Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Чуо сам Марину како се поздравља с птицама, значи још увек је шашава, посебно дуго се поздрављала с Аурором, а оно што ме највише заболело је то што је мог канаринца Чичу, кришом назвала Хелиос. Чуо сам је сасвим јасно кад је рекла „видимо се Хелиосе“, казала је, такође, да му то име најлепше пристаје, јер је то неки старогрчки бог сунца, и још му је казала да испрца Аурору док се она не врати па да јој Аурора за који месец излегне младе птиће, мноштво канаринаца и канаринки. Хтео сам да устанем и дам јој неке бенсиће да смири своју пошашавелу главицу, али сам одустао од тога. Јуче сам сковао план који ћу данас да извршим. Чекао сам да Марина напусти гајбу и да ја кренем са ослобађањем нашег ђенерала Чиче и његове Ауроре. Нек се прцају и множе на слободи. Марина је коначно напустила стан, ја сам сачекао још једно десетак минута, можда је нешто заборавила па ће да се врати, није се вратила, добро је, затим сам устао, скухао кавече, јако, слатко и обилно, сролао џукс, и с тим, справама за буђење, упутио се у спаваћу собу. Затворио сам врата, припалио џукс, повукао пар добрих димова, сркнуо фукс, затим сам склонио завесу, подигао ролетене, диван дан је освајао Лесковац, отворио сам сва три прозора, широко, до краја, пришао кавезу, отворио вратанца и вратио се на кревет да циркам џукс и пушим кафу. У ствари обратно. Ууууу... добра вутрица, жешће ме распаучила. Хтео сам Чичи да дам који дим, онако увучем, па дунем њему у кљун, али сам се плашио да га не занесвестим. Можда никад није пушио ву, па постоји велика могућност да се од ове ганџе поцепа ко чарапа, и зато сам то изоставио. Чекао сам да Чича и Аурора напусте отворени кавез и кроз широм отворене прозоре одлете у слободу. Међутим, они су се нешто чачкали, чешкали, ваљда им је то нека игра, јебем ли га. У једном моменту сам се утриповао да Марина има неке специјалне моћи да разговара с птицама, и помислио сам да су је птичице послушале за онај прц-прц, али нисам видо дал Чича гази Аурору. Завршио сам џоинт и кафу, припалио цигарету и пришао скроз до кавеза, онако на прстима, да их не уплашим и пореметим, и да видим дал се стварно прцају. Никад у животу нисам видо како канаринац прца канаринку, па сам желео да то сада и видим. А под џиџом, која ме згужвала ко пакло цигарета, тај трип ми је прерастао у страсну жељу да доживим да видим тај чин, како се јебу канаринци. Чекао сам, али ништа. Нит су се прцали, нит су хтели ван тог затвора. Рекао сам Чичи, шапатом, да га не престравим:

- „Господине Ђенерале, слободни сте... Можете да одлетите куд вам воља...“

- Гледао ме некако збуњено, Аурора бесно, ваљда што мисли да јој зајебавам драгог. И њој сам рекао:

- „И ти си слободна, Аурора... Идите заједно... Води нашег Чичу у слободу, одлепршајте на неко лепше место. Слободно.“

- Нико ме јебавао није. Нит Чича, нит Аурора. Почела је да ме нервира ова Аурора. Чича би можда ван, ал је заљубљен у ову фуксу и сад она командује. Он ћути, онако покуњен, а она ме презриво гледа. Матер јој јебем римску! Фуфљара је завела нашег ђенерала и сад он пошандрцао од љубави. Изгледа да је она сторија о канаринцима тачна. Неће један без другог па да се јебеш. Ал ја им обома нудим слободу. Џаба! Неслушају ме. Поново се чешкају, милују, изгледа ми да стварно желе да се ође прцају и праве туце деце, односно канаринчиће. Е, неће моћи! Не у мојој гајби! Узео сам кавез, ал је тежак мајке му га, и однео га до прозора. Чекао сам да Чича и Аурора осете ваздух слободе и одлепршају. Вратанца кавеза су била окренута ка прозору, ја сам био иза кавеза и чекао догађај. Предуго сам чекао и почео да губим стрпљење, јер глупе птичурине нису хтеле ван затвора, нису хтеле у слободу. Шашава Марина им је напунила главе, дала им идеју оним прц-програмом и њима се то изгледа допало. Али, ја сам се сетио да је наш Чича волео дуван. Волео је наш ђенерал да зачури по неку. Зато сам припалио цигарету и пућкао му димове кроз решетке. Изгледа да му се допало. Почео је да скакуће по кавезу, да се шетка по оним решеткама, у једном моменту ми је намигнуо левим оком, што се мени учинило као знак да наставим да му пућкам димове, и ја сам настављао. Чича је срећан и расцвркутан јуришао кроз кавез, Аурора га је у стопу пратила, такође, цвркутајући срећна, али кавез нису напуштали. У мом покушају да ослободим Чичу, прекинула ме порука која ми је управо завибрирала фон.

- „Дижи дупе и долази код мене! И немој случајно да си ми заборавио ону козметику!“

- То је била Даша субаша, џепарош, невоља и страва пичка која се јебе факинг прфект! Свој план сам оставио за сутра, затворио сам кавез, вратио га на место, затворио прозоре, спустио ролетне, вратио завесу на своје место и излетео из стана. Сјурио сам се доле у подрум, стрпао у ранац козметику с Дашиног списка, сео у голфа и одлетео до студењака. Упао сам у Дашину собу, а она... ЈОУ! Лежи у кревету намазана неким уљем, сва сија, пресијава се, светлуца, ко звезда. Увија се и чека ме. Брзо сам бацио ранац с козметиком на под, нашмркао се коксом, да ми продужи ужитак, и Дашењка је цимнула једну линџу, затим сам се свуко и бацио на усијану Дашу која се пресијавала магично очаравајуће. Клизила ми је из руку због оног уља, али сам мету успешно погађао, 30 минута. Накокаисани Караборис јебао је нимфо-каратисткињу фром д Врање 30 минута. После сношке, уз цигарету, Даша је похвалила Карабориса, цмокнула га у око и легла му на груди. Сат времена касније Даша је кренула да се спрема за Врање, а ја сам се попео горе код Уркета на гајбу. Сомина је спавала. Срећом, Наташа није била код куће. Да сам јој још једном видео наго тело, мислим да бих полудео. Појела би ме она смрдљива савест до коске. Појела би ми и коске. И тако бих нестао без трага...

- „АААААААААААААААААААА.... БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕ...!!! БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕЕ...!!! СПАСАВАЈ СЕ КО МОЖЕ!“

- Сомина ни трепку померила није. Луди Урке је чак и хркутао, онако блажен, ко да нешто кара у сну па му се јебе за бомбардовање. Скувао сам кафу и себи и Лолчету, смотао џоинт, направио четри линџе марке диметиламфетамин илити спид, рефундирао ми Шибица онај дан у бункеру кад сам му дао неки деведе на лер, он није имао лове да ми плати, али је имао спидовину, и тако је трансакција комплетирана; и кренуо да будим Уркета распаљеним џоинтом, пухајући му димове директно у њоњу. Кад већ толико воли шатове, ето му их, овога пута не улазе му кроз усну дупљу, већ кроз носне цеви, ал исти курац. Мени је битно да га пробудим, не бирајући средства. И ето га! После само два пућ дима, почео је да кркља и да диже дупе из кревета.

- „Ајде, бре, умоболни! Дижи буљу, ставио сам ти кафу, а следују те и две линије зајебане синтетике од које ћеш постати халуцинантно параноично еуфорично хиперсексуалан!“

- Урке је ко попарен скочио из кревета и, готово трчећим кораком, приближавао се столу.

- „Не сери да имаш Кристи??“

- Урош је гледао те неке блесаве филмове у којима су се људи гудрали на ангро, и одлатле извлачио та имена. Екипице које су живеле у гету, по Британији и есадеу, користиле су сленговане називе, како би се заштитили од муријандерске провале. Зато за једну врсту неке психоактивне супстанце имаш 50 различитих назива. Урке је имао тај трип да гледа те филмове, памти називе, и одабира оне који му се највише допадају. Баш као и сад. Наш спид, назвао је Кристи. Скута илити лудак. Шта рећи...

- Одмах је ишмркао обе и мазнуо ми онај џоинт. Завалио се у столицу и чекао да га ошамари та његова Кристи. Ја сам шмркнуо мој спид и сркутао кафицу, чекајући рад мог спида. И дочекали смо га, разбио нас је ко брзи воз, онај експресни у који смо се и сами претворили. Причали смо ко навијени, дринкали вопс, шетали по соби, седели на столици, па на кревету, па шетали у круг, не престајући да причамо. Урке је чепркао по телефону и тражио неке рибе. Хтео је да позове неке бичерке па да их онако параноични хиперсексуално карамо. Наравно да сам се одмах сложио, али сам му рекао:

- „Не овде, батице! Може Наташа да бане, а онда ћемо ми да добијемо једно хиперанимално злостављање!“

- Урке се сложио и ми смо одмах напустили гајбу, улетели у џету и кренули кроз крај. Отворили смо прозоре, цеде до максимума, сад имамо наспидована муда и ко нам шта може?? Shorty кида са својим умотворинама, ходачи нас гледају разрогаченим очима, џета лагано клизи, а Урке и ја ђускамо у ауту, ако је то уопште могло тако да се назове. Нека врста плеса сигурно јесте. Из фундамента сам крстио плес: Кристи енд Спид денс. Урке се сложио, басови су брујали, Шортијеве умотворине освајале су околину...

- „ ... У већини случајева случајно се дешава то да нико проблем не решава, када је брдо грешака нечијом грешком створено, време споро и сморено, казаљка откуцава секунде и ту је прекид, крај дванаесте рунде. Док један добија други сигурно губи, публика жедна туђе крви, па виче - уби! Људи животиње, жељни су туђе патње, само што даље од мене, молим вас, без икакве сарадње, макар ми било задње! Ја нисам ваш, нити ћу бити, замрсићу вам конце па ћу вам кидати нити...“

- Урке је нашао број неких његових другарица, које су се тренутно смарале саме на гајби, па им је послао порукицу да стиже разбијач досаде у виду разноразних психоопијата плус алкохол плус два хиперсексуална курца, и, за дивно чудо, другарице су одмах прихватиле понуду. Фине неке те Уркетове другарице...

- „ ... уживаћу у вашем болу још више, много тога сам могао, мало пробао, уз велике шансе, све су то срања, све те ваше модерне перформансе, шупље будале, не знају они ништа, после ми причај ко је пизда кад чука изда. А моје другарице све пушикарице за парице, вас бар разумем, сироте девојчице и деца, јер немаштина кеца! Е, боже, да се све удају богато, само да младожења не буде превише матор, а туђа срећа најбрже окрене леђа, свих својих бивших се сећам како су нестале, чим су виделе привидно боље и више. Можда сам се спустио ниско, оне су сигурно ниже... оне су сигурно ниже...“

- Упаркирали смо се испред Гаретове палате и кренули да уништавамо ресурсе оближњег киоска. Повадили смо на тоне чипсева, смокија, кикирикија, чоколадица и осталих слаткосланих срања, трпали смо у кесе лименке пива, које више нисам ни бројао, Вотку, Узо, Џек, неке сокове, које је Урке грабио ко махнит, пљуге и јебем ли га шта све не. Једино што могу да потврдим је да смо купили 50 кондома. За то могу да гарантујем, а за количине остале робе, не могу, па да ме јебеш. Срећом, те је она продавачица била искусан трговац и све то лепо, брзо, паковала и куцала. На крају ме Урош натрпао и накитио оним кесетеринама, изгледао сам ко божићна јелка, хвалиле су ми само сијаличице, а он је плаћао рачун. Колики је био, јебем ли га. Покушавао сам да кажем Ксалолчини да мало успори и преузме део товара, јер ја нисам носач, али он ме није чуо. Од оног спида се успидовао и у трептај ока се нашао пред оним интерфоном и наглас тражио име:

- „Јана, Јана, Јана, Јана...“ - спуштајући кажипрст од врха интерфона па све до дна првог реда. Затим је прешао на други, док сам се ја борио с кесама и покушавао нешто да га питам.

- „Јана, Јана, Јана, Јана....“ - и даље је листао интерфон.

- Једва живо сам пробио носем оне кесе и раскрчио пут својим устима. Коначно сам успео да проговорим:

- „А како се зове друга?“

- „Тамара“ - одговорио ми је и не погледавши ме.

- Коначно је нашо то име, притиснуо дугме, али се глас није чуо, већ само звук: зииип! Врата су се отворила, аха, значи видле су нас на камерици, океј, идемо.

- „А који је спрат?“

- „Трећи.“

- „Кој, бре?“

- „Трећи, бре!“

- „Е онда ватај половину туча, пичка ли ти материна!“

- „Добро, бре, добро...“

- Напокон смо дошли до тог трећег спрата оне чудне зграде, јер смо се мало погубили, и наишли на врата стана у коме су требале да буду Јана и Тамара које се жешће смарају. Урош је зазвонио и врата се отворише. На вратима пиче, пресликана Марија Јакшић, рече да се зове Јана. То је рекла мени, јер је Уркета цмокнула у образ и он је већ дубоко продирао у унутрашњост стана. Јана ми је помогла с оним кесетеринама које смо сместили у кухињи, а затим ми је представила Тамару. А Тамара пресликана Мишел Родригез. А ја се на Родригезову ложим још од 2005. кад сам је видо у филму Bloodrayne, премда сам је и пре тога жешће готивио, али ми је од тада постала једна од најомиљенијих глумица. Дакле, Родригезова, то јест Тамара, понудила ме да седнем на кревет на који је она већ направила дубоку увалину од оне смарачине коју су Уркету објасниле преко порукице. Нема везе, средићемо ми ту увалу, или ћемо је продубити. Зависи од тога како нас занос понесе. Урке је с Јаном вадио грицке и пиће из кеса и распоређивао их по сточићу. Јана, ко права домаћица, постарала се да све то буде фул, онако, ушушкано женском руком, а онда су се сместили за идентични кревет као наш, мислим Тамарин, преко пута нас, мислим мене и Тамаре.

- „А како рече да се зовеш?“

- „Борис.“

- „Борис! Као наш председник!“

- „Који председник?“

- „Па Борис Тадић, председник Србије!“ - рече Тамара, хвалећи се својим општим знањем.

- „Не! Ја сам Борис Арсић! Он се зове као ја, а не ја као он! И можда је он твој председник, мој није!“ - шта ли сам сад хтео да кажем...

- „Па он је председник Србије...“

- „Можда твоје, моје не!“

- Тамара ме гледала збуњено и у неверици.

- „То није моја Србија! Моја Србија је земља у којој живе добри, поштени и честити људи, земља рока, хип-хопа, и осталих прогресивних квалитетних музичких праваца, а не шлајма, криминала и осталих кич гована која плутају по тој вашој Србији. Ја сам, бре...“

- Више нисам знао шта причам, ни куд води овај разговор. Ка коитусу сигурно не, зато сам одлучио да политику земље препустим забораву и сместим је у фасцикли „дед греив ситјуеишн“, и опустим се уз Тамару Родригез. Рекао сам јој:

- „Само трен.“

- Измотао сам кокс из кесице, нажврљао десетак линијетина, сви смо се послужили, затим је Урке ролао буксне, а Јана сипала пића.

- „За мене ђус-вотка!“ - рекох Јани док сам чепркао по рачунару, тражећи одговарајућу музику за одговарајући амбијент. Журка мора да крене. Потребан ми је ритам како бих с Тамаром алијас Родригез променио тему, ако може без речи. Да се чују само самогласници и то сви, нек их распоређује како јој воља, а може и који сугласник, рецимо м и х. Тамара је рекла „и мени ђус-вотку“, и то је био добар почетак. Урке је с Јаном дељао Узо. По фолдерима сам закључио да су девојке биле од наше касте, мислим врло сличног музичког укуса, као што је мој и Уркетов. Кликнуо сам фолдер Умек, бацио га у винамп, опиздио сараунд, и журка је моментално кренула. Јана је скочила с кревета и кренула да заводи Уркета својим телом Марије Јакшић, Урке јој се одмах придружио и већ је почео да је ваћари, Јана се није бунила јер је већ увелико шибао кокс чији је рад појачавао Узо. Дакле, смор је нестао и кренуло је ШИЗЕЊЕЕЕЕ!!! Пришао сам Тамари и сео крај ње, много ближе но малочас.

- „Хоћеш да играмо?“ - прскопљувала ме Тамара због прегласне музике.

- „Не! Ја играм само кад не знам за себе!“

- „Зашто?“

- „Зато што не волим да играм!“

- „Зашто?“

- Превише зашто, превише прскопљувачине и морао сам да прекинем с тим. Инмедијатаменте!

- „Мислим да би твој језик био много лепши и укуснији у мојим устима! Уво нема тај сензибилитет као језик!“

- Две секунде касније Тамарин језик већ се трљао с мојим и то дубоко у мојој усној дупљи. То је више личило на рат. Мој језик је бранио мој гркљан од агресивног Тамариног подугачког језика којим је покушавала да ме удави, али буквално. Дринкали смо, коксали се, палили буксне, крљали се језицима и ваћарили. Ништа мање за нама нису заостајали ни Урке и Јана. С тим што је луда Ксалолчина Јани већ раскопчао брус и кренуо с живим додиром. Тамарин и мој телесни додир, још увек је био посредан, сем језика, који су се међусобно балавили с коктелом укуса разних опијата. Последњег чега се сећам, био је призор Тамариних сисетина у мојим рукама, а онда... Мрак.