Short and sick life in dead Leskovac - 30
- „Добар дан, бем ти дан, стварно не бих да се жалим, ал што каже брат Жаки, шта радим то и патим, јер могу само да узмем за мојега да се уватим, кад стигну ми да платим рачуни и дажбинЕ, дабогда узо радиш па да схватиш како касне хонорари у Србијици мајци, МТС имате пријатеље, стерам им га мајци, чак и код Муле Јусуфа је харач био блажи...“ - копају кањон и у њему слажу ремек-дела Марчело и Филтер кру.
- Зима, хладноћа, минус. Какво срање. Ужас. Срећом, ми данас затварамо тезге, као по нашем опште познатом старом обичају. Чим дође зајебан минус ил оштре зиме снег, ми аутоматски затварамо бункер и отварамо га тек кад све то срање прође. Ми не радимо зими, јер презиремо зиму. Завлачимо се у куће и чапкамо сламарице које смо пунили током радног периода. На тезгама зими раде једино они који морају и будале. Они који морају су несретници који шљакају да би прехранили своје породице, а будале су сви они халапљиви који желе још. Што више да зараде, што више да стрпају у своје гузице, па макар се и скапали на оној хладноћи. Жао ми несретника, а будале материјалистичке ко јебе. Ми немамо породице, сем Кркија, и зато нас боли кара; шљакамо само кад нам одговара. Пошто смо дебело заглибили у посао с техником, коју ваљамо од Лесковца па све до Сурдулице и Владичиног Хана, ова зима нам неће бити проблем, а и ту су увек преко потребни производи од хемије, који нам попуњавају рупе; нажалост, књиге се слабо продају. Урке и ја мало ћемо да се стиснемо ове зиме и Кркију дамо већи проценат од наших прихода, како би пристојно с породицом прегурао зиму, премда ми у штеку имамо довољно лове да се чак и опустимо ове зиме. Али Кркензи је лаф, није хтео да буде сиса. Пошто је добијао највећи проценат, прузео је на себе одговорност да одвози робу на најудаљенија места по којима смо шљакали. Ишао је и по робу у Димитровград, тако да је у суштини он и заслужио највећи проценат. Али ми на то нисмо обраћали пажњу уопште. Нисмо гледали тако на те ствари. Рецимо, кад би Крка отишо ван града послом, а Нађи нешто зафалило у кући, она би окренула фоном мене или Уркета, рекла шта јој треба, ми би јој то однели и ћао, без рефундирања. Или кад би се, нажалост, неки Кркијав и Нађин слинавко прехладио, голф или џета, возили би слинавка и Нађу у Дечји диспанзер, а Марина или Наташа, чувале би, за то време, остатак слинавих потомака. Најпростије могуће објашњење је да смо живели као једна породица, Крки и Нађа, Урке и Наташа, Марина и ја. Свако у својој кући, свако са својим главобољама, али за све што треба, и у духовном и у материјалном смислу, ту смо једни за друге. Ето тако би могао наш однос најједноставније да се објасни.
- Паковали смо џету, голфа и неки комби, који је Крка позајмио од свог комшије, с робом из бункера, полако га празнили и одвозили робу код Уркета и мене. Кркензијев станчић био је препун живих бића, а подрумчић мали и тескобан, те код њега није могло ништа да стане, али смо зато у мој преправљени подрум и Уркетово већ усидрено складиште могли да сместимо све. И тако смо превозили једну по једну туру; укупно их је било три. Цели јебени дан смо изгубили на то. Паковали смо и превозили робу од пет ујутро до девет увече. Кад смо све завршили, затворили смо и закључали бункер, адио до први леп и топао дан, Крки је одвезо комби комшији и отишо кући, а Лол и ја смо свратили до мене. Наташа и Марина спремале су вечеру.
- „Купи, бре, више неки телевизор, јебем те затуцаног!“ - кењао је Лол оно његово.
- „Јеби се, бре, више и ти и тај твој телевизор!“ - одговорих му.
- Марина се у потпуности слагала са мном да је теве једна обична гузица која из себе само избацује говна, а и Наташа се сложила с нама. Тако је Урке надгласан с три на према један, демократски нема шта, и ућутао с његовом глупом гатком о том пластичном наратору срања, лажи, и празних обећања. Некада се и Марија слагала са мном око тога, али Марија више није у причи. Још увек ми се мота по глави, а ја још увек не знам зашто. Нит она зове мене, нит ја помишљам да зовем њу, а њену другарицу Катарину сам одавно већ престао да тражим. Више немам шта да јој кажем. Сад живим неки сасвим други живот, и све и да се Марија јавне неком поруком, тешко да бих на њу одговорио. Превише је времена прошло, превише смо се удаљили једно од друго, у мој живот ушла је Марина, у њен ко зна ко, и ја не видим шта би ту требало да се мења. По Марији, колко видим, ништа, по мени, колко видим, не знам. Не би требало да се мења ништа, али ми се, ето, Марија стално мота по глави, и осећам, негде дубоко у својој души, да ипак чекам тај њен позив, или поруку, шта год. Не знам зашто. Као да ме за њу веже нека невидљива сила, нераскидива нит, и не да ми да је преболим, не да ми да је заборавим. То је онај трип: душа у души. Изгледа да стварно, ко што рече Мерлин, душе једна другој путују. Вероватно је то у питању, иначе бих ја одавно заборавио Марију, јер поред Марине имам све што ми је потребно. Ал јеби га, то срање с душама не да ми да се макнем с оне почетне линије, никако. Складиштим све то у фолдеру МАРИЈА, у некој ладици у најзабаченијој прегради моје душе, и некако ћутим, трпим и покушавам да се изборим с тим. Некако ми успева. Само кад бих сазнао како је, да ли је добро, како живи, како јој иде с факсом? Само кад бих то некако могао да дознам...
- „Шта ти је?“
- „А?“
- „Нешто си се замислио?“
- Нисам ни приметио да Марина седи крај мене и посматра ме, нисам приметио ни Уркета и Наташу. Сви смо седели за столом, сви смо били присутни, само што сам ја духом некуд одлутао. Сви су бленули у мене. Ћутао сам. Био сам затечен.
- „Ма то му је од ове зиме. Не воли зиму па га дроби очај“ - извуче ме Урке.
- „Али ту сам ја, љубави! Ту сам да те грејем ко лето, и оживљавам ко пролеће!“
- Марина се гуркала у мене и стварно је постајала и лето и пролеће. Грејала ме и оживљавала. Вратила ми осмех на лице, вратила ми дух у тело и скупила расејане мисли. Брзо смо се вратили на вечеру, пиће и разговор. Марина и Наташа су хтеле да сви заједно одемо негде на зимовање, али смо Урош и ја одбацили тај предлог уз образложење да немамо довољно пара. Морамо рационално да их трошимо док не дође пролеће. Мало су кмечиле, али су убрзо престале кад им је Урке запушио уста тако што им је рекао: „Како да идемо на зимовање, кад не волимо зиму? Ја је не волим, а овај мамлаз је чак и мрзи!“
- Моментално сам се сложио. Наравно да је мрзим. Чим дође та проклета зима мене почињу да боле све кошчице на мом телу, сви преломи, сва места по којима сам ударан. Цури ми нос, хладно ми је на прстима, теку ми сузе, обавезно ме хвата нека прехлада, неки грип, и да није маријуане, бенсића и ксалола, морао бих сваког другог дана да трчим до доктора по разноразне терапије. Овако се завучем на гајбу, моју или Уркетову, свеједно, гудрам се, слушам, музику, гледам филмове на компу и преживљавам зиму. Ако натрчи неки зајебано луди бол, ту је кокс који ће то да реши из момента, а имам и хрпу разних лекова против болова. И тако већ годинама. Сик лајф ин дед Лесковац, само се надам да не буде шорт, а ако и буде, баш ме па заболе патка. Барем ће ми скратити овоземаљске муке. Због свих ових срања око нас, и у Лесковцу и у Србији, и у Свету, Урош и ја би се гарант врло брзо сјебали и било би оно „шорт лајф“, али нас некако од тога штите Марина и Наташа, које воле да живе. Често су насмејане и срећне и уносе нам ту позитивну енергију, респект за осмех и позитиву, али ја знам да среће нема, знам да је све то лаж, то само слепци не виде. Ал ето, дошла нека Наташа и нека Марина, па Уркету и мени продужавају животе. Урке и ја карамо судбу, и у буљу и у уста, кад год се нарољамо од алкохола и нагудрамо од свакојаких опијата, ал кад смо стрејт, тад ламентирамо. Зашто? Зар је потребно дати било какав одговор на тако глупо питање? Наравно да не. Зато смо више под психоактивним супстанцама него што смо стрејт, јер само тако можемо преживети овај покољ од живота, ову мржњу малих људи који чине огромну већину на планети земљи, овај јад и беду, ово страдање... Морам до клоње, јер продирем у бездан ламента. За пар минута бићу лажно хепи, и то вери, вери коџа.
- По читав дан смо, Урке и ја, пикали фузбал на компу. Товарио сам га као магарца, а он је пиздео и после сваке изгубљене утакмице, тражио је још. Нисмо избијали из собе, а камоли из Уркетове гајбе. Напољу је хладноћа и болест, а унутра лепо и топло. По цели дан фузбал, по целу ноћ журкирање. И тако седам дана, без престанка. На крају смо се и преселили код Лолчета на гајбу. Договор је пао током седме ноћи журкирања. Урош је предложио да се преселимо код њега на гајбу и то из више разлога. Први, његова гајба је огромна и удобна и има места за све четворо, а мој стан је двоипособан, значи нема довољно простора како би сви
били на окупу, као што већ јесмо, тако да је логично било изабрати пространији и удобнији простор, то јест, Лолчетову гајбу. Други, штедња. Тиме што смо закључали мој стан, током харања зиме, штедимо на све могуће рачуне и остала срања која нам дрпају џепове. Код Уркета на гајби рационално трошимо новац и делимо трошкове. Избацили смо сва просеравања на која су одлазиле огромне своте новца. Пиће смо, рецимо, свели само на пиво, шљиву и вотку, остало не конзумирамо. Кокс смо максимално смањили, вутру, ксалоле и бенсиће конзумирали смо у контролисаним количинама. Храну смо, такође, рафинирали. Престали смо да једемо производе од меса и бацили се у вегетеријански трип, уз по неко јаје, пицу и слично. Јебига, не може само биљке. За све потребе возили смо само џету, голф и скутер стајали су у Уркетовом дворишту. Трећи, пошто су Марина и Наташа желеле зимовање, а нису добиле, Урке је смислио тај суживот-екскурзију да журкирамо на његовој гајби све до пролећа, што се посебно допало Марини и Наташи, јер су сад стално могле да буду заједно, да се друже, торочу и заједничким снагама држе на оку мене и Уроша. То им и није било тешко, јер ми никуд нисмо ни излазили. Осталих разлога, све и да хоћу, не могу да се сетим, јер је списак био много, много дугачак. Ал није ни битно. Мени је било супер. По цели дан сам драо Уркета у фудбалици, уз пиво и ганџу, а увече би правили журкице, и у топлом дому се зезали до зоре. Марина је с Наташом одлазила, с времена на време, до стана да залије цвеће и провери јели све тамо у реду, ишле су заједно у куповину и заједно чистиле гајбу; тако им је било много лакше. Ја нисам радио ништа, боли ме курац, а Урке је редовно пуштао усисивач и чистио снег из дворишта. Значи рај, тебрекс. Марина је првог дана, званичног пресељења код Уркета, довукла и оне птице. Кавез је сместила у, тренутно, нашу собу и водила бригу о Аурори и Чичи. Кад је Марина досецала онај кавез с птицама и увукла га у нашу собу, без моје помоћи, Урке ме упитао:
- „Кад пушташ птице на слободу?“
- „Чим дође пролеће!“ - шеретски се насмејах.
- Једног дана, кад су Марина и Наташа изашле ван, Урке и ја смо напушили ганџом Чичу и гледали како јурца по кавезу ону римску фуфицу. Диго се Чичи, па је хтео да покаже Аурори, како кара српски курац. Ова је као блесава бежала по кавезу, а Ђенерал је упорно јурио све док се није уморио и укњавао. Што је то био доживљај. Смејали смо се ко ненормални. Чак смо направили и видео запис, који је Лолче закључао у свом фолдеру тајни, тамо где га, сем нас, нико никада неће видети ни чути, сем хакера из централне неинтелигентне службе који свуда трпају своје слинаве носурде, ал ја бих баш волео да упадну у Лолчетов комп и тамо виде клип у ком Урке и ја, одваљени од ганџе, кењамо по застави есадеа, огромним гуменим паткама ударамо Буша по глави који стоји на постеру, с Хитлеровим брчићима, у ставу зи хајл, и тако то. Видео сам тамо и десетоминутни Кркијев прц клип; лудак га није налепио на ју тјуб, али га чува у својој колекцији; порнографија ор ват?
- Након тога Ђенерал нам је стално тражио ганџу. Залепио би се за оне решетке и буљио у нас бесним погледом, као да нам наређује. Морали смо да извршимо Ђенералово наређење, што нам је била велика част, и Чича би редовно добијао своју порцију гудрања, а онда би уследио шоу-тајм. Добра страна свега тога је што се Чича више Марини није одазивао кад га је кришом звала Хелиос; од онда се одазивао само мени. Обраћао сам му се са Чича, или господине Ђенерале, и он се одмах окретао ка мени и смешио ми се окицама. Марина је била потпуно погубљена, није знала о чему се ради, како сам ја то за тако кратко време успео да Хелиоса поново преобратим у Чичу, и како то да Маринин Хелиос више не жели да комуницира с њом, нити да узима храну коју му она даје; Чича је комуницирао само са мном и с Уркетом, и јео само оно што смо му ми давали, а Ђенерала смо хранили богато плус је добијао дуван и ганџу; за тај трик Марина, наравно, није знала. Зато је била збуњена и запрепашћена, а да је знала вероватно би ми почупала муда. Више га није звала Хелиос, већ само и искључиво Чича, међутим, Ђенерал више није хтео ништа да има с Марином. И то је било итекако смешно. Али је зато Чича много волео и поштовао Аурору, и само због тога, значи само због нашег Горског цара, ја сам одлучио да их на пролеће обоје пуштим на слободу; оно штекерисање Аурориног дупета избацио сам из свог плана. Хтео сам то, али не могу због Ђенерала, изгледа да је превише воли. Архиве кажу да је одувек био човекољубац, и баш због тога што је био тако голем, дакле, из поштовања према њему, Аурора неће добити српску струју у дупе, али ће зато на пролеће добити слободу. И Ђенерал и његова Аурора одлепршаће чим сване први пролећни дан. Једва чекам.
- Кркензи је често свраћао, додуше на кратко, и одлазио кући из познатих разлога. А једном је дошао заједно с Нађом и дечурлијом. Нађа се цели тај дан науживала, јер се зајебавала с девојкама, а Кркица и ја смо најебали. Крки је на то био навико и њега ко јебе, ал ја нисам и то ме боли. Само сам пришо оном упишанку и реко:
- „ГРРРРР...“ - и зајебо се.
- Пишоња од тада није престајао да се смеје на та два глупа слова, од којих се прво изговара само једном, а друго се стално понавља, и ја не знам шта је ту њему занимљиво и смешно, ал ми је Нађа наредила да се више од њега не одвајам, јер сам ја први који га је насмејао. До тад је само пишао, срао, јео, и плакао. А онда сам наишо ја, мамлаз, направио се паметан, и постао бебиситерка, целог јебеног дана. Кркица је чистио дечја говна, успављивао их и хранио, јурцао за оним најстаријим и најнемирнијим, некако га обуздавао, ја сам их, дакле, засмејавао, а Урош је, пичка ли му материна, седео с девојкама и подјебавао нас. И то је трајало негде до девет увече када су се слинавци коначно листом сви поуспавали; сем оног најнемирнијег ког смо на силу ућуткали; дали смо му џем од шљиве, целу теглу; био је мршкав, ал је барем ћутао. Тихо смо их спустили у џету и Урке их је одвезао кући. Изнурен и измрцварен од бебиситерисања, одмах сам се одвукао у собу и бацио у кревет. Чим сам склопио очи одмах сам заспао.
- „Јеси ти верио Марину или ниси?“
- „Нисам.“
- „А онај прстен на њеној руци?“
- „Шта с њим?“
- „Па зар ниси приметио како га стално показује Наташи и хвали се како си је ти незванично верио. Показује јој неку гравуру урезану у унутрашњост прстена, објашњава јој њено значење и смешка се ко млада невеста.“
- „Ајде, бре, не трачари више! Како те није срамота да прислушкујеш глупе женске разговоре?“
- „Нисам прислушкивао, воле! Случајно сам се ту нашо.“
- „Аха...“
- „Добро, јеси је верио или ниси?“
- „Јеси ти глув? Лепо сам ти казао да нисам.“
- „Па шта онда значи тај прстен?“
- „То је поклон прстен. Поклонио сам га Марини за рођендан. Хтео сам да јој поклоним нешто што ће трајати вечно. И то је то! И шта си ти запео за тај прстен кој мој?“
- „Ма ништа... ја то онако... Безвезе.“
- „Ајде донеси то пиво па да те изубијам још једну партију!“
- „Морам до града да платим неке рачуне и да однесем нешто Нађи. Ето ме за пола чуке назад!“
- „Ајд жури!“
- Урке је запалио за својим обавезама, ја сам се ишамарао лобеском и пошао до дневне собе да видим шта раде девојке. Док сам корачао кроз Уркетов ходник зачуо сам пригушен смех. Марина и Наташа су нешто ћућориле, онако тихо, да их нико нечује. Полако сам, на прстима, пришао отвореним вратима и ослушкивао. Пре пар минута реко сам Урошу да је трачара, а то исто што је радио он, сад радим и ја. Катастрофа. Онда сам одвојио десно око и полако га завуко у дневну собу. Марина и Наташа седеле су на фотељама, нисам их чуо шта су се домунђавале, али сам савршено добро видео кад је Марина скинула прстен с палца десне шаке и ставила га на онај домали прст леве шаке. Затим га је подигла у ваздух, са све шаком, и окретала га у ваздуху, са све шаком, дивећи му се хипотетички. Брзо сам покупио око ван, и мало се повукао уназад, пар корака. Био сам затечен овим. Изгледа да сам Марину стварно незванично верио, и изгледа ми да она само чека дан када ћу ја прихватити премештање прстена с палца десне шаке на онај прст леве шаке где се гура прстен кад неког заиста желиш да вериш. Срећа те сам се на време пуко коксом иначе не знам како бих преживео ово сазнање. Овако сам то прихватио као неку Маринину трип-шалу, накашљао се и бучно упао у дневну собу. Када сам званично ушао у собу, затекао сам Марину и Наташу како гистро прелиставају неке часописе. Праве се луде пизда им га материна. Мене су нашле. Е па, неће то моћи тако. Одлучио сам да се правим шашав, као да оно што сам видео, нисам видео, и пришао девојкама. Марину сам цмокнуо у око, Наташу у чело, затим сам узео парче пице и сместио се код Марине у фотељу. Као, занима ме шта то читају, а у ствари, само сам хтео да видим како се праве луде да оно што су радиле, нису радиле. Како жене знају да глуме, невероватно. Бацио сам поглед на Маринин палац и видо да тамо нема оног прстена. Она је прелиставала часопис, а ја њене прсте; прстена није било ни на једном прсту. Негде га је смотала на брзака кад сам ја онако упао у собу, сад се занела у часопис па није приметила да сам ја приметио како прстена нема на њеним прстима. Океј, иде тест. Појео сам оно парче пице и устао са фотеље. Отишао сам до судопере и мало дуже прао руке како бих дао довољно времена Марини да врати прстен тамо где му је место. Завршио сам прање руку, обрисао их крпицом, припалио цигарету и тек тад сам се окренуо и вратио у фотељу. Девојке су и даље прелиставале часописе, а прстен је овог пута егзистирао на Маринином палцу. Жене јесу лукаве и знају веома добро да глуме, али ипак оне имају само женски мозак. Лако их је провалити, наравно, уколико ти раде вијуге. Моје јесу радиле, додуше споро, али ефикасно, а кокс ме учинио да будем овог дана лукавији од девојака.
- „Што се смешкаш?“
- „Онако.“
- Нисам ни приметио да се смешкам. То је вероватно због све ове ситуације нешто изнутра, несвесно мењало мој мимик лица. И Марина и Наташа су ме посматрале. Брзо сам покупио осмех. Тад је на врата упао Урош с две гајбе пива и две флаше вотке и рекао ми:
- „Пали комп, почиње журка!“
- Моментално сам се сместио за рачунар и почео да правим листу. Данас и вечерас, па све до зоре, слушаће се репачина. Изређао сам у винампу стару страну школу, Пак, Др. Дре, Снуп Дог, Еминем, Кулио, Сајпрес Хил, Баста рајмс, Бисти Бојс, Ву тенг и остале, а од домаће сцене убацио сам БГ Синдикат, Виклера, Струку, Вуду Попаја, Марчела, Шортија, Монтенигерсе, Едо Маајку, Елементал, Френкија, Демонија, Ви Ај Пи и слично. Док сам правио листу, Марина и Наташа су постављале шведски сто на српски начин, а Урке је ролао српске буксне шиптарске вутре. Многонационална журка с многонационалним елементима, а све је мир и љубав. Ето како је мало потребно да се огромна верска и национална баријера, коју вековима плету мали и глупи људићи, стопи и смести у једну мирољубиву компоненту где су сви једнаки и слободни, и то без трунке лицемерја, без иједне речи мржње, без иједног испаљеног метка. Политичари свих земаља гет д фак аут ов аур лајвс! Сат времена касније све је било спремно и журкица је званично отпочела. Прва песма је била револуционарна, а таквом силином кренула је и журка.
- „Ово нимало није политички коректно, ни лево, ни десно, већ право у месо. Песнаја у вугла, да остану без зуба, да фрфљају у скупштини кад расправља се устав. Ово је буна против дахија, ово је кидање букагија, овде немате контролу, то је масовна реакција! Ослободи премијера, чујем звецкају лисице, построј ми све министре, дај ми кључеве од ризнице. Ајмо рапорт за народ! Да чујем ко је крао, сјебо нам животе, а није одговаро? Сад сте се ушемили па нема реваншизма, то је кодекс лопова - нико неће да призна. А људи слабо памте, то је овде главни проблем! Ко те јебо годинама, јебаће те опет! Запитај се докле? Какав си то човек? Понизан и плашљив, живиш без слободе. Довољне су мрвице да одрекнеш се борбе, јајаре, фуњаре, заразна болест, продали би кеву да у томе виде корист, плаћамо рачуне на којим је ваш потпис! Не треба ми БИА да ми каже да сам поштен, нити радикали да ли Србин сам уопште! Не треба демагог да ме с говорнице зове, да борим се за боље, ми знамо што смо овде...“
- Репачина је прштала, песме и извођачи смењивали су једни друге, ми смо требили пиво плус вотку, девојке само ђус-вотку, а око граса смо се сви веома добро слагали. Како је журкица одмицала тако смо се ми све више радили и бивали све наелектрисанији. Скакали смо као ненормални у биту реп зике, рокали стихове, и лудовали. Не знам зашто, и не знам како, али музика је изненада утихнула. Марина је стајала с моје десне стране и посматрала фабулу иза мојих леђа. Ја сам точио вопс, у једној чаши, ђус и вотку у другој, и хтео све то да промешам и направим један коктел за себе да се урнишем. Међутим, у томе ме је прекинуо тај изненадни мук музике. Десним оком сам, дакле, погледао у Марину која је, као што рекох, помно пратила ту радњу која се одигравала иза мене. Окренуо сам се нагло и убацио поглед у ту представу. И шокирао се. Толико сам се шокирао да сам зинуо као клен, разрогачио очи и бленуо у сцену. Сцену у којој Урош на коленима клечи пред Наташом, десном руком држи њену леву ручицу, а левом руком показује јој сребрни прстен с неким супер зајебаним дијамантом на њему. Наташа се забезекнула, осмех јој је стајао на лицу, а поглед јој је лутао од прстена, осећам да је непристојно прескуп, до Урошевих усана, које су нешто изговарале. Добро сам изоштрио чуло слуха, подесио фреквенцију, одврнуо стерео чула до краја и слушао речи које су се помаљале из Урошевих устију.
- „Хоћеш ли да се удаш за мене?“
- Ш Т А А А А...??? Да ли сам ја то добро чуо? Луди Урош проси Наташу? Јел он луд, бре? Који му је курац?
- „Да!“ - силовито одговори Наташа.
- Нисам могао да верујем у то што сам управо гледао сопственим очима. Протрљао сам их, чисто да видим да ли можда сањам, али не. То није сан, то је била стварност. Што би рекли ми лесковчани: за истински, бе! Урош је гурао сребрњак с дијамантом, који је шљаштио ко испаљена ракета, на онај прст леве шаке на који гураш прстен кад неку рибу заиста желиш да вериш. Да ли Урке заиста то жели? Да ли је он свестан у шта се упушта? Одмах ми је кроз скрхане мисли и спржени ум, протутњала сцена данашњег разговора који се водио између Уркета и мене. Онај разговор у коме се распитивао о Маринином прстену. Хтео је да зна, да чује од мене, да ли сам се ја, иначе заклети противник бракова, поколебао и верио Марину. Ја сам му рекао не, али будалетина ми изгледа није поверовала. Зато је данас, брже- боље, одјурио до града, купио прстен, осмислио изненадну журкицу, иако је договор био фудбал на компу, а све то како би верио Наташу. Чини ми се да је све погрешно укапирао, да се превише брзо залетео и да се врло страшно много зајебо.
- Наташа и Урош су се грлили, љубили, и прослављали свој чин веридбе, ја сам се повлачио ка столици, морао сам да седнем како се не бих срушио на патос од запрепашћења шокантног сазнања, да се мој најбољи ортак управо зајебо, као и многи пре њега, и управо себи накачио жену на врат. Напипао сам рукама столицу и сместио се у њу. Још увек нисам могао да дођем себи. Протресао сам главу, мало размрдао закунтали и збуњени мозак, и кренуо да погледом тражим вотку, да рокнем две пуне чашетине на искап и повратим се од свега овог. Док сам тражио водку, ошамарио ме нови шок. Још јаче, још снажније но онај малопређашњи. Марина је стајала на два метра од мене, леву шаку држала дланом окренутој ка мени, с раширеним прстима, а десну стегнула у песницу, избацивши из ње палац с прстеном. У мом језику тај знак њених шака мого би се превести нешто као, океј је ово, али на њеном, то је значило само једно: питање. Конклудентном радњом Марина ми је поставила питање: Да ли овај прстен с палца десне шаке да пребацим на домали прст леве шаке? Илити, да ли желиш да ме вериш, званично? Сад ти је прилика! Нисам могао да трепнем, нисам могао да се макнем, иако сам напипао ону флашу вотке под прстима, само је требало да је сручим у чашу, или директ у грло, али ја нисам могао да се макнем ни за микромилиметар. Марина је и даље држала онај знак, с не постављеним питањем, али ту нема шта да се поставља, све је јасно, она жели да је верим, ја не могу, не могу јер не могу, не могу јер сам против брака, за живот у двоје - увек, али брак - невер. Марина спушта знак, не постављено питање одлази некуд, губи се у даљини прошлости, она ми прилази, седа ми у крило, нагиње се ка мом увету и каже:
- „Зезам те, мамлазе.“
- Уф. Уф, уф, уф... Паде ми вепар брига са срца и нетрагом нестаде. Добро је. Не, одлично је штавише! Музика се полако појачавала, журка се враћала у свој ток, Марина је устала са мене и бацила се Наташи у загрљај, честита јој, Урке прилази мени, седа за сто, сипа и себи и укоченом мени пуну чашу вотке, диже обе чаше, једну пружа мени, узимам је, другу примаче себи, и каже:
- „Па, хоћеш ли да ми пожелиш срећу, пријатељу?“
- Ја сам и даље одваљен од збуњености и раздробљен од неверице у којој се нађох, и рекох Урошу, онако изненада, као да ми је излетело:
- „Шта то учини, луди Уроше?“
- Урке се насмејао громогласно. Мислио је да се зајебавам. Куцнуо је своју чашу о моју, рекао „живели“, одговорих му „живели“, искаписмо чаше. Унео сам му се у уво и смртно озбиљан му рекао:
- „Најебо си!“
- Урке се поново френетично насмејао, а кад је завршио са смехом, рече:
- „Ја је волим! Она је она, права, брате, права! Ако ме разумеш?“
- Све и да сам хтео нисам могао да га разумем. Шта је, бре, право? Ко може тако нешто да прогнозира? То је чиста претпоставка. Питаћу га за годину, две дана, кад му два цмиздравца парају зидове дома и уништавају све, чега год се дотакну, питаћу га дал ће тад моћи аут кад Наташа и званично заведе ред на гајби, а мајмун јој је управо сада, оним прстеном, дао ту дозволу. Издао јој је пасош по коме она безусловно може да командује Урошу. Питаћу га онда да ли је права, да ли је сад то океј, да ли је сад свестан шта је учинио. Најебо га је, НА-ЈЕ-БО! Скута, дефинитивно скута.
- „Хиљаду и једно ЗАШТО! Да ли одговор ће доћи? Ако не могу сам дилему да разрешим, хоће ли неко помоћи?“ - пуцали су Демонио и Shorty са рачунара.
- Не знам, не знам, не знам... Журка је у току, сви су срећни,
