срaњe. У фaцу нaм сe смejу, лoжe кo дилejу, рeшeњe или грeшкa, нeмaм вишe ни дилeму...“

- Немам дилему. Знам шта морам. Немам ни времена да заглављујем кваке и преко уста лепим траке. Немам шта кога да питам, ни коме шта да доказујем. Знам оно што знам. Оно што знам је да управо сада у скупштини града наша власт банда и наша опозициона багра, расправљају о градском буџету. Како да међусобно поделе лову и да свима буде таман, а све то на уштрб грађана, то јест, нас. Е па, мало су се зајебали. Данас неће бити ни расправе ни буџета. Данас више неће бити ни њих...

- „ ... Јутрoс изљубиo сaм жeну, у шкoлу oдвeo сaм дeцу, дa живe у бoљeм систeму, ja ћу дa умрeм зa идejу...“

- Немам ни жену ни децу, али има Крки, а ускоро ће и Урке. Немам ја, али имају лесковчани. Све су нам узели. Све су ми узели...

- „ ... Oд мaлих нoгу сaм у ћoшку, oд зидa дaљe нe мoгу, у живoту кo у рoву, нa улицу изнeo сaм бoрбу. У скупштинском хoлу држим зoљу и бoмбу, oдajтe пoслeдњу пoшту дискретном хeрojу...“

- Нисам у холу, али сам пред скупштином. Спокојан сам. Хладан као лед. Не треба ми последња пошта, не треба ми ништа. Ово радим фрај. Вид ми је замагљен, али је скупштина преда мном. Знам. Немам осећај за гас. Чујем турирање. Убацујем у прву, до скупштине, ако ме сећање добро служи, има негде око стотинак метара. Развићу стотку сигурица, голф је спортски набуџен. Још само да пустим квачило...

- „ ... Знoj кaпљe пo пaпиру, пoслeдњу пишeм жeљу: Oстajтe ми здрaви, вeрни нaшeм хтeњу. И кaд умрeм зa истину, испунитe мojу вoљу, пoљубитe зa мeнe нeку Србију бoљу!“

- ... КЛИК!

 

 

 

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га...