- Које се то чудо крило под земљом,
кад је неко потего за надземном стабљиком,
кад је корен повуко шта је то из земље потекло?
- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,
хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,
ране крваре на табану, тама прекрила је лица,
нечујни кораци одјекују рутом до Славника,
давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,
Пуста река памти колоне невиних мученика.
У очима му суза, он предосећа свој крај,
ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:
„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“
Кораци су тешки, тешки као олово,
они иду напред, ал кундак удара их поново,
сатерани уза зид један до другога,
преко пута њих плотун одјекну од крвника,
све што оста иза њих биле су плитке раке,
из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.
- У хладном казамату подрумске просторије,
кога да одабере официр Озне шацује,
један шут у ногу - знак за ликвидацију,
припремање пошиљке за нову егзекуцију,
као да су џакови а не људски животи у питању,
преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,
а реке крви потеку на непознатом стратишту.
Згужвани ко сардине, због тесног простора,
где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,
у страху од стрељања шапуће чета уздаха,
немиран због смрти која му се ближи,
неправедно осуђен а не може да вришти,
прсти му се тресу и он почиње да паничи,
заробљеника до себе храбри доктор бодрио,
да смири га потпуно узалуд се трудио,
јер зором је схватио да без њега је остао.
Ко их је то проклео? Због чега их оробио?
Нису знали одговоре, очај их је дробио.
Бесан на себе и све што је преживео,
потпуковник солунски руком груди лупио:
„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.
- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,
дреновом мотком пребијала је рука Озне,
поломљена ребра, руке, ноге, вилице
невиних жртава, нису признале кривице,
јер починили их нису, ал платили јесу,
тамо доле крај потока на Церничкој кривини,
мртве душе мученика још увек се тресу,
те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,
а објаве су причале да у Сибиру копају руде,
док су кости несретника трунуле у сред родне груде.
- Треси се земљо, нек се чује истина гола,
казамат комуњара била је Пољопривредна школа!
Мемљиви и црни подруми саткани од бола,
крију мрачне тајне у зидовима цигала,
ех, кад би само цигла причати могла,
да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.
И Ветер жути што крај стратишта протиче,
чува у свом кориту те језиве приче,
све судбине исте, једна на другу личе,
а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,
схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,
од хорора и страдања сама свој ток гужва,
њена деца су мртва зато је и она тужна,
па се грчи и прска јер би желела да призна,
да видла је злочин, ал да говори не зна...
- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,
мрцварио себе краљев официр тако на смену,
и тако дан за даном у страху од страха,
док није доживео крај сопственог краха,
ни триста потписа радника није спасло мрака,
честитог човека ког прогута крвава рука,
грешног и преког суда „партизанских јунака“,
а маленом детету тога „народног непријатеља“,
дадоше неку стару изоловану мета-клупу,
да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,
испране очи деце „патриота и родољуба“.
- У судници Три девојке преки суд је судио,
онако преко попреко брзо је пресудио,
нису тражили разлоге, нит су имали доказе,
да било кога оптуже без претходне анализе,
ал то им није сметало да било кога угазе,
довољно је било да букачи заурлају:
„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,
ко у средњем веку у арени да одлучују,
кога ће да черече, да муче, да убијају.
Као звери бесни, ко људождери крвави,
нису дали оптуженом ни да проговори,
брзо су их ређали, клеветали, вређали,
моткама пребијали, а потом их свезивали,
само чули су се кораци док су их одводили.
Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,
лесковчани стари-млади као псета везани,
по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,
погнутих глава преко Каспаровог моста,
у колони два по два мртви људи су ходали.
Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,
бело лице ко креч, река је опет упамтила све,
на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,
силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,
и удар крвавих корака по дрвеним гредама,
Каспаров мост добро памти та времена,
бизарни кораци смрти по његовим венама,
још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,
које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.
И Пуста река крвава за њима је плакала,
тог октобра-новембра добро је запамтила,
сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,
што није прогутала јаруга река силом је однела.
И сада тихо заплаче кад се тога сети,
стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,
затегнуто уже у венама крв што леди,
скинути до голе коже несташе у јами,
ко зна колико стотина невиних заробљеника,
што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.
- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:
„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“
Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,
па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?
Преорано, закопано да не виде се трагови,
по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,
да не сазна нико никад да ту су им гробови,
црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,
под њеним скутем леже кости а на њима окови.
А време чини своје па сећања тихо бледе,
старац на клупи седи на глави му власи седе,
дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,
ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,
последњом мрвом снаге стари је врати души,
тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,
кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,
нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,
и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,
тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,
стари ми даде једну, а другу узе за себе,
рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,
и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,
с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.
Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,
улица, куће, кола, полако пада чудна тама,
свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,
на њему црна слова саткана ко од бола,
речи што крв ми леде, схватам да није машта,
иако нема свећа, ни клупе, нити старца,
улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,
непомичан немо слушам ехо нечијих корака,
не видим нигде никога а све бруји од крикова,
у глави ми одзвања са папира порука:
- „Нема гробова наших дедова и отаца,
ова улица-тамница њихова је гробница,
Удба је слушала, а Озна убијала,
породице честите у црно је завила,
партизанска рука и мене је сустигла,
идеја комунизма Лесковац је срушила.“
- Папир је нестао ко и удар корака,
дал је био привид или гола истина,
старог више нема, нећу сазнати никада,
зашто сам баш ја причао са мртвима,
прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,
мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,
да се не забораве никада злочини комуниста.
- По архивама сам копао, неке књиге читао,
од особе до особе с истим питањем лутао,
и све записивао, полако танграм склапао,
ал много је тајни, много доказа је нестало,
премда сам схватио шта се ту догодило.
И зато настављам кораке, да се не заборави,
да заувек се упамти и никада не понови,
оно што су чинили комунистички робови,
ко таоци режима све су редом чистили,
очеве, мајке, браћу и сестре су побили,
пријатеље поклали, све су редом отели,
испрани мозгови Лесковац су убили.
Хитлера у свету листом сви су проклели,
за стравичне злочине заувек обележили,
а код нас у Србији оног Броза су славили,
у звезде га ковали и песме му певали,
овај српски менталитет тако брзо све заборави,
па се џелат Србије и дан данас слави.
У том свеопштем лудилу што се догодило,
много тога се загубило па се није дознало,
ал оно што је сигурно, архива је потврдила,
као и сведочења потомака жртава,
идеја комунизма била је погрешно схваћена,
није она скројена да би сиротиња боље живела,
већ да би рука црвена туђу имовину отела.
Све смишљено због власти, све је било због пара,
исто тако је и данас, то је сторија стара,
и никад неће престати - историја се понавља,
много година касније исто се проживљава.
- Ноћу често посетим те крваве улице,
нарочито ону између парка и Болнице,
ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,
рутом до Бојника нестали код раскрснице,
ту су мајке плакале, сестре и удовице,
за онима што одоше да се никад не врате.
Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,
од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,
и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,
и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“
„Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“
ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила
