Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Слатке мале малолетнице, а?“ - подјебавао је Урош моју маленкост.

- „Ја мислио да ти ту малу хоћеш да лечиш, да је скинеш с допа, а ти јој скинуо невиност. Излечио си је од невиности! Ти си, бре, дефлоратор! Педофил! Необуздана педофилчина! Јел знаш за ону стару: ко спава с децом буди се упишан?“

- „Ајде не једи говна више!“

- „Оу... Рече педофил и почеша се за дефлораторски курац.“

- „Урке, дувај га!“ - рекао сам му смртно озбиљан.

- „У јеботе. Ниси јој ваљда направио дете?“

- „Нисам, бре, говедо једно. И шта сереш више?“

- „Не серем него те подјебавам!“

- „Онда зајеби с подјебавањем.“

- „О не. Ниси се ваљда заљубио? Кажи ми да ниси?“

- „Јесам...“

- „Који си ти мамлаз, јеботе! Ти се, бре, заљубиш у свако друго пиче на које налетиш. Шта се то дешава с тобом?“

- „Не знам...“

- „Чекај, чекај. Јел то нешто као с Маришком?“

- „Не...“

- „Није ваљда као с Маријом?“

- „Готово идентично.“

- „Ти то озбиљно?“

- „Најозбиљније.“

- „Значи Марина?“ - упита ме после подужег ћутања.

- „Значи Марина...“

- „И где је она сад?“

- „С Кркицом у бункеру.“

- „Па зар није мало прерано да је пушташ саму? Мислим, још је ровита. Шта ако клецне?“

- „Неће. Дајем јој јаку терапију, тестове јој радим на бу, тако да никад не буде сигурна кад ћу да јој урадим тест, а и Кркици сам реко да је не испушта из вида.“

- „А што је ипак не одведеш код неког шринка, бар на неки савет и то, а?“

- „Ма који курчев савет. Којим саветом ће шринкер да јој помогне? Ти као да не знаш како иде та прича, као да не знаш како изгледа лечење наркомана у нашој надалеко чувеној болници за болести зависности! Нит имају програм рехабилитације, нит имају адекватне услове за смештај, нити су стручни, односно јесу, ал ако им платиш једну малу свотицу са много јебених нула. И шта ће она тамо?“

- „Добро, бре, опуштено. Шта се одма дрвиш кој мој? Мислио сам само да одеш по неки савет, а не да је сместиш тамо!“

- „Који савет, мајмуне? Онај из Црне Реке? Садистичко лопатање по дупету. Или можда онај из наше пандурске станице? Дављење у казану препуном срч воде, пребијање бубрега до изнемоглости, везивање букагијама...“

- Шта ти је, јеботе...“

- „Онај из уџбеника? Да тражим неку супер зајебану теорију од дегенерика што доп убризгавају у пацове и мајмуне па на томе темеље своје идиотске теорије!? Не требају ми психијатри, психоаналитичари и остала багра с дипломама за проучавање душе да ми соле памет туђим цитатима теоријских проучавања. Све ја то знам и то практично, а знаш и ти! Барем тебе не морам да подсећам на наше мртве пријатеље и наше приповести...“

- „Не мораш, брате... Све знам...“

- Урке и ја смо полили по поду за ортаке који више нису са нама и кренули да натапамо јетру шљивом. Био сам нервозан до пуцања, али сам се некако примирио, сетивши се мртвих ортака што их је непосредно убио хероин, а посредно они који су им га донели. Моје мисли биле су упрте ка богу, молиле су га за спас Марине и свих судбина сличних њој. Доп је зло, доп је коб, болест, лудило и гроб.

- „ ... Боли нас, тај ехо сећања што дроби спас, сви мртви спремни су за крајњи рат, људи од земље на земљи, а горе вајни спрат. Нама припада рај! Наш пали трон је темељ за нови Вавилон - па градимо! Још увек чека нас тај распали мост, да спаја нас са небом што нам припада сво! Одозго гледа нас Он, заспали Бог, слеп и глув за бол што трпи сав његов род. Шта овде имамо то? Распад и зло, ми смо сирочад, гледамо леђа творца свог. Нећемо више дно!“

- „Добра ова Марчелова песмица, а?“

- „Више него добра!“ - моментално сам се сложио с Уркетом.

- „Није ми јасно, брате, зашто га толико људи мрзе и зашто га тако мали број људи слуша. Човек је геније, јеботе, ренесанса уметности музичке сфере, а већина га пљује. Мени ту, брате, стварно ништа није јасно.“

- „Шта је ту нејасно? Кад неком саспеш реалност у лице она га пече. Људи обожавају да их лажеш зато и слушају и гледају сплачине. Шелић им пљуне искреност у лице и они га зато мрзе. Искомплексирани џукци. Неписмени и затуцани ментални паори. Зато га и не контају. Знаш да код нас генија мрзе зато што му завиде, ал не брини! Слуша га мали, али одабрани број људи, таман толики да ова Србија, авлија проклета, не потоне ко Атлантида. И видећеш, његове песме тек има да се слушају и подробно проучавају! Оставио је он, са својом Филтер екипом, дубок траг на нашој музичкој сцени, а те кањоне од трагова, које још увек шири и продубљује, тешко да могу да затрпају ови кловнови пинк генерације, творци шунда и кича. Сети се шта су све причали за Младеновића и ЕКВ, а сад, готово 20 година касније, схватају како је био велик, и као песник и као музичар!“

- „Џаба, брате, кад је легенда мртва. Шта ће му сад ордења и похвале кад више није међу нама? Шта му сад то вреди?“

- „Па то ти је наша сурова реалност. Ми увек прекасно схватимо шта је добро, а шта лоше. Не зна и неће стока да цени квалитет, јер му руши лоповски и зверски систем. Зато их за живота олајавају, пљују и газе, а кад их спусте у земљу, онда им дижу споменике и кују их у звезде. Они на врху пирамиде то раде свесно и намерно, а ови на дну несвесно и намерно. Ови горе да би сачували узде, а ови доле су глупи и љубоморни, и онда се рађа тај сјебан систем вредности, изокренут у корист шупљоглаваца. Јеби га. Али знаш шта је у свој тој несрећи срећна околност? То што сваки геније има свог наследника. Неко као ученик иде стазама учитеља, а неко вади поуке па гази новим стазама, отвара нове хоризонте и постаје авангарда!“

- „Џабе кад су они увек у мањини.“

- „Да, али ту смо ми да их подржавамо у томе. Ми смо њихово гориво, а они наш мотор. Заједничким снагама гурамо наш свет где ми хоћемо, а не где нам глуперде нареде!“

- „Па и ми смо у мањини!“

- „Па шта! Боље да будем мањина која зна шта хоће него да будем  већина која једе говна. Ја сам бар свој, а они су туђи. А ти ако хоћеш, иди па се придружи већини, гледај пинк, слушај гранд, отвори фејсбук профил, иди у оне сељоберске дискотеке и постани робот-кмет.“

- „Аха, како да не. Ево, све трчим!“

- „Онда немој више да једеш говна него иди донеси нову флашу!“

- „Иди ти, филозофе, прво по Марину и доведи је овде. Саће и Наташа да дође. Направићемо неку вечринку, који џукс, који вопс, наша зика и наш свет, а? Два пара и једна журка! Шта кажеш, а?“

- „Одлична идеја. Ето ме за пола чуке!“

- „Путуј, педофиле, и не брини за грехове!“

- „Сисај кару!“

- „Јебаће те ђаво у буљу, ни Бог неће моћи да те спаси!“

- Урош се пакосно кезио док сам ја гађао браву голфа. Погодио сам је, ушао унутра, затворио врата, пустио Пака на сонијевом цеде-у, одвртео до краја и више нисам чуо Уркетов пакосни кез и његове глупаве провокације. Слушао сам Пака и уживао у лаганој вожњи:

 - „And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody cause they don't give a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.

And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody gives a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.“

 - Видео сам плаву одору субаше и његову стоп палицу, опет на истом месту, ТЦ Пијаца, као да је та траса постала по мене малерозна. Пошто сам лагано клизио голфом, лагано сам се и зауставио, иако је сточар као фурија излетео из бандере. Да сам  возио 40 на сат, колико је била дозвољена брзина на том делу пута, почистио бих говно, као шпаклом; срећом по пандурчину, ја сам уживао у Паковој, Едијевој, Кастровој, Кадафијевој и Наполеоновој животној сторији па сам клизио 10-ак км на сат. Упаркирао сам се на тротоар, а сони је брујао јаче него икад:

 - „Now if I choose to ride, thuggin' till the day I die
They don't give a fuck about us
While I'm kickin rhymes, getting to their children's minds
Now they give a fuck about us
They wanna see us die, they kick us every time we try
They don't give a fuck about us
So while I'm getting high, I'm watching as the world goes by
Cause they don't give a fuck about us...“

- Пандур је куцнуо на прозору и прстом ми показао да га спустим, мислим прозор, што сам ја и учинио. Музика је прштала, басови брујали, а пандур збуњен, јер евидентно не зна енглески и нема појма о чему песма говори, опет прстом кружи што значи да стишам тон на цеде-у. Ја се лагано с осмехом окрећем, смањујем тон, враћам поглед ка пандуру и питам га:

- „Ва да фак?“

- Пандур ме и даље гледа збуњено, час мене, час свог колегу, који стоји с друге стране прозора мог голфа.

- „Дозволу и саобраћајну!“

- „Зашто?“

- „Рутинска контрола.“

- „Нисам прекорачио брзину, везан сам, поштујем све прописе...“

- „Оћеш ти да даш ту дозволу или ћеш да се правиш паметан?“

- „Немам шта да се правим, ја јесам паметан!“

- „Пази колега, молим те, па ми овде имамо једног паметњаковића филозофа. Изгледа да је пијан ко лајсна!“

- „Немој ти субаша да ме клевећеш, знаш? Ја сам поштен и узоран грађанин!“

- „Ајде грађанине напусти возило па лепо мало да дуваш, да видимо колико си промила сабијо у те твоје вене.“

- „Ти можеш да га дуваш, а ја не напуштам свој ауто! У закону стоји да не морам да напустим ауто ако то не желим!“

- Пандур ме зграбио и у два потеза ме измотао из голфа и залепио за хаубу истог. Рачеречио ми и руке и ноге. Осећао сам се ко Исус, само што је Он својим неверницима гледао у очи, а ја сам својим окренуо дупе. Сирјеч, они су ме тако наместили. Пандури једноставно обожавају да гледају наше гузице, то им, изгледа ми, много годи. Они се шатро правдају да је то због сваке евентуалије, да се хапшеник у старту онеспособи, да им не узврати, али то је лаж! Не бих да прејудицирам, али чињенице рихтиг говоре супротно од онога што они тврде. Убо, претресао ме субаша и уздуж и попреко.

- „Јеси га напипо шоферу?“

- Е, онда сам добио ударац у пету што ми је рачеречило ноге до шпаге. Измотали су ми дозволу и саобраћајну из голфа док сам ја тртљао како они управо крше закон, јер ми без налога за претрес упадају у ауто. Колега пандур, који ме држао за главу, рекао ми је да ћутим и не једем говна. Ја сам му одговорио да лиже муда на овна и добио песницу у бубрег. Ух, изненада. Ал добро, ћераћемо се. Субаша пандур је прегледао документацију, утврдио да је све у реду и да сад још само треба да установе колико сам наалкохолисан. Подигли су ме са хаубе, фала курцу, и одвели ме до мупа, упаркираног у штеку на пет метара од мог аута. Колега пандур је држао документацију у руке и стајао са стране, а субаша пандур је измотао ону фрулу и реко ми да дувам у њу све док он не каже доста. Арлаукнуо сам „фак да полис“, и одбио фрулаљку.

- „Промени ту цуцлу субашо, ко зна ко ју је употребљавао пре мене! Не желим да испаштам због неког алкоса ког сте малочас скењали!“

- „Пази ти мали како се изражаваш! Оћеш да ради палица?“

- „Па неће ти, колико видим, бити први пута Аганлијо!“

- Субаша ме шчепао за врат, крв му је наврла на очи, а мене је за све то болео курац. Колега пандур га је повукао и скинуо његову ручерду с мог врата. Затим је извукао и одмотао нову цуцлу из коферчета, прикачио је на дуваљку и пружио ми:

- „Ајде крени!“

- Мајицом сам обрисао цуцлу намерно како би пандурчина видла да се грозим свега чега год се он дотакне, а он се полако надимао од беса. Било је само питање секунди када ће ме пребити. И вероватно би ми одвалили бубреге и поломили ноге, али је на улици било доста света па су мало примиривали сопствене узавреле страсти; ја сам био ладан ко шприцер, јер ми је шљива раширила муда и био сам јак ко Русија. Почео сам да дувам у оно говно, и дувао, и дувао, и кад сам на крају завршио обојица чауша су разрогачила очи и нашла се у чуду. Ништа нису рекли, а нису ни морали. У њиховом погледу се видло да сам патосиран од алкохола, и чудили су се како се тако стабилно држим на ногама. Рекао сам им да су моје ноге од челика, као и муда, и да слободно могу да опипају и једно и друго. Субаша ме мунуо у ребра, и то она ровита. Набијем га на стојка! Одмах су ми одузели дозволу и саобраћајну и кренули да пишу неке казне. Кад су завршили с писањем, пружили су ми папир да потпишем. Одсечно сам одбио.

- „Нећу ништа да потпишем јер сте ми потурили ону фалш дуваљку која не ради! Дајте ми нову да поново дувам па да видимо колико ће да покаже. И желим да видим резултат!“

- Субаша је хтео да ме опаучи, али га је колега поново смирио и завуко се у мупо у потрази за новом фрулом, међутим, смрдљивко није имао резервну фрулицу, а ја сам то одмах на почетку уочио зато сам их и гузио, суптилно. Јеби га, враћам им за СВЕ ОНЕ ГОДИНЕЕЕЕЕ...

- „Нема друга“ - бесно рече колега субаши.

- „Е па, ништа онда. Вратите ми документа па да се растанемо ко људи!“

- „Па не иде то баш тако“ - рече субаша.

- Одмах сам знао на шта циља. Тражи мито смрдљивко један пандурски, али лукаво.

- „Дај ту казну!“

- „Субаша је поцепао и оригинал и обе копије, пресавио их, и тутнуо ми их у руке. Из џепа сам измотао сто евради, смотао у папирић-казну и вратио субаши, он је згужвао лову у џеп и вратио ми казну и документа.

- „Следећи пут да пазиш како разговараш с нама!“

- „Нема фрке!“

- „И пази како возиш!“ - додаде колега.

- „Нема фрке!“ - поновио сам, сео у голфа и запалио у бункер. Опет сам добро прошо. Дозвола је могла да оде, али није, казна је написана, али поцепана, сто евра је сто евра. Чим зашушти стотка сви проблеми нестају и све је океј. Како се људи лепо договарају, пардон, како се људи јефтино продају. Осећам да ће ове пандуре описати неки нови Данте, српски Данте, кроз неке нове кругове, српске кругове.

- Упао сам у бункер, спаковао с Кркицом тезге на брзака, пре истека радног времена, покупио Марину, и штек улицама се вратио натраг код Уркета на гајбу. Наташа је у међувремену стигла, припремила мезетлук и пиће и журкица је кренула. Урке и ја дељали смо вопс, Марина и Наташа црно вино; у паузи смо ролали и испаљивали буксетине. На компу је рокао Виклер Скај:

- „ ... То што смо били ми такав не постоји филм, такав не постоји стих, кад душа боли ватра гори, ти си дим, мислио сам да ме волиш, али то су само сни, само желим да чујем ту лаж, барем можеш то за крај да ми даш, прелазим границу разума, одлазим а ти си крива. Дал сам луд са тобом или без тебе...“

- Верујем да није прошло ни сат времена, а ми смо, све четворо, већ били отребљени од алкохола и вутре. Урке је почео да гура језик Наташи у уста, ова му узвраћала, Урке је више пута падао са столице на под и кад год је устајао тврдио је да је његов ламинат полудео, да се стално подиже и удара га у главу, прилазио му је и лепо га молио да престане да га удара, јер ће у противном морати да му почупа делове тела, али га овај није слушао; и даље се подизао с патоса и настављао да га пребија. Наташа је јурила чаше и флаше по столу и драла им се што је нису слушале, говорила је да беже од ње, боје се да ће их поломити, а она само жели да их попије. Уркета је, дакле, пребијао ламинат и овај се безуспешно расправљао с њим, Наташа се свађала с чашама и флашама које је нису слушале, Марина се церекала као блесава и прстом леве шаке тражила нешто на дну празне чаше док јој је прстићем десне шаке претила како ће јој показати свога бога уколико јој не преда то што крије у том дну. Док сам гледао своје пријатеље и своју девојку у њиховом паранормалном лудилу, добио сам неописиву жељу да нешто креснем. Шчепао сам Марину за ноге и вукао је у Уркетову собу док се она, непримећујући мене, расправљала с оном празном чашом. Увукао сам је у собу и закључао врата. Бацио сам Марину на кревет, а чашу сам ћушнуо у неки угао, не сећам се који, да је одвојим од напорне Марине која ју је мучила; било ми је жао те чаше. Марина је заборавила на чашу истог трена кад сам ја почео да се дерем.

- „ЈА САМ КАРАБОРИС! СПРЕМАМ БУНУ ПРОТИВ ТВОГ ЦАРСТВА МЕЂУ НОГАМА! ИЛИ СЕ ПРЕДАЈ ИЛИ ЋУ МОРАТИ ДА ИЗВРШИМ АГРЕСИЈУ НА ТВОЈЕ ЦАРСКО УТВРЂЕЊЕ!“

- „Предајем се бунтовниче! Примам те у миру!“

- Након склопљеног мировног споразума мој бунтовник, са својим ортацима, уживао је у царству Марининог међуножја... Клик. Ваљали смо се по тепиху и тражили чаробну лампу... Клик. Плафон се спуштао ка мени и претио ми... Клик. Пребијали су ме неки тротоари и неке улице... Клик. Расправљао сам се с неком капијом чудне боје, мени и човечанству потпуно непозанате... Клик. Видео сам обрис, чини ми се Марининог лика, који ме је вукао некуд... Мрак...

 - Отворио сам очи. Мамуран, с главобољом која ми је тестерисала мозак, буљио сам у Марину која је спавала као заклана. Једна подужа бала, висила јој је са усана и чешала јастук. Обрисао сам јој балу чаршафом, Марина се промешкољила у кревету и окренула на другу страну. Устао сам из кревета и кренуо да бауљам по кући. Дао сам се у потрагу за својом спаваћом собом, али чим сам ступио у ходник схватио сам да се налазим на Уркетовој гајби. Осећао сам болове у пределу целог тела, а кад сам га мало боље загледао, увидео сам да је моје тело скроз одрано. Пребијено од ко зна кога или чега, не сећам се. Ничег се не сећам. Али знам да сам на Уркетовој гајби и сећам се штека кокса који ми је хитно потребан. Упао сам у Урошеву дневну собу. Била је у тоталном хаосу. Крш и лом! Али у њој ни живе душе. Измотао сам кокс из штека, отркаљао се до купатила, просуо лобе по веш машини и снифао све дотле док ми мамурлук није испарио из главе, док бол у лобањи није престао да ме тестерише, и док одрано и пребијено тело није престало да ме боли. За дивно чудо у кесици је остала поприлично добра количина белог. Вратио сам се у собу, навукао широкана лоне, смотао лобеску у џеп, легао крај Марине, припалио сам цигарету и гледао је како слатко спава. Смејала се у сну. Питао сам се шта ли сања? Била је потпуно гола, згрчена у фетус положај, с ручицама испод јастука. Како је слатка, помислио сам, и потпуно оран устао из кревета, отишао до кухиње, скувао кафу и себи и њој, и вратио се назад у кревет. Још увек је спавала у истом положају у ком сам је и оставио. Чешкао сам је по рамену, није се мицала. Полако сам је ухватио за руку и преместио је на бок. Затим сам јој чачкао брадавице. Кажипрстом сам их шамарао горе-доле, лево-десно. Перверзно с моје стране, али изгледа да јој је пријало, смешкала се. Чачкао сам јој носић, љубио врат и на крају је грицнуо за увце и тако је пробудио. Чим је отворила очи ухватила се за главу.

- „Аааааа... боли ме...“ - рекла је готово молећивим гласом.

- Мени препуне вене кокаина, мозак изгубљен у недођији безнађа, ја - мамлаз, без размишљања, а чиме ли па да размишљам, написао сам јој линџу кокса и дао јој да шмркне. Гледала ме збуњено сањивим очима и намргођеном фацом од главобоље.

- „Узми. Лечи главобољу, мамурлук, а појачава и жељу за сексом.“

- Снифнула је линџу, пружио сам јој кафу, и као прави млади небрачни пар, уживали смо у јутарњој кафици и цигаретици, с накоксаним мозговима, без мамурлука и болова. Како добар осећај. После кафе-цигарет-доручка, креснули смо се. Овога пута било је најлепше до сада, и било је свесно, чисто и јасно од почетка до краја. Били смо опуштени и уживали у свакој секунди. А кокс је, наравно, употпунио догађај. Марина је у сексу бивала све искуснија, почела је да уноси разне финесе, што ми је управо демонстрирала, а и ја сам јој открио пар трикова. What a wonderfull... sex!!!