Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Гадиш ми се!“

- Неки женски глас дапирао ми је до чула слуха. Био је преоштар, а моје чуло слуха било је овог момента екстра-сензитивно. Чинило ми се да ће прснути ако тај глас настави да ми се обраћа с тим тоналитетом.

- „Погледај се нашта личиш!“

- Очи су ми биле широм отворене, али мој вид био је скроз замагљен. Ма какви замагљен! Имао сам осећај да је неко преко мојих очију навукао неку мрену, дебелу ко тепих, и мрачну ко оџак.

- „Устани већ једном!“

- Покушао сам. Први пут нисам успео, спотакао сам се руком о литицу кревета и инерција мог тела вратила ме натраг, у малопређашњи положај. Други пут је био много успешнији. Придигао сам се из лежећег и сместио у седећи положај. Тек тада је очињи вид полако чистио ону мрену, цепао тепих и расветљавао оџак, али је мој поглед још увек био некако зашамућен, нејасан. У њему је стајала нечија силуета. Напрезао сам се свим силама да је сагледам, да разбистрим поглед и видим паратеља мојих чула; сва су ми наједном постала хистерично осетљива.

- „Зашто ти је телефон био искључен? Где си био целог дана? Где си био целе јебене ноћи?“

- Полако ми је у поглед упловљавала Марина, онако, део по део, да би на крају упловила сва. Стајала је наспрам мене, с прекрштеним рукама на грудима, бесним погледом, гласом који ми сече чула и нерве, и с питањима на које одговора нисам имао. Ничег се нисам сећао. Марина је кренула да ми објашњава како ме звала телефоном милион пута, али се ја нисам јављао, а онда сам одједном постао и недоступан. Забринула се па је звала Уроша, али је и он био недоступан. Затим је позвала Кркија, али он није знао где се ми налазимо. Рекао јој је да се смири и да ће се он промувати по граду и да ће нас некако пронаћи. Међутим, није нас пронашао па је Марини јавио да нема представу где смо. Марина је онда позвала Наташу, која је такође била у истом трипу. Брзо су се нашле код мене на гајбу и договарале се шта да раде и куд да нас траже. Хтеле су да зову полицију, ургентни и не знам кога све не, јер су чуле да су се неки младићи поклали крај кеја, неки су мртви, неки тешко рањени. Уплашиле су се да смо то ми, па су отрчале до болнице да виде о чему је реч. Нас тамо нису нашле па су се вратиле натраг гајби где су дреждале целе ноћи, нервозне, бесне, очајне, уплашене. Казала је да смо Урош и ја банули на гајбу око осам ујутру и, пузећи по поду, докопали се троседа у коме смо заједно легли и моментално заспали. Уроша је Наташа једва живо пробудила пре пола сата и одвукла га кући, а Марина је мене тек сад пробудила. Додала је да је била много нежнија према мени него Наташа према Уркету. Да јој објашњавам где сам био и шта сам радио с лудим Уркетом, нисам могао. Нисам, зато што се готово ничег нисам сећао, а оног чега сам се сећао, журка, алкохол, гудра, сисе Тамаре Родригез у мојим рукама, није ми падало на памет да признам. На крају сам једва рекао:

- „Мож да ме убијеш, ал ја се ничег не сећам...“

- Марина је након подужег ћутања тужно уздахнула, а затим ми је казала да одем у купатило, бућнем се у каду и не излазим из ње све док не сперем тај смрад који сам довукао са собом, а она ће приставити кафу.

- Након детаљног чишћења унакаженог себе, дотетурао сам се до стола, сео за њега и бацио се на кафу уз цигаретицу. Марина више није постављала питања, али је њен поглед очаја говорио много више од хиљаду речи.

- „Хоћеш неки бенседин, да се мало опустиш?“

- „Попила сам...“

- Телефон је почео да звони. Био је ван домашаја мојих руку, био је ван мог видокруга, а онда је изненада улетео у мој зеница-кадар. Лежао је у Марининој руци. Отворила га је. Погледала у екран, затим у мене.

- „Хоћеш да се јавиш?“

- „Ко зове?“

- „Тамара.“

- ОУ!!! Осетио сам како ми сечиво преоштрог ножа реже грло. Телефон је у њеним рукама, прелиставала га је хиљаду пута, гарант. Прелистала је и именик, и поруке, не знам које сам обрисао, које нисам, не знам шта пише у њима, не знам од кога су, а Марина, судећи по њеном погледу, све то зна. И те како зна. Ако се избечим на њу и кренем да јој вичем да није смела да се усуди да ми такне телефон без мог одобрења, само бих погоршао ситуацију у којој се налазим, а већ је довољно зајебана. Не волим да ми неко чачка телефон, али сам ја био у коматрансу, обезнањен сто посто, па се Марина мало послужила мојим телефоном, да сазна информације од њега, пошто их од мене никада неће добити. Нисам мого, а нисам ни смео да је критикујем. И нисам знао шта ћу сад. Морао сам да импровизујем.

- „Ма то је нека сигурно у вези козметике. Пушти нек звони... Звониће, па ће да престане.“

- „Па не бих баш рекла да ће престати. Ово је већ трећи пут од јутрос како те зове.“

- „Ма нек иде, бре, на бувљак ако јој треба та усрана козметика! Ко је јебе!“

- „Судећи по порукама, ти.“

- ШТА??

- „Како то мислиш, ја?“

- „Прочепркала сам ти мало телефон док си ти смрдео на троседу и нашла ту веома интересантне ствари. Рецимо, три порукице од Тамаре која те непрестано зове.“

- Знао сам! Јао, пичка ли јој материна! Кад ли сам јој ја то дао свој број? Зашто сам јој да број? Зашто ми шаље поруке? Готов сам. Проваљен. Пробушен ко мета на стрелишту. Немам одбране. Немам тактику да оправдавам своју бесвест и неверство. Крив сам по свим тачкама дневног реда, а под разно сам тек крив. Ништа, бранићу се ћутањем.

- „Хоћеш да ти прочитам порукице?“

- Марина је била озбиљна, али као да ме подјебавала. Осећао сам ироничност у њеном гласу.

- „Брига ме за поруке тамо неке Тамаре!“ - нисам успео с ћутањем.

- „Није то тамо нека Тамара. То је Тамара која тврди да имаш курац ко Биг Бен и да жели поново да се провоза њиме, и још неке пикантерије помиње у све три порукице.“

- ОУУ...! Значи био је шоу! И који курац се брани ћутањем кад га тако хвале?

- „Па, за биг не знам, ал је Борис сигурно!“

- „Јел ме ти то подјебаваш?“

- „Не! Хтео сам да кажем.... није, бре, мој курац никакав Биг, а нарочито није Бен и остала говна. Мој курац је таман. Таман колики треба да буде... плус је добар техничар... и Србин је! Па ти барем то одлично знаш...“

- „Умукни, бре!“

- Умукао сам из места.

- „Како те није срамота, скоте! Јебеш се с неком Тамаром мени иза леђа и ко зна с каквим се дрољама све вуцараш, а мени продајеш муда за бубреге. Правиш ми се ту неко невинашце, шатро си нежан, љубиш ме, волиш... Стоко! Лажове!“

- „Немој тако Марина...“

- „Него како? Хоћеш да ти се бацим у загрљај? Хоћеш да ти кажем: Нема везе Борисе, јеби коју год хоћеш, ја сам ти само резерва! Е па, не иде то тако. Хтела сам да ти будем друга, јер је прича онда била другачија. Даша је била нешто друго, ти си био нешто друго, и то је било тада! А сада то више не желим! Не желим! И нећу то да трпим!“

- Нисам више могао да се зајебавам, нисам више могао да се правим луд, морао сам нешто да кажем. Не желим да изгубим Марину.

- „У реду Марина, кажи шта желиш.“

- „Желим да ти поставим један услов!“

- „Слушам.“

- „Желим да ти будем једна једина. Желим да будеш само мој и ничији више. Захтевам од тебе да ме не вараш. Шта је било, било је, више није важно. Али од данас хоћу да будемо пар који се не вара. Ја сам твоја, ти си мој, и не желим трећу особу. Никако! Никада! Ако можеш да се придржаваш овога, опростићу ти све и идемо даље, ако не, реци ми одмах да знам на чему сам.“

- „Прихватам.“

- „Шта прихваташ?“

- „Све што си рекла. Ти си та с којом желим да будем.“

- Марина је ћутала и гледала ме равно у очи док је мој поглед лутао од шољице, преко пакле цигарета, па до ње, и натраг. Након извесног времена у ком је владала тишина, Марина је проломи још једним питањем, али више јој глас није био ни љут, ни бесан, поглед јој је био водњикав, а очи некако радознале.

- „А... ко је та Марија?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА.

- „Шта си пребледео тако, бре, поруке су старе. То је било ихихи пре мене, тако да ти то не могу узети за зло. Али ме занима ко је та Марија? Имаш једно 500 њених порукица, неке су романтичне, баш онако, патос. У некима ти јебе матер, у неким те подјебава... Па сам чисто, оно, радознала. Јел то било нешто озбиљно или како?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА. Опет. Хоћу ли је икада преболети?

- „Некад смо били заједно, више нисмо и то је то. Ништа друго... И јел можемо, молим те, да пређемо на неке друге ствари?“

- „Које ствари?“

- „Па, рецимо доручак, џоинт, секс, па да онда одемо до бункера. Јесмо се договорили да прошлост оставимо у прошлости? Да смо сада само ти и ја? Јел то океј?“

- „Океј. Прошлост је прошлост. Тачка. Може доручак, може џоинт, и може бункер, али... сексања нема!“

- „Како нема?“

- „Данас нема, вечерас... можда. Видећемо.“

- Рече Марина весело и отпрхну кроз кухињу. Добро, данас нема, вечерас ће можда бити. И то је нешто. Сабери, одузми, прошо сам одлично. Ништа нисам изгубио, а добио сам много. Добио сам Марину која ме воли, а сем тога она кува, чисти, пере, шљака заједно са мном, секс с њом је чаролија, и шта још човек да пожели. Ја, бре, брате уживам и боле ме јајца за све!

- ЖИВЕО КАРАБОРИС!

- ЖИВЕООООО!!!!

- Клицао сам сам себи у себи. Није луди Урош луд, ја сам луд...

 - „Fuck you, fuck you very very much
cause we hate what you do
and we hate your whole crew
so please don’t stay in touch,
fuck you, fuck you very very much
cause your words don’t translate
and it’s getting quite late
so please don’t stay in touch...“

 - Лили Ален је средњим прстем пркосила конзервативним примитивцима док смо Мариница и ја, слушајући пурпурну Лили, пловили голфом ка стадиону Ф.К. Дубочица. Хтели смо да на неки оригиналан начин прославимо наш мали јубилеј, петомесечни живот у двоје. Ипак је то велики успех, како за њу, тако и за мене. Живети с неким толико дуго и слагати се тако јебено лепо, то је, за мене лично, била еурека. Једино што ме мучило у тој нашој вези су наши птићи који су још увек са нама; после оног срања које сам направио с Уркетом, само наговештај помисли на идеју ослобађања птица, претворила би ме у врећу на којој ће Марина, која то до сада није чинила, ал никад се не зна, испробати своје песнице; мој Чича, кога Марина кришом зове Хелиос и окреће га против мене, за то ћу јој јебати матер, и њена Аурора, она фуфљара римска, коју је Марина толико припитомила да јој ова једе из руке. Римска фуфа мене гледа с погледом убице, а Чича ми стално окреће дупе; вероватно му је Марина помутила разум па сад Чича не зна како се зове, дал је Чича, дал је Хелиос. Марина га заблесавила, она флинта Аурора га навукла на своју пичку и сад ђенерал више не зна ни где је јадан. Ал избавићу ја њега из тог чемера. Пустићу га на слободу кад-тад! Ону Аурору нећу, њу ћу да гурнем у штекер да пропева кад је дрмне 220 волти! Има да ми пева, та смрдљива римска флинтара, Тамо далеко, и то онако тихо, као да децу успављује, док јој буљу пржи 220 волти српске струје! Мајке јој га набијем! А набијем на курац и ове наше политичаре. Пичка им, бре, материна! Опет поскупели струју, гориво, телефон... Па стерам им га сестри, одакле, бре, они мисле да им ја то све платим? Ако они леже на милионима ја не лежим. Једва крпим дупе, а они јебу ли јебу! Још се ређају, један, па други, па трећи, па докле, бре! ДОКЛЕ, БРЕ! Набијем их на моју таман патку све до једног! И тачка!

- Где сам стао? А да. Дакле, Марина и ја смо хтели да се тачно у поноћ креснемо на центру стадиона, у оном кругу. Ја сам инсистирао да то буде шеснаестерац, ем има више простора, ем је гол близу па пружа додатну мотивацију, инспирацију, сатисфакцију, ал она није хтела ни да чује. Центар, па центар. И ја шта ћу. Пристао сам. А то уопште није била тако лоша идеја. И центар је интересантан. Судија још није ни звизнуо за почетак меча, а ти га већ забијаш, и забијаш, и забијаш, ко блесав, и то са центра терена. То није утакмица, то је спектакл, а највећа фора је у томе што нема публике. Дакле, играћемо пред празним трибинама. ХИП-ХОП ХУУУРЕЕЕЕЕЈ.... РОКЕНРОЛ БЕЈБЕ!

- Упаркирао сам голфа испод источне трибине, у ствари мало даље, јер је она јадна трибина толико скасана да ће, чини ми се, сваког трена да се сруши, а ја не бих волео да падне на Маринин и мој ауто. Изашли смо из голфа, ћебенце, ђус-вотка, индо, кокс - ов корс, промували се кроз ону покидану оградицу, и ушли на терен. Био је мркли мрак, једва га је притуљени месец обасјавао, али сам ја тај терен и све око њега знао ко свој пупак. Тренирао сам фудбал 10 јебених година и 10 јебених година гледао како криминалци и политичари уништавају наш фудбал и наше клубове. И још увек то раде у нос им свршим! Персонално ја! Зато сам и зајебо фудбал. Јебеш га кад је све намештено. А и шта сам се ја кој мој занео, јебо ме фудбал! Шта ли сам сад оно хтео...

- Сместили смо ћебенце на сред центра, измотали афродизијаке и цепали се ко шунтави. Кад смо се унаказили од гудре и ђус-вотке, Марина ми је пружила најслободнији и најмагичнији ужитак до тада. Секс под отвореним звезданим небом, док нас месец притуљено обасјава, на сред центра стадиона, с особом коју волиш и која тебе воли, је неописив доживљај. Али, НЕ-О-ПИ-СИВ! Све је било тако јебено савршено, чак ни она музика, без које нисам могао никад људски да карам, није утицала на мене, нисам је се чак ни сетио. Марина је својим уздасима и својим покретима, док је плесала по мом фалусу, компоновала најлепшу музику икада. Какав курац Бетовен! Марина је чудо. Невиђено чудо. А афтер сношке, пљуга слатка ко мед, док Марина и ја лежимо једно покрај друго, гледамо у небо препуно звезда, у загрљају у ком сам поново пожелео да будем замрзнут. Марина ми је избила све пичке из главе и постала она права, она једна једина, она заувек моја. Добро, руку на срце, Марију сам још увек волео. Још увек ми је плутала у венама и то је можда била и једина препрека да се скроз на скроз препустим Марини. Али сам наравно о томе ћутао. За ту тајну знали смо једино Бог и ја. Марија је још увек у мени. Љубав? Патетика? Прво, дефинитивно да, друго, дефинитивно не знам. Јебем ти сирење, никад нисам на чистац сам са собом...

- Марина је причала нешто романтично, маштала је о нашој будућности, али ја је нисам слушао. Лизао сам јој леву брадавицу и слушао њене откуцаје срца. И то је трајало, све док није изненада скочила и викнула да се облачимо и торњамо одатле, јер су неки дувачи бронзе почели жешће да опште са својим триповима на источној трибини. Нит су они видли нас, нит ја њих, ал их је видла Марина, па смо морали брже-боље да се покупимо и очистимо се одатле. Не би ваљало да се дувачи бронзе распасуље па да нас уфоткају и окаче на нат-у, а не би ваљало ни да се појави мурија, па да нас све заједно стрпа у марицу, па у станицу, па у пичку материну, јер док се ми изобјашњавамо ко, где, шта, како, с ким, с чим, паде робија мени на плећа за кокаин, марихуану, а верујем да би ми накачили и ону педофилију иако ја с тим немам никакве везе. Ал ајд, убеди ти будале затуцане да то није тако као што изгледа. Очи понекад знају да преваре. Оће оне тако. Понекад.

- Поштено речено, кад бих ја гледао себе са стране, пресудио бих сам себи 10 година, минимум. Зато је било боље овако: купи прње и - бежанија! Чим смо се голфом малкице удаљили од стадиона одмах нам је обома лакнуло. Нисмо знали шта да радимо па смо банули код Уркета на гајбу. И опет направили журкицу, и опет се отребили од свега и свачега, и опет се обезнанили, и опет је било клик. Овога пута без икаквих секвенци, без зрна сећања, црна рупа. Значи тоталус-мортус. Ја, ја, за остале не знам... не сећам их се... више... Ту је био - КЛИК!