Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прошло је тачно 3 месеца, 12 дана, кусур сати, ресто минута и ситниш секунди од кад је Марина започела апстинирање. Све је текло по договору. Марина је редовно узимала терапију, коју сам ја повећавао за по десет капи на свака десет дана, а онда сам почео да је смањујем до коначног престанка, повећавајући јој дозу бенседина, 2 ујутру, 2 подне, 3 увече плус по један мапротилин јутро, подне, вече. Пушили смо траву, али у контролисаним количинама, а њој сам забранио алкохол, сем пива; имала је право само на три лименке. Био сам стално поред ње, слушао је док ми је признавала све оно што је мучи у датом моменту и на који начин је мучи, о чему размишља и тако то, после чега смо се заједно договарали шта би било најбоље да урадимо како би она прегурала налете психичких криза, физичке више није имала, које су постајале све спорадичније; вероватно због пива и вутре. Успешно смо изгарали и пребродили све олује њених душевних мука и немира. Доп тестове сам јој радио изненада, чини ми се кад се најмање надала, али их никада није одбијала. Радила их је преда мном, а сад јој је то постало чак и занимљиво, јер смо били пар, па би после тестирања, које је говорило да је Марина чиста ко суза, наравно што се допа тиче, имали жешће зајебан секс на разним местима. Занимљива је била веш машина у току центрифугирања, фотеља на хангар-тераси, неизоставни кухињски сто, унутрашњост ормана, хауба голфа крај Јужне Мораве, поткровље у мојој згради на пољском кревету и незаборавни секс у бункеру у поноћ кад тамо нема ни живе душе, сем савесног стражара који гледа свој посао док савесно обавља свој посао. Увек га частим пљеком и пивом зато што не трпа нос тамо где му није место. Марини сам касније смањио и таблетирање, пила је само бенџеве и то ретко, углавном пред спавање, једну таблету од 5 мг. Кокс је узимала једном у три дана, само по једну малу линџу и то тек кад би упадала у неки бедак, али је зато љуштила пивчугу и вутру, мада сам и о томе водио рачуна. Понекад би претерали и с коксом, и с пивом, и с вутром, ал јеби га, живимо у Србији, а не у Швајцарској. На крају свих крајева, Марина је жива, не узима доп, нити више размишља о њему, сваки дан јој је занимљивији од предходног, а мало се и угојила, пролепшала, а и сисићи су јој припорасли. Премда су се мени више свиђали они њени, први, које сам упознао, али мајка природа ради свој посао и ја ту ништа не могу да учиним. И кад мало боље размислим, Марина је, у ствари, сада лепша но икад. Ускоро ће напунити 18 година и ја више нећу бити педофил. У ствари ја и нисам педофил, то ми је онај глупи Урош нешто увртео у мозак. Ја, бре, нисам старкеља који има болесне нагоне ка дечурлији! Ја имам 27, Марина 17 година, још малкице па 18, живимо заједно, радимо заједно, заљубљени смо једно у друго и ја ту не видим ништа незаконито ни противприродно. И нека га дува Урош, набијем га на курац ја! И то баш! До простате! И шире! Односно, дубље!

- Елем, све је било супер, и посао, и живот с Марином, чак је и мој живот добио неки смисао, и све је било факинг инкредбл фантастик, све до јутрос док нисам добио Дашину поруку. До сада се уопште нисмо чули, видли смо се три-четри пута и то у пролазу, оно, „здраво, здраво, како си, шта радиш“, и слично, све као што смо се договорили, али је јутрос стигла порукица. Дашењка је положила један зајебано тежак и напоран испит код неког професора говноједа и ситничара, и желела је да тај успех, ту њену седмицу, прослави са мном, како је рекла, по првој тачки нашег првог статута. Нисам знао шта да јој одговорим. Седео сам у фотељи и буљио у кактус пузавац. Искрено, желео сам да одем на ту прославу њене седмице, али нисам желео да преварим Марину, премда се Марина и ја никада нисмо договарали о том варању, неварању, како год се то звало. Живимо заједно и верујем да се у Марининој глави подразумева седма божја заповест, значи : НЕ КРШИТИ ЈЕ НИКАКО! Марина је, док сам живео с Дашом, пристала да буде, како је сама казала, друга, и да јој то одговара, међутим, сад живим с Марином, она је постала прва и једина, јер друге нисам имао. Нисам се виђао ни са једном девојком од кад сам с Марином, значи ниједном је нисам преварио. И чини ми се да, штавише, о томе уопште нисам ни размишљао. Поред Марине имао сам све што ми је у животу било потребно и варање ње, уопште ми није падало на памет, ако ја памети уопште и имам. Али је сада стигла порукица с примамљивим садржајем и мене је то почело да чеша по глави, оној доњој. Зна мазга зажуљена какав рад има Дашењка зато се и срди што се ја предомишљам. Набутам му га...

- Марина је зором отишла скутером у бункер да шљака. Купили смо тај скутер због малог јубилеја, тромесечног Марининог недружења с хорсом, положила је онај ПСП, и њиме сваког јутра ишла на посао. Добила је ту повластицу од мене да може сама слободно да одлази на посао и да се сама враћа. Ја сам полако стицао поверење у њу, а она ми је узвраћала тако што ништа није узимала без моје дозволе; Кркица ју је још увек држао на оку; то ми је био онај кец из рукава. Јеби га, што је сигурно - сигурно је, нема шта. И тако сам ја остао сам на гајби, и тако је дошла та порука...

- Нисам знао шта да чиним. Док сам сисао џ и конфронтирао се с курцем, распредајући о могућим нежељеним последицама, он је тврдио да их бити неће, ја сам де јуре говорио да ће их де факто бити, стигла је још једна порукица.

- „Борисе, одговори! Да или не! Немој да ми квариш тренутак!“

- А онда сам се сетио да Даша још увек код себе има кључ моје гајбе, а ја сам на то био потпуно заборавио.

- „Да. Кажи где да те покупим?“

- „У Рупи сам с неким друштванцетом. Прослављамо због наших успеха. Дођи да попијемо неко пиће, а онда ме одведи тамо где до сад никад нисам била.“

- „Нећу. Изађи из тог сељоберског шатро кафића за десет минута. Чекаћу те преко пута.“

- Спремио сам се и изашао из стана.

- „Ти си сељак, кафић је супер.“

- „Вероватно ми чукунпрађедови корени вуку из неког села са подручја Краљевине Србије, и можда сам потомак неког сељака, али нисам сељобер. Ја сам рођени лесковчанин, градско дете, и не залазим по тим сељоберским рупетинама само да бих био виђен од стране малограђана којима је то једини смисао њиховог јадног живота!“

- Стартовао сам голфа и кренуо.

- „Па и ја сам рођена у Врању, а то је град ако ниси знао!“

- „Па?“

- „Па и ја сам градско дете и нисам сељанка!“

- „Нисам реко да си сељанка него сељоберка, а то је велика разлика!“

- Заобишо сам ТЦ Пијаца, јер ми је малерозна, и заобилазним друмовима сам се докопавао центра града.

- „Врање је град, а не сељоберска насеобина, а ја сам градско дете, а не сељоберка, простачино једна!“

- „Врање јесте град, ти јеси градско девојче, предивно девојче са савршеним дупетом, али си сељоберка, јер се моташ и завлачиш по сељоберским кафићима.“

- „А ти си затуцан, заостао у средњем веку! Не излазиш у град, не излазиш у кафиће, у дискотеке... Сав нормалан свет излази, само ти не. Запитај се у коме је проблем? У теби или у нама?“

- „Ја сам ненормалан и јебе ми се за сав ваш нормалан свет! И јебе ми се за те ваше усране кафиће и ту вашу урбаност! Мајке вам га урбанохајванске набијем!“

- Упаркирао сам се испред Дома културе, тамо где паркирање није дозвољено; упалио сам сва четри како бих дао сигнал пандурима да сам ту само који тренутак.

- „Ма иди тимари коње! Више ми ниси потребан. Прославићу своју седмицу с неким другим!“

- У све ти јебем...

- „Испред Дома културе сам. Изађи из тог неосељоберизма, имаш два минута и ни секунд више. Ако те нема за два минута ја одо!“

- „Иди, баш ме брига! Овде бар има фрајера колко ми дупе хоће!“

- „Вероватно слични оним сокобањским. Ал добро, то је сада само твоја ствар. Само ми пре тога врати кључеве од гајбе.“

- „Има сличних, и још горих, то је тачно, али сам ја онда извукла поуку и сад само шацујем оригинале. Један ме управо мерка."

- Каква кучка, човече...

- „Е, зајеби ме с твојим игрицама! Заболе ме ко те мерка и заболе ме с ким ћеш да се јебеш због твоје седмице! Изађи и донеси ми кључеве од гајбе!“

- У том ето и пандура...

- „Господине, овде је паркирање забрањено! Молим вас да померите возило!“

- Јеботе, јел ја све ово сањам? Јесам ли ја то у Моровој Утопији? Не! Ја сам у Лесковцу, у Србији, и испред мене не стоји пандур, већ полицајац. Ово је занимљиво, ово је за Гиниса! Ово је чудо! Ово је за историју!

- „Знам, знам, позорниче! Одмах се склањам, само да ми другарица донесе кључеве од стана. Грешком их је узела. Само минут, ако није проблем?“

- „Добро. Имаш минут, али после тога мораш да се склониш, јер ћеш онда мени да направиш проблем.“

- „Нема проблема! Минут, и палим!“

- Учтиви полицајац је климнуо главом и прешао преко пута. Јебеш ми матер ако ово није неки изрод пандурске касте. Први пут ми очи виде правог полицајца. Испоштоваћу га. Заслужио је. Минут, и палим.

- „Дашо имаш 40 секунди да ми донесеш кључеве од гајбе, а онда иди где год хоћеш!“

- „Јеби се!“

- АААААААААААААААААААААА........

- „Дашо, 20 секунди. Немој сад да ме дркаш. Кој ти је курац? Што си ме уопште звала?“

- „Немој више да ме узнемираваш. Кључеве ћу ти оставити код Уроша. Иди копај кукуруз.“

- ААААААААААААААААААААААА.... Јебем ли јој све по списку ненормално!

- „За ово ћеш да ми платиш!“

- Стартовао сам голфа и уклонио се са места где је било забрањено паркирање. Испоштовао сам учтивог полицајца, а у себи сам одлучио да Даши јебем матер због ове испале.

- „Реци то мом новом дечку. Може да ти плати у ратама, а може и одмах.“

- „Набијем на курац и тебе и њега! То ми је хвала за све. Пичко једна!“

- Упаркирао сам се на паркингу преко пута Народног музеја, извадио лобеску, нашмрко се ко мамлаз, потом сам изашао из голфа и сео на клупицу у централном парку да испалим коју пљугу и да ме прође бес. Чим сам запалио цигарету стигла ми је нова порука.

- „Где си?“

- „Шта те боли сиска!“

- „Нема те испред Дома културе и лепо те питам где си?“

- „Што? Да би ме ти и тај твој фићфирић испребијали?“

- „ Фићфирић је у Рупи. Ја стојим сама и чекам тебе мамлаза да ми кажеш где си?“

- „У парку код коњића.“

- „Чекај ме. Стижем за пет минута.“

- Обавезно. Како да ноу. Одмах сам устао са клупице, отишао до голфа, извукао дизалицу из гепека и стао крај живе ограде, тачно на месту са ког сам имао савршен поглед на клупицу на којој сам требао да сачекам болесну фајтерку, Дашу Ван Дам, и њеног фићфирића, вероватно набилдованог Хулка који треба да ми наплати одмах, пошто су оне рате, колко контам, испале из комбинације. Нарољали су се алкохолом па би сад на мени да испробају своје нове вештине. Па може, ал јуче. Сад ја имам дизалицу у рукама, њоме ћу да пребијем Хулка, све док не почне да сере пролив, а њу ћу да уклешем у коњиће. За сва времена! Доста сам ја јео батине, сад је ред на друге. Стајао сам и чекао, осматрајући ситуацију. Даша се појавила пет минута касније, сама, као што је и обећала. Стала је крај клупице и тражила ме погледом. Она је тражила мене, а ја Хулка. Но, од Хулка није било ни бркова, те сам ја вратио дизалицу у голфа и, с рукама у џеповима, упутио се ка Даши. Стао сам на два метра од ње и рекао јој:

- „Врати ми кључеве!“

- „Ајде не сери! Води ме негде.“

- „Не желим више ништа да имам с тобом! Врати ми кључеве и збогом!“

- „Ево ти кључеви, јебали те кључеви!“

- Даша је извукла кључеве од гајбе и гађала ме њима. Срећом, промашила ме. Пролетели су ми покрај левог рамена и пали на плочнике. Брзо сам их покупио и још брже хтео да се изгубим из парка, али сам се на секунд осврнуо ка Даши, чисто ради предострожности, да ме не скења с леђа, међутим, угледао сам Дашу како седи на клупици и плаче. Зашто ли плаче сад? Можда се претвара? Ложи ме знам. Навлачи ме ко куртон. Чим женско жели да у мушкарцу изазове саосећање, оно крене са својим сузама и мушкарац се на ту удицу упеца ко сомина. У 98% случајева женске сузе су лажне. То им је главно оружје кад желе да те ражале. Али, оно јебено „али“, остају оних искрених два посто. То су оне искрене женске сузе. Ал ајд сад ти буди паметан па провали које су искрене, а које лажне. Сузе су сузе, исте су све. И боја, и величина, једино количина варира, мада и ту ниси на чистац, јер оне могу да рондзају сатима. Одакле ли им толке сузе? И зашто бог није нама дао толику количину суза па да ми цмиздримо, а да се оне над нама сажаљевају? Зашто? Ово није фер. То је неправда! Ем имају пичку, ем имају сисе, ем имају та савршена дупета, а сад још и сузе. Па добро, бре, драги боже, где ће ти душа? Шта ми мушкарци да радимо? Зар хоћеш да сви постанемо педери? Е, животе, јебем те у век...

- „Шта ти је? Што цмиздриш?“

- „Шта те брига! Ајде губи се!“

- А и тај њихов глас кад плачу... Грца, мајке му га собујем, и реже те директ у срце. Пришао сам Даши и сео на клупицу.

- „Шта је било?“

- „Ништа...“

- „Па кад је ништа што онда слиниш?“

- „Сви сте ви мушкарци исти... Сви само желите да појебете нешто. Само вам је то у глави. Ма каква глава! Ви курцем размишљате, а не главом...“

- „Па добро, то у већини случајева јесте тако. Ал нису сви мушкарци исти Дашо!“

- „Јесу! Сви су исти!“

- Више није плакала, сад је била бесна.

- „Сви су исти! И ти си! Сви сте исти!“

- „Нисмо, Дашо, сви исти. Ето, рецимо, ја се разликујем од осталих. Ја сам мамлаз!“

- „И да знаш да јеси!“ - насмешила се.

- „Ја или налетим на мамлаза, као што си ти, или на неке дебиле који само желе да ме стрпају у кревет. Нико ме не гледа као девојку, као везу... И ја хоћу да имам неког, неку везу... стабилну везу, која има перспективу...“

- „Нема данас ни стабилне ни перспективне везе. Свет је полудео. Нико никог не јебава ни два посто. Чим наиђе прва препрека сви беже куд који. Нема толеранције, нема компромиса. Јеби га, то ти је реалност...“

- „Еј, бре! Ти сад требаш да ме тешиш и умирујеш. Да ми кажеш како ћу и ја једном наићи на свог принца, а не да ме још више убедачујеш!“

- „Нисам ти ја другарица, знаш? Нећу да те лажем. Тај твој принц постоји само у бајкама, а живот није бајка него казна. Крв, сузе и бол, то ти је живот!“

- „Мамлазе песимистички!“

- „У јеботе! Па ја сам заборавио!“

- „Шта?“

- „Да живот има још нешто!“

- „Шта? Рачуне, кирију, ратове...“

- „Не. То спада у крв, сузе и бол.“

- „Па шта онда има, а да није црно?“

- „Па има СЕКС!“

- „Е, проста масо. Па ја због тога и плачем! Сви само тражите секс! А где је љубав?“

- „Јебем ли га. Изгледа да је избрисана из људских сећања.“

- „Јак си ми ти утешитељ...“

- „Ма јебеш то! Него... Ајмо ми на по једну линџу, да избришемо тај бол из твоје душе, па да се бацимо на секс! Кад већ нема љубави барем има карања!“

- „Дај шта даш... Ти си ми бар сигуран. Јеси мамлаз, али на тебе увек могу да се ослоним. А ако ме не слушаш, једноставно те пребијем и ћао!“

- „Море пичка ли ти материна!“

- Даша се кикотала док смо одлазили ка голфу. Сели смо у ауто, напрашкали вене и одвезли се на врх Хисара и упаркирали крај репетитора. Даша се одмах пребацила на задње седиште и кренула да се свлачи. Ја сам закључао сва врата и пустио Динг Донг, Нисам под либелу. Затим сам се свукао и бацио на задње седиште где ме је већ чекала гола, врела и распомамљена Дашењка с оним њеним телом ђавољеве мустре. Како је направише тако савршену, пизда ли им материна! У ствари, бог их благословио! И њу и њене творце...

- Вазда је секс с Дашењком био догађај, али овај је био некако другачији. Даша ме пустила да јој радим шта год сам хтео. Прво је пало једно добро пушење, све до сврша, потом по једна цигарета, па још по једна линџа, а онда дуел мог фалуса и њене вагине, у разним положајима, то јест позама, њен сврш, мој сврш, пљуга, линџа, и на крају понуда од стране Дашењке коју никако нисам могао да одбијем. Понудила ми је гузу и пружила лубрикант. Што ми то нешто познатооооо....!! Даша се разгузила плус је трљала клиторис, а ја сам се разјебао ко ненормалан, ко да нисам под либелу. Јеби га, хватао сам и ритам и текст песме, коју сам поставио на рипит:

- „Нисам под либелу, можда није прави падеж, ако ти се не свиђа ова песма наша... АЛЕ АЛЕ АЛЕ АЛЕЕЕЕЕЕ.... мозак ти је као овај мој младеж, мали, смисао за смешно теби фали...“

- „НИСАМ ПОД ЛИБЕЛУ ДАШООООО....“

- „ЛИИИ... БЕЛААААА.... аааааах...“

- Дашењка је свршила, аген, а и ја сам. Моје семе се распрскало на све три стране задњег седишта и прозора мојега голфа, а Даша је бацила пар капи, оног њеног срања, међу своје ноге. И кучка ми зафлека седиште. Брзо смо се пребацили на предња седишта и обукли. Нагазио сам голфа и забили смо се у прву перионицу.

- „Молим вас једно детаљно чишћење унутрашњости аутомобила!“ - рекох и цигарету припалих.

- „А хоћете да вам га оперем и од споља?“ - упита зелени и глупи перач аутомобила.

- Не мораш, синко, Дашењка је то подробно исполирала.

- „Може, може. Једно детаљно и комплетно. Хоћу да сија! Плаћам дупло!“

- Синак се бацио на прање аута, а Даша и ја смо седели на неким столицама и ћутке палили цигарете. Зазвонио ми је телефон. О не. Мој кућни број.

- „Да?“

- „Где си?“

- „У перионицу.“

- „Па шта радиш тамо?“

- „Перем муда! Шта могу друго да радим у перионици сем да перем ауто!“

- „Чекам те ко блесава, већ два сата! Где си био до сад?“

- Јебао сам Дашу!

- „Лутао сам по граду, тражећи за тебе најлепши букет јоргована! Одушевићеш се кад га будеш видела!“

- Даша ме подјебавала. Гурала ми је прст у нос.

- „Ајде пожури! Спремила сам и ја теби једно изненађање. И ти ћеш да се одушевиш!“

- „А какво изненађење?“

- „Па ако ти кажем, онда неће више бити изненађење. Ајде пожури!“

- „Стижем!“

- Позвао сам такси, тутнуо Даши пет сома динара у руке и рекао јој:

- „Молим те, нађи ми те јорговане. Нек букет буде раскошан!“

- „Ма немој! Шта сам ти ја, слушкиња?“

- „Пријатељ. И молим те помози ми.“

- Такси је стигао, Даша је узела лову и ушла у такси.

- „Пожури само, молим те!“

- Даша ми је намигнула и нестала заједно с такси возилом.

- „Брате, убрзај то прање, молим те! Гори ми под ногама!“

- Дечко је завршио за десетак минута, рекао „500 динара“, дао сам му црвену и испаркирао ауто из перионице. Два минута касније стигла је и Даша с неким огромним белим срањем.

- „Шта је то, јеботе?“

- „Јоргован, кретену!“

- „Лепо мирише, некако благо...“

- „Ајд не сери него плати таксисти!“

- Таксиста је рекао „370 динара“, дао сам му 400, и сео за волан. Даша је сместила онај јоргован на задњем седишту и села на сувозачко. Кренули смо.

- „Камо кусур од 5 сома?“

- „Ко те јебе, треба ми лова. Сутра идем за Врање.“

- „Па какве везе ја имам с тим?“

- „Па ти си ми пријатељ и управо ми помажеш тако што ми дајеш новац за карту и још неке ситнице.“

- У мамицу ти џепарошку!

- „То, бре, није пријатељство, то је черупање!“

- „Не сери! Треба ми и нека козметика, али хоћу оригинал!“

- „Оригинал си добила у чмар!“

- „Е, сељачино једна.“

- Даша је нажврљала на неки папирић списак оригинал продуката за негу лица и тела и рекла да јој то донесем ујутру у студењак, јер после подне има аутобус за Врање с којим жели да оде, како би имала времена да поседи кући са својима и да увече изађе у провод. Готово да ми је то наредила.

- „Добићеш ујутру, и козметику и курац!“

- „Важи!“ - насмешила се, цмокнула ме у образ, изашла из голфа и нестала у Уркетовом дворишту....