Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Седим на новој фотељици, коју смо јуче Марина и ја купили, и гледам у нови сточић, који смо Марина и ја, такође, јуче купили, и проверавам да ли још нешто ту хвали. Преко сточића је навучен црвени столњак, на њему доручкић, фазон: све за двоје, ваза, у вази вода, у води и вази ирис, преко пута цвећа стоје три миришљаве свеће, кугластог облика, значи ништа не хвали, значи све је фул. Бацам поглед на часовник, он тврди да је 09:22, и ја полако устајем и одлазим у тоалет. Шмрчем две дебеле беле, пљускам се водом, бришем пешкиром, излазим из купатила, и нечујно улазим у спаваћу собу. Марина још увек слатко сања, ја полако прилазим њој, спуштам се на кревет, седећи положај, и посматрам ту слатку малу пунолетницу. Да. Тако је. Марина је напунила тачно 18 годиница. Више нисам педофил ни по једној тачки закона. Коначно.

- Марина се синоћ мртва уморна скљокала у кревет и моментално заспала, и кад је прошла поноћ и ја хтео да јој честитам рођендан, нисам могао. Спавала је, онако чврсто и слатко, као и увек, и мени било жао да је будим. Зато сам одлучио да данас не шљакамо, да је пустим да спава све док се сама не пробуди и да јој спремим незаборавни доручак и мноштво изненађења, која сам уцртао у план у глави, и једва чекао да кренем са њиховим испуњавањима, односно остварењима, која ће Мариницу, надам се, данас учинити најсрећнијом пунолетницом на свету.

- Прах ми је дрмнуо централни нервни систем и ја више нисам имао стрпљења да чекам да се Марина пробуди. Ко зна докле ће она развлачити своју пунолетну гузицу по кревету. Лагано сам отклонио чаршаф с њеног тела, на њој само жуте боксерице с мноштво црвених знакова с белим словима која пишу СТОП! Тај знак за мене не важи. Хи, хи... Нечујно је прекривам црвеним ружа латицама, и њено тело и простор око ње. Полако јој навлачим сребрни прстен на палац десне шаке, једва живо сам успео неприметно да јој узмем меру, вучем га ка корену палца, не просим је, то је само поклон за рођендан, у унутрашњости сребрњака је угравирано „мараката“, санскрит, древни језик Индуса, на нашем преведено значило би смарагд, зелено, баш као и Маринине очи; успешно завршавам мисију, повлачим се са кревета, прилазим рачунару, пуштам Бајагину песму, али да плива полагано, онако нежно да пробуди Мариницу. Ја излазим из собе, нечујно затварам врата док уз ритам тихо плутају речи:

 - „Изненада ноћ се спустила преко крова па у двориште,
прве звезде чим се појаве у твом оку нађу скровиште.
Опет бих кренуо тамо куда идем ноћима,
да се склоним и да случајно потонем у твојим очима.
И крене све исто ко пре у кратким таласима,
и осетим да долази плима.
Напољу је време погрешно, скоро да ме и не занима,
ја бих с тобом негде отишо, па би тамо били данима.
Јер ти носиш то, бадеме и со, и у оку зраке сунца,
ти отераш све хладне таласе да не стигну до мог срца,
када дан је дуг миришеш на југ, и све на добро крене...“

 - Не знам шта се дешава у спаваћој соби, јер седим у дневној и чекам да се Марина појави. Од врата спаваће собе па све до дневне, пружа се стаза сачињена од зелених балона, а у дневној соби сам поставио нека два курца која личе на мале топове, које ми направио Кркица. Кад их укључиш у струју они из себе избацују оне балончиће од сапунице и покрећу се лево-десно. Поставио сам их у два различита угла собе и упрчио увис, тако да је дневна соба изгледала као да у њој пада нечујна киша лебдећих балончића од сапунице. Кркензи је те топове правио за своју дечицу како би се с њима играо, а њима то било занимљиво. И мени је то било занимљиво, ја сам дете, признајем, и Кркица ми реко да сам дете, ал мени тако годи, и прија ми, а надам се да ће и Марини. Чекам је. Још увек се не појављује на врата. Већ је десет сати, 10:01, врата се напокон отварају и сањива Мариница, с ружиним латицама у шакама и коси, пролази кроз зелени балон тепих, полако, нежно, као да се боји да га не поломи. Смеши се, улази у дневну собу у којој пада киша сапунских балончића, звера унаоколо, на лицу јој се види одушевљење, не скрива га, дирнуо сам је, осмех у мараката очима, врти се у круг, пушта балончиће да јој падају по телу и лицу, ја гледам, уживам у њеној лепоти, и чудим се како јој је мало потребно за срећу. Знам да срећа не постоји, знам да је привид, али ја ту опсену гледам сопственим очима, премда знам да очи варају, ал ко га јебе, ионако је живот само трен, нека је овај трен среће и варка, нека је, Марина је срећна, види се на њој, блиста, сјаји, а чини ми се да и мене лагано, тај занос привида среће, узима под своје. Седим у столичици, Марина ми прилази, просипа оне црвене латице из својих шака по мојој глави, затим ставља своје ручице око мог врата, грли ме, грли бесконачно дуго. Одвајам је од себе, милујем јој образе, косу, узимам за ручицу, одводим до њене столичице, с друге стране сточића, смештам је за столичицу, дајем један пољубац њеној коси промешаној с латицама, она не скида кез с лица, ја се враћам за своју столичицу, седам, и кажем јој:

- „Добро јутро, љубави!“

- Правим драмску паузу, јер она с кезом, који не скида с њених предивних усана, ишчекује да јој пожелим срећан рођендан, међутим, ја сам мамлаз, и афтер драма паузе настављам:

- „Више нисам педофил!“

- Марина се смеје. Цери се ко шунтава.

- „Ја очекујем да ми пожелиш срећан рођендан, а ти...“ - не може да заврши своју реченицу од смеха.

- „Срећан рођендан ти био пре 18 година. Ја сада само могу да пожелим... те!“

- „Па јел ме желиш?“

- „Желим те!“

- „Одмах?“

- „Из фундамента!“

- Марина ме спачала и бацила у фотељу. Скочила на мене и поклонила ми себе. Ко да сам ја рођенданко, а не она. Јеботе, Марина је све савршенија у сексу, све искуснија, све боља, све пожељнија. Незасит сам је. Чини ми се да је сваког секунда све више и више желим. Звучи невероватно. Већини парова је сексање у том неком почетном периоду занимљив, а касније одртаве и они и секс. Омлитаве им мозгови па им међусобни секс постане досадан, траже га на другом месту. А Марини и мени се дешава потпуно другачија ствар. Од самог почетка сам је страсно желео, а како време пролази, желим је све страсније, све похотније, и све сам заљубљенији и заљубљенији у њу. У ту малу слатку, сада већ, пунолетницу. Као непрестана стихија, горимо у пожару љубави, вртимо се у олуји заљубљености,  давимо се у поплави секса, она и ја и четири елемента, у свима њима смо замршени до бесконачности. Устопирај, драги боже, ову сцену, кликни паузу и више никад не пуштај старт, молим те...

- Тек при крају доручка Марина је на свом палцу приметила прстен. Гледала је прстен у чуду. Није знала шта он ту тражи. Потом је погледала у мене.

- „Шта је ово?“

- „Прстен.“

- „Какав прстен?“

- „Поклон прстен, за рођендан.“

- „Зашто баш на палцу?“

- Куку...

- „Мислим да ти ту најлепше стоји!“

- „Јел тај прстен само поклон за рођендан или има још неко значење?“

- Леле...

- „Само поклон... мислим, има значење... Хтео сам да ти поклоним нешто материјално али духовно...“

- „Како нешто што је материјално може да буде и духовно у истом моменту?“

- „Прстен је материја, а гравура у њему има духовни симбол. Тај прстен треба да представља нешто што је опипљиво, односно материјално, и да у истом тренутку буде и идеолошки, односно духовни. Да буде идеолошко-материјални симбол тебе и мене, сажет у једном кругу у ком постојимо само ти и ја. Наш свет, наш круг, а у њему само ми, нема треће особе, као што си пожелела. Ти си пожелела да ти и ја чинимо круг, а ја не желим да га напустим. Ето.“

- Збуњена Марина, са збуњеним осмејком, збуњено је гледала збуњеног мене. Ни сам нисам знао шта причам, а капирам да ме ни Марина није баш најбоље разумела. А како и би, кад ја не знам шта причам. Гледала ме неколико тренутака, онако без речи, а затим је спустила поглед ка прстену и дотакла га.

- „Значи то није онај прстен?“ - упита, не гледајући ме.

- „Који прстен?“

- Е, сад ме већ гледала. Баш ме гледала.

- „Па онај, веренички.“

- Куку и леле. Шта учини то, луди Борисе?

- „Па, може да буде и веренички... али... незванично веренички!“

- „Како незванично? Вериш ме незванично?“

- Шта се ово дешава? Шта ја то радим? Чупај се, Борисе! Бежи одатле! Скрећи тему! Мамлазе!

- „Ајмо у Царичин град!“

- „А? Шта?“

- „Ае. Идемо тамо. Караћемо се на сред оног мозаика у рушевинама Царичиног града. Археолошки локалитет добиће на поклон од нас двоје сцене врхунског сексања. Памтиће га град, а памтићемо га и ми. Идемо!“

- „Чекај, чекај, чекај!!!“

- „Нема чекања! Идемо одма!“

- „Борисе!!!“

- „Чекам.“

- Е, Борисе, пичко једна! И заслужујеш да те млати свако пиче на које налетиш.

- „Ја тебе ништа не разумем!“

- „Ни ја себе ништа не разумем, и то већ 27 година, па ништа!“

- „То да ти себе не разумеш, то разумем, и то ми је јасно. Али ми није јасно зашто ја тебе сад не разумем. Сад. Овог трена, у вези овог прстена. Хоћу да ми то објасниш! Јел овај прстен веренички или није?“

- Зажуљи га сад и кажи да није! Скупи муда барем једном у животу! Кажи НИЈЕ!

- „Јесте...“

- ШТА ЈА ТО ЈЕБЕНО РАДИМ???

- „ ... Мислим, јесте, али и није...“

- „Јесте или није? Да или не?“

- „Јесте, није, да, не...“

- КОЈ МИ ЈЕ, БРЕ, КУРАЦ!!?

- „Само трен!“

- Рекао сам, одлетео у клоњу, испрскао се водом, да охладим мисли које више не мисле, нит знају да мисле, нит мисле то што мисле, нит не мисле оно што не мисле, нит мисле то што не мисле, нит не мисле оно што мисле... Јеботе, ја сам луд! Моро сам да пукнем још две линчуге и да се поново умијем. Онда сам се вратио натраг, припалио цигарету и гледао у балончиће од сапунице. Још увек су падали ко киша, али све спорије, све спорадичније. Изгледа да ће топчићима нестати сапуница...

- Марина је скинула прстен с палца десне шаке, леву шаку држала је окренуту дланом ка мени, с раширеним прстима, док је палцем и кажипрстом десне шаке држала прстен и погледом препипавала његову унутрашњост.

- „Шта значи мараката?“

- „Смарагд.“

- „На ком језику?“

- „Санскрит.“

- „Зашто баш он?“

- „Свиђају ми се речи у том језику. Кад их изговараш делују некако... магично... савршено. Санскрит званично не постоји још од 6-ог века пре наше ере. Али, тамо у Индији, неки људи се још увек њиме служе. Чувају свој корен, а то је оно што ме фасцинира. И наш језик је леп и богат, али ми не знамо да га чувамо...“

- „Добро, добро... Ако те пустим да наставиш ту беседу има да потонеш у бунар сопствених мисли и да се утопиш у њега. Морам да те прекинем! Дакле, мараката је смарагд. Зашто смарагд?“

- „Због боје твојих очију. То је симболика, духовна! А не оне твоје птице...“

- „ЕЈ!“

- Уф, птице. Зајебана тема. Полако, Борисе. Олади.

- Марина је озбиљно гледала у мене, а шаке су јој биле у истом положају.

- „На који прст да натакнем твој симболични прстен, духовна авангардо?“

- Изгледала је врло озбиљна, глас јој је био оштар и одсечан, а као да ме подјебавала. Тако сам је осећао негде изнутра.

- „На који год хоћеш.“

- „Питала сам тебе, а не себе!“

- „Ја сам ти га ставио тамо где сам хтео. На месту које му је било предвиђено. А ти, ако желиш, стави га где год ти одговара.“

- Вратила га је на палац десне шаке. Добро је...

- „Нећу да идем у Царичин град!“

- „Зашто?“

- „Зато што нећу да се јебем на месту на ком почивају милиони мртвих несрећника разних вера и нација, који су дали своје животе, не знајући зашто. Ко зна колико пута је тај град рушен и паљен, и ко зна чије све несрећне душе лутају по њему, тражећи своје здробљене кости које више не постоје. То је морбидно!“

- А несрећне птице оковане решеткама? То ти није морбидно? А? Пред очима живих намучених птица можеш да се јебеш, а над не постојећим мртвим костима и тумарајућим душама не можеш, а? Хтео сам то да јој саспем у лице, али нисам. Нисам, јер сам заљубљен. Нисам, јер ме малецка узела под своје. Сад сам под њеном патиком и може да ме гази и наређује ми, без икакве моје побуне. Зато што сам јој се безусловно предао. Нисам ни приметио кад је све то почело, или нисам желео да приметим. Биће да је ово друго. Жене су дрога, батице! Зајебана дрога!

- Марина је устала и готово ми наредила да покупимо оне зелене балоне, што смо и учинили, и однесемо их у спаваћу собу, што смо и учинили, и промешамо их са оним црвеним ружа латицама, што смо и учинили. Након тога, Марина се бацила на кревет и позвала ме, тачније, наредила ми је да легнем крај ње, што сам ја и учинио. Били смо потпуно голи, она је пиљила у свој прстен и захтевала од мене да је чешкам по целом телу, што сам ја и... па наравно. Али, после получасовног чешкања, моји прсти, моје усне, зелени балони и латице крв ружа, учинили су да се Мариница распали ко натанкирана бубњара, и онда је пала једна жешће перфектна сексачина. МАРАКАТАААААА...!!!

 - Око петице дошли су Кркица, Лолче и Наташа; Нађа није могла из оправданих разлога. Донели су јој разне поклончиће, а најлепши је био, мислим мени најлепши, онај Наташин. Донела јој је црвену огрлицу с плусићем, коју је сама ручно саткала, а изгледала је као да је тек излетела из фабрике. То је уметност! Донела јој је још нешто, као и оне две будале, нарочито Ксалол, мајмунчина једна, донео јој корбач и рекао Марини да ме корбачује кад год је не слушам, а мени је поклонио онај његов средњи прст, набијем га на кур, и више нисам могао то да поднесем, те сам их оставио у соби да заврше с тим поклонима и подјебавањем мене, а ја сам изигравао конобара. Доносио сам, пиће, мезе, празнио пепељаре, и тако то. Кркензи је чуку и по касније морао да пали гајби, оправдано, а ми смо наставили да прослављамо Маринин рођендан. И опет смо требили алкохол, и опет смо бричили кокс, и опет смо се направили за нигде, и опет смо се направили сви у трошке, и опет ништа... Аут оф мемориз...

                                                                                     Наставиће се...