Short and sick life in dead Leskovac - 26 - nastavak
... Окренуо сам голфа и полетео према згради. Једва сам извукао оне јорговане из голфа, затворио ауто и успентрао се на четврти спрат, грлећи чврсто онај букет, букетерину у ствари, уз себе, како бих упио њен благи мирис и њиме, са своје коже, отерао Дашин парфем. Само да ме Марина не провали. Ако и њу изгубим, убићу се.
- Зазвонио сам. Чуо се шкљоц браве и врата су се отворила. А у ходнику, Марина. Та слатка мала Мариница. Гледао сам је кроз оно срање од јоргована и нисам могао да се помакнем. Нисам могао да се макнем с јебеног фак оф крпарчета на прагу мог стана, кога је, узгред, направила, специјално за мене, једна моја ортакиња из краја, због јебене савести која је јебено кренула да ме прождире као тигар антилопу. Гризе, комада, дроби, жваће оним преоштрим чељустима, а ја крив, крив, гилти, гилти... више не знам ни по којим све тачкама. А да, прељуба. Па ми Срби смо, бре, ту заповест прецртали још 627 године, кад се први пут појављујемо под тим именом. Одвојили смо се од племена Јужних Словена, наше ново племе добило је назив Сораби, Серби, Срби и ома фикете заповест намбр севен. И шта кој курац сад хоће та савест од мене по том питању након 1384 године? БИП ли јој га материна она филистарска!
- „Шта чекаш? Ајде упадај!“
- Једва сам прекорачио праг. По оном ходнику ходао сам ко по жару, а изнутра, тамо негде у души, пршти ко нуклеарни рат. Кокс! Да! Он ће прекинути ово мрцварење. Има се нашмркам ко битанга и адио савести! Буквално сам угурао Марину у собу оним јоргованима, утрапио јој их у руке и рекао да одмах напуни неку велику вазу, јер јоргованима хитно треба вода, као, не могу без ње дуже од два минута. Де ли се тога сетих...? Ал је упалило. Марина се дала у потрагу за вазном, коју ми највероватније немамо у кући, а ја се закуцао у клоњу и кренуо да дељем линџе све док она прождрљива савест није престала да ме глође. Ондак сам ка нов изашао из купатила, и ноншалантно се дао у потрагу за Марином. Она није успела да нађе вазу, па наравно кад је и немамо, али је зато нашла неку пластичну кофу, пластикарију барем имамо колко ти муда хоће, напунила је водом и у њој сместила јорговане. А кофу с оноликим јоргованима на сред кухињског стола. И сад нема секса на кухињском столу све док глупи јоргован не увене. А кад ли ће, јебеш ли му матер. А све сам то смислио ја. Наивчина, и то она, највећа!
- „Баш је лепо цвеће. Хвала ти!“
- „НЕМА НА ЧЕМУ!“ - рекох с Хекторовим мудима.
- „Зашто вичеш?“
- „КО ВИЧЕ!!“
- „Напуцао си се коксом, па више ни разум немаш!“
- „Опрости ми Маринице!“ - рекох умиљат ко маче с мудићима ко у зеца.
- „Ајде да видиш моје изненађење!“
- Марина ме ухватила за руку и повела у спаваћу собу. Очекивао сам ултра супер тоталитарно ненормално зајебан секс после кога нећу моћи да дигнем патку три дана, а кад су се врата спаваће собе отворила, и када смо се ми ушетали у њу, Марина је стала испред неке црвене мараме под којом се нешто скривало. Ништа ми није било јасно. Марина се задовољно смешкала. Чекао сам да склони мараму и открије то изненађење.
- „Јеси ли спреман?“
- „Јесам.“
- Марина је свечано смакла црвану мараму и у мој поглед угравирао се огромни кавез с две мале птичице у њему. Једна је била бледожућкаста, а друга зеленкасто жута. Згрануо сам се.
- „ШТА ЈЕ ТО??“
- „Па канаринац и канаринка! Видиш ваљда. И немој да се дереш, престравићеш их!“
- „ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ! ОДМАХ!“
- Марина је била у чуду.
- „Шта ти је, човече? Купила сам их да те изненадим. Оне су симбол нас.“
- „Какав симбол?“
- „Канаринац и канаринка живе заједно, у пару, баш као ти и ја. Нераздвојни су и нежни једно према другом. Толико су везани једно за друго, и толико се воле, да се, не дај боже, којим случајем деси да једно од њих угине, ово друго убрзо умире од туге. То је љубав!“
- „Јел ти то продавац-мучитељ тим срањима напунио главу? Па наравно да липше кад сте га смотали у кавез! И тебе да неко метне у тај кавез и ти не би дуго трајала! Вади их напоље и пуштај на слободу! Сместа!“
- Био сам неконтролисано бесан и нисам ни знао шта говорим. Марина је стала испред кавеза и штитила птице.
- „Јел знаш колико сам их скупо платила?“
- „СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ! ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ!“
- „Нећу! То су моје птице и оне остају овде!“
- „Е неће моћи!“
- „Е моћи ће!“
- „Е неће!“
- „Е хоће!“
- „Неће!“
- „Хоће!“
- „НЕЋЕ!!!“
- Пуко ми је кур и одлучно сам кренуо у ослобађање заробљених птичица. Марина није хтела да се склони од кавеза и дозволи ми да ослободим птице, које су се од наше дреке поплашиле и згугуриле једна у другу у ћошку кавеза. Скочила је на мене и почели смо да се боримо. Ја сам хтео да отворим вратанца кавеза, она ме спречавала у томе. Некако ме оборила на кревет и легла преко мене. Није ми био циљ да се разрачунавам с пошашавелом заштиницом кавеза илити вербално-садистичким чуварем заточених птица, већ да ослободим те јадне и преплашене птиће и дам им слободу.
- „Бог им је дао крила да лете, а не да их ви нељуди трпате по кавезима!“
- Говорио сам Марини док сам десном руком покушавао да дођем до вратанца кавеза; мало ми је хвалило, можда који сантиметар.
- „Ти си луд! Ми ћемо да их пазимо и негујемо! Овде ништа не може да им се догоди, а напољу може свашта!“
- А онда ми је на памет пала страшно добра идеја.
- „Бирај!“
- „Шта да бирам?“
- „Или те птице пуштамо на слободу, или им се и ти придружујеш, па да видиш како изгеда кад си нечији заточеник!“
- „Како то мислиш?“
- Више се нисмо борили. Марина је и даље седела преко мене, гледала ме прекорно с висине, а ја сам из подножја покушавао да преокренем ситуацију.
- „Ако те птице остану у том кавезу, онда и ти остајеш с њима у овој соби. Добићеш решетке и на вратима и на прозорима, храну и воду ћу да ти протурам кроз решетке па ћеш да видиш како ћеш да пропеваш од муке. Исто ко и птице!“
- „Птице певају од среће, а не од муке, тупаџијо!“
- „Само слободне птице певају од среће, заробљене не! Само незналице и садисти мисле да је цвркут заточених птица песма срећних птица. То је њихов вапај. Мелодијом траже слободу, али их ви не разумете, јер сте слепци и мучитељи. Желите да вам певају, још и уживате у томе, а не схватате да је то њихово мелодично цвркутање заправо ламент за слободом!“
- Марина је ућутала и замислила се. Изгледа да сам је поколебао.
- „То су моје птице и оне остају ту где јесу! И тачка!“
- Ипак је нисам поколебао. Само је себи дала предах за коначну одлуку.
- „Онда и ти остајеш с њима у соби! А решетке добијаш колико сутра!“
- „Онда ја одлазим одавде са својим птицама и то сместа!“
- НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ..... Јебем ти Борисе твоју страшно глупу идеју!
- „Добро! Птице остају!“
- Марина ме гледала неповерљиво, као и оног дана кад смо се први пут срели.
- „Не желим да те изгубим... Ако желиш птице, имаш птице.“
- „Сигурно?“
- „Сто посто!“
- Кур мој сто посто. Чим Марина ујутру запали на арбајт, ја отварам све прозоре свог стана, отварам врата птичјег казамата и пуштам их на слободу. Оправдање за нестанак канаринке и канаринца, смислићу у међувремену.
- „Добро. Онда још остаје само да им дамо имена.“
- Па ова није нормална! Даје птицама имена! Она жели лично да их крсти! Умислила мала да је кум, поп, или ко већ. Е, не може!
- „Шта ће им имена!? То су птице, раса - канаринац. И то је то!“
- „Морају да имају имена! Како ћемо да их дозивамо, како ћемо да им се приближимо ако им ни име не дамо?“
- Опичена, луда, поремећена. Сто посто.
- „Добро. Крсти их.“
- Ионако ће сутра, раном зором, одлетети у слободу. Хе, хе, хе...
- „Ја ћу њој дати име, а ти њему.“
- „А како знаш ко је она, а ко он?“
- „Продавац ми је реко да је ова бледожута женка, а овај зеленко је мужјак!“
- „А како тај продавац то зна?“
- „Па он ради с птицама већ 20 година! Све зна о њима!“
- „Тај продавац је содомиста! Чачкао је полне органе јадним птићима да би установио ко је мужјак, ко женка! Мајке му га ненормалне набијем! Због таквих ће ова Србија да постане Мртво море!“
- „Ај не сери више него смишљај име зеленку, а ја ћу њој.“
- Марина је задовољно сместила своју гузицу на француски лежај и већ вртела по мислима имена и одабирала неко којим ће крстити ону јадну канаринку. Ја нисам ништа смишљао. Лупићу било које, чисто да задовољим Марину, а сутра пуштам птице аут. Замолићу их да опросте Марини и мени за све ово мучење које смо им приредили, и рећи ћу им да прокуну оног птицопрофитера, да одлете до те његове содомија радње и да побуне све птице против њега, да га очерупају до коске! Тог потомка Гоморе, мајку му његову!
- „Нека се зове Аурора! То је римска богиња зоре!“ - рече кума Марина.
- „Па што јој не надену име Зора? Канаринка је српкиња и треба да носи српско име, а не римско!“
- „Зваће се Аурора и тачка!“
- Ух, како ми ида на... живац!
- „А како ће да се зове зеленко?“
- „Чича!“
- „Како?“
- „Шта како? Зваће се Чича!“
- „Зашто Чича?“
- „Због Чича Драже! Нашег српског ђенерала!“
- „Ко ти је па тај?“
- „Е, незналицо једна. То је највећи српски херој другог светског рата! Био је учесник и у првом светском рату. И у првом и у другом светском рату борио се против окупатора, борио се за свој народ, за своју отаџбину и за свог краља коме је положио заклетву, а овај лицемер га издао. Продао га комуњарама. Тај Чича је рекао једну историјску реченицу: „У српском речнику реч капитулација не постоји!“ И тако је и било, све док га комуњаре нису заробиле, а не би га никад заробили да га она вашка од Черчила није продала, они смрадови из есадеа, и његови људи, и то баш они којима је највише веровао. Комунисти су му шатро судили, премда се коначна пресуда знала и пре тог лицемерног, злочиначког, и импровизованог квази-суда, и пресудили му. Убили га, пре тога су се иживљавали над њим, мучећи га зверски свим и свачим, и на крају га здробљеног гурнули у кесу и затрпали ко зна где. И дан данас се не зна где је његов гроб. А колико је био велик тај Чича показаћу ти у књигама, имам све о њему, све што комуњаре нису успеле да униште. А скоро су процуреле и неке нове информације, тако да сам и то прибележио и ставио у своју личну архиву о правим српским јунацима, а не злочинцима! Чича је био херој, а Тито злочинац! А...“
- „Ти си луд! Место да му даш неко лепо, занимљиво име, ти си га назвао Чича. Ја сам мојој канаринки дала име Аурора по римској богињи зоре! А шта си ти урадио? По коме си ти дао име канаринцу...“
- „По српском богу слободе Чича Дражи! Има да се зове Чича, и тачка!“
- Жешће сам се утриповао с овим крштењем наших птића. Кокс ме шибнуо по мозгу и ја сам утриповао да се наш Чича реинкарнирао у канаринца, да је неком чудном путањом судбе, нека виша сила одвукла Марину у ту радњу и да је њој птицомучитељ утрапио те птичице, које је шашава Марина донела у наш дом. Бленуо сам у оног канаринца и одједном је почео да ми се привиђа Балкански орао. Растао је тај канаринац и прерастао у њега, и добијао Чичин лик. Видео сам га! Управо га гледам! То јесте наш Чича! Извршио је реинкарнацију и вратио се у облику канаринца, јер као друго биће није могао; убили би га опет, потомци његових џелата би га препознали и опет би га убили. Зато је он заметнуо трагове, претворивши се у канаринца. За живота, док је био Драгољуб Дража Михаиловић, није био слободан ни једног секунда, а сада јесте. Сада је канаринац, има крила, жели да у свом другом животу, или трећем, буде слободан. Да барем једном буде слободан. И биће! Ја ћу лично дати слободу мом канаринцу Чичи, мом Чича Дражи, нашем ђенералу, хероју, нашем Балканском орлу, нашем Горском цару, нашем богу слободе! Чича, још колико сутра бићеш слободан! А ја ћу оном Крцуну да јебем све по списку, само кад одем у пакао. Наћи ћу их све, све до једног, и гузићу их, ва вјек вјекова! Јебем ли им сису комуњарску! Тако ми Бог помогао!
- Марина је дозивала своју Аурору и нешто јој шапутала, а ја сам намигнуо Чичи, и отишао да нешто бацим у кљун. Био сам гладан ка међед. Ово расправљање и хрвање с Марином, као и оно карање с Дашењком, скроз ме изгладнело, црева су ми се слепила ко солунцима. Чепркао сам по кухињи и тражио неку вечеринку, али нисам успео да нађем ништа спремљено.
- „МАРИНА! ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ?“
- „Пссссст, будало. Поплашићеш нам птице. Имаш макароне у рерни. И немој више да се дереш!“
- „Нећу, љубави.“
- Али ћу зато сутра да скачем од среће. Пуштићу Чичу на слободу! Пуштићу и ону Аурору, нема смисла, мора и Чича нешто да јебе. А можда је Маринина прича о тим канаринцима тачна. Оно умирање од туге због изгубљене љубави и то. Да. Пустићу их обоје у слободу, да лете где год хоће и уживају ко људи, бре! То јест птице. БРЕ!
- После вечере, Марина је била презаузета птицама те нисмо могли да се сексамо. Она је ћућорила с њима, ја сам се окренуо на другу страну и покушавао да заспим. Ал курац! Ко да заспи поред полуделе Марине? Причала им је свашта, шапутала им, дозивала их, хранила... Опичена, бре, равно до скроз!
- Аурораааа... ћућућуууу, ћућућуууу.... Аурорааааа.... ћиу ћиу ћуууу.... ћиу ћиу ћууууу... бубу, бубу, лет, лет...“
- Нисам више могао да издржим. Осећао сам како ми прскају нерви по глави, како ми се под кожом на лобањи дују вене, и како ће експлодирати сваког секунда. Скочио сам са кревета, зграбио чаршаф и јастук....
- „Псссссссст... Полако, немој да их плашиш.“
- У насврдлам ти га у... мх.... отишао сам у дневну собу, и закуцао се у тросед. Заспао сам после две секунде.
Наставиће се...
