Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је седела за кухињским столом, сркутала вермут, опуштена, с цигаретом у прстима. Марина и ја смо пребацили оне ствари, које смо покуповали у бутику, у дневну собу и вратили се у кухињу. Марина је села за сто, ја сам извукао Џек из фриза, сипао себи чашу, дрмнуо је до дна, затим налио још једну и сео за исти сто за који су седеле две девојке од којих једну карам јавно, другу сам тек почео, и то тајно. Једна луда, пребија ме кад год јој дуне, исисава ми сламарицу, чисти гајбу, спрема клопу, имам савршен секс с њом, али нам живот у двоје очигледно не одговара. Друга је дијамант, небрушени, добро, мало сам га бруснуо, наркоманка која је тренутно у апстиненционалној фази, жели ме крај себе заувек, њен додир, од кога се моментално топим као лед на сто степени, чини да будем миран и спокојан, желим је и заљубљен сам у њу, засигурно. Седим, пијем Џек, пушим цигарету и ћутим. Не гледам ни једну, ни другу, буљим у чашу и чекам расплет незгодне ситуације у којој се све троје налазимо.

- „Борисе?“

- Подигао сам поглед са чаше и спустио га на полупијану Дашу.

- „Ово међу нама не иде. Размишљала сам и мислим да је најбоље да овај наш покушај заједничког живота одмах прекинемо. Ја сам све своје ствари спаковала и спремна сам да кренем, само сам чекала да дођеш и да ти све ово пренесем. Ако имаш нешто да ми кажеш, кажи одмах, ако не, идем да покупим прње и да палим.“

- „Где да палиш?“

- „Враћам се код Уроша. Чула сам се малочас с њим и рекао ми је да има слободан лежај за мене. Мислим да је тако најбоље.“

- „Дашо, хоћу да ти се извиним за оно данас. Не знам шта ми је било...“

- „Немој да ми се извињаваш. Нема потребе. Криви смо обоје, подједнако.“

- „Да, али ја нисам желео да те увредим. Излетело ми је... не знам како...“

- „У реду је. Опраштам ти. Надам се да ћеш и ти мени. И због зуба, и због оног данас.“

- „Нема фрке. Међу нама је све океј.“

- „Добро, пошто смо то решили ја бих сад да кренем.“

- „Не мораш. Мислим, не мораш вечерас. Преспавај још ноћас овде, па иди сутра.“

- „Добро. Може и тако. А, што се тиче нашег договора?“

- „Ког договора?“

- „Нашег заједничког статута!“

- „Не знам...“

- „Ја бих задржала онај први, ако, наравно, ти немаш ништа против.“

- „Први је океј.“

- Одвојио сам десно око и кришом погледао у Марину која није знала детаље првог, Дашиног и мог, статута. Садржину другог познавала је делимично, онолико колико сам јој ја признао. Скупио сам очи и вратио их ка Даши.

- „Шта је реко Урке?“

- „Да је то најбоље решење, јер више не може да гледа како му пребијам ортака.“

- Још сам се и насмејао. На крају је све испало добро, врло добро. Даша и ја смо се растали у миру с договором који нам је обома одговарао, карање кад год нам дуне. Свој живот наставићу с Марином. Некако се полако, али сигурно смирује бујица мог максимално узбурканог живота. Након што смо све лепо рашчистили и о свему се лепо и човечански договорили, Марина је узела своју терапију и отишла на спавање. Даша и ја смо остали у кухињи све док она није очистила вермут, а ја Џек, онда ме ухватила за руку и повела ка спаваћој соби. Обоје смо били ко треске пијани, тетурали се до спаваће собе и некако се једва увукли унутра. Даша је затворила врата.

- „Да искористимо наше последње вече... нашег заједничког живота... како доликује“ - рекла је вермут-гласом.

- Бацио сам Дашу на кревет и кренуо да је јебем силовито, најтврђе до сада. Вриштала је као манијакална нимфоманка. А ја запео ко сивоња.

- „Желим у дупе...“ - рекла је и пружила ми лубрикант.

- То је било последње чега се сећам...

 - Кофа јебено срч воде сручила ми се на главу. Окренуо сам се у псећем положају и покушавао да се докопам ваздуха и упитам мој сатараш мозак где сам ја кој мој и шта се кој курац овде дешава, бре! Негде иза мојих леђа допирао је дрхтави глас. У почетку га нисам најбоље разумео, нити сам се окретао у његовом правцу, али кад сам мало дошао до ваздуха и сакупио себе из оног дављења глечер воде, окренуо сам се у правцу тог дрхтавог гласа, који је сада јаукао и нешто ме молио. Угледао сам згрчену Марину на поду спаваће собе, скоро угурану у врата, како гребе главу ноктима док јој, као гејзир, млаз суза избацују очи.

- „Кризирам... кризирам... КРИЗИРАМ! ХОЋУ ДОП! ХОЋУ ДОП!!!“

- Брзо сам скочио са кревета, узео Марину, бацио је на кревет, да бих је склонио од врата, излетео у ходник, ископао кључ из штека, откључао шпајз, зграбио бочицу с метадоном, улетео у кухињу, сипао воду у чашу и капао метадон у њу. Од свег оног лудила, казаматског буђења, Марининог призора и мамурлука у мојој сјеб глави, заборавио сам да бројим капи. Не знам колико сам накапао, вероватно више него што је до сад узимала, отрчао сам натраг у собу, Марина је гризла чаршаф и ударала рукама о кревет, зграбио сам је за главу и покушавао да јој сипем терапију у уста. Једва сам успео. Марина је прогутала терапију, али је и даље беснела. Брзо сам измотао из фиоке блистер бенседина, испуцкао 6 комада од 10 мг и угурао их јој у уста. Држао сам јој руку преко усана и одвукао је до кухиње. Једном руком сам је једва држао, а другом отворио чесму, сипао воду у чашу и поново се мучио да јој сипем воду у уста. Некако сам успео и Марина је прогутала бенседине. И даље се копрцала, мумлала, млатарала рукама и тражила доп. Спустио сам је на под, легао преко ње и чврсто је држао загрљену, све док није престала да дозива доп и млатара рукама.

- „Смири се... Смири се... Све ће бити у реду...“

- Покушавао сам да јој шапућем. Љубио сам је по изгребаном лицу, помодрелим уснама, крвавим очима и рашчупаном косом.

- „Буди јака... Мораш да будеш јака!“

- Почео сам гласније да говорим, али је нисам испуштао из загрљаја. Не знам колико је времена прошло кад је коктел метадона и бенџева напокон почео да делује и опушта је. Примирила се. Узео сам је у наручје и однео у дневну собу. Спустио сам је на кревет и легао крај ње. Хероинска киселина избијала јој је из кости и кроз поре се пробијала ван коже. По читавом њеном телу осећао се смрад оног киселог хероинског зноја. Сећања су изненада почела да се враћају... Некако сам успео, руком маште садашњег тренутка, да их отклоним и вратим тамо одакле су и дошла... у прошлост...

- Ровац у Марининој глави био је јак, разоран, деструктиван и само с једном мисијом: да Марину пошто-пото врати ђавољевом праху кога је измислио крволочни бехемот у костиму људског бића. Покушавала је да се избори, али је била превише крхка. Зато сам и морао да јој дајем проклети метадон. У комбинацији с бенсединима затупљивао јој је мозак, дух и читаву њу. Бацао је у стање индиферентности, што се тиче физичких мука, али што се тиче психо-система имао је само површну делотворност. Ту је Марина морала сама да се бори, да заузме гард и чека константне нападе од којих ће морати да се брани сопственим карактером који је тренутно срушен, згажен, изгубљен... Покушавао сам да се увучем у њене мисли, да се поставим, као нека врста штита, између ње и страха, и помогнем јој да заједничким снагама кренемо да зидамо њен порушени карактер, да заједно тражимо њену изгубљену вољу, да станемо раме уз раме, ко оловни војници, и боримо се против опаког и од нас много јачег непријатеља. Држао сам је чврсто у свом загрљају и говорио:

- „Добро је, добро је...“

- Бацио сам поглед на часовник. 08:42. Ко зна кад је Даша устала и отишла из стана. Ко зна колико ме дуго Марина будила док је кризирала. Проклети доп. Зашто нисам навио сат? Зашто сам дозволио себи да се успавам и оставим Марину на цедилу? Добро је што није почупала врата и излетела из стана и кренула да тражи доп. То је била срећна околност. Да су којим случајем остала она моја реликт врата, која је Марија полупала, Марина би их почупала из шарки и излетела ван, овако, ова нова, са сигурносном бравом, пуном и тешком ораховином, могла је само безуспешно да гребе и удара. Још је једна срећна околност слетела тога јутра на наше црне судбе. Даша је закључала врата кад је напустила мој стан, и то је добро, али морам што пре да јој тражим кључ натраг. У нашем статуту, да кључ од моје гајбе буде у њеним шакама, није било ни једне једине речи, те ће Даша, с тога, хтела она то или не, морати да ми врати кључ. Иначе ћу да јој јебем све по списку. У ствари, замолићу је лепо и културно, јер ако је само мало чачнем, избиће ми још један зуб и онда ћу са својих 27 година да постанем крезуб, а то већ није фер, премда ми због оних ексера, траве и кокаина већ хвале три зуба, с купа с оним што ми је Дашењка пребила, то износи четири. Зајебано.

- Пустио сам Кркици поруку да Марина и ја данас нећемо моћи да шљакамо и да покуша сам да се снађе, а ако не успе нек цима Уркета, ионако је Лолче изгубио ону њихову опкладу и сад Крка може да га прца ако му је ћеф.

- Марина се средила и више није имала физичку кризу, премда ју је психичка и даље клала, те сам ја одлучио да је потопим у каду и душем јој разбистрим ум. Одвукао сам је у купатило, свукао све са ње и метнуо је у каду. Зачепио сам решеткасти отвор оним пластичним говнетом и напунио јој каду млаке воде. Згугурена је седела у њој и бленула у беле плочице; нешто је по њима шарала прстићем, али ја нисам успео да сконтам о чему је реч. Нежно сам јој миловао косу и ћутао. После купке сам је обрисао пешкиром и обукао у чисту и нову одећу, навукао јој старке на ноге и извео из стана. Можда ће јој пријати природа. Угурао сам је у голфа и одвезао до Јајинских Бара, тамо смо се упаркирали, бацили ћебе на обали Баре и легли на њему. Марина ми је окренула леђа и прекрила лице косом. Лице јој је сво било изгребано па вероватно није хтела да је гледам такву. Лагано сам јој пришао и тихо склонио косу с њеног лица, спустио своје усне на њене огреботине и љубио их једну по једну, најнежније што сам могао. Почела је да плаче. Сузе су јој падале из ока на нос, преливале се преко њега и отицале низ сузопад, губећи се негде у ћебету с друге стране њеног лица, које ја, из положаја у ком сам био, нисам могао да видим. Нагнуо сам се над њеним уветом и тихо јој шапутао стихове Београдског Синдиката:

- „Да ли знаш како живим сваки дан, и још увек насмејан, кроз ово море проблема, ја пловим право кроз ветар...“

- Понављао сам тај верс, и понављао, и понављао, све док није престала да лије сузе. Кад су јој се скроз осушиле очи, окренула се ка мени и гурнула себе у мој загрљај. Љубио сам јој косу и нежно је чешкао по леђима. Дуго, веома дуго...           - Изашла је из мог загрљаја и загледала се у Бару. Лутала је негде својим мислима, а ја сам за то време сролао џоинт и припалио га. Хтео сам да је мало опустим и насмејем. Марина је пушила џоинт, загледана у Бару. Тако га је и узимала од мене и враћала ми га, нескидајући поглед с те Баре. Ко зна шта је тамо чепркала. Ја сам се напушио као сом и покушавао да Марину извучем из њеног чудног контемплирања. Нисам хтео да дозволим да је вутра повуче у неки свој мрачни трип, да је убаци у неки жешћи бедак, да је натера да поново плаче, да повраћа, или нешто пето, а оће то вутрештина кад је особа конзумира у таквом стању у каквом је сада Марина. Зато сам је грицкао по увету, гиличкао је, чачкао јој косу, гуркао је ногама, а све у нади да ћу мало да је орасположим и насмејем. И успео сам. Почела је да се смеши. У почетку је тај осмех личио на грч, али је касније све више освајао и постајао онај прави осмех, сунчев смајлић. Оборио сам је на земљу и почео да је љубим. Убацивао сам је у тај трип. Прихватила је. Легао сам преко ње и љубио је без престанка. Нисмо вадили језике једно из друго ко зна колико дуго. А кад сам престао да је љубим, она је изгледала као препорођена. Какав курац Флеминг, медицина, психијатри, кучине и трице. Ја сам, бре, геније! АЛА МИ РАСТЕ СУЈЕТАААА!!! Мрш од мене! Ја дајем срцем. Ја сам само средство. Марина је победник. Марина је златна медаља!

- „Једу ми се шампите!“ - рекла је.

- „Онда идемо на шампите!“

- „Не могу оваква.“

- „Онда ћемо да их поручимо и поједемо на неком другом месту.“

- „Ком месту?“

- „Које год ти одабереш.“

- „Хоћу да једемо шампите на твом сјебаном француском лежају!“

- Да. Сјебан је. Начисто. Заборавио сам да купим нови душек. Заборавио сам и да поправим кревет. Али то је сметало само Маришки, Даши није, а верујем да неће ни Марини. Мада мени и те како смета, ал сам се некако навико на његово скрцкање. Волим да скрцка док јебем. Да се чује, бре! Но, мораћу да га средим, мора да буде удобан Марини и мени, мора...

- „Мислиш на нашем француском лежају?“

- Поново сам јој измамио осмех.

- „Да. Сад је наш!“

- „Е, онда идемо по шампите, па правац француски лежај! Намазаћу твоје тело шампитама, а онда ћу целу да те полижем!“

- „Да ме полижеш?“

- „Прво ћу да те полижем, а онда ћу да те појебем!“

- „Мамлазе!“ - рекла је уз осмех који више није скидала с лица.

- Сместили смо се у голфа, пустио сам диск Ју групе, песмицу Моја си од злата јабука, Марина се смешкала, одвезли смо се до Мињон посластичаре, купили брдо шампита и вратили се на гајбу. Преко кревета сам навукао чисту постељину, ону ужвалављену сам бацио на прање, положио Марину на кревет, скинуо је голу и кренуо да је мажем шампитама. Премазао сам је целу, али буквално целу, од стопала до чела. Све време се смејала онако опуштена и разбашкарена, премазана шампитама, на француском лежају који је сада личио на свињац. Али нема везе. Важно да је Марина скинула и психичку кризу. То је мени било најбитније, а свињац ко јебе, очистићемо га, има времена. Садашњи тренутак је битан, јебеш касније. И кренуо сам да је лижем од палца на стопалу, преко чланка, листова, колена, бутина, стомака, сисића на којима сам се највише задржао, а ко не би, па све до врата, усана и носића. На чело сам заборавио, јер је Марина тада кренула мене да мачка оним шампитама по лицу. Смејала се и утрљавала оне растопљене шампите по мом лицу. Изгледао сам ко неки кловн кога свако може да подјебава. Нисам желео онакво утрљавање шампита рајт ту мај фејс, али нисам се бунио јер је то Марину чинило срећном; кикотала се ко нездрава. На крају смо се и креснули, онако умазани и раздрљани од оних шампита. Сексање је овога пута било много занимљивије, ваљда због те предигре, јебем ли га, углавном, свршила је она, али и ја. И овога пута сам се трудио да будем што нежнији и хтео да станем кад је Марина свршила, но она ми није дозволила.

- „Први пут ниси, а сад, богами, хоћеш!“

- Наредила ми је и ја сам је послушао. А ко па не би. И било је очаравајуће. Имала је нешто у себи, неку топлину, неки жар, неки божји дар. Секс није само пенетрирање фалуса у вагину, задовољштина искључиво физичког порива, секс је божанство, спајање комплетног психосоматског система и једног и другог бића, а крајњи врхунац, она екстаза која ти отвара врата трансцеденције, је спој и духовног и телесног ужитка, који доводи до мождано пенисалног и мождано вагиналног оргазма. Ако тога нема онда то није секс, већ типично карање, дрндање, трескање, кресање, телесно задовољавање где се само курац и пичка радују, а након сношаја, једино је цигарета слатка, а све остало је само траљаво отаљана прошлост, а ту, сем лицемерја, нема ничег другог. Људи се, ко кучићи, јебу на сваком ћошку, залепе се, сврше са својим себичним телесним поривима, а онда кукају и цвиле како им је секс јадан, а то је само последица лошег конзумирања сексуалног односа, зато што не знају да уживају у њему, зато што се боје да се духовно препусте том најлепшем чину икада смишљеном на овој бизарној планети.

- Један обичан човек измислио је кекс, други обичан човек провалио је млеко, свако је грицкао и пијуцкао своје и био потпуно незадовољан тиме, а онда се нашао трећи, паметан човек, који је смислио шему за потпуни ужитак и првог и другог човека и то тако што је учинио једну најобичнију, готово најједноставнију ствар. Потопио је кекс у млеко, спојио два света у један и направио млазму илити плазеко, како коме више одговара, и отворио очи човечанству, спојивши два добра у једну беспрекорно савршену целину.

- И питам се, док зашампитиран лежим покрај зашампитиране Марине у шампитообору, шта ја то јебено серем? Јебало ме и кекс и млеко, и млазма и плазеко! Јеботе, полудећу од ове Марине. Морам хитно да одем и бућнем се у каду, иначе... Ће да одлепим, бе, лајк крејзи Стен!