- Још само један мајушни тренутак,
и јадна ће душа пронаћи свој кутак,
слика живота пред очима се слама,
у мислима тутњи бука и галама,
о зидове лупа грчевита мука,
звук што нико не чује
док дрхти несрећна рука.
Хвата се за окно, топло и бело,
крупне грашке зноја обливају чело,
поглед се спушта ма колко да се диже,
све до данце доле
где смрт поносно гмиже.
Конфузија у глави, кичму гризе језа,
задњи глас разума исчезе кроз бездан,
скице сећања последњи пут лете,
шкрипа врата, уплашен поглед и дете,
била је само дете, тог часа, тог трена,
после пар минута постала је мртва сена.
Безвредан, развратан, дрзак и бедан,
над сићушним телом урлала је неман,
борила се душа колко је била кадра,
премда слабашно тело не издржа
због немоћног гарда.
Цепала је све у њој та свирепа животиња,
ко крволочна звер кидала је скотина,
болни јецај судара се са сузама,
неми шапат моли ал се нико не одазива!
Вришти слика, прва причест,
у невино бисерним сузама
над којима отац прави инцест!
Згужвана слика сломљеног живота,
душа окована тамницом - гуши је срамота,
шест месеци робија у проклето хладној соби,
гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.
Дванаест година, бела хаљина анђела,
још само два корака за коначни лет слободи,
хук у венама и последња жеља,
срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,
замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...
