Priviđenje

- „Ne pokušavaj mjenjat me, ovo su ipak moje ruke, samo mi znamo kako smo skupa mučili sreću, mučili muke.... Znam da ovako mnogim ne godim, al ja sam čitav stao u vene, znam dobro zašto ratove vodim, muški su muški, žene su žene...“

Koliko puta trebam da kažem da ne slušam savete, draga Budalo

Ne učim na greškama svojim ni tuđim, ionako nam svima sledi opelo

Zapelo, zaplelo sebe u čelično klupko kvazi literature

Pa deli savete i šakom i kapom, iz prevaziđene ’BON TON’ kulture

Nisam ja pesnik ni pisac ni ništa, mani me se tvoje KisIsEs-kulture

Lektore lektorature lek-otrovan-turaš u mozgove slomljene infrastrukture

U strukture struke tražiš ekspresivnu agresiju, a onda lepo lepiš cenzure

Kad kažem kurac ja bukvalno na kurac i mislim!

Ne znam šta si očekivao od mene, ja Jovana Dučića ne mogu da smislim!

Ne mislim kad pišem šta pišem jer pišem iz muda!

Čak i kad mislim da mislim, ja opet pišem iz muda!

Ja volim da mislim, al u tim mislima ja pronalazim čuda

A čuda su luda pa luda čuda ludakom me čine

I kad to dospe u javnost ’Peskadero’ mi ne gine

Slušaj sine, obriši sline, al kurac Boro kad nema toka, ostale samo tišine

Taštine tvoje silne pokušavaš da skineš s visine i gurneš u bezdan tmine

Al niko ne gine zato što laže, ko laže njega najviše traže, vraže

Gine onaj što govori istinu, al istina je tu, slep si, ne vidiš ju

Zbog kamuflaže bednika što im draže da te sprže il okače na uže

Ružne ljige, tužne grimase lažno čine, rano stiže da prvi liže – buljni kliše.

Ma znam te druže iz družine trice u kučine, skini mi se s falusa više

Ti bi samo da mučiš me, kao učiš me, kao brineš se, ta pesma, kao trudiš se

Da pomogneš meni raspalom i krivom, kriv sam jer krivim se, da, krivim sve

I krvim se, vene nabrekle od krvi te, samo što ne puknu bre!

Al kad puknu sve, i kad buknu sve tad buknuće sve, i puknuće svet!

I jurnuće bes, bes besna kroz svest svesna da sruši sve sne odvratne

Tvoje sve, vaše sne bolesne, vaške ste dvolične dramatično falične

I zato ima da zgazim sve! Makar se mučio kroz puteve trnovite

Iz podrumskog sveta mašte probijaću se ko ruža kroz betone te čelične

I baš me svečano zabole dal sve ovo boli te, nakazno čudovište!

Jel bi ti prijalo 500 jura da zalečiš te komplekse, zaobiđeš kodekse?

Kad mito stvari prenu tad mito stvari pokrenu okrenu i tebe kretenu

I tad neće biti cenzure, podmitiće i kritičare de jure, da jure glazure

Kako bi presvukli moje termine satkane od bure što rađaju tornado u sekunde

Sekunda i orkan, sekunda i vulkan, ioako sam nekulturan

Više neću biti cenzuriran, ma bio ja Hrvat il Musliman

OPS! Evo ga opet ode u nacionalnost i vere

UPS! Evo ga opet sere bez mere. VAT!? Oće li neko pažnju da mu skrene?

HOĆEMO! HAJDE DA DERANA SATREMO! ZGAZIMO! I U BLATO BACIMO!

Pa ja sam već tamo, čika Plimo, i ostaću tamo dok već jednom ne raskrstimo

Štimo, ne štimo, al svima su potrebni skandali – BAGRO PALI!

„Hajde da cimnemo Rebketa. Lik baš zna da blebeta

Iako mu se već mesecima ne diže kita. Al otkud znaš? Reko mi Mita...“

More majke vam ga svima! Svima vama je potrebna jedna motka govnolivna

I metla anti-govno-kivna, vična da skeptična govna dična smesti u jama septična!

Skeptična! Bič! Bič-na-usta! Viči kroz rčma! Bič! Bič-ma-svima!

Korbačem po dupetu, sve dok se ne useru! Sve dok ne priznaju!

Pa s njima natrag u kanalizaciju, tamo gde i pripadaju! Zadatak: da prdež sinhronizuju!

Čovek je zbir creva, kostiju i kože, čovek je vreća govana – reče Bora iz Čorbe

Boga mu Bože, zar se i to može!? A šta kaže biblija, Snobe?!

Noge obe ne mogu iz ove kože teskobne sem puta groba, Grobe!

A i ruke su vezane. I na ustima je flaster. Sloboda nema reč dok ’Oko’ ima taster.

OP! Evo ga opet s teorijom zavere u lobanji jednog ’Sajka’

OP! Evo ga novi ’Valter’ kreće protiv novog ’Trećeg Rajha’

Majka je rodila psiho debila, za glupane. Za pametne, Majka je rodila Psiho-Skila

Nema ’vinila’, nema ’rajma’, ’bita’ nit bina... A zar misliš da me briga?

Da mi je cilj bio to, ja bih bio to. Jedini cilj mi je da ne budem govno, čika Govno.

I zato, ne menjaj me! Da li znaš šta bi učinio? Samo bi Đavolu u dušu provirio

Ne igraj se pizdice te igrice. Jer, videćeš šta je to pravi horor, onda kad mi se skupe zenice...

 

- I šta kao sad ti misliš da si kao napisao neku kao pesmu? Šta? Missim ono kao...  A? 3 stranice i šta si reko? Gde je poenta? I posle se čudiš kad ti neko kaže da si bizaran. Fak det. En fak ju tu! Fak ja! Ol ja!

- U glavi imam kurac mesto mozga. Da, sjeban u glavu. Komšije pričaju kako sam pušio travu. Kao klinja u krevetu pušio sopstvenu karu. Al da se vratimo natrag. Druga strana medalje kaže da jesam. Ali samo pokušao da spustim što niže glavu. Da vidim dal mogu da dohvatim nešto među nogu što mi viri, boga ti! Sranje se doznalo, jebem ti! Onda mi je deda kupio lutku rekavši „Bolje sisaj nju nego sopstvenu džamutku“ Leba ti? Šat misliš, kako sam se osećao u tom trenutku? Boleo me racku, svi su rekli da sam daklu, al za dlaku izbego da budem peško. Pao je sneg. Deca se igrala. Ispao je Sneško. Napravio sam mu rupu u dupetu ogromnom šargarepom. Posle sam otišo u sobu, popio 20 ’Largaktila’ i pao u komu. Sledećeg dana mama je rekla „Jebem mu, ne znam šta je s ovim detetom. Neće da jede, ništa, ko da je mrtav, e! Ubio je sebe u sobi, bre! On je mrtav, ej!“ I nikog nije bilo briga, ne. Otišli mirno u svoju sobu, pripalili pljuge i gle! Sad se svi čude što su mi reči tako gadne. I što svima ja jebem mater dok pišam u vetar a ruke u malter, kroz mozak šalter. Ne znaju koj mi je mandrak, ja ne znam koj mi je Alter. A ispod kreveta držim ćaleta skeleta, i u ormaru od Šejtana 3 deteta, ja sam taj što je uplašio Trboseka, i gađao jabukom Dinkića. Da li sam lud? Ne. Samo nisam normalan. A u komodi skrivam Vešticu, Deda Mraza i iz osnovne tetkicu, za doručak pijem krv neopaorsku, za ručak jedem od pčele žaoku, večerom jebem četničku kokardu, a za dezert Titovu petokraku! Da li sam lud? VAT!? Nou. Samo nisam normalan. Isčupo sam oči jebenom Džingsou, s njima igram ping-pong kad mi je dosadnou, a kad dođu izbori bratiću, kupiću novu lopticu tenisku i jebaću terma Đoković Novaku. Ide mi na nispe zato što je derpe, i igra niste zato što je perde, keva ga gura jer ima veze, al jebaću mu kevu uz radžu i meze. Jebo sam Seku u inat Karleuši, i dao ga Ceci u inat Koštunici, i bojkotovo kolu u inat Čedici, zajebo faks u inat zverima i spalio srpsku zastavu u inat Dverima, reko da je ’stroj’ reč hrvatska samo da bi se digla stoka nacistička, da napravi lom ođe u Srbiji, da ne bi nas uvukli u Evropskoj Uniji. Ne može mi ništa ni Žardinjerija ni SAJ, ne može mi ništa ni Vučićev gaj. Htedoh reći gej, al šta sad, aaaaj! Ne mogu da kuckam više jer previše sam ’haj’, idem zovem curu da dobijem blajv, valjda neće traži poklon, prošo 8. Mart a uskoro će Maj. Promaših suštinu i pesmi dođe kraj. Šit!

- I šta sad, to bi kao ono trebalo da bude kao neka pesma, ai? Nači, ne da nije pesma, nego nije ič!

                            Šat D Fak Ap! Fak Ju! Ju Madafakin Bič!

P.S. - Ako postoji neka nenormalna izdavačka kuća, neka me kontak kroz poruke u člancima, ovom ili bilo kom sledećem, a onda mejl, fon itd. Napisaću šta god želite, može lepo, čisto, kulturno, a može i nenormalno, otkačeno i štrokavo. Za uzvrat ne tražim ništa, sem svog imena, potpis, autorska prava. A lovu uzmite vi, meni ionako nije potrebna. Ostajte mi zdravo! I da, FUCK YA! ALL YA!