Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

... Окренуо сам голфа и полетео према згради. Једва сам извукао оне јорговане из голфа, затворио ауто и успентрао се на четврти спрат, грлећи чврсто онај букет, букетерину у ствари, уз себе, како бих упио њен благи мирис и њиме, са своје коже, отерао Дашин парфем. Само да ме Марина не провали. Ако и њу изгубим, убићу се.

- Зазвонио сам. Чуо се шкљоц браве и врата су се отворила. А у ходнику, Марина. Та слатка мала Мариница. Гледао сам је кроз оно срање од јоргована и нисам могао да се помакнем. Нисам могао да се макнем с јебеног фак оф крпарчета на прагу мог стана, кога је, узгред, направила, специјално за мене, једна моја ортакиња из краја,  због јебене савести која је јебено кренула да ме прождире као тигар антилопу. Гризе, комада, дроби, жваће оним преоштрим чељустима, а ја крив, крив, гилти, гилти... више не знам ни по којим све тачкама. А да, прељуба. Па ми Срби смо, бре, ту заповест прецртали још 627 године, кад се први пут појављујемо под тим именом. Одвојили смо се од племена Јужних Словена, наше ново племе добило је назив Сораби, Серби, Срби и ома фикете заповест намбр севен. И шта кој курац сад хоће та савест од мене по том питању након 1384 године? БИП ли јој га материна она филистарска!

- „Шта чекаш? Ајде упадај!“

- Једва сам прекорачио праг. По оном ходнику ходао сам ко по жару, а изнутра, тамо негде у души, пршти ко нуклеарни рат. Кокс! Да! Он ће прекинути ово мрцварење. Има се нашмркам ко битанга и адио савести! Буквално сам угурао Марину у собу оним јоргованима, утрапио јој их у руке и рекао да одмах напуни неку велику вазу, јер јоргованима хитно треба вода, као, не могу без ње дуже од два минута. Де ли се тога сетих...? Ал је упалило. Марина се дала у потрагу за вазном, коју ми највероватније немамо у кући, а ја се закуцао у клоњу и кренуо да дељем линџе све док она прождрљива савест није престала да ме глође. Ондак сам ка нов изашао из купатила, и ноншалантно се дао у потрагу за Марином. Она није успела да нађе вазу, па наравно кад је и немамо, али је зато нашла неку пластичну кофу, пластикарију барем имамо колко ти муда хоће, напунила је водом и у њој сместила јорговане. А кофу с оноликим јоргованима на сред кухињског стола. И сад нема секса на кухињском столу све док глупи јоргован не увене. А кад ли ће, јебеш ли му матер. А све сам то смислио ја. Наивчина, и то она, највећа!

- „Баш је лепо цвеће. Хвала ти!“

- „НЕМА НА ЧЕМУ!“ - рекох с Хекторовим мудима.

- „Зашто вичеш?“

- „КО ВИЧЕ!!“

- „Напуцао си се коксом, па више ни разум немаш!“

- „Опрости ми Маринице!“ - рекох умиљат ко маче с мудићима ко у зеца.

- „Ајде да видиш моје изненађење!“

- Марина ме ухватила за руку и повела у спаваћу собу. Очекивао сам ултра супер тоталитарно ненормално зајебан секс после кога нећу моћи да дигнем патку три дана, а кад су се врата спаваће собе отворила, и када смо се ми ушетали у њу, Марина је стала испред неке црвене мараме под којом се нешто скривало. Ништа ми није било јасно. Марина се задовољно смешкала. Чекао сам да склони мараму и открије то изненађење.

- „Јеси ли спреман?“

- „Јесам.“

- Марина је свечано смакла црвану мараму и у мој поглед угравирао се огромни кавез с две мале птичице у њему. Једна је била бледожућкаста, а друга зеленкасто жута. Згрануо сам се.

- „ШТА ЈЕ ТО??“

- „Па канаринац и канаринка! Видиш ваљда. И немој да се дереш, престравићеш их!“

- „ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ! ОДМАХ!“

- Марина је била у чуду.

- „Шта ти је, човече? Купила сам их да те изненадим. Оне су симбол нас.“

- „Какав симбол?“

- „Канаринац и канаринка живе заједно, у пару, баш као ти и ја. Нераздвојни су и нежни једно према другом. Толико су везани једно за друго, и толико се воле, да се, не дај боже, којим случајем деси да једно од њих угине, ово друго убрзо умире од туге. То је љубав!“

- „Јел ти то продавац-мучитељ тим срањима напунио главу? Па наравно да липше кад сте га смотали у кавез! И тебе да неко метне у тај кавез и ти не би дуго трајала! Вади их напоље и пуштај на слободу! Сместа!“

- Био сам неконтролисано бесан и нисам ни знао шта говорим. Марина је стала испред кавеза и штитила птице.

- „Јел знаш колико сам их скупо платила?“

- „СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ! ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ!“

- „Нећу! То су моје птице и оне остају овде!“

- „Е неће моћи!“

- „Е моћи ће!“

- „Е неће!“

- „Е хоће!“

- „Неће!“

- „Хоће!“

- „НЕЋЕ!!!“

- Пуко ми је кур и одлучно сам кренуо у ослобађање заробљених птичица. Марина није хтела да се склони од кавеза и дозволи ми да ослободим птице, које су се од наше дреке поплашиле и згугуриле једна у другу у ћошку кавеза. Скочила је на мене и почели смо да се боримо. Ја сам хтео да отворим вратанца кавеза, она ме спречавала у томе. Некако ме оборила на кревет и легла преко мене. Није ми био циљ да се разрачунавам с пошашавелом заштиницом кавеза илити вербално-садистичким чуварем заточених птица, већ да ослободим те јадне и преплашене птиће и дам им слободу.

- „Бог им је дао крила да лете, а не да их ви нељуди трпате по кавезима!“

- Говорио сам Марини док сам десном руком покушавао да дођем до вратанца кавеза; мало ми је хвалило, можда који сантиметар.

- „Ти си луд! Ми ћемо да их пазимо и негујемо! Овде ништа не може да им се догоди, а напољу може свашта!“

- А онда ми је на памет пала страшно добра идеја.

- „Бирај!“

- „Шта да бирам?“

- „Или те птице пуштамо на слободу, или им се и ти придружујеш, па да видиш како изгеда кад си нечији заточеник!“

- „Како то мислиш?“

- Више се нисмо борили. Марина је и даље седела преко мене, гледала ме прекорно с висине, а ја сам из подножја покушавао да преокренем ситуацију.

- „Ако те птице остану у том кавезу, онда и ти остајеш с њима у овој соби. Добићеш решетке и на вратима и на прозорима, храну и воду ћу да ти протурам кроз решетке па ћеш да видиш како ћеш да пропеваш од муке. Исто ко и птице!“

- „Птице певају од среће, а не од муке, тупаџијо!“

- „Само слободне птице певају од среће, заробљене не! Само незналице и садисти мисле да је цвркут заточених птица песма срећних птица. То је њихов вапај. Мелодијом траже слободу, али их ви не разумете, јер сте слепци и мучитељи. Желите да вам певају, још и уживате у томе, а не схватате да је то њихово мелодично цвркутање заправо ламент за слободом!“

- Марина је ућутала и замислила се. Изгледа да сам је поколебао.

- „То су моје птице и оне остају ту где јесу! И тачка!“

- Ипак је нисам поколебао. Само је себи дала предах за коначну одлуку.

- „Онда и ти остајеш с њима у соби! А решетке добијаш колико сутра!“

- „Онда ја одлазим одавде са својим птицама и то сместа!“

- НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ..... Јебем ти Борисе твоју страшно глупу идеју!

- „Добро! Птице остају!“

- Марина ме гледала неповерљиво, као и оног дана кад смо се први пут срели.

- „Не желим да те изгубим... Ако желиш птице, имаш птице.“

- „Сигурно?“

- „Сто посто!“

- Кур мој сто посто. Чим Марина ујутру запали на арбајт, ја отварам све прозоре свог стана, отварам врата птичјег казамата и пуштам их на слободу. Оправдање за нестанак канаринке и канаринца, смислићу у међувремену.

- „Добро. Онда још остаје само да им дамо имена.“

- Па ова није нормална! Даје птицама имена! Она жели лично да их крсти! Умислила мала да је кум, поп, или ко већ. Е, не може!

- „Шта ће им имена!? То су птице, раса - канаринац. И то је то!“

- „Морају да имају имена! Како ћемо да их дозивамо, како ћемо да им се приближимо ако им ни име не дамо?“

- Опичена, луда, поремећена. Сто посто.

- „Добро. Крсти их.“

- Ионако ће сутра, раном зором, одлетети у слободу. Хе, хе, хе...

- „Ја ћу њој дати име, а ти њему.“

- „А како знаш ко је она, а ко он?“

- „Продавац ми је реко да је ова бледожута женка, а овај зеленко је мужјак!“

- „А како тај продавац то зна?“

- „Па он ради с птицама већ 20 година! Све зна о њима!“

- „Тај продавац је содомиста! Чачкао је полне органе јадним птићима да би установио ко је мужјак, ко женка! Мајке му га ненормалне набијем! Због таквих ће ова Србија да постане Мртво море!“

- „Ај не сери више него смишљај име зеленку, а ја ћу њој.“

- Марина је задовољно сместила своју гузицу на француски лежај и већ вртела по мислима имена и одабирала неко којим ће крстити ону јадну канаринку. Ја нисам ништа смишљао. Лупићу било које, чисто да задовољим Марину, а сутра пуштам птице аут. Замолићу их да опросте Марини и мени за све ово мучење које смо им приредили, и рећи ћу им да прокуну оног птицопрофитера, да одлете до те његове содомија радње и да побуне све птице против њега, да га очерупају до коске! Тог потомка Гоморе, мајку му његову!

- „Нека се зове Аурора! То је римска богиња зоре!“ - рече кума Марина.

- „Па што јој не надену име Зора? Канаринка је српкиња и треба да носи српско име, а не римско!“

- „Зваће се Аурора и тачка!“

- Ух, како ми ида на... живац!

- „А како ће да се зове зеленко?“

- „Чича!“

- „Како?“

- „Шта како? Зваће се Чича!“

- „Зашто Чича?“

- „Због Чича Драже! Нашег српског ђенерала!“

- „Ко ти је па тај?“

- „Е, незналицо једна. То је највећи српски херој другог светског рата! Био је учесник и у првом светском рату. И у првом и у другом светском рату борио се против окупатора, борио се за свој народ, за своју отаџбину и за свог краља коме је положио заклетву, а овај лицемер га издао. Продао га комуњарама. Тај Чича је рекао једну историјску реченицу: „У српском речнику реч капитулација не постоји!“ И тако је и било, све док га комуњаре нису заробиле, а не би га никад заробили да га она вашка од Черчила није продала, они смрадови из есадеа, и његови људи, и то баш они којима је највише веровао. Комунисти су му шатро судили, премда се коначна пресуда знала и пре тог лицемерног, злочиначког, и импровизованог квази-суда, и пресудили му. Убили га, пре тога су се иживљавали над њим, мучећи га зверски свим и свачим, и на крају га здробљеног гурнули у кесу и затрпали ко зна где. И дан данас се не зна где је његов гроб. А колико је био велик тај Чича показаћу ти у књигама, имам све о њему, све што комуњаре нису успеле да униште. А скоро су процуреле и неке нове информације, тако да сам и то прибележио и ставио у своју личну архиву о правим српским јунацима, а не злочинцима! Чича је био херој, а Тито злочинац! А...“

- „Ти си луд! Место да му даш неко лепо, занимљиво име, ти си га назвао Чича. Ја сам мојој канаринки дала име Аурора по римској богињи зоре! А шта си ти урадио? По коме си ти дао име канаринцу...“

- „По српском богу слободе Чича Дражи! Има да се зове Чича, и тачка!“

- Жешће сам се утриповао с овим крштењем наших птића. Кокс ме шибнуо по мозгу и ја сам утриповао да се наш Чича реинкарнирао у канаринца, да је неком чудном путањом судбе, нека виша сила одвукла Марину у ту радњу и да је њој птицомучитељ утрапио те птичице, које је шашава Марина донела у наш дом. Бленуо сам у оног канаринца и одједном је почео да ми се привиђа Балкански орао. Растао је тај канаринац и прерастао у њега, и добијао Чичин лик. Видео сам га! Управо га гледам! То јесте наш Чича! Извршио је реинкарнацију и вратио се у облику канаринца, јер као друго биће није могао; убили би га опет, потомци његових џелата би га препознали и опет би га убили. Зато је он заметнуо трагове, претворивши се у канаринца. За живота, док је био Драгољуб Дража Михаиловић, није био слободан ни једног секунда, а сада јесте. Сада је канаринац, има крила, жели да у свом другом животу, или трећем, буде слободан. Да барем једном буде слободан. И биће! Ја ћу лично дати слободу мом канаринцу Чичи, мом Чича Дражи, нашем ђенералу, хероју, нашем Балканском орлу, нашем Горском цару, нашем богу слободе! Чича, још колико сутра бићеш слободан! А ја ћу оном Крцуну да јебем све по списку, само кад одем у пакао. Наћи ћу их све, све до једног, и гузићу их, ва вјек вјекова! Јебем ли им сису комуњарску! Тако ми Бог помогао!

- Марина је дозивала своју Аурору и нешто јој шапутала, а ја сам намигнуо Чичи, и отишао да нешто бацим у кљун. Био сам гладан ка међед. Ово расправљање и хрвање с Марином, као и оно карање с Дашењком, скроз ме изгладнело, црева су ми се слепила ко солунцима. Чепркао сам по кухињи и тражио неку вечеринку, али нисам успео да нађем ништа спремљено.

- „МАРИНА! ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ?“

- „Пссссст, будало. Поплашићеш нам птице. Имаш макароне у рерни. И немој више да се дереш!“

- „Нећу, љубави.“

- Али ћу зато сутра да скачем од среће. Пуштићу Чичу на слободу! Пуштићу и ону Аурору, нема смисла, мора и Чича нешто да јебе. А можда је Маринина прича о тим канаринцима тачна. Оно умирање од туге због изгубљене љубави и то. Да. Пустићу их обоје у слободу, да лете где год хоће и уживају ко људи, бре! То јест птице. БРЕ!

- После вечере, Марина је била презаузета птицама те нисмо могли да се сексамо. Она је ћућорила с њима, ја сам се окренуо на другу страну и покушавао да заспим. Ал курац! Ко да заспи поред полуделе Марине? Причала им је свашта, шапутала им, дозивала их, хранила... Опичена, бре, равно до скроз!

- Аурораааа... ћућућуууу, ћућућуууу.... Аурорааааа.... ћиу ћиу ћуууу.... ћиу ћиу ћууууу... бубу, бубу, лет, лет...“

- Нисам више могао да издржим. Осећао сам како ми прскају нерви по глави, како ми се под кожом на лобањи дују вене, и како ће експлодирати сваког секунда. Скочио сам са кревета, зграбио чаршаф и јастук....

- „Псссссссст... Полако, немој да их плашиш.“

- У насврдлам ти га у... мх.... отишао сам у дневну собу, и закуцао се у тросед. Заспао сам после две секунде.

 

                                                                 Наставиће се...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прошло је тачно 3 месеца, 12 дана, кусур сати, ресто минута и ситниш секунди од кад је Марина започела апстинирање. Све је текло по договору. Марина је редовно узимала терапију, коју сам ја повећавао за по десет капи на свака десет дана, а онда сам почео да је смањујем до коначног престанка, повећавајући јој дозу бенседина, 2 ујутру, 2 подне, 3 увече плус по један мапротилин јутро, подне, вече. Пушили смо траву, али у контролисаним количинама, а њој сам забранио алкохол, сем пива; имала је право само на три лименке. Био сам стално поред ње, слушао је док ми је признавала све оно што је мучи у датом моменту и на који начин је мучи, о чему размишља и тако то, после чега смо се заједно договарали шта би било најбоље да урадимо како би она прегурала налете психичких криза, физичке више није имала, које су постајале све спорадичније; вероватно због пива и вутре. Успешно смо изгарали и пребродили све олује њених душевних мука и немира. Доп тестове сам јој радио изненада, чини ми се кад се најмање надала, али их никада није одбијала. Радила их је преда мном, а сад јој је то постало чак и занимљиво, јер смо били пар, па би после тестирања, које је говорило да је Марина чиста ко суза, наравно што се допа тиче, имали жешће зајебан секс на разним местима. Занимљива је била веш машина у току центрифугирања, фотеља на хангар-тераси, неизоставни кухињски сто, унутрашњост ормана, хауба голфа крај Јужне Мораве, поткровље у мојој згради на пољском кревету и незаборавни секс у бункеру у поноћ кад тамо нема ни живе душе, сем савесног стражара који гледа свој посао док савесно обавља свој посао. Увек га частим пљеком и пивом зато што не трпа нос тамо где му није место. Марини сам касније смањио и таблетирање, пила је само бенџеве и то ретко, углавном пред спавање, једну таблету од 5 мг. Кокс је узимала једном у три дана, само по једну малу линџу и то тек кад би упадала у неки бедак, али је зато љуштила пивчугу и вутру, мада сам и о томе водио рачуна. Понекад би претерали и с коксом, и с пивом, и с вутром, ал јеби га, живимо у Србији, а не у Швајцарској. На крају свих крајева, Марина је жива, не узима доп, нити више размишља о њему, сваки дан јој је занимљивији од предходног, а мало се и угојила, пролепшала, а и сисићи су јој припорасли. Премда су се мени више свиђали они њени, први, које сам упознао, али мајка природа ради свој посао и ја ту ништа не могу да учиним. И кад мало боље размислим, Марина је, у ствари, сада лепша но икад. Ускоро ће напунити 18 година и ја више нећу бити педофил. У ствари ја и нисам педофил, то ми је онај глупи Урош нешто увртео у мозак. Ја, бре, нисам старкеља који има болесне нагоне ка дечурлији! Ја имам 27, Марина 17 година, још малкице па 18, живимо заједно, радимо заједно, заљубљени смо једно у друго и ја ту не видим ништа незаконито ни противприродно. И нека га дува Урош, набијем га на курац ја! И то баш! До простате! И шире! Односно, дубље!

- Елем, све је било супер, и посао, и живот с Марином, чак је и мој живот добио неки смисао, и све је било факинг инкредбл фантастик, све до јутрос док нисам добио Дашину поруку. До сада се уопште нисмо чули, видли смо се три-четри пута и то у пролазу, оно, „здраво, здраво, како си, шта радиш“, и слично, све као што смо се договорили, али је јутрос стигла порукица. Дашењка је положила један зајебано тежак и напоран испит код неког професора говноједа и ситничара, и желела је да тај успех, ту њену седмицу, прослави са мном, како је рекла, по првој тачки нашег првог статута. Нисам знао шта да јој одговорим. Седео сам у фотељи и буљио у кактус пузавац. Искрено, желео сам да одем на ту прославу њене седмице, али нисам желео да преварим Марину, премда се Марина и ја никада нисмо договарали о том варању, неварању, како год се то звало. Живимо заједно и верујем да се у Марининој глави подразумева седма божја заповест, значи : НЕ КРШИТИ ЈЕ НИКАКО! Марина је, док сам живео с Дашом, пристала да буде, како је сама казала, друга, и да јој то одговара, међутим, сад живим с Марином, она је постала прва и једина, јер друге нисам имао. Нисам се виђао ни са једном девојком од кад сам с Марином, значи ниједном је нисам преварио. И чини ми се да, штавише, о томе уопште нисам ни размишљао. Поред Марине имао сам све што ми је у животу било потребно и варање ње, уопште ми није падало на памет, ако ја памети уопште и имам. Али је сада стигла порукица с примамљивим садржајем и мене је то почело да чеша по глави, оној доњој. Зна мазга зажуљена какав рад има Дашењка зато се и срди што се ја предомишљам. Набутам му га...

- Марина је зором отишла скутером у бункер да шљака. Купили смо тај скутер због малог јубилеја, тромесечног Марининог недружења с хорсом, положила је онај ПСП, и њиме сваког јутра ишла на посао. Добила је ту повластицу од мене да може сама слободно да одлази на посао и да се сама враћа. Ја сам полако стицао поверење у њу, а она ми је узвраћала тако што ништа није узимала без моје дозволе; Кркица ју је још увек држао на оку; то ми је био онај кец из рукава. Јеби га, што је сигурно - сигурно је, нема шта. И тако сам ја остао сам на гајби, и тако је дошла та порука...

- Нисам знао шта да чиним. Док сам сисао џ и конфронтирао се с курцем, распредајући о могућим нежељеним последицама, он је тврдио да их бити неће, ја сам де јуре говорио да ће их де факто бити, стигла је још једна порукица.

- „Борисе, одговори! Да или не! Немој да ми квариш тренутак!“

- А онда сам се сетио да Даша још увек код себе има кључ моје гајбе, а ја сам на то био потпуно заборавио.

- „Да. Кажи где да те покупим?“

- „У Рупи сам с неким друштванцетом. Прослављамо због наших успеха. Дођи да попијемо неко пиће, а онда ме одведи тамо где до сад никад нисам била.“

- „Нећу. Изађи из тог сељоберског шатро кафића за десет минута. Чекаћу те преко пута.“

- Спремио сам се и изашао из стана.

- „Ти си сељак, кафић је супер.“

- „Вероватно ми чукунпрађедови корени вуку из неког села са подручја Краљевине Србије, и можда сам потомак неког сељака, али нисам сељобер. Ја сам рођени лесковчанин, градско дете, и не залазим по тим сељоберским рупетинама само да бих био виђен од стране малограђана којима је то једини смисао њиховог јадног живота!“

- Стартовао сам голфа и кренуо.

- „Па и ја сам рођена у Врању, а то је град ако ниси знао!“

- „Па?“

- „Па и ја сам градско дете и нисам сељанка!“

- „Нисам реко да си сељанка него сељоберка, а то је велика разлика!“

- Заобишо сам ТЦ Пијаца, јер ми је малерозна, и заобилазним друмовима сам се докопавао центра града.

- „Врање је град, а не сељоберска насеобина, а ја сам градско дете, а не сељоберка, простачино једна!“

- „Врање јесте град, ти јеси градско девојче, предивно девојче са савршеним дупетом, али си сељоберка, јер се моташ и завлачиш по сељоберским кафићима.“

- „А ти си затуцан, заостао у средњем веку! Не излазиш у град, не излазиш у кафиће, у дискотеке... Сав нормалан свет излази, само ти не. Запитај се у коме је проблем? У теби или у нама?“

- „Ја сам ненормалан и јебе ми се за сав ваш нормалан свет! И јебе ми се за те ваше усране кафиће и ту вашу урбаност! Мајке вам га урбанохајванске набијем!“

- Упаркирао сам се испред Дома културе, тамо где паркирање није дозвољено; упалио сам сва четри како бих дао сигнал пандурима да сам ту само који тренутак.

- „Ма иди тимари коње! Више ми ниси потребан. Прославићу своју седмицу с неким другим!“

- У све ти јебем...

- „Испред Дома културе сам. Изађи из тог неосељоберизма, имаш два минута и ни секунд више. Ако те нема за два минута ја одо!“

- „Иди, баш ме брига! Овде бар има фрајера колко ми дупе хоће!“

- „Вероватно слични оним сокобањским. Ал добро, то је сада само твоја ствар. Само ми пре тога врати кључеве од гајбе.“

- „Има сличних, и још горих, то је тачно, али сам ја онда извукла поуку и сад само шацујем оригинале. Један ме управо мерка."

- Каква кучка, човече...

- „Е, зајеби ме с твојим игрицама! Заболе ме ко те мерка и заболе ме с ким ћеш да се јебеш због твоје седмице! Изађи и донеси ми кључеве од гајбе!“

- У том ето и пандура...

- „Господине, овде је паркирање забрањено! Молим вас да померите возило!“

- Јеботе, јел ја све ово сањам? Јесам ли ја то у Моровој Утопији? Не! Ја сам у Лесковцу, у Србији, и испред мене не стоји пандур, већ полицајац. Ово је занимљиво, ово је за Гиниса! Ово је чудо! Ово је за историју!

- „Знам, знам, позорниче! Одмах се склањам, само да ми другарица донесе кључеве од стана. Грешком их је узела. Само минут, ако није проблем?“

- „Добро. Имаш минут, али после тога мораш да се склониш, јер ћеш онда мени да направиш проблем.“

- „Нема проблема! Минут, и палим!“

- Учтиви полицајац је климнуо главом и прешао преко пута. Јебеш ми матер ако ово није неки изрод пандурске касте. Први пут ми очи виде правог полицајца. Испоштоваћу га. Заслужио је. Минут, и палим.

- „Дашо имаш 40 секунди да ми донесеш кључеве од гајбе, а онда иди где год хоћеш!“

- „Јеби се!“

- АААААААААААААААААААААА........

- „Дашо, 20 секунди. Немој сад да ме дркаш. Кој ти је курац? Што си ме уопште звала?“

- „Немој више да ме узнемираваш. Кључеве ћу ти оставити код Уроша. Иди копај кукуруз.“

- ААААААААААААААААААААААА.... Јебем ли јој све по списку ненормално!

- „За ово ћеш да ми платиш!“

- Стартовао сам голфа и уклонио се са места где је било забрањено паркирање. Испоштовао сам учтивог полицајца, а у себи сам одлучио да Даши јебем матер због ове испале.

- „Реци то мом новом дечку. Може да ти плати у ратама, а може и одмах.“

- „Набијем на курац и тебе и њега! То ми је хвала за све. Пичко једна!“

- Упаркирао сам се на паркингу преко пута Народног музеја, извадио лобеску, нашмрко се ко мамлаз, потом сам изашао из голфа и сео на клупицу у централном парку да испалим коју пљугу и да ме прође бес. Чим сам запалио цигарету стигла ми је нова порука.

- „Где си?“

- „Шта те боли сиска!“

- „Нема те испред Дома културе и лепо те питам где си?“

- „Што? Да би ме ти и тај твој фићфирић испребијали?“

- „ Фићфирић је у Рупи. Ја стојим сама и чекам тебе мамлаза да ми кажеш где си?“

- „У парку код коњића.“

- „Чекај ме. Стижем за пет минута.“

- Обавезно. Како да ноу. Одмах сам устао са клупице, отишао до голфа, извукао дизалицу из гепека и стао крај живе ограде, тачно на месту са ког сам имао савршен поглед на клупицу на којој сам требао да сачекам болесну фајтерку, Дашу Ван Дам, и њеног фићфирића, вероватно набилдованог Хулка који треба да ми наплати одмах, пошто су оне рате, колко контам, испале из комбинације. Нарољали су се алкохолом па би сад на мени да испробају своје нове вештине. Па може, ал јуче. Сад ја имам дизалицу у рукама, њоме ћу да пребијем Хулка, све док не почне да сере пролив, а њу ћу да уклешем у коњиће. За сва времена! Доста сам ја јео батине, сад је ред на друге. Стајао сам и чекао, осматрајући ситуацију. Даша се појавила пет минута касније, сама, као што је и обећала. Стала је крај клупице и тражила ме погледом. Она је тражила мене, а ја Хулка. Но, од Хулка није било ни бркова, те сам ја вратио дизалицу у голфа и, с рукама у џеповима, упутио се ка Даши. Стао сам на два метра од ње и рекао јој:

- „Врати ми кључеве!“

- „Ајде не сери! Води ме негде.“

- „Не желим више ништа да имам с тобом! Врати ми кључеве и збогом!“

- „Ево ти кључеви, јебали те кључеви!“

- Даша је извукла кључеве од гајбе и гађала ме њима. Срећом, промашила ме. Пролетели су ми покрај левог рамена и пали на плочнике. Брзо сам их покупио и још брже хтео да се изгубим из парка, али сам се на секунд осврнуо ка Даши, чисто ради предострожности, да ме не скења с леђа, међутим, угледао сам Дашу како седи на клупици и плаче. Зашто ли плаче сад? Можда се претвара? Ложи ме знам. Навлачи ме ко куртон. Чим женско жели да у мушкарцу изазове саосећање, оно крене са својим сузама и мушкарац се на ту удицу упеца ко сомина. У 98% случајева женске сузе су лажне. То им је главно оружје кад желе да те ражале. Али, оно јебено „али“, остају оних искрених два посто. То су оне искрене женске сузе. Ал ајд сад ти буди паметан па провали које су искрене, а које лажне. Сузе су сузе, исте су све. И боја, и величина, једино количина варира, мада и ту ниси на чистац, јер оне могу да рондзају сатима. Одакле ли им толке сузе? И зашто бог није нама дао толику количину суза па да ми цмиздримо, а да се оне над нама сажаљевају? Зашто? Ово није фер. То је неправда! Ем имају пичку, ем имају сисе, ем имају та савршена дупета, а сад још и сузе. Па добро, бре, драги боже, где ће ти душа? Шта ми мушкарци да радимо? Зар хоћеш да сви постанемо педери? Е, животе, јебем те у век...

- „Шта ти је? Што цмиздриш?“

- „Шта те брига! Ајде губи се!“

- А и тај њихов глас кад плачу... Грца, мајке му га собујем, и реже те директ у срце. Пришао сам Даши и сео на клупицу.

- „Шта је било?“

- „Ништа...“

- „Па кад је ништа што онда слиниш?“

- „Сви сте ви мушкарци исти... Сви само желите да појебете нешто. Само вам је то у глави. Ма каква глава! Ви курцем размишљате, а не главом...“

- „Па добро, то у већини случајева јесте тако. Ал нису сви мушкарци исти Дашо!“

- „Јесу! Сви су исти!“

- Више није плакала, сад је била бесна.

- „Сви су исти! И ти си! Сви сте исти!“

- „Нисмо, Дашо, сви исти. Ето, рецимо, ја се разликујем од осталих. Ја сам мамлаз!“

- „И да знаш да јеси!“ - насмешила се.

- „Ја или налетим на мамлаза, као што си ти, или на неке дебиле који само желе да ме стрпају у кревет. Нико ме не гледа као девојку, као везу... И ја хоћу да имам неког, неку везу... стабилну везу, која има перспективу...“

- „Нема данас ни стабилне ни перспективне везе. Свет је полудео. Нико никог не јебава ни два посто. Чим наиђе прва препрека сви беже куд који. Нема толеранције, нема компромиса. Јеби га, то ти је реалност...“

- „Еј, бре! Ти сад требаш да ме тешиш и умирујеш. Да ми кажеш како ћу и ја једном наићи на свог принца, а не да ме још више убедачујеш!“

- „Нисам ти ја другарица, знаш? Нећу да те лажем. Тај твој принц постоји само у бајкама, а живот није бајка него казна. Крв, сузе и бол, то ти је живот!“

- „Мамлазе песимистички!“

- „У јеботе! Па ја сам заборавио!“

- „Шта?“

- „Да живот има још нешто!“

- „Шта? Рачуне, кирију, ратове...“

- „Не. То спада у крв, сузе и бол.“

- „Па шта онда има, а да није црно?“

- „Па има СЕКС!“

- „Е, проста масо. Па ја због тога и плачем! Сви само тражите секс! А где је љубав?“

- „Јебем ли га. Изгледа да је избрисана из људских сећања.“

- „Јак си ми ти утешитељ...“

- „Ма јебеш то! Него... Ајмо ми на по једну линџу, да избришемо тај бол из твоје душе, па да се бацимо на секс! Кад већ нема љубави барем има карања!“

- „Дај шта даш... Ти си ми бар сигуран. Јеси мамлаз, али на тебе увек могу да се ослоним. А ако ме не слушаш, једноставно те пребијем и ћао!“

- „Море пичка ли ти материна!“

- Даша се кикотала док смо одлазили ка голфу. Сели смо у ауто, напрашкали вене и одвезли се на врх Хисара и упаркирали крај репетитора. Даша се одмах пребацила на задње седиште и кренула да се свлачи. Ја сам закључао сва врата и пустио Динг Донг, Нисам под либелу. Затим сам се свукао и бацио на задње седиште где ме је већ чекала гола, врела и распомамљена Дашењка с оним њеним телом ђавољеве мустре. Како је направише тако савршену, пизда ли им материна! У ствари, бог их благословио! И њу и њене творце...

- Вазда је секс с Дашењком био догађај, али овај је био некако другачији. Даша ме пустила да јој радим шта год сам хтео. Прво је пало једно добро пушење, све до сврша, потом по једна цигарета, па још по једна линџа, а онда дуел мог фалуса и њене вагине, у разним положајима, то јест позама, њен сврш, мој сврш, пљуга, линџа, и на крају понуда од стране Дашењке коју никако нисам могао да одбијем. Понудила ми је гузу и пружила лубрикант. Што ми то нешто познатооооо....!! Даша се разгузила плус је трљала клиторис, а ја сам се разјебао ко ненормалан, ко да нисам под либелу. Јеби га, хватао сам и ритам и текст песме, коју сам поставио на рипит:

- „Нисам под либелу, можда није прави падеж, ако ти се не свиђа ова песма наша... АЛЕ АЛЕ АЛЕ АЛЕЕЕЕЕЕ.... мозак ти је као овај мој младеж, мали, смисао за смешно теби фали...“

- „НИСАМ ПОД ЛИБЕЛУ ДАШООООО....“

- „ЛИИИ... БЕЛААААА.... аааааах...“

- Дашењка је свршила, аген, а и ја сам. Моје семе се распрскало на све три стране задњег седишта и прозора мојега голфа, а Даша је бацила пар капи, оног њеног срања, међу своје ноге. И кучка ми зафлека седиште. Брзо смо се пребацили на предња седишта и обукли. Нагазио сам голфа и забили смо се у прву перионицу.

- „Молим вас једно детаљно чишћење унутрашњости аутомобила!“ - рекох и цигарету припалих.

- „А хоћете да вам га оперем и од споља?“ - упита зелени и глупи перач аутомобила.

- Не мораш, синко, Дашењка је то подробно исполирала.

- „Може, може. Једно детаљно и комплетно. Хоћу да сија! Плаћам дупло!“

- Синак се бацио на прање аута, а Даша и ја смо седели на неким столицама и ћутке палили цигарете. Зазвонио ми је телефон. О не. Мој кућни број.

- „Да?“

- „Где си?“

- „У перионицу.“

- „Па шта радиш тамо?“

- „Перем муда! Шта могу друго да радим у перионици сем да перем ауто!“

- „Чекам те ко блесава, већ два сата! Где си био до сад?“

- Јебао сам Дашу!

- „Лутао сам по граду, тражећи за тебе најлепши букет јоргована! Одушевићеш се кад га будеш видела!“

- Даша ме подјебавала. Гурала ми је прст у нос.

- „Ајде пожури! Спремила сам и ја теби једно изненађање. И ти ћеш да се одушевиш!“

- „А какво изненађење?“

- „Па ако ти кажем, онда неће више бити изненађење. Ајде пожури!“

- „Стижем!“

- Позвао сам такси, тутнуо Даши пет сома динара у руке и рекао јој:

- „Молим те, нађи ми те јорговане. Нек букет буде раскошан!“

- „Ма немој! Шта сам ти ја, слушкиња?“

- „Пријатељ. И молим те помози ми.“

- Такси је стигао, Даша је узела лову и ушла у такси.

- „Пожури само, молим те!“

- Даша ми је намигнула и нестала заједно с такси возилом.

- „Брате, убрзај то прање, молим те! Гори ми под ногама!“

- Дечко је завршио за десетак минута, рекао „500 динара“, дао сам му црвену и испаркирао ауто из перионице. Два минута касније стигла је и Даша с неким огромним белим срањем.

- „Шта је то, јеботе?“

- „Јоргован, кретену!“

- „Лепо мирише, некако благо...“

- „Ајд не сери него плати таксисти!“

- Таксиста је рекао „370 динара“, дао сам му 400, и сео за волан. Даша је сместила онај јоргован на задњем седишту и села на сувозачко. Кренули смо.

- „Камо кусур од 5 сома?“

- „Ко те јебе, треба ми лова. Сутра идем за Врање.“

- „Па какве везе ја имам с тим?“

- „Па ти си ми пријатељ и управо ми помажеш тако што ми дајеш новац за карту и још неке ситнице.“

- У мамицу ти џепарошку!

- „То, бре, није пријатељство, то је черупање!“

- „Не сери! Треба ми и нека козметика, али хоћу оригинал!“

- „Оригинал си добила у чмар!“

- „Е, сељачино једна.“

- Даша је нажврљала на неки папирић списак оригинал продуката за негу лица и тела и рекла да јој то донесем ујутру у студењак, јер после подне има аутобус за Врање с којим жели да оде, како би имала времена да поседи кући са својима и да увече изађе у провод. Готово да ми је то наредила.

- „Добићеш ујутру, и козметику и курац!“

- „Важи!“ - насмешила се, цмокнула ме у образ, изашла из голфа и нестала у Уркетовом дворишту....

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Слатке мале малолетнице, а?“ - подјебавао је Урош моју маленкост.

- „Ја мислио да ти ту малу хоћеш да лечиш, да је скинеш с допа, а ти јој скинуо невиност. Излечио си је од невиности! Ти си, бре, дефлоратор! Педофил! Необуздана педофилчина! Јел знаш за ону стару: ко спава с децом буди се упишан?“

- „Ајде не једи говна више!“

- „Оу... Рече педофил и почеша се за дефлораторски курац.“

- „Урке, дувај га!“ - рекао сам му смртно озбиљан.

- „У јеботе. Ниси јој ваљда направио дете?“

- „Нисам, бре, говедо једно. И шта сереш више?“

- „Не серем него те подјебавам!“

- „Онда зајеби с подјебавањем.“

- „О не. Ниси се ваљда заљубио? Кажи ми да ниси?“

- „Јесам...“

- „Који си ти мамлаз, јеботе! Ти се, бре, заљубиш у свако друго пиче на које налетиш. Шта се то дешава с тобом?“

- „Не знам...“

- „Чекај, чекај. Јел то нешто као с Маришком?“

- „Не...“

- „Није ваљда као с Маријом?“

- „Готово идентично.“

- „Ти то озбиљно?“

- „Најозбиљније.“

- „Значи Марина?“ - упита ме после подужег ћутања.

- „Значи Марина...“

- „И где је она сад?“

- „С Кркицом у бункеру.“

- „Па зар није мало прерано да је пушташ саму? Мислим, још је ровита. Шта ако клецне?“

- „Неће. Дајем јој јаку терапију, тестове јој радим на бу, тако да никад не буде сигурна кад ћу да јој урадим тест, а и Кркици сам реко да је не испушта из вида.“

- „А што је ипак не одведеш код неког шринка, бар на неки савет и то, а?“

- „Ма који курчев савет. Којим саветом ће шринкер да јој помогне? Ти као да не знаш како иде та прича, као да не знаш како изгледа лечење наркомана у нашој надалеко чувеној болници за болести зависности! Нит имају програм рехабилитације, нит имају адекватне услове за смештај, нити су стручни, односно јесу, ал ако им платиш једну малу свотицу са много јебених нула. И шта ће она тамо?“

- „Добро, бре, опуштено. Шта се одма дрвиш кој мој? Мислио сам само да одеш по неки савет, а не да је сместиш тамо!“

- „Који савет, мајмуне? Онај из Црне Реке? Садистичко лопатање по дупету. Или можда онај из наше пандурске станице? Дављење у казану препуном срч воде, пребијање бубрега до изнемоглости, везивање букагијама...“

- Шта ти је, јеботе...“

- „Онај из уџбеника? Да тражим неку супер зајебану теорију од дегенерика што доп убризгавају у пацове и мајмуне па на томе темеље своје идиотске теорије!? Не требају ми психијатри, психоаналитичари и остала багра с дипломама за проучавање душе да ми соле памет туђим цитатима теоријских проучавања. Све ја то знам и то практично, а знаш и ти! Барем тебе не морам да подсећам на наше мртве пријатеље и наше приповести...“

- „Не мораш, брате... Све знам...“

- Урке и ја смо полили по поду за ортаке који више нису са нама и кренули да натапамо јетру шљивом. Био сам нервозан до пуцања, али сам се некако примирио, сетивши се мртвих ортака што их је непосредно убио хероин, а посредно они који су им га донели. Моје мисли биле су упрте ка богу, молиле су га за спас Марине и свих судбина сличних њој. Доп је зло, доп је коб, болест, лудило и гроб.

- „ ... Боли нас, тај ехо сећања што дроби спас, сви мртви спремни су за крајњи рат, људи од земље на земљи, а горе вајни спрат. Нама припада рај! Наш пали трон је темељ за нови Вавилон - па градимо! Још увек чека нас тај распали мост, да спаја нас са небом што нам припада сво! Одозго гледа нас Он, заспали Бог, слеп и глув за бол што трпи сав његов род. Шта овде имамо то? Распад и зло, ми смо сирочад, гледамо леђа творца свог. Нећемо више дно!“

- „Добра ова Марчелова песмица, а?“

- „Више него добра!“ - моментално сам се сложио с Уркетом.

- „Није ми јасно, брате, зашто га толико људи мрзе и зашто га тако мали број људи слуша. Човек је геније, јеботе, ренесанса уметности музичке сфере, а већина га пљује. Мени ту, брате, стварно ништа није јасно.“

- „Шта је ту нејасно? Кад неком саспеш реалност у лице она га пече. Људи обожавају да их лажеш зато и слушају и гледају сплачине. Шелић им пљуне искреност у лице и они га зато мрзе. Искомплексирани џукци. Неписмени и затуцани ментални паори. Зато га и не контају. Знаш да код нас генија мрзе зато што му завиде, ал не брини! Слуша га мали, али одабрани број људи, таман толики да ова Србија, авлија проклета, не потоне ко Атлантида. И видећеш, његове песме тек има да се слушају и подробно проучавају! Оставио је он, са својом Филтер екипом, дубок траг на нашој музичкој сцени, а те кањоне од трагова, које још увек шири и продубљује, тешко да могу да затрпају ови кловнови пинк генерације, творци шунда и кича. Сети се шта су све причали за Младеновића и ЕКВ, а сад, готово 20 година касније, схватају како је био велик, и као песник и као музичар!“

- „Џаба, брате, кад је легенда мртва. Шта ће му сад ордења и похвале кад више није међу нама? Шта му сад то вреди?“

- „Па то ти је наша сурова реалност. Ми увек прекасно схватимо шта је добро, а шта лоше. Не зна и неће стока да цени квалитет, јер му руши лоповски и зверски систем. Зато их за живота олајавају, пљују и газе, а кад их спусте у земљу, онда им дижу споменике и кују их у звезде. Они на врху пирамиде то раде свесно и намерно, а ови на дну несвесно и намерно. Ови горе да би сачували узде, а ови доле су глупи и љубоморни, и онда се рађа тај сјебан систем вредности, изокренут у корист шупљоглаваца. Јеби га. Али знаш шта је у свој тој несрећи срећна околност? То што сваки геније има свог наследника. Неко као ученик иде стазама учитеља, а неко вади поуке па гази новим стазама, отвара нове хоризонте и постаје авангарда!“

- „Џабе кад су они увек у мањини.“

- „Да, али ту смо ми да их подржавамо у томе. Ми смо њихово гориво, а они наш мотор. Заједничким снагама гурамо наш свет где ми хоћемо, а не где нам глуперде нареде!“

- „Па и ми смо у мањини!“

- „Па шта! Боље да будем мањина која зна шта хоће него да будем  већина која једе говна. Ја сам бар свој, а они су туђи. А ти ако хоћеш, иди па се придружи већини, гледај пинк, слушај гранд, отвори фејсбук профил, иди у оне сељоберске дискотеке и постани робот-кмет.“

- „Аха, како да не. Ево, све трчим!“

- „Онда немој више да једеш говна него иди донеси нову флашу!“

- „Иди ти, филозофе, прво по Марину и доведи је овде. Саће и Наташа да дође. Направићемо неку вечринку, који џукс, који вопс, наша зика и наш свет, а? Два пара и једна журка! Шта кажеш, а?“

- „Одлична идеја. Ето ме за пола чуке!“

- „Путуј, педофиле, и не брини за грехове!“

- „Сисај кару!“

- „Јебаће те ђаво у буљу, ни Бог неће моћи да те спаси!“

- Урош се пакосно кезио док сам ја гађао браву голфа. Погодио сам је, ушао унутра, затворио врата, пустио Пака на сонијевом цеде-у, одвртео до краја и више нисам чуо Уркетов пакосни кез и његове глупаве провокације. Слушао сам Пака и уживао у лаганој вожњи:

 - „And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody cause they don't give a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.

And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody gives a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.“

 - Видео сам плаву одору субаше и његову стоп палицу, опет на истом месту, ТЦ Пијаца, као да је та траса постала по мене малерозна. Пошто сам лагано клизио голфом, лагано сам се и зауставио, иако је сточар као фурија излетео из бандере. Да сам  возио 40 на сат, колико је била дозвољена брзина на том делу пута, почистио бих говно, као шпаклом; срећом по пандурчину, ја сам уживао у Паковој, Едијевој, Кастровој, Кадафијевој и Наполеоновој животној сторији па сам клизио 10-ак км на сат. Упаркирао сам се на тротоар, а сони је брујао јаче него икад:

 - „Now if I choose to ride, thuggin' till the day I die
They don't give a fuck about us
While I'm kickin rhymes, getting to their children's minds
Now they give a fuck about us
They wanna see us die, they kick us every time we try
They don't give a fuck about us
So while I'm getting high, I'm watching as the world goes by
Cause they don't give a fuck about us...“

- Пандур је куцнуо на прозору и прстом ми показао да га спустим, мислим прозор, што сам ја и учинио. Музика је прштала, басови брујали, а пандур збуњен, јер евидентно не зна енглески и нема појма о чему песма говори, опет прстом кружи што значи да стишам тон на цеде-у. Ја се лагано с осмехом окрећем, смањујем тон, враћам поглед ка пандуру и питам га:

- „Ва да фак?“

- Пандур ме и даље гледа збуњено, час мене, час свог колегу, који стоји с друге стране прозора мог голфа.

- „Дозволу и саобраћајну!“

- „Зашто?“

- „Рутинска контрола.“

- „Нисам прекорачио брзину, везан сам, поштујем све прописе...“

- „Оћеш ти да даш ту дозволу или ћеш да се правиш паметан?“

- „Немам шта да се правим, ја јесам паметан!“

- „Пази колега, молим те, па ми овде имамо једног паметњаковића филозофа. Изгледа да је пијан ко лајсна!“

- „Немој ти субаша да ме клевећеш, знаш? Ја сам поштен и узоран грађанин!“

- „Ајде грађанине напусти возило па лепо мало да дуваш, да видимо колико си промила сабијо у те твоје вене.“

- „Ти можеш да га дуваш, а ја не напуштам свој ауто! У закону стоји да не морам да напустим ауто ако то не желим!“

- Пандур ме зграбио и у два потеза ме измотао из голфа и залепио за хаубу истог. Рачеречио ми и руке и ноге. Осећао сам се ко Исус, само што је Он својим неверницима гледао у очи, а ја сам својим окренуо дупе. Сирјеч, они су ме тако наместили. Пандури једноставно обожавају да гледају наше гузице, то им, изгледа ми, много годи. Они се шатро правдају да је то због сваке евентуалије, да се хапшеник у старту онеспособи, да им не узврати, али то је лаж! Не бих да прејудицирам, али чињенице рихтиг говоре супротно од онога што они тврде. Убо, претресао ме субаша и уздуж и попреко.

- „Јеси га напипо шоферу?“

- Е, онда сам добио ударац у пету што ми је рачеречило ноге до шпаге. Измотали су ми дозволу и саобраћајну из голфа док сам ја тртљао како они управо крше закон, јер ми без налога за претрес упадају у ауто. Колега пандур, који ме држао за главу, рекао ми је да ћутим и не једем говна. Ја сам му одговорио да лиже муда на овна и добио песницу у бубрег. Ух, изненада. Ал добро, ћераћемо се. Субаша пандур је прегледао документацију, утврдио да је све у реду и да сад још само треба да установе колико сам наалкохолисан. Подигли су ме са хаубе, фала курцу, и одвели ме до мупа, упаркираног у штеку на пет метара од мог аута. Колега пандур је држао документацију у руке и стајао са стране, а субаша пандур је измотао ону фрулу и реко ми да дувам у њу све док он не каже доста. Арлаукнуо сам „фак да полис“, и одбио фрулаљку.

- „Промени ту цуцлу субашо, ко зна ко ју је употребљавао пре мене! Не желим да испаштам због неког алкоса ког сте малочас скењали!“

- „Пази ти мали како се изражаваш! Оћеш да ради палица?“

- „Па неће ти, колико видим, бити први пута Аганлијо!“

- Субаша ме шчепао за врат, крв му је наврла на очи, а мене је за све то болео курац. Колега пандур га је повукао и скинуо његову ручерду с мог врата. Затим је извукао и одмотао нову цуцлу из коферчета, прикачио је на дуваљку и пружио ми:

- „Ајде крени!“

- Мајицом сам обрисао цуцлу намерно како би пандурчина видла да се грозим свега чега год се он дотакне, а он се полако надимао од беса. Било је само питање секунди када ће ме пребити. И вероватно би ми одвалили бубреге и поломили ноге, али је на улици било доста света па су мало примиривали сопствене узавреле страсти; ја сам био ладан ко шприцер, јер ми је шљива раширила муда и био сам јак ко Русија. Почео сам да дувам у оно говно, и дувао, и дувао, и кад сам на крају завршио обојица чауша су разрогачила очи и нашла се у чуду. Ништа нису рекли, а нису ни морали. У њиховом погледу се видло да сам патосиран од алкохола, и чудили су се како се тако стабилно држим на ногама. Рекао сам им да су моје ноге од челика, као и муда, и да слободно могу да опипају и једно и друго. Субаша ме мунуо у ребра, и то она ровита. Набијем га на стојка! Одмах су ми одузели дозволу и саобраћајну и кренули да пишу неке казне. Кад су завршили с писањем, пружили су ми папир да потпишем. Одсечно сам одбио.

- „Нећу ништа да потпишем јер сте ми потурили ону фалш дуваљку која не ради! Дајте ми нову да поново дувам па да видимо колико ће да покаже. И желим да видим резултат!“

- Субаша је хтео да ме опаучи, али га је колега поново смирио и завуко се у мупо у потрази за новом фрулом, међутим, смрдљивко није имао резервну фрулицу, а ја сам то одмах на почетку уочио зато сам их и гузио, суптилно. Јеби га, враћам им за СВЕ ОНЕ ГОДИНЕЕЕЕЕ...

- „Нема друга“ - бесно рече колега субаши.

- „Е па, ништа онда. Вратите ми документа па да се растанемо ко људи!“

- „Па не иде то баш тако“ - рече субаша.

- Одмах сам знао на шта циља. Тражи мито смрдљивко један пандурски, али лукаво.

- „Дај ту казну!“

- „Субаша је поцепао и оригинал и обе копије, пресавио их, и тутнуо ми их у руке. Из џепа сам измотао сто евради, смотао у папирић-казну и вратио субаши, он је згужвао лову у џеп и вратио ми казну и документа.

- „Следећи пут да пазиш како разговараш с нама!“

- „Нема фрке!“

- „И пази како возиш!“ - додаде колега.

- „Нема фрке!“ - поновио сам, сео у голфа и запалио у бункер. Опет сам добро прошо. Дозвола је могла да оде, али није, казна је написана, али поцепана, сто евра је сто евра. Чим зашушти стотка сви проблеми нестају и све је океј. Како се људи лепо договарају, пардон, како се људи јефтино продају. Осећам да ће ове пандуре описати неки нови Данте, српски Данте, кроз неке нове кругове, српске кругове.

- Упао сам у бункер, спаковао с Кркицом тезге на брзака, пре истека радног времена, покупио Марину, и штек улицама се вратио натраг код Уркета на гајбу. Наташа је у међувремену стигла, припремила мезетлук и пиће и журкица је кренула. Урке и ја дељали смо вопс, Марина и Наташа црно вино; у паузи смо ролали и испаљивали буксетине. На компу је рокао Виклер Скај:

- „ ... То што смо били ми такав не постоји филм, такав не постоји стих, кад душа боли ватра гори, ти си дим, мислио сам да ме волиш, али то су само сни, само желим да чујем ту лаж, барем можеш то за крај да ми даш, прелазим границу разума, одлазим а ти си крива. Дал сам луд са тобом или без тебе...“

- Верујем да није прошло ни сат времена, а ми смо, све четворо, већ били отребљени од алкохола и вутре. Урке је почео да гура језик Наташи у уста, ова му узвраћала, Урке је више пута падао са столице на под и кад год је устајао тврдио је да је његов ламинат полудео, да се стално подиже и удара га у главу, прилазио му је и лепо га молио да престане да га удара, јер ће у противном морати да му почупа делове тела, али га овај није слушао; и даље се подизао с патоса и настављао да га пребија. Наташа је јурила чаше и флаше по столу и драла им се што је нису слушале, говорила је да беже од ње, боје се да ће их поломити, а она само жели да их попије. Уркета је, дакле, пребијао ламинат и овај се безуспешно расправљао с њим, Наташа се свађала с чашама и флашама које је нису слушале, Марина се церекала као блесава и прстом леве шаке тражила нешто на дну празне чаше док јој је прстићем десне шаке претила како ће јој показати свога бога уколико јој не преда то што крије у том дну. Док сам гледао своје пријатеље и своју девојку у њиховом паранормалном лудилу, добио сам неописиву жељу да нешто креснем. Шчепао сам Марину за ноге и вукао је у Уркетову собу док се она, непримећујући мене, расправљала с оном празном чашом. Увукао сам је у собу и закључао врата. Бацио сам Марину на кревет, а чашу сам ћушнуо у неки угао, не сећам се који, да је одвојим од напорне Марине која ју је мучила; било ми је жао те чаше. Марина је заборавила на чашу истог трена кад сам ја почео да се дерем.

- „ЈА САМ КАРАБОРИС! СПРЕМАМ БУНУ ПРОТИВ ТВОГ ЦАРСТВА МЕЂУ НОГАМА! ИЛИ СЕ ПРЕДАЈ ИЛИ ЋУ МОРАТИ ДА ИЗВРШИМ АГРЕСИЈУ НА ТВОЈЕ ЦАРСКО УТВРЂЕЊЕ!“

- „Предајем се бунтовниче! Примам те у миру!“

- Након склопљеног мировног споразума мој бунтовник, са својим ортацима, уживао је у царству Марининог међуножја... Клик. Ваљали смо се по тепиху и тражили чаробну лампу... Клик. Плафон се спуштао ка мени и претио ми... Клик. Пребијали су ме неки тротоари и неке улице... Клик. Расправљао сам се с неком капијом чудне боје, мени и човечанству потпуно непозанате... Клик. Видео сам обрис, чини ми се Марининог лика, који ме је вукао некуд... Мрак...

 - Отворио сам очи. Мамуран, с главобољом која ми је тестерисала мозак, буљио сам у Марину која је спавала као заклана. Једна подужа бала, висила јој је са усана и чешала јастук. Обрисао сам јој балу чаршафом, Марина се промешкољила у кревету и окренула на другу страну. Устао сам из кревета и кренуо да бауљам по кући. Дао сам се у потрагу за својом спаваћом собом, али чим сам ступио у ходник схватио сам да се налазим на Уркетовој гајби. Осећао сам болове у пределу целог тела, а кад сам га мало боље загледао, увидео сам да је моје тело скроз одрано. Пребијено од ко зна кога или чега, не сећам се. Ничег се не сећам. Али знам да сам на Уркетовој гајби и сећам се штека кокса који ми је хитно потребан. Упао сам у Урошеву дневну собу. Била је у тоталном хаосу. Крш и лом! Али у њој ни живе душе. Измотао сам кокс из штека, отркаљао се до купатила, просуо лобе по веш машини и снифао све дотле док ми мамурлук није испарио из главе, док бол у лобањи није престао да ме тестерише, и док одрано и пребијено тело није престало да ме боли. За дивно чудо у кесици је остала поприлично добра количина белог. Вратио сам се у собу, навукао широкана лоне, смотао лобеску у џеп, легао крај Марине, припалио сам цигарету и гледао је како слатко спава. Смејала се у сну. Питао сам се шта ли сања? Била је потпуно гола, згрчена у фетус положај, с ручицама испод јастука. Како је слатка, помислио сам, и потпуно оран устао из кревета, отишао до кухиње, скувао кафу и себи и њој, и вратио се назад у кревет. Још увек је спавала у истом положају у ком сам је и оставио. Чешкао сам је по рамену, није се мицала. Полако сам је ухватио за руку и преместио је на бок. Затим сам јој чачкао брадавице. Кажипрстом сам их шамарао горе-доле, лево-десно. Перверзно с моје стране, али изгледа да јој је пријало, смешкала се. Чачкао сам јој носић, љубио врат и на крају је грицнуо за увце и тако је пробудио. Чим је отворила очи ухватила се за главу.

- „Аааааа... боли ме...“ - рекла је готово молећивим гласом.

- Мени препуне вене кокаина, мозак изгубљен у недођији безнађа, ја - мамлаз, без размишљања, а чиме ли па да размишљам, написао сам јој линџу кокса и дао јој да шмркне. Гледала ме збуњено сањивим очима и намргођеном фацом од главобоље.

- „Узми. Лечи главобољу, мамурлук, а појачава и жељу за сексом.“

- Снифнула је линџу, пружио сам јој кафу, и као прави млади небрачни пар, уживали смо у јутарњој кафици и цигаретици, с накоксаним мозговима, без мамурлука и болова. Како добар осећај. После кафе-цигарет-доручка, креснули смо се. Овога пута било је најлепше до сада, и било је свесно, чисто и јасно од почетка до краја. Били смо опуштени и уживали у свакој секунди. А кокс је, наравно, употпунио догађај. Марина је у сексу бивала све искуснија, почела је да уноси разне финесе, што ми је управо демонстрирала, а и ја сам јој открио пар трикова. What a wonderfull... sex!!!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је седела за кухињским столом, сркутала вермут, опуштена, с цигаретом у прстима. Марина и ја смо пребацили оне ствари, које смо покуповали у бутику, у дневну собу и вратили се у кухињу. Марина је села за сто, ја сам извукао Џек из фриза, сипао себи чашу, дрмнуо је до дна, затим налио још једну и сео за исти сто за који су седеле две девојке од којих једну карам јавно, другу сам тек почео, и то тајно. Једна луда, пребија ме кад год јој дуне, исисава ми сламарицу, чисти гајбу, спрема клопу, имам савршен секс с њом, али нам живот у двоје очигледно не одговара. Друга је дијамант, небрушени, добро, мало сам га бруснуо, наркоманка која је тренутно у апстиненционалној фази, жели ме крај себе заувек, њен додир, од кога се моментално топим као лед на сто степени, чини да будем миран и спокојан, желим је и заљубљен сам у њу, засигурно. Седим, пијем Џек, пушим цигарету и ћутим. Не гледам ни једну, ни другу, буљим у чашу и чекам расплет незгодне ситуације у којој се све троје налазимо.

- „Борисе?“

- Подигао сам поглед са чаше и спустио га на полупијану Дашу.

- „Ово међу нама не иде. Размишљала сам и мислим да је најбоље да овај наш покушај заједничког живота одмах прекинемо. Ја сам све своје ствари спаковала и спремна сам да кренем, само сам чекала да дођеш и да ти све ово пренесем. Ако имаш нешто да ми кажеш, кажи одмах, ако не, идем да покупим прње и да палим.“

- „Где да палиш?“

- „Враћам се код Уроша. Чула сам се малочас с њим и рекао ми је да има слободан лежај за мене. Мислим да је тако најбоље.“

- „Дашо, хоћу да ти се извиним за оно данас. Не знам шта ми је било...“

- „Немој да ми се извињаваш. Нема потребе. Криви смо обоје, подједнако.“

- „Да, али ја нисам желео да те увредим. Излетело ми је... не знам како...“

- „У реду је. Опраштам ти. Надам се да ћеш и ти мени. И због зуба, и због оног данас.“

- „Нема фрке. Међу нама је све океј.“

- „Добро, пошто смо то решили ја бих сад да кренем.“

- „Не мораш. Мислим, не мораш вечерас. Преспавај још ноћас овде, па иди сутра.“

- „Добро. Може и тако. А, што се тиче нашег договора?“

- „Ког договора?“

- „Нашег заједничког статута!“

- „Не знам...“

- „Ја бих задржала онај први, ако, наравно, ти немаш ништа против.“

- „Први је океј.“

- Одвојио сам десно око и кришом погледао у Марину која није знала детаље првог, Дашиног и мог, статута. Садржину другог познавала је делимично, онолико колико сам јој ја признао. Скупио сам очи и вратио их ка Даши.

- „Шта је реко Урке?“

- „Да је то најбоље решење, јер више не може да гледа како му пребијам ортака.“

- Још сам се и насмејао. На крају је све испало добро, врло добро. Даша и ја смо се растали у миру с договором који нам је обома одговарао, карање кад год нам дуне. Свој живот наставићу с Марином. Некако се полако, али сигурно смирује бујица мог максимално узбурканог живота. Након што смо све лепо рашчистили и о свему се лепо и човечански договорили, Марина је узела своју терапију и отишла на спавање. Даша и ја смо остали у кухињи све док она није очистила вермут, а ја Џек, онда ме ухватила за руку и повела ка спаваћој соби. Обоје смо били ко треске пијани, тетурали се до спаваће собе и некако се једва увукли унутра. Даша је затворила врата.

- „Да искористимо наше последње вече... нашег заједничког живота... како доликује“ - рекла је вермут-гласом.

- Бацио сам Дашу на кревет и кренуо да је јебем силовито, најтврђе до сада. Вриштала је као манијакална нимфоманка. А ја запео ко сивоња.

- „Желим у дупе...“ - рекла је и пружила ми лубрикант.

- То је било последње чега се сећам...

 - Кофа јебено срч воде сручила ми се на главу. Окренуо сам се у псећем положају и покушавао да се докопам ваздуха и упитам мој сатараш мозак где сам ја кој мој и шта се кој курац овде дешава, бре! Негде иза мојих леђа допирао је дрхтави глас. У почетку га нисам најбоље разумео, нити сам се окретао у његовом правцу, али кад сам мало дошао до ваздуха и сакупио себе из оног дављења глечер воде, окренуо сам се у правцу тог дрхтавог гласа, који је сада јаукао и нешто ме молио. Угледао сам згрчену Марину на поду спаваће собе, скоро угурану у врата, како гребе главу ноктима док јој, као гејзир, млаз суза избацују очи.

- „Кризирам... кризирам... КРИЗИРАМ! ХОЋУ ДОП! ХОЋУ ДОП!!!“

- Брзо сам скочио са кревета, узео Марину, бацио је на кревет, да бих је склонио од врата, излетео у ходник, ископао кључ из штека, откључао шпајз, зграбио бочицу с метадоном, улетео у кухињу, сипао воду у чашу и капао метадон у њу. Од свег оног лудила, казаматског буђења, Марининог призора и мамурлука у мојој сјеб глави, заборавио сам да бројим капи. Не знам колико сам накапао, вероватно више него што је до сад узимала, отрчао сам натраг у собу, Марина је гризла чаршаф и ударала рукама о кревет, зграбио сам је за главу и покушавао да јој сипем терапију у уста. Једва сам успео. Марина је прогутала терапију, али је и даље беснела. Брзо сам измотао из фиоке блистер бенседина, испуцкао 6 комада од 10 мг и угурао их јој у уста. Држао сам јој руку преко усана и одвукао је до кухиње. Једном руком сам је једва држао, а другом отворио чесму, сипао воду у чашу и поново се мучио да јој сипем воду у уста. Некако сам успео и Марина је прогутала бенседине. И даље се копрцала, мумлала, млатарала рукама и тражила доп. Спустио сам је на под, легао преко ње и чврсто је држао загрљену, све док није престала да дозива доп и млатара рукама.

- „Смири се... Смири се... Све ће бити у реду...“

- Покушавао сам да јој шапућем. Љубио сам је по изгребаном лицу, помодрелим уснама, крвавим очима и рашчупаном косом.

- „Буди јака... Мораш да будеш јака!“

- Почео сам гласније да говорим, али је нисам испуштао из загрљаја. Не знам колико је времена прошло кад је коктел метадона и бенџева напокон почео да делује и опушта је. Примирила се. Узео сам је у наручје и однео у дневну собу. Спустио сам је на кревет и легао крај ње. Хероинска киселина избијала јој је из кости и кроз поре се пробијала ван коже. По читавом њеном телу осећао се смрад оног киселог хероинског зноја. Сећања су изненада почела да се враћају... Некако сам успео, руком маште садашњег тренутка, да их отклоним и вратим тамо одакле су и дошла... у прошлост...

- Ровац у Марининој глави био је јак, разоран, деструктиван и само с једном мисијом: да Марину пошто-пото врати ђавољевом праху кога је измислио крволочни бехемот у костиму људског бића. Покушавала је да се избори, али је била превише крхка. Зато сам и морао да јој дајем проклети метадон. У комбинацији с бенсединима затупљивао јој је мозак, дух и читаву њу. Бацао је у стање индиферентности, што се тиче физичких мука, али што се тиче психо-система имао је само површну делотворност. Ту је Марина морала сама да се бори, да заузме гард и чека константне нападе од којих ће морати да се брани сопственим карактером који је тренутно срушен, згажен, изгубљен... Покушавао сам да се увучем у њене мисли, да се поставим, као нека врста штита, између ње и страха, и помогнем јој да заједничким снагама кренемо да зидамо њен порушени карактер, да заједно тражимо њену изгубљену вољу, да станемо раме уз раме, ко оловни војници, и боримо се против опаког и од нас много јачег непријатеља. Држао сам је чврсто у свом загрљају и говорио:

- „Добро је, добро је...“

- Бацио сам поглед на часовник. 08:42. Ко зна кад је Даша устала и отишла из стана. Ко зна колико ме дуго Марина будила док је кризирала. Проклети доп. Зашто нисам навио сат? Зашто сам дозволио себи да се успавам и оставим Марину на цедилу? Добро је што није почупала врата и излетела из стана и кренула да тражи доп. То је била срећна околност. Да су којим случајем остала она моја реликт врата, која је Марија полупала, Марина би их почупала из шарки и излетела ван, овако, ова нова, са сигурносном бравом, пуном и тешком ораховином, могла је само безуспешно да гребе и удара. Још је једна срећна околност слетела тога јутра на наше црне судбе. Даша је закључала врата кад је напустила мој стан, и то је добро, али морам што пре да јој тражим кључ натраг. У нашем статуту, да кључ од моје гајбе буде у њеним шакама, није било ни једне једине речи, те ће Даша, с тога, хтела она то или не, морати да ми врати кључ. Иначе ћу да јој јебем све по списку. У ствари, замолићу је лепо и културно, јер ако је само мало чачнем, избиће ми још један зуб и онда ћу са својих 27 година да постанем крезуб, а то већ није фер, премда ми због оних ексера, траве и кокаина већ хвале три зуба, с купа с оним што ми је Дашењка пребила, то износи четири. Зајебано.

- Пустио сам Кркици поруку да Марина и ја данас нећемо моћи да шљакамо и да покуша сам да се снађе, а ако не успе нек цима Уркета, ионако је Лолче изгубио ону њихову опкладу и сад Крка може да га прца ако му је ћеф.

- Марина се средила и више није имала физичку кризу, премда ју је психичка и даље клала, те сам ја одлучио да је потопим у каду и душем јој разбистрим ум. Одвукао сам је у купатило, свукао све са ње и метнуо је у каду. Зачепио сам решеткасти отвор оним пластичним говнетом и напунио јој каду млаке воде. Згугурена је седела у њој и бленула у беле плочице; нешто је по њима шарала прстићем, али ја нисам успео да сконтам о чему је реч. Нежно сам јој миловао косу и ћутао. После купке сам је обрисао пешкиром и обукао у чисту и нову одећу, навукао јој старке на ноге и извео из стана. Можда ће јој пријати природа. Угурао сам је у голфа и одвезао до Јајинских Бара, тамо смо се упаркирали, бацили ћебе на обали Баре и легли на њему. Марина ми је окренула леђа и прекрила лице косом. Лице јој је сво било изгребано па вероватно није хтела да је гледам такву. Лагано сам јој пришао и тихо склонио косу с њеног лица, спустио своје усне на њене огреботине и љубио их једну по једну, најнежније што сам могао. Почела је да плаче. Сузе су јој падале из ока на нос, преливале се преко њега и отицале низ сузопад, губећи се негде у ћебету с друге стране њеног лица, које ја, из положаја у ком сам био, нисам могао да видим. Нагнуо сам се над њеним уветом и тихо јој шапутао стихове Београдског Синдиката:

- „Да ли знаш како живим сваки дан, и још увек насмејан, кроз ово море проблема, ја пловим право кроз ветар...“

- Понављао сам тај верс, и понављао, и понављао, све док није престала да лије сузе. Кад су јој се скроз осушиле очи, окренула се ка мени и гурнула себе у мој загрљај. Љубио сам јој косу и нежно је чешкао по леђима. Дуго, веома дуго...           - Изашла је из мог загрљаја и загледала се у Бару. Лутала је негде својим мислима, а ја сам за то време сролао џоинт и припалио га. Хтео сам да је мало опустим и насмејем. Марина је пушила џоинт, загледана у Бару. Тако га је и узимала од мене и враћала ми га, нескидајући поглед с те Баре. Ко зна шта је тамо чепркала. Ја сам се напушио као сом и покушавао да Марину извучем из њеног чудног контемплирања. Нисам хтео да дозволим да је вутра повуче у неки свој мрачни трип, да је убаци у неки жешћи бедак, да је натера да поново плаче, да повраћа, или нешто пето, а оће то вутрештина кад је особа конзумира у таквом стању у каквом је сада Марина. Зато сам је грицкао по увету, гиличкао је, чачкао јој косу, гуркао је ногама, а све у нади да ћу мало да је орасположим и насмејем. И успео сам. Почела је да се смеши. У почетку је тај осмех личио на грч, али је касније све више освајао и постајао онај прави осмех, сунчев смајлић. Оборио сам је на земљу и почео да је љубим. Убацивао сам је у тај трип. Прихватила је. Легао сам преко ње и љубио је без престанка. Нисмо вадили језике једно из друго ко зна колико дуго. А кад сам престао да је љубим, она је изгледала као препорођена. Какав курац Флеминг, медицина, психијатри, кучине и трице. Ја сам, бре, геније! АЛА МИ РАСТЕ СУЈЕТАААА!!! Мрш од мене! Ја дајем срцем. Ја сам само средство. Марина је победник. Марина је златна медаља!

- „Једу ми се шампите!“ - рекла је.

- „Онда идемо на шампите!“

- „Не могу оваква.“

- „Онда ћемо да их поручимо и поједемо на неком другом месту.“

- „Ком месту?“

- „Које год ти одабереш.“

- „Хоћу да једемо шампите на твом сјебаном француском лежају!“

- Да. Сјебан је. Начисто. Заборавио сам да купим нови душек. Заборавио сам и да поправим кревет. Али то је сметало само Маришки, Даши није, а верујем да неће ни Марини. Мада мени и те како смета, ал сам се некако навико на његово скрцкање. Волим да скрцка док јебем. Да се чује, бре! Но, мораћу да га средим, мора да буде удобан Марини и мени, мора...

- „Мислиш на нашем француском лежају?“

- Поново сам јој измамио осмех.

- „Да. Сад је наш!“

- „Е, онда идемо по шампите, па правац француски лежај! Намазаћу твоје тело шампитама, а онда ћу целу да те полижем!“

- „Да ме полижеш?“

- „Прво ћу да те полижем, а онда ћу да те појебем!“

- „Мамлазе!“ - рекла је уз осмех који више није скидала с лица.

- Сместили смо се у голфа, пустио сам диск Ју групе, песмицу Моја си од злата јабука, Марина се смешкала, одвезли смо се до Мињон посластичаре, купили брдо шампита и вратили се на гајбу. Преко кревета сам навукао чисту постељину, ону ужвалављену сам бацио на прање, положио Марину на кревет, скинуо је голу и кренуо да је мажем шампитама. Премазао сам је целу, али буквално целу, од стопала до чела. Све време се смејала онако опуштена и разбашкарена, премазана шампитама, на француском лежају који је сада личио на свињац. Али нема везе. Важно да је Марина скинула и психичку кризу. То је мени било најбитније, а свињац ко јебе, очистићемо га, има времена. Садашњи тренутак је битан, јебеш касније. И кренуо сам да је лижем од палца на стопалу, преко чланка, листова, колена, бутина, стомака, сисића на којима сам се највише задржао, а ко не би, па све до врата, усана и носића. На чело сам заборавио, јер је Марина тада кренула мене да мачка оним шампитама по лицу. Смејала се и утрљавала оне растопљене шампите по мом лицу. Изгледао сам ко неки кловн кога свако може да подјебава. Нисам желео онакво утрљавање шампита рајт ту мај фејс, али нисам се бунио јер је то Марину чинило срећном; кикотала се ко нездрава. На крају смо се и креснули, онако умазани и раздрљани од оних шампита. Сексање је овога пута било много занимљивије, ваљда због те предигре, јебем ли га, углавном, свршила је она, али и ја. И овога пута сам се трудио да будем што нежнији и хтео да станем кад је Марина свршила, но она ми није дозволила.

- „Први пут ниси, а сад, богами, хоћеш!“

- Наредила ми је и ја сам је послушао. А ко па не би. И било је очаравајуће. Имала је нешто у себи, неку топлину, неки жар, неки божји дар. Секс није само пенетрирање фалуса у вагину, задовољштина искључиво физичког порива, секс је божанство, спајање комплетног психосоматског система и једног и другог бића, а крајњи врхунац, она екстаза која ти отвара врата трансцеденције, је спој и духовног и телесног ужитка, који доводи до мождано пенисалног и мождано вагиналног оргазма. Ако тога нема онда то није секс, већ типично карање, дрндање, трескање, кресање, телесно задовољавање где се само курац и пичка радују, а након сношаја, једино је цигарета слатка, а све остало је само траљаво отаљана прошлост, а ту, сем лицемерја, нема ничег другог. Људи се, ко кучићи, јебу на сваком ћошку, залепе се, сврше са својим себичним телесним поривима, а онда кукају и цвиле како им је секс јадан, а то је само последица лошег конзумирања сексуалног односа, зато што не знају да уживају у њему, зато што се боје да се духовно препусте том најлепшем чину икада смишљеном на овој бизарној планети.

- Један обичан човек измислио је кекс, други обичан човек провалио је млеко, свако је грицкао и пијуцкао своје и био потпуно незадовољан тиме, а онда се нашао трећи, паметан човек, који је смислио шему за потпуни ужитак и првог и другог човека и то тако што је учинио једну најобичнију, готово најједноставнију ствар. Потопио је кекс у млеко, спојио два света у један и направио млазму илити плазеко, како коме више одговара, и отворио очи човечанству, спојивши два добра у једну беспрекорно савршену целину.

- И питам се, док зашампитиран лежим покрај зашампитиране Марине у шампитообору, шта ја то јебено серем? Јебало ме и кекс и млеко, и млазма и плазеко! Јеботе, полудећу од ове Марине. Морам хитно да одем и бућнем се у каду, иначе... Ће да одлепим, бе, лајк крејзи Стен!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прсо сам скроз, излетео из бункера, гурнуо се у голфа, ишамарао лобеском и кренуо у бесциљну вожњу. Да се вртим друмовима сјебаног Лесковца којег су заклали политичари, надри-политичари. Само они и владају, мајке им га набијем! Чим сам скренуо лево код Народног музеја и угледао градску скупштину, истог секунда сам добио неодољиву жељу да нагазим голфа до стотке и као камиказа голф-бомбом улетим у тај свињац и разјебем сва говна која нам копају раку. Али сам онда зауставио ауто на сред пута и кренуо да бројим, на глас:

- „Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ух. Полако, Борисе, има ствари због којих вреди живети. Има, мора да има...“

- Отворио сам телефон и почео да куцкам поруку Даши. Онда сам зачуо трубљење аутомобилштина иза себе. Јеботе, закрчио сам јебени саобраћај! Убацио сам у прву и повукао се у страну да пропустим, овога пута, оправдано љуте возаче и подигао руку у знак извињења. Прихватили су. Значи ипак има разумних. Ето трачак наде да није све изгубљено. Како судба суптилно гузи с том надом, невероватно. Наставио сам куцкање порукице Дашењки.

- „Где си?“

- У ретровизору сам угледао пандура како ми се приближава. Одмах сам упалио сва четри, он је мало успорио, па застао, али се није вратио тамо одакле је и дошао. Изгледа да ми је ударао тајминг. Ајде, бре, Дашо, одговарај!

- „У школи.“

- „Ајд изађи! Долазим по тебе за два минута!“

- „Шта хоћеш?“

- „Да те јебем!“

- „Сад си се сетио. Имам предавања, не могу.“

- „Ако те нема за два минута испред те мито установе, има да улетим аутомобил- бомбом и да вас све разјебем! И себе, и студенте, и корумпиране професорске пичке и оне две смрдле за шалтером!“

- Пандур је и даље стајао на истом месту. Упалио сам мотор, искључио сва четри, укључио леви мигавац, бацио поглед у ретровизор, и лагано кренуо. Све је било по пропису. Чим сам скренуо лево од семафора нагазио сам кроз Млинску са стотком скроз до Краља Петра Првог, онда лево па гас, па десно, кроз жуто, низ подвожњак, продефиловао крај ЛЕГАС-а и Текстилне, па кроз џомбасте сокачиће избио пред мито ВЕШ институцију. Отворио сам прозоре голфа, тачно испред капије школе, гурнуо диск у сонијев цеде, Групна терапија, Струка, Дада, Луд и песма Очи не виде правду. Грунуло је:

- „Професоре ово знамо само ви и ја, наука примања мита није митологија, многима страна валута дође као богиња, али етика у професији као робиња! Да ли знаш? Знам ли шта? За пали рад, прави план, мали стан, али вама бедна платица, па стани кад ћу да видим да испит дам, триста евра никад не знаш, брате, шта је истина. Слушај! Не морам да спремам се за следећи семестар, завршићу испите ко да ћале ми је министар! Колко ти је остало да завршиш годину? Само шест сома евра, чим сакупим готовину. Очи не виде правду, виде чин-чин, уши не чују правду, чују чин-чин, усне не говоре правду, кажу чин-чин, апсолутно, апсолутно, апсолутно...“

- Даша је излетела из школе, улетела у голфа и искључила цеде.

- „Јеси ли ти нормалан! Хоћеш да ме омрзну професори због тебе?“

- „Ма могу да ми га дувају, бре! То нису професори већ џепароши, сецикесе, алкохоличари, стрвождери, криминалци...“

- „УМУКНИ!!! Не могу више да те слушам!“

- „Шта? Можда нисам у праву?“

- „Јеси у праву, али ме управо компромитујеш на очиглед свих. Ако ти је макар мало стало до мене, вози ме одавде што пре.“

- Одвезо сам Дашу на Кукавицу. Изашли смо из голфа и шетали се кроз полуогољену шуму коју су дрволопови осакатили. Наишли смо на једно живо стабло старо 100 година, ту негде где су кољачи из НОП-а побили Србе за које су тврдили да су издајници. Лепезицом сам на том стаблу урезао: Друже Тито јебаћу те кад-тад, и тебе и све твоје комуњаре! Рукопис је био лош, али видно истакнут. Затим сам се посрао поред дрвета да га нађубрим како би ми натпис што дуже опстао. Даша се згадила мог поступка и одмах отрчала до голфа. Док сам брисао буљу папирнатим марамицама, схватио сам да сам се грдно зајебо. Довео сам Дашењку у природу да се креснемо, а ја, накокаисана и исфрустрирана будала, почео сам да ђубрим дрво. Завршио сам брисање свог дупета, навукао панталоне и вратио се у голфа.

- „Ти си будала и сероња! Вози ме кући!“

- „Чекај да ти објасним...“

- „Немој ништа да ми објашњаваш, немој да ме додирујеш, немој да ме гледаш, посерко један! Вози ме кући и ћути! Нећу глас да ти чујем!“

- Возио сам ћутке. Нисам смео ни музику да пустим. Гледао сам право, чекао да дођемо кући, да се окупам и креснем Дашу. Све сам ја то лепо смислио, све сам то лепо и урадио. Био сам чист ко суза, напрскао сам се Стрејтом, наснифао коксом и пришао Даши која је нешто чепркала по нет-у. Почео сам лагано да јој грицкам увце, баш како је она то волела. Међутим, она је устала са столице и одгурнула ме. Пао сам на кревет.

- „Бежи од мене, посерко!“

- Био сам накоксан, агресиван, луд. Скочио сам са кревета и почео да урлам:

- „А ти? Ти мислиш да си нека чистуница, а? Кад прдиш ноћу то одјекује као тромблонска мина, а смрди ко сама цркотина! Ко да си творове јела!“

- Даша ме гледала шокирано.

- „Сељачино!“

- „Ма пуши курац!“

- „Јеби се, сероњо!“

- „Прдежљанко прчотинска!“

- Даша је кренула да ме гађа свим и свачим што јој је дошло под руку. Успешно сам ескивирао све продукте од дрвета, пластике и стакла. Онда је скочила на француски лежај и кренула да се обрачуна са мном. Раширио сам руке и потпуно јој се отворио. Намерно. Ај донт ноу вај. Манула ме левом ногом у слепоочницу, задржао сам се за врата, онда сам поново раширио руке и отворио јој другу страну, рокнула ме десном ногом по вилици, пао сам на патос. Нокдаун. Нисам осећао бол, али ми се мало зашамутило у глави. Успео сам да устанем поново на ноге. Овога пута Даша је мирно стајала на кревету, није имала намеру да ме више удара. Изгледала је збуњено што се не браним, што јој допуштам да ме удара, што јој не узвраћам. Узео сам лепезицу са стола, Даша је коракнула уназад и разрогачила очи. Отворио сам нож, ухватио га за сечиво и пружио Даши. Повукла се још два корака уназад. Бацио сам јој нож пред ноге.

- „Ајде! Шта чекаш?“

- Даша је била бела ко креч. Укопана на оном лежају, пренеражена мојим ненормалним понашањем. Окренуо сам се и излетео из собе, из стана, из улаза. Улетео у голфа и одлетео до бункера. Кад сам упао у бункер, Крки и Марина су се шокирали мојим изгледом. Ништа нису рекли, посматрали су ме ћутке и уплашено.

- „Шта ме гледате кој курац!“

- Марина је полако устала са столице, полако ми пришла и ставила свој нежни длан на мој образ. Осећао сам како од болесно агресивног стања прелазим у манично покуњено. Као да се све оно лудило одједном избрисало из мене, нестало из мог разулареног ума. Почео сам да се топим. Мој дух као да се успављивао. Један додир Марининих руку. Један једини додир, спустио је систем лудила у мени и угасио га. Пожелео сам да је зграбим и одведем некуд далеко, што даље од овог заборављеног града, од ове сјебане земље, од ове болесне планете. Да је одведем у неку другу орбиту, негде где никог нема, негде где ћемо бити само она и ја. Она и ја...

- „Не!“ - склонио сам јој руку.

- Отворио сам тезгу с књигама, гурнуо главу унутра и тражио ни сам не знам шта. Претурао сам по оним књижуринама, а онда наједном стао, извукао се из тезге, затворио је, отишао до столице и сместио се у њој с главом у шакама. Покушавао сам да средим свој распрскани мозак. Унутар капака ми се појавио Маријин лик. Желео сам Марију, желео сам да се истог тренутка створи ту преда мном, да је загрлим, да је... Зашто ми више не шаље ту поруку? Зашто? Шта чека? И где је она Катарина? Како да је нађем? И шта ће ми кој мој Катарина кад ја имам Маријин број телефона и могу да је назовем кад год пожелим? Али Марија не жели да је зовем. Изричито ми је то забранила. Да макар могу поруку да јој пустим, али не могу ни то. И ту стоји вето. Какво је ово срање? Шта ми се то дешава?

- „Боркс?“

- „А?“

- „Шта ти је?“

- „Не знам, брате. Не знам...“

- „Ај да сроламо један букс, да се смириш.“

- Само сам климнуо главом. Крки је сролао буксну, припалио је и пружио је мени. Увлачио сам дим за димом, као луд. Затим сам му предао џоинт, он је повукао пар дима и дао џукс Марини.

- „Еј?“

- „А?“

- „Требаш Марини да даш оно срање.“

- „А да. Заборавио сам.“

- Брзо сам смућкао дозу Марини, испуцкао 2 ксалола и пружио јој терапију. Глићнула је два ксалола и попила метадон-кајсију. Крки је спаковао тезгу и рекао да иде таксијем кући. Марина и ја смо још мало поседели у бункеру. Ћутали смо обоје. Пришла ми је, ухватила ме за руку и рекла:

- „Ајмо кући...“

- Устао сам са столице и пошао ка голфу, Марина је затварала бункер. Сустигла ме код аута. Стајао сам пред вратима и нисам желео да уђем у ауто. Нисам желео кући.

- „Идемо ли?“

- „Нећу у стан.“

- „Где хоћеш да идеш?“

- „У бутик.“

- „Где?“

- „Хоћу да ти купим нешто... нешто лепо.“

- „Зашто?“

- „Зато што тако хоћу.“

- „Па ајмо онда.“

- Сели смо у ауто и одвезли се до Центра. Ушли смо у неку огромну радњу препуну разноврсне гардеробе, оно, од трешки до одела. Сео сам на једну столицу и рекао Марини да одабере шта год јој се свиђа. Марина је чепркала по оним стварима, гледао сам је заљубљено, пронашла је нешто и отишла да се пресвуче. Кад се вратила и стала испред мене, нисам могао да је препознам. Обукла је неку кратку и тесну хаљиницу и чизмице с високом штиклом. Деловала је старије, озбиљније, заносније, атрактивније, пожељно. Била је слатка и згодна, с оним малим слатким сисићима, које је увукла у неки брус и покушавала да их упери у мој поглед.

- „Јел ти се свиђам?“

- „Не.“

- Продавачица која је стајала крај нас и без зареза, на сав глас, трубила како јој све то идеално стоји и како је прелепа, сасекла ме је оним погледом који говори: „какав простак.“

- „Зашто? Па и Даша то исто носи, а код ње ти се то свиђа.“

- Продавачица је сада гледала у Марину. Није имала представу о чему се овде ради. Приметио сам да се и друга продавачица заинтересовала за наш случај. Сада су обе, без коментара, помно пратиле догађај. Трговачке трачаре.

- „Ти ниси Даша.“

- Погледи алапач-продавачица летели су у смеру говорника.

- „Зашто си ме онда довео овде?“

- „Да се обучеш као Марина. Али нова Марина! Избављена Марина која пркоси судбини!“

- „Мислила сам да волиш високе потпетице и кратке и тесне сукњице.“

- „Не. Волим старке, широке панталоне с џеповима, мајчице, шортсеве и дуксеве. Волим и хаљинице, али пристојне и мрзим штикле, нервирају ме!“

- „Значи желиш да се обучем по твом укусу?“

- „Не. Желим да се обучеш по свом укусу. Да се обучеш као Марина, природна и опуштена Марина. Да се обучеш за себе, јер се мени само таква Марина свиђа.“

- Марина је отишла у гардеробер, остала тамо пола сата, а онда се вратила и стала преда мном. Распертлане плаве дубоке старке, чарапе доколенице с водоравним жутоцрним пругама преко којих су падале рокерске црне панталонице, тик испод колена, тесна зелена братела мајчица, на којој је писало: The tracks of my tears. Ћутала је. Ништа ме није питала. Чекала је да ја пресудим. А ја бих у најмању руку рекао да је изгледала божанствено, али нисам могао. Устао сам, пришао до ње, узео је за ручицу и пољубио јој прстиће. Насмешила се.

- „То остаје на теби, а све оно што си пробала нека ти запакују.“

- „Баш све?“

- „Све. И оне наочаре које си кришом пробала.“

- „Видео си?“

- „Да.“

- „Како ми стоје?“

- „Као звезде небу...“

- Продавачице су промениле своје изразе лица, развукле их у огроман кез, јер су управо кренуле да ударају по оној каси рачун са много нула. Глупе продавачице. Немају оне појма шта се врти у главама муштерија. Могу само да нагађају, да предпостављају, да убеђују, да хвале, иако то искрено не мисле, али да провале шта се сад тачно мотало по мојој и Марининој глави, то не би могао да учини ни Сигмунд Фројд, а камоли оне две нафракане дударе с распасаним пиздуринама од стране власника бордел-бутика. Нафракане су спаковале мноштво кеса и кутија, и мазнуле нам 60 сома динара. Једва смо стрпали ону одећу и обућу у голфа, сместили се за седишта и кренули.

- „Куда ћемо?“

- „Где год пожелиш.“

- Марину од мене више ништа није могло да изненади. Прихватила ме као неког молекула у чијем нуклеусу стоји милијарду атома, сваки са својим алтер-егом. А тако сам се и сам осећао. Значи читала ме.

- „Води ме у неку тишину, у неки мрак, тамо где нема живе душе. Желим да упловим у твој свет, до краја.“

- Посматрала ме с осмехом који је говорио само једно: „желим те“. Желим и ја њу, више него што може да замисли. Пустио сам Неверне бебе, и кренуо у мрак, у мој свет...

- „Пут под ногама, сузе и смех у грудима, глад за уснама, казна ил грех тера ме да лутам, данима и ноћима сањамо туђим очима, јер ја данас сам ту, а сутра ко зна где, не питај ме за судбину, јер данас сам твој, а сутра ко зна где, заборави све и иди...“

- Спустио сам се голфом крај Јужне Мораве дубоко у мрак. Изашли смо из аута и сели на хаубу. Тишину је ломило само шуштање реке, али је било пријатно, некако опуштајуће. Марина је почела да ме чешка по коси. Ћутао сам. Пришла је уснама мом врату и пољубила га, онако нечујно, нежно.

- „Марина ја...“

- „Ћути. Не квари тренутак.“

- Спустила је своје усне на мој образ и полако их повлачила ка уснама. Прелазила је својим уснама преко мојих, као да ме миловала њима, а не љубила. Она је малолетна, говорио сам себи, малолетна. Нисам могао да се одупрем, да померим главу, да јој кажем да стане. Нешто ми није дало. Почела је да ме љуби, гурнула ми је језик у уста и шетала по мојој усној дупљи. Осећао сам укус меда у устима. Нисам више могао да се суздржим. Гурнуо сам јој прсте у косу и узвраћао јој пољупце. Скочила је на мене и ногама се обмотала око мојих кукова. Дуго смо се љубили, нисам желео да престане, никад. Кад би само могли заувек да се замрзнемо у том положају, онако спојени језицима и телом. Срца су нам се међусобно тукла, грлио сам је све снажније. Устао сам са хаубе, носио је онако преплетену око себе док ме она непрестано љубила. Сместио сам је на сувозачко седиште, спустио га, мислим седиште, затворио и закључао сва врата голфа и легао преко Марине. Хтео сам да пустим неку музику, али ми Марина није дозволила.

- „Хоћу мрак, тишину и твој свет...“

- „Марина ја немам... кондом...“

- „Верујем да ћеш ме пазити... Само буди нежан... молим те. Први ми је пут...“

- Ложи ме. Гарант ме ложи. Не. Искрена је. Дрхти. Скинула је мајчицу. Мали сисићи, невини, чедни... Нисам смео да је дотакнем. Збунио сам се, укочио, као да је мени било први пут, а не њој. Узела ми је шаку, десну, тек оздравелу, и ставила на своје груди. Срце јој је лупало као да ће сваке стотинке да експлодира. Спустио сам главу, махинално, и почео да јој лижем стомак. Збацио сам мајицу са себе и вратио се њеном стомаку. Мека кожа, нежна, по њој је плутао мој језик, спуштајући се ка шлицу рокерских панталоница. Откопчао сам јој дугме и повукао шлиц. Скинуо сам јој панталонице, бацио их на задње седиште, ухватио сам прстима њене зелене гаћице и полако их спуштао надоле. Ослободио сам је и гаћица. Настављао сам да је љубим по бутинама, ишао језиком до колена и враћао се натраг до њене вагине, али сам се ту заустављао, заобилазио је и кретао се горе, према пупку. Уздисала је снажно, али више није дрхтала. Дошао сам до њеног врата, зграбила ме за главу, настављао сам ка њеним уснама, прелазио преко њих, улазио унутра. Спустила је своје ручице на моја леђа и све јаче ме притискала, повлачећи ме себи. Скинуо сам панталоне, непрестајући да је љубим, или она мене, више нисам знао. Био сам у облацима, љубио сам мед, њене зелене очи сакриле су се испод капака. Моје су биле отворене, широм. Нисам могао да не гледам то предивно створење. Полако сам почео да продирем у њу, лагано, милиметар по милиметар. Плашио сам се да је не повредим. Тек ми је главић ушао кад је тихо јаукнула и стисла зубе; очи су јој и даље биле затворене. Стао сам. Прелазио сам јој уснама преко затворених очију, желео сам да их отвори, да ме гледа. И даље је жмурила. Наставио сам да продирем у њу, опет полако, још пажљивије. Дошао до пола, затим га вратио мало натраг, па поново напред. Несвесно је заривала своје прсте у моја леђа, што је говорило да осећа бол и поред свег мог труда да будем што нежнији. Пришао сам њеном увету и шапнуо јој да се опусти, да отвори очи и гледа ме. Послушала ме. Отворила је очи и мало се опустила. Имала је исте очи као Маријине. Смарагд очи. Само су Маријине биле бистрије и влажније. Зашто ми се баш у овом тренутку Марија врзма по глави? Да није то неки знак? Те смарагд очи, тај занос, усхићење као кад сам се с Маријом креснуо први пут. Да ли ми то бог шаље неки знак? Какав знак? Зашто сад? Чему то?

- „Шта ти је?“

- Марина ме овим питањем пренула из мојих расејаних мисли. Видла је да сам одлутао.

- „Ништа... Само се опусти...“

- Ушао сам у њу, цео. Овога пута јаукнула је много гласније, али није затварала очи, гледала ме равно у зенице. Али је почела да се опушта. Постајало јој је све пријатније. У једном моменту се и насмешила. Нисмо излазили једно другом из погледа. Још увек сам ишао лагано, извлачио га сасвим мало и поново враћао натраг, целог. Почела је да дахће, у почетку тихо, а касније све бучније, скроз до осмеха који ју је довео до врхунца. У том тренутку је поново зажмурила и чврсто ми стезала врат. Први пут сам девојци одузео невиност и први пут гледао како невина девојка свршава. Више није невина, али је задовољна. Ја нисам свршио, чини ми се да сам тек почео, али сам га извукао ван. Ово је била њена ноћ, не моја, њена. Нисам свршио, али ћу је вечно памтити. Обукли смо се на брзака. И припалили цигарете. Окренула се ка мени и упитала ме:

- „Зашто нема крви?“

- Збунила ме.

- „Какве крви, које крви, чије крви??“

- „Па... моје... Знаш оно, кад девојка изгуби невиност и то...“

- „Па, изгледа да ниси била невина, само си ме малкице ложила.“

- „Борисе! Зар желиш да ти се правдам? Како да те убедим? Ја сам ствар...“

- „Еј, бре! Зајебавам те, шта ти је?“

- „Ја сам ти најискреније признала своју најинтимнију тајну, а ти ме зезаш. Ниси фер.“

- „Гледај! Ја нисам доктор Флеминг, али сам читао у неким књигама да је код неких девојака химен еластичнији, и кад девојка први пут ступи у сексуални однос, он пукне, али не пролије крв, а код неких је мало затегнутији, па кане пар капи. Или тако некако. Нешто у том фазону. Нисам најбоље запамтио. Али то нема никакве везе с овом причом. И да сам ти први и да нисам, мени је свеједно. Желео сам те и овако и онако. Баш ме брига дал си била с неким пре мене или ниси...“

- „Нисам била ни са ким... ти си ми први. И како то мислиш да ти је свеједно? Кажеш да си ме желео? Значи сад ме више не желиш?“

- „Ма није то, бре, Марина. Све погрешно схваташ. Желео сам те пре овога, а после овога желим те још више! Кажем да ми је свеједно да ли сам ти први или не, а не да ли ми је свеједно дал сам с тобом или нисам. Није ми свеједно. Желим да будем с тобом. Желим те крај себе...“

- „А Даша?“

- „Не знам...“

- „Мени не смета твој однос с Дашом. Она не мора ништа да зна. Ћутаћу, само да будем с тобом, само да сам покрај тебе, заувек!“

- Не. Само то не. Ја нисам за тебе, нисам ја тај. Ја те не заслужујем!

- „Зашто ћутиш? Зар не желиш да будемо заједно?“

- „Желим. Али с Дашом имам веома компликован однос. И то ћу морати некако да решим. Како, не знам, али некако ћу морати.“

- „Немој. Даша је добра девојка. Прухватила ме као сестру, а ја јој мазнула дечка. Немој да је отераш од себе. Нека буде ту, мени не смета. Ја ћу ти бити друга...“

- „Шта лупаш! Шта ти значи то „друга“?“

- „Бићу Дашина резерва, али само твоја и ничија више!“

- „Марина, Даша и ја имамо специфичан однос. Ми живимо заједно, али смо само у стану пар, ван њега свако од нас може да ради шта му воља. Она воли да буде слободна и независна, а и мени тако одговара, бар што се шеме с Дашом тиче. Међутим, Даша и ја немамо перспективу, наша, условно речено, веза, нема будућност. И она и ја договорили смо се да траје колико траје, а кад пукне, свако иде својим путем. Данас смо се нешто споречкали, додуше мојом кривицом, и чини ми се да ће колико сутра наша трип-веза доживети бродолом. Ми нисмо једно за друго, слажемо се само у једном, а то је добар секс, и ништа више. Све пре и после тога је или компромис на мишиће, или свађа.“

- „Да се приметити.“

- „Шта?“

- „Па та свађа. Видим да ти је Даша разбуцала фасаду, само не знам чиме.“

- „Ногама. Она је луда каратисткиња из Врања и чим јој пукне филм оне крене да ме шутира ногама. Поломила ми је и зуб.“

- „Данас?“

- „Не. Пре неколико дана, недељу... две... Заборавио сам, а није ни битно.“

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Идемо кући да видимо расплет. Ово између тебе и мене остаје тајна, бар још неко време. Океј?“

- „Океј!“

- Марини као да је било свеједно. Била је насмејана, можда чак и срећна. Нашла је гнездо и ушушкала се у њега, одговара јој, прија јој, вади је из запећка у ког је упала. Зато и жели да остане. То је добро, с једне стране, јер постоји веома добра шанса да се скине с хорса и започне нови живот, с друге стране то није добро, јер сам ту ја. А ја не знам шта хоћу. Волим Марију, желим Марију и чекам Марију, а заљубљен сам у Марину, такође је желим, а та иста Марина сад живи на мојој гајби, то јест нашој, сада је и њена, јер друге нема. Ово је тако конфузна ситуација и ја не знам како да је решим. Идем кући, па шта ми бог да. Само да Дашењка није набавила моторну тестеру. Да не буде оно: „гуд бај болс“, и на крају: „детс ол фоукс.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Било је 05:50 кад сам стигао до бункера и кренуо да избацујем робу. Крикија није било. Изгледа да га је Нађа провалила и сместила га у гипсано корито. Или то, или је овај лудак заглавио с оном рибом и сад не може да се откачи од ње. После Нађе то му је тек друга риба коју је карао, ако је уопште и карао, па му се сад усладило и не скида се са ње. А можда се превише потрошио па мало касни. Јебем ли га, видећемо. Отворио сам тезгу тачно у 06:25. Од Кркија и Марине ни трага, ни гласа. У том ми стиже порука.

- „Мало касним, али оправдано. Имам филм!“

- Кркензи је стварно опрао патку. Једва чекам да видим филм, а нарочито Уркетов израз лица. Мора да пљуне 100 евра и гледа како Крка кара неку радодајку. Мисли о свему томе прекинула ми је Марина када је упала у бункер сва у сузама. Улетела је у мој загрљај и кренула да јеца.

- „Шта је било?“

- Марина је грцала и није могла да дође до речи. Чекао сам да се смири. Спустио сам је на столицу, дао јој дозу метадона и 4 ксалола. Попила је. Дрхтавим рукама припаљивала је цигарету и кренула да прича:

- „Јутрос... Нисам одмах приметила... Она је...“

- „Полако Марина, полако. Смири се. Удахни ваздух.“

- Сузе су јој се сливале низ образе, али је лагано опуштао коктел метадона и ксалола, и смиривао јој јецај. Гледала је у бетон, палила цигарету за цигаретом и ћутала. Пришао сам јој и помиловао је по коси. Тај тренутак искористио сам да јој се загледам у зенице. Није узела доп. Добро је.

- „Моја бака је умрла... јутрос... синоћ... Не знам. Нашла сам је тек јутрос...“

- Поново је почела да плаче. Био сам напуцан коксом па ми вест о њеној мртвој баки није тешко пала. Нисам је познавао, деловала ми је далека и страна и зато нисам осећао ама баш ништа у вези њене смрти. Али су ме Маринине сузе разбиле, као и сазнање да је Марина на овом свету остала потпуно сама. То никако није смело да се деси у овом тренутку, али никако! Таман сам кренуо да извлачим Марину из гована и почетак је био бољи него што сам могао и да замислим, али ово с баком је скроз на скроз пореметило ситуацију. Марина је у тренутку растројства могла да посегне за допом, а ја онда не бих знао шта да радим. Да јој је бака жива, отерао бих је у курац, а овако... Не могу. И нећу! Морао сам нешто да смислим, из фундамента. Само шта?

- Крки се појавио с кезом на лицу од два метра. Држао је камеру увис и зевао као клен. Очима сам му показао да ћути. Погледао је у Марину и моментално обрисао кез с лица, стрпао камеру у ранац и сео за столицу.

- „Шта сад да радим?“

- Марина ме упитно гледала и вапила за помоћ, а ја нисам знао шта да јој одговорим. Све ми се испретумбало у глави. Више нисам живео свој живот. Више нисам био само ја. Марина је улетела у мој живот, највише мојом кривицом, и морао сам да предузмем нешто по том питању. Осећао сам се одговорним за ту клинку од 17 година, без иког свог, а тек је започела свој апстиненционални период. Судбина ми је дала зајебан шах и ја сам због продужетка партије морао да жртвујем неку фигуру. Само коју?

- „Преселићеш се код мене!“

- „А??“ - у истом тренутку су зинули у мене и Марина и Крки.

- „Продаћемо ону твоју кућу, а ти ћеш прећи код мене.“

- Повукао сам потез. Колико је добар, не знам. Видећемо.

- Крки је устао са столице и кренуо да опслужује муштерије. Пришао сам Марини, загрлио је и рекао јој да не брине ништа и да ћу ја све то да средим, и око продаје куће и око сахране њене баке.

- „Кркензи можеш ли сам?“

- „Могу, могу...“

- Узео сам Марину за руку и повео је са собом. Сместио сам је у џету, дао јој још 5 ксалола, а затим смо се ћутке одклацкали до њене гајбе. Нисам знао кога да зовем, кога да обавестим, нисам имао појма како иде та процедура око тога. Шта радиш кад неко рикне? Кога зовеш? Да се петљам с пандурима, не пада ми напамет, да зовем хитну, каква вајда од тога. Бака је мртва па мртва, не треба ми хитна да констатује смрт. Бака је била хладна као лед и бела ко млеко. Шта да радим?

- „Јел твоја бака имала неку другарицу, неку бабу с којом се дружила, неког из комшилука?“

- „Да. С једном баком је често пила кафу. Живи ту преко пута.“

- Одлично. Жива бака ће да заврши процедуру око мртве, ја ћу да продам кућу, покријем трошкове око сахране, и водим Марину са собом. Отишао сам до куће у којој је становала жива бака и објаснио јој ситуацију. Бабускера је кренула да рове и кука како је изгубила једину другарицу и сад нема с ким да пије кафу. Јебала је кафа! Каква себичност с њене стране. Некако сам успео да умирим бабускеру. Рекао сам јој да сам ја Маринин брат од неке леве тетке и да она иде да живи код мене у Ниш. То ми је прво пало на памет. Дао сам јој лову да заврши све око припреме Маринине баке за сахрану и замолио је да Марину не петља у то. Затим сам отишао до гробарске радње, купио најјефтинији ковчег, неко цвеће, неколико свећа и вратио се у Норвежанску. У кући је, осим бабускере, било још неколико жена, вероватно комшинице. Извео сам Марину у двориште да испалимо коју цигарету. За то време позвао сам Драгана Жваку, матрапаза који је муљао с кућама и рекао му за послић. Муфљуз је дошао после пет минута.

- „Добро, бре, Жвако, реко сам ти сутра! Куд си навро?“

- „Сад је шанса! Имам човека који ће одмах да искешира гајбу. Само да бацим поглед унутра.“

- „Унутра је мртва баба са сахраном у току, блентовчино једна!“

- „Нема везе. Запалићу свећу, два-три погледа и готово! Уф, двориште је лоше естетски, ал је добро што излази на пут...“

- „Еј, зајеби! Иди унутра, одради то што имаш, па да продамо кућу.“

- „Колко је цениш?“

- „Ајде не сери! Коју год цену да ти кажем ти ћеш да се мрштиш и да гајби налазиш замерке, само да ућариш што више. Иди унутра, погледај и сам оцени. Само немој да ме много кратиш, угради се, ал мисли на савест!“

- „Добро, добро...“

- Жвака је упао на гајбу, задржао се десетак минута и, излазећи рекао:

- „Осам сома. И то је плафон!“

- „Немаш ти Драгане ни трунке савести.“

- „Осам и по и то је крај! Арсићу, не могу преко тога.“

- „Добро. Иди заврши то. Кад ће лова?“

- „Чим покојница напусти кућу“ - рече Жвака и оде.

- „Осам и по сома. Није лоше, а?“

- Марина се привила уз мене и ћутала ми у врат. Осетио сам на свом рамену удар њеног срца. Удар срца сирочета. Ех, животе...

- „Ајд да ти помогнем да спакујеш своје ствари, па да палимо код мене.“

- Марина је цели свој живот стрпала у два коферчета. У кући је остала нека старудија од намештаја и ништа вредно. Марина и ја смо запалили по свећу, постојали пар минута, затим се она опростила од баке, пољубивши је у чело, и отишла у џету. Бдење је отпочело са свим оним глупим обичајима који немају никакву сврху, али су зато дебело коштали. С једном женом, која ми је деловала разумно, договорио сам се да сутра без икаквих глупих церемонија, појања попова, и осталих срања, на брзака спустимо покојницу у земљу и растанемо се. Госпођа је заиста била разумна и одмах се сложила са мном. Дао сам јој лову да плате превоз ковчега и још неке ситнице, поздравио се с њом, изашао из куће, сео у џету, и Марина и ја смо кренули ка мојој габи.

- Марину сам сместио у дневну собу и док се она распакивала, ја сам Дашу одвео у спаваћу собу и све јој објаснио, до најситнијих детаља. Мислио сам да ће Даша да попизди, али је она одреаговала као Мајка Тереза. Све је прихватила. Одмах се нашла Марини, помогла јој с оним стварима, а сат касније пиле су кафу као две најбоље другарице. Даша је била лафчина и полако ме освајала својим добрим делима. Марина је била у чуду. Живела је у неком свету где свако сваког мрзи, подјебава, повређује, забада му нож у леђа и мислила је да други свет, сем тог љигавог у ком се закопрцала и заплела до безизлазности, не постоји. Али је онда налетела на нас. Отворила су јој се нова врата, света кога до тада није познавала, и пронашла људе који живе једни за друге, помажу се, боре се. Први пут је у животу видла пријатеље који би дали свој живот, своје све, један другом. Није веровала да то постоји и зато је била у чуду. Истовремено је била и срећна, јер смо јој се нашли онда кад је почела да тоне, и потонула би. Судба јој је то наменила, али га је овога пута мало подувала. Не пита се само судбина, питамо се понешто и ми. Зато је карамо чим нам се укаже прилика. Судба побеђује увек, то је доказана чињеница, али нека се с нашим животима мало више намучи. То је све што можемо и што морамо, па нек мало и њу ждере џигерица, а не само нас.

 - Сахрана ко сахрана, пар људи, она бабускера и комшинице, Марина, Даша, Наташа, Урке и ја. Није трајало дуго, баш као што сам се и договорио с оном госпођом. Ковчег је спуштен, грумен земље бачен и онда назад, свако свом животу.

- Марина је добила следовање терапије, мало сам је појачао, 50 капи метадона плус два ксалола ујутру, подне, вече. Оставио сам је код куће с Дашом и отишо у бункер. Баш кад сам стиго Урке је гледао филм, а Кркензи га подјебавао. Филм није био ништа посебно. Мисионарски положај, прц-прц, једно десетак минута и на крају сврш. Али је Крки добио 100 еурића. Шапнуо сам му да узме камеру од Уркета и обрише филм. Овај се мало предомишљао, није му било лако, јебао је и снимао и сад то треба да обрише, али кад сам му реко да то веома лако може да се налепи на нет-у, овај је одмах зграбио камеру и обрисао снимак. Три пута је проверио да ли је обрисан и пошто се уверио да јесте, одахнуо је. Урке се шеретски насмејао и све ми се чинило да је тај десетоминутни клип он већ пребацио. То ми је говорила његова торба у којој је чувао лап топ. Е, јебеш га. Урке је узео торбу, потапшао Кркија по рамену, рекавши му „јуначино, добро јебеш“, и запалио негде. Вероватно да пусти клип целој Мајци Србији, и шире. Луди Урош сјебаће Кркијеву кућну комуну. Зајебано.

- Нешто касније стиго је Жвака, пљунуо осам и по сома еурића, узео кључеве од гајбе и запалио. Стрпао сам лову у џеп и кренуо ван бункера.

- „Где ћеш и ти сад?“

- „Идем да купим неки ауто?“

- „Какав ауто?“

- „Јебем ли га, неки полован, ал очуван.“

- „Од мртве бабе мажњаваш лову и купујеш себи кола. Ти си, бре, некросиличар!“

- „Море мрш, бре! То су кола за Марину клену један, ја ћу само да се служим док она не положи возачки.“

- „Некросиличарски профитеру!“

- „Сисај курац!“

 - Покупио сам Марину са гајбе и одвео је до Цакета, стару школу, који је препродавао половна возила. Ушли смо код њега у двориште и истог тренутка сам приметио да је Цаке проширио бизнис. Почео је да увози и кола из иностранства, готово нова. Кренуло му. Рекао сам Марини да погледа кола и да одабере нека која јој се допадају. Она о колима није имала појма, гледала је њихов спољашњи изглед.

- „Цаке, има ли ту нешто за мене или нема?“

- „Кажи малој да гледа ова с леве стране“ - рече Цаке и оде да избаци вопс муштеријама, сирјеч нама.

- Рекао сам Марини да бира кола с леве стране, десна нису за нас. Она се окренула, прелетела их погледом и рекла:

- „Може ова сива?“

- „Чекај.“

- „Цаке?“

- „А?“

- „Апиш два!“

- „Уууу... ал ти је фораааа...“

- „Каква су ова сива?“

- Цаке је кренуо да објашњава, те годиште, те пређени километри, те има атестиран плин, завлачио се испод кола, показивао ми прагове, мотор, гепек, а од свега тога ја сам само запамтио да је то голф двојка. Никад ме нису интересовала кола на тај начин. За мене је то било превозно средство, седишта с каросеријом на точковима која треба да ме превезу с једног места на друго. И то је то.

- „Цаке, хау мач?“ - прекинуо сам га док ми је показивао како се нечујно затварају врата возача.

- „Две хиљаде.“

- „У, бре, Цаке!“

- „Шта У? Неко би ти тражио два и по сома!“

- „Неко да, али ти не. Кад дођеш код мене на тезгу све узимаш по набавним ценама, а сад си нашо на мени да зарађујеш! Ајд нађи неку разумну цену, па да слистимо ону пивчугу, да се на згреје.“

- „Добро, ајде. Хиљаду седамсто.“

- „Купљено!“

- Слистили смо пивчугу, пљунуо сам 1.700 јура, узео папире и саобраћајну, и Марина и ја смо сели у наш нови ауто. Одвезли смо се до мене, из подрума измотали сони цеде и уградили га у голфа. Затим смо отишли на бувљак код Чочета и он нам је повезао озвучење. Одмах смо га испробали.

- „Ја пазим на хигијену, могу рећи да је негован, марим да скинем смегму с њега, стално третман редован, сатима присутне су на мом компу слике јебуља, мазим га, шиљим га, а он врда као јегуља. Он има проблем, тај проблем нема мету, ја не знам шта још да радим он постаде тако пречудан. Почео да жига ме стално, ноћима не спавам, тај бол ме прекида у друштву, а штреца и кад сам сам. Не дао ти бог ту ствар, ти не знаш шта је мука, доцо мој, јад и плач, бре!“

- Чоче је фантастично повезао озвучење, мало смо дрндали турбо дизелаше, а онда помогли Кркију да спакује тезгу, пазар је био одличан, одвезли Кркицу кући, и отишли до Уркета да му се похвалимо новим аутом. Чим је Урке угледао голфа рекао је:

- „Фала курцу! Сад је џета само моја!“

- Сели смо код њега на терасу и нове гуме залили Џеком и буксетином од које смо се рашили ко буље. Смејали смо се и спрдачили два сата, а онда смо Марина и ја отишли кући. Дашењка је спремила клопу, наждрали смо се ко блесави и фундаментално се закуцали у сан. Марина у дневној, Даша и ја у спаваћој соби.

 - Марина се добро држала. Редовно је узимала метадон и ксалоле плус ганџу и вопс, или Џек, и тако превазилазила психофизичке кризе од допа и жал за баком. Понекад би тихо плакала од чега сам се ја јежио, ал сам гутао кнедле и упорно је тешио. Ништа речима, само загрљај. Ништа речи ту не могу да помогну, само рука за коју можеш да се ухватиш, само раме на коме можеш да се исплачеш, само уво које ће све то да истрпи. Тачно сам знао како јој је. Та празнина што ти се усидри у души, тај бол који пече горе од жара... Кад је отишо мој рођени стриц, изненада и заувек, с њим је отишло и парче моје душе. Био је ликчина, громада од човека, много сам га волео, иако то, чини ми се, никад нисам показивао, и његова смрт разнела је цео мој систем. Ал се некако навикнеш, не можеш да преболиш, то је сасвим јасно, али некако научиш да живиш с тим. Некако...

- На реду је дошао и тест. Правила, правила. Био сам сигуран да Марина није узела доп, али сам ипак желео да јој урадим тест како бих јој ставио до знања да још увек немам поверења у њу, иако смо буквално 24 часа заједно. Устали смо у пет ујутру, Марина је кувала кафу, Даша је спавала, а ја сам спремио тест, и бочицу, то сам купио јуче у апотеци за 350 динџи, у коју је Марина требала да се ишора. Попили смо кафу, испалили цигарете и Марина се спремила за покрет.

- „Ајде идемо, већ је шест, шта чекаш?“

- „Прво да урадиш тест.“

- Марина је сталожено узела тест и бочицу и кренула у клоњу.

- „Еј! Неће моћи тако.“

- „Него како?“

- Ушли смо заједно у клоњу, затворио сам врата, рекао Марини да се скине до голе коже, да одложи ствари на веш машину и да тек тада напуни бочицу мокраћом.

- „Јеси ти луд? Пред тобом да се скидам? Не пада ми напамет!“

- „Марина, хоћу да будем сигуран да ништа не кријеш од мене. Мораш да се скинеш и оставиш ствари на веш машину, и не брини, није ми стало да те гледам голу, само желим да не будем преварен.“

- „Па немам ништа код себе. Шта ти је сад?“

- „Ајде скидај се, бре! Све што ти имаш ја сам већ видео. И немој да ти буде непријатно, само опуштено.“

- Марина се полако скидала, панталоне, мајчицу и ту је стала.

- „Све, све. До голе коже!“

- Окренула ми је леђа, скинула брус, а затим и гаћице. Сву одећу одложила је на веш машину.

- „Рашири руке и окрени се.“

- „Ти си стварно мамлаз!“ - рекла је и окренула се.

- Нисам имао намеру да гледам Маринино тело, већ да ли је смотала нечију туђу мокраћу у неки шприц, то је главна џанкерска фора кад раде тест, али сам се збунио и забленуо у њено тело ко да ми очи женско никад виделе нису. Била је СА-ВР-ШЕ-НА!

- „Јеси се нагледао мамлазе?“

- „Извини... нисам, мислим, хтео... Стварно си добра риба. Извини, стварно извини...“

- Био сам сметен, задивљен њеним телом, и ушепртљан ко никад до тада. Морао сам некако да се извлачим из ове неугодне ситуације.

- „Ајд шорај, па да видимо тест.“

-  Марини није ишло од руке да се одмах ишора. То је онај трип кад неко стоји поред тебе, а теби дође нека блокада у мозгу и све и да ти се ненормално пиша, мочка напоље да изађе неће. Марина се стискала и почела да се нервира. Окренуо сам јој леђа, како би јој бар мало олакшао, и тркељисао јој џепове. Сем цигарета, упаљача, папирнатих марамица и лабела, ништа друго није имала. Одлично. Међутим, мокрење је било проблем. Пустио сам воду на чесму, која се зажуборила, и на тај начин хтео да подстакнем Марину да коначно пусти пар капи, макар четри, пет. То би било сасвим довољно за доп тест. На једвите јаде је успела да истиска из себе пар капи. Дала ми је ону бочицу и док се облачила псовала ме и уздуж и попреко. Ја сам био озбиљан све док тест није показао две црвене црте. Значи негативан. Значи Марина је чиста. Онда сам се насмешио.

- „Јеси сад задовољан, воајерчино једна?“

- Толико сам био задовољан и весео да сам загрлио Марину и нисам је пуштао пет минута. Једва ме одвојила од себе.

- „Видиш да се све може кад се хоће!“

- „Ниси ми дао метадон и ксалоле.“

- „Стиже!“

- Спремио сам јој коктел, Марина га је сабила, изашли смо из стана, спуштили се до голфа, упали унутра и, уз Азру, лагано пичили ка бункеру.

- „Не знам што да радим са собом, на што мисли да бацим, ето стварам полако пјесму о теби, гледам твоје тијело, лудујем за њим, и покушавам у себи само једно. Пољуби ме па ми прсте у косу увуци, и загрли ме, пољуби ме па се приви тик уз мене и запјевај ако знаш било што. Желим да се стиснем уз тебе, да те милујем, да ти шапућем на ухо бисере, да причам о слободи, да се глупирам, да ти кажем: ох, ти лудо једина...“

- Кад су ми речи песме допрле до мозга и кад сам их повезао с малопређашњом ситуацијом, брзо сам искључио цеде. Јеботе, како се човек брзо погуби. Иако одлично знам ту песму, нисам је ни на крај памети повезао с Марином. Али је можда то учинила моја подсвест. Одвојио сам око и бацио га у Маринином правцу. Гледала је кроз прозор те јој лице нисам видео, али ми се све чини да се смешка криомице. Не знам зашто, али Марина је полако улазила у моје мождане поре. Можда сам је само пожелео, можда ми је постала драга, можда сам се заљубио... Опет оних хиљаду и триста можда. Не знам како да опишем то, али да осећам нешто према њој, осећам. А осећам и да ће ми Даша јебати матер, ако само нешто наслути. Рекла је: „ван гајбе трпај коју год хоћеш, али у нашем стану само мене“. Али, Марина живи у нашем стану, чак и да је трпам ван стана опет морамо да се вратимо у њега, а то може да буде компликовано, јер бих можда и на својој габи пожелео Марину, и шта онда? Ма шта, бре, серем? Каква Марина? Па она је малолетна! Који сам ја педофил. Не могу да верујем. Протресао сам главу и на тај начин хтео да избијем своје перверзне мисли из главе, али нисам успевао, никако. Шта ћу, како ћу, не знам. Покушавао сам то да прикријем, али ме изгледа Марина прочитала. Мислио сам да сам добар глумац, али сам се изгледа негде зајебо.

- „Свиђам ти се, а?“

- Стварно ме прочитала, стерам јој га...

- „Не. Одкуд ти то?“

- „Па ја нисам ретардирана. Видим ти у очима.“

- Срећа па смо већ били пред бункером и ја сам брзо напустио голфа, иначе не знам како би даље разговор текао. Кретали смо се ка бункеру, ја сам мислио да је оној теми дошао крај, али Марина је имала неописиву жељу да ме подјебава.

- „Не брини, нећу ја Даши ништа да кажем.“

- „Шта, бре, да јој кажеш?

- „Па то да ти се свиђам.“

- Смејала се и гурала ми прст у уво. Отимао сам се.

- „Ајде ћути и не лупај!“

- „Ма не мора нико да зна. Само ти и ја, то је наша тајна.“

- „Шта, бре, сереш ти?“

- Марина ме шчепала за дукс и прислонила ми усне на уво.

- „Ти си једини мушкарац који ме је видео голу.“

- Ва да фак?

- „То је због теста и нема никакве везе с тим што ти мислиш.“

- „Аха. А што си онда зинуо ко клен и делио ми комплименте?“

- „Ћути, бре, ево га Крки.“

- „А песма?“

- „Ћути, бре!“

- Угурао сам се у бункер и одмах кренуо да претурам по књигама, правећи се да се разговор између Марине и мене никада није догодио. Марина је сређивала козметику, посматрала ме и смешкала се. Јебем те, Борисе, транспарентног! Муштерије су нагрнуле, Марина се борила с козметиком, Кркица с пластикаријом, духовно благо нико јебавао није, проста и затуцана руља, те сам ја трчкарао од Марине до Крикија и припомагао им. Оно што ме изненадило и задивило је Маринин коефицијент интелигенције и готово фотографско памћење. Брзо се сналазила, брзо услуживала муштерије, запамтила је све, али све цене, чак је знала и појединости одређеног продукта. Оно, тај шампон садржи то и то, он је за суву кожу, чак је наглас, из главе, наводила и његове састојке, оне називе, оне за које је мени требало 5 минута да прочитам једну. Невероватно! А њу шутнули из школе, и то Пољопривредне. Јеботе, увек иста прича.

- Дође Тесла и каже: Хеј људи, ја умем да направим наизменичну струју! А Срби му кажу: Ајде носи се у курац! Тесла оде у есаде, направи триста чуда, а Срби се тек после његовог доказаног успеха курче како је он њихов горе лист. Свако разуман, либералан, иновативан и интелигентан гура се под тепих, а владају љиге, лактароши, комуњаре и сујетна ђубрад. Ти смислиш супер креативну идеју, поклониш је свету, а они те пљуну, направе те лудог и чекају да умреш, ако те пре тога не рокну. Онда ти мазну идеју, која је требала човечанству да донесе неко добро, нешто позитивно и корисно, и од тога направе атомски бомбу, неки вирус, сиду и остала говна којима уништавају људе. Џаба се ти трудиш и добротом дарујеш свет кад то нема никакве сврхе. Овом свету не треба дати ништа. Треба га пустити да се покоље у сопственој мржњи и да нестане са лица земље. И тако завршиш с овим наказним светом. Ал онда се, јеби га, сетиш оних ситница које, кажу добри људи, живот значе. Љубав, мир, слобода, сетиш се пријатеља, осмеха, малене тренутке у којима уживаш, рецимо секс, пољубац с девојком коју волиш у свечаном заласку сунца, шетња по јесењем лишћу које ти шушти под ногама, листање пролећа, шуштање таласа док лешкариш на плажи, рађање деце, и добијеш онај трачак наде да није све тако црно и да можеш нешто да промениш, и ти се наравно поколебаш и препустиш се томе, а иронија живота се наставља, ширећи сва могућа зла по читавој васељени. Епиметеју, јебем ли те у уста баш! А кад дођем у пакао, јебаћу те и у дупе! Индискретно!

- Колико ли је таквих Марина по Лесковцу, а тек Србији? Језа ме хвата кад само и помислим на то. И одмах сам се сетио Азре и оне песме Балкан, после ње Вољела ме није ниједна, па Чорбине, Погледај дом свој, анђеле, па Марчелове, Недођија, Нови Вавилон... ЕКВ-а, Идемо, Не... Каква очајна стварност... И шта више чека она јебена Смрт са мном у оној врећи на њеним леђима? И колико јој јебено треба да пронађе више ту усрану парцелу!? Набијем и Смрт на курац!