Short and sick life in dead Leskovac - 23
- Прсо сам скроз, излетео из бункера, гурнуо се у голфа, ишамарао лобеском и кренуо у бесциљну вожњу. Да се вртим друмовима сјебаног Лесковца којег су заклали политичари, надри-политичари. Само они и владају, мајке им га набијем! Чим сам скренуо лево код Народног музеја и угледао градску скупштину, истог секунда сам добио неодољиву жељу да нагазим голфа до стотке и као камиказа голф-бомбом улетим у тај свињац и разјебем сва говна која нам копају раку. Али сам онда зауставио ауто на сред пута и кренуо да бројим, на глас:
- „Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ух. Полако, Борисе, има ствари због којих вреди живети. Има, мора да има...“
- Отворио сам телефон и почео да куцкам поруку Даши. Онда сам зачуо трубљење аутомобилштина иза себе. Јеботе, закрчио сам јебени саобраћај! Убацио сам у прву и повукао се у страну да пропустим, овога пута, оправдано љуте возаче и подигао руку у знак извињења. Прихватили су. Значи ипак има разумних. Ето трачак наде да није све изгубљено. Како судба суптилно гузи с том надом, невероватно. Наставио сам куцкање порукице Дашењки.
- „Где си?“
- У ретровизору сам угледао пандура како ми се приближава. Одмах сам упалио сва четри, он је мало успорио, па застао, али се није вратио тамо одакле је и дошао. Изгледа да ми је ударао тајминг. Ајде, бре, Дашо, одговарај!
- „У школи.“
- „Ајд изађи! Долазим по тебе за два минута!“
- „Шта хоћеш?“
- „Да те јебем!“
- „Сад си се сетио. Имам предавања, не могу.“
- „Ако те нема за два минута испред те мито установе, има да улетим аутомобил- бомбом и да вас све разјебем! И себе, и студенте, и корумпиране професорске пичке и оне две смрдле за шалтером!“
- Пандур је и даље стајао на истом месту. Упалио сам мотор, искључио сва четри, укључио леви мигавац, бацио поглед у ретровизор, и лагано кренуо. Све је било по пропису. Чим сам скренуо лево од семафора нагазио сам кроз Млинску са стотком скроз до Краља Петра Првог, онда лево па гас, па десно, кроз жуто, низ подвожњак, продефиловао крај ЛЕГАС-а и Текстилне, па кроз џомбасте сокачиће избио пред мито ВЕШ институцију. Отворио сам прозоре голфа, тачно испред капије школе, гурнуо диск у сонијев цеде, Групна терапија, Струка, Дада, Луд и песма Очи не виде правду. Грунуло је:
- „Професоре ово знамо само ви и ја, наука примања мита није митологија, многима страна валута дође као богиња, али етика у професији као робиња! Да ли знаш? Знам ли шта? За пали рад, прави план, мали стан, али вама бедна платица, па стани кад ћу да видим да испит дам, триста евра никад не знаш, брате, шта је истина. Слушај! Не морам да спремам се за следећи семестар, завршићу испите ко да ћале ми је министар! Колко ти је остало да завршиш годину? Само шест сома евра, чим сакупим готовину. Очи не виде правду, виде чин-чин, уши не чују правду, чују чин-чин, усне не говоре правду, кажу чин-чин, апсолутно, апсолутно, апсолутно...“
- Даша је излетела из школе, улетела у голфа и искључила цеде.
- „Јеси ли ти нормалан! Хоћеш да ме омрзну професори због тебе?“
- „Ма могу да ми га дувају, бре! То нису професори већ џепароши, сецикесе, алкохоличари, стрвождери, криминалци...“
- „УМУКНИ!!! Не могу више да те слушам!“
- „Шта? Можда нисам у праву?“
- „Јеси у праву, али ме управо компромитујеш на очиглед свих. Ако ти је макар мало стало до мене, вози ме одавде што пре.“
- Одвезо сам Дашу на Кукавицу. Изашли смо из голфа и шетали се кроз полуогољену шуму коју су дрволопови осакатили. Наишли смо на једно живо стабло старо 100 година, ту негде где су кољачи из НОП-а побили Србе за које су тврдили да су издајници. Лепезицом сам на том стаблу урезао: Друже Тито јебаћу те кад-тад, и тебе и све твоје комуњаре! Рукопис је био лош, али видно истакнут. Затим сам се посрао поред дрвета да га нађубрим како би ми натпис што дуже опстао. Даша се згадила мог поступка и одмах отрчала до голфа. Док сам брисао буљу папирнатим марамицама, схватио сам да сам се грдно зајебо. Довео сам Дашењку у природу да се креснемо, а ја, накокаисана и исфрустрирана будала, почео сам да ђубрим дрво. Завршио сам брисање свог дупета, навукао панталоне и вратио се у голфа.
- „Ти си будала и сероња! Вози ме кући!“
- „Чекај да ти објасним...“
- „Немој ништа да ми објашњаваш, немој да ме додирујеш, немој да ме гледаш, посерко један! Вози ме кући и ћути! Нећу глас да ти чујем!“
- Возио сам ћутке. Нисам смео ни музику да пустим. Гледао сам право, чекао да дођемо кући, да се окупам и креснем Дашу. Све сам ја то лепо смислио, све сам то лепо и урадио. Био сам чист ко суза, напрскао сам се Стрејтом, наснифао коксом и пришао Даши која је нешто чепркала по нет-у. Почео сам лагано да јој грицкам увце, баш како је она то волела. Међутим, она је устала са столице и одгурнула ме. Пао сам на кревет.
- „Бежи од мене, посерко!“
- Био сам накоксан, агресиван, луд. Скочио сам са кревета и почео да урлам:
- „А ти? Ти мислиш да си нека чистуница, а? Кад прдиш ноћу то одјекује као тромблонска мина, а смрди ко сама цркотина! Ко да си творове јела!“
- Даша ме гледала шокирано.
- „Сељачино!“
- „Ма пуши курац!“
- „Јеби се, сероњо!“
- „Прдежљанко прчотинска!“
- Даша је кренула да ме гађа свим и свачим што јој је дошло под руку. Успешно сам ескивирао све продукте од дрвета, пластике и стакла. Онда је скочила на француски лежај и кренула да се обрачуна са мном. Раширио сам руке и потпуно јој се отворио. Намерно. Ај донт ноу вај. Манула ме левом ногом у слепоочницу, задржао сам се за врата, онда сам поново раширио руке и отворио јој другу страну, рокнула ме десном ногом по вилици, пао сам на патос. Нокдаун. Нисам осећао бол, али ми се мало зашамутило у глави. Успео сам да устанем поново на ноге. Овога пута Даша је мирно стајала на кревету, није имала намеру да ме више удара. Изгледала је збуњено што се не браним, што јој допуштам да ме удара, што јој не узвраћам. Узео сам лепезицу са стола, Даша је коракнула уназад и разрогачила очи. Отворио сам нож, ухватио га за сечиво и пружио Даши. Повукла се још два корака уназад. Бацио сам јој нож пред ноге.
- „Ајде! Шта чекаш?“
- Даша је била бела ко креч. Укопана на оном лежају, пренеражена мојим ненормалним понашањем. Окренуо сам се и излетео из собе, из стана, из улаза. Улетео у голфа и одлетео до бункера. Кад сам упао у бункер, Крки и Марина су се шокирали мојим изгледом. Ништа нису рекли, посматрали су ме ћутке и уплашено.
- „Шта ме гледате кој курац!“
- Марина је полако устала са столице, полако ми пришла и ставила свој нежни длан на мој образ. Осећао сам како од болесно агресивног стања прелазим у манично покуњено. Као да се све оно лудило одједном избрисало из мене, нестало из мог разулареног ума. Почео сам да се топим. Мој дух као да се успављивао. Један додир Марининих руку. Један једини додир, спустио је систем лудила у мени и угасио га. Пожелео сам да је зграбим и одведем некуд далеко, што даље од овог заборављеног града, од ове сјебане земље, од ове болесне планете. Да је одведем у неку другу орбиту, негде где никог нема, негде где ћемо бити само она и ја. Она и ја...
- „Не!“ - склонио сам јој руку.
- Отворио сам тезгу с књигама, гурнуо главу унутра и тражио ни сам не знам шта. Претурао сам по оним књижуринама, а онда наједном стао, извукао се из тезге, затворио је, отишао до столице и сместио се у њој с главом у шакама. Покушавао сам да средим свој распрскани мозак. Унутар капака ми се појавио Маријин лик. Желео сам Марију, желео сам да се истог тренутка створи ту преда мном, да је загрлим, да је... Зашто ми више не шаље ту поруку? Зашто? Шта чека? И где је она Катарина? Како да је нађем? И шта ће ми кој мој Катарина кад ја имам Маријин број телефона и могу да је назовем кад год пожелим? Али Марија не жели да је зовем. Изричито ми је то забранила. Да макар могу поруку да јој пустим, али не могу ни то. И ту стоји вето. Какво је ово срање? Шта ми се то дешава?
- „Боркс?“
- „А?“
- „Шта ти је?“
- „Не знам, брате. Не знам...“
- „Ај да сроламо један букс, да се смириш.“
- Само сам климнуо главом. Крки је сролао буксну, припалио је и пружио је мени. Увлачио сам дим за димом, као луд. Затим сам му предао џоинт, он је повукао пар дима и дао џукс Марини.
- „Еј?“
- „А?“
- „Требаш Марини да даш оно срање.“
- „А да. Заборавио сам.“
- Брзо сам смућкао дозу Марини, испуцкао 2 ксалола и пружио јој терапију. Глићнула је два ксалола и попила метадон-кајсију. Крки је спаковао тезгу и рекао да иде таксијем кући. Марина и ја смо још мало поседели у бункеру. Ћутали смо обоје. Пришла ми је, ухватила ме за руку и рекла:
- „Ајмо кући...“
- Устао сам са столице и пошао ка голфу, Марина је затварала бункер. Сустигла ме код аута. Стајао сам пред вратима и нисам желео да уђем у ауто. Нисам желео кући.
- „Идемо ли?“
- „Нећу у стан.“
- „Где хоћеш да идеш?“
- „У бутик.“
- „Где?“
- „Хоћу да ти купим нешто... нешто лепо.“
- „Зашто?“
- „Зато што тако хоћу.“
- „Па ајмо онда.“
- Сели смо у ауто и одвезли се до Центра. Ушли смо у неку огромну радњу препуну разноврсне гардеробе, оно, од трешки до одела. Сео сам на једну столицу и рекао Марини да одабере шта год јој се свиђа. Марина је чепркала по оним стварима, гледао сам је заљубљено, пронашла је нешто и отишла да се пресвуче. Кад се вратила и стала испред мене, нисам могао да је препознам. Обукла је неку кратку и тесну хаљиницу и чизмице с високом штиклом. Деловала је старије, озбиљније, заносније, атрактивније, пожељно. Била је слатка и згодна, с оним малим слатким сисићима, које је увукла у неки брус и покушавала да их упери у мој поглед.
- „Јел ти се свиђам?“
- „Не.“
- Продавачица која је стајала крај нас и без зареза, на сав глас, трубила како јој све то идеално стоји и како је прелепа, сасекла ме је оним погледом који говори: „какав простак.“
- „Зашто? Па и Даша то исто носи, а код ње ти се то свиђа.“
- Продавачица је сада гледала у Марину. Није имала представу о чему се овде ради. Приметио сам да се и друга продавачица заинтересовала за наш случај. Сада су обе, без коментара, помно пратиле догађај. Трговачке трачаре.
- „Ти ниси Даша.“
- Погледи алапач-продавачица летели су у смеру говорника.
- „Зашто си ме онда довео овде?“
- „Да се обучеш као Марина. Али нова Марина! Избављена Марина која пркоси судбини!“
- „Мислила сам да волиш високе потпетице и кратке и тесне сукњице.“
- „Не. Волим старке, широке панталоне с џеповима, мајчице, шортсеве и дуксеве. Волим и хаљинице, али пристојне и мрзим штикле, нервирају ме!“
- „Значи желиш да се обучем по твом укусу?“
- „Не. Желим да се обучеш по свом укусу. Да се обучеш као Марина, природна и опуштена Марина. Да се обучеш за себе, јер се мени само таква Марина свиђа.“
- Марина је отишла у гардеробер, остала тамо пола сата, а онда се вратила и стала преда мном. Распертлане плаве дубоке старке, чарапе доколенице с водоравним жутоцрним пругама преко којих су падале рокерске црне панталонице, тик испод колена, тесна зелена братела мајчица, на којој је писало: The tracks of my tears. Ћутала је. Ништа ме није питала. Чекала је да ја пресудим. А ја бих у најмању руку рекао да је изгледала божанствено, али нисам могао. Устао сам, пришао до ње, узео је за ручицу и пољубио јој прстиће. Насмешила се.
- „То остаје на теби, а све оно што си пробала нека ти запакују.“
- „Баш све?“
- „Све. И оне наочаре које си кришом пробала.“
- „Видео си?“
- „Да.“
- „Како ми стоје?“
- „Као звезде небу...“
- Продавачице су промениле своје изразе лица, развукле их у огроман кез, јер су управо кренуле да ударају по оној каси рачун са много нула. Глупе продавачице. Немају оне појма шта се врти у главама муштерија. Могу само да нагађају, да предпостављају, да убеђују, да хвале, иако то искрено не мисле, али да провале шта се сад тачно мотало по мојој и Марининој глави, то не би могао да учини ни Сигмунд Фројд, а камоли оне две нафракане дударе с распасаним пиздуринама од стране власника бордел-бутика. Нафракане су спаковале мноштво кеса и кутија, и мазнуле нам 60 сома динара. Једва смо стрпали ону одећу и обућу у голфа, сместили се за седишта и кренули.
- „Куда ћемо?“
- „Где год пожелиш.“
- Марину од мене више ништа није могло да изненади. Прихватила ме као неког молекула у чијем нуклеусу стоји милијарду атома, сваки са својим алтер-егом. А тако сам се и сам осећао. Значи читала ме.
- „Води ме у неку тишину, у неки мрак, тамо где нема живе душе. Желим да упловим у твој свет, до краја.“
- Посматрала ме с осмехом који је говорио само једно: „желим те“. Желим и ја њу, више него што може да замисли. Пустио сам Неверне бебе, и кренуо у мрак, у мој свет...
- „Пут под ногама, сузе и смех у грудима, глад за уснама, казна ил грех тера ме да лутам, данима и ноћима сањамо туђим очима, јер ја данас сам ту, а сутра ко зна где, не питај ме за судбину, јер данас сам твој, а сутра ко зна где, заборави све и иди...“
- Спустио сам се голфом крај Јужне Мораве дубоко у мрак. Изашли смо из аута и сели на хаубу. Тишину је ломило само шуштање реке, али је било пријатно, некако опуштајуће. Марина је почела да ме чешка по коси. Ћутао сам. Пришла је уснама мом врату и пољубила га, онако нечујно, нежно.
- „Марина ја...“
- „Ћути. Не квари тренутак.“
- Спустила је своје усне на мој образ и полако их повлачила ка уснама. Прелазила је својим уснама преко мојих, као да ме миловала њима, а не љубила. Она је малолетна, говорио сам себи, малолетна. Нисам могао да се одупрем, да померим главу, да јој кажем да стане. Нешто ми није дало. Почела је да ме љуби, гурнула ми је језик у уста и шетала по мојој усној дупљи. Осећао сам укус меда у устима. Нисам више могао да се суздржим. Гурнуо сам јој прсте у косу и узвраћао јој пољупце. Скочила је на мене и ногама се обмотала око мојих кукова. Дуго смо се љубили, нисам желео да престане, никад. Кад би само могли заувек да се замрзнемо у том положају, онако спојени језицима и телом. Срца су нам се међусобно тукла, грлио сам је све снажније. Устао сам са хаубе, носио је онако преплетену око себе док ме она непрестано љубила. Сместио сам је на сувозачко седиште, спустио га, мислим седиште, затворио и закључао сва врата голфа и легао преко Марине. Хтео сам да пустим неку музику, али ми Марина није дозволила.
- „Хоћу мрак, тишину и твој свет...“
- „Марина ја немам... кондом...“
- „Верујем да ћеш ме пазити... Само буди нежан... молим те. Први ми је пут...“
- Ложи ме. Гарант ме ложи. Не. Искрена је. Дрхти. Скинула је мајчицу. Мали сисићи, невини, чедни... Нисам смео да је дотакнем. Збунио сам се, укочио, као да је мени било први пут, а не њој. Узела ми је шаку, десну, тек оздравелу, и ставила на своје груди. Срце јој је лупало као да ће сваке стотинке да експлодира. Спустио сам главу, махинално, и почео да јој лижем стомак. Збацио сам мајицу са себе и вратио се њеном стомаку. Мека кожа, нежна, по њој је плутао мој језик, спуштајући се ка шлицу рокерских панталоница. Откопчао сам јој дугме и повукао шлиц. Скинуо сам јој панталонице, бацио их на задње седиште, ухватио сам прстима њене зелене гаћице и полако их спуштао надоле. Ослободио сам је и гаћица. Настављао сам да је љубим по бутинама, ишао језиком до колена и враћао се натраг до њене вагине, али сам се ту заустављао, заобилазио је и кретао се горе, према пупку. Уздисала је снажно, али више није дрхтала. Дошао сам до њеног врата, зграбила ме за главу, настављао сам ка њеним уснама, прелазио преко њих, улазио унутра. Спустила је своје ручице на моја леђа и све јаче ме притискала, повлачећи ме себи. Скинуо сам панталоне, непрестајући да је љубим, или она мене, више нисам знао. Био сам у облацима, љубио сам мед, њене зелене очи сакриле су се испод капака. Моје су биле отворене, широм. Нисам могао да не гледам то предивно створење. Полако сам почео да продирем у њу, лагано, милиметар по милиметар. Плашио сам се да је не повредим. Тек ми је главић ушао кад је тихо јаукнула и стисла зубе; очи су јој и даље биле затворене. Стао сам. Прелазио сам јој уснама преко затворених очију, желео сам да их отвори, да ме гледа. И даље је жмурила. Наставио сам да продирем у њу, опет полако, још пажљивије. Дошао до пола, затим га вратио мало натраг, па поново напред. Несвесно је заривала своје прсте у моја леђа, што је говорило да осећа бол и поред свег мог труда да будем што нежнији. Пришао сам њеном увету и шапнуо јој да се опусти, да отвори очи и гледа ме. Послушала ме. Отворила је очи и мало се опустила. Имала је исте очи као Маријине. Смарагд очи. Само су Маријине биле бистрије и влажније. Зашто ми се баш у овом тренутку Марија врзма по глави? Да није то неки знак? Те смарагд очи, тај занос, усхићење као кад сам се с Маријом креснуо први пут. Да ли ми то бог шаље неки знак? Какав знак? Зашто сад? Чему то?
- „Шта ти је?“
- Марина ме овим питањем пренула из мојих расејаних мисли. Видла је да сам одлутао.
- „Ништа... Само се опусти...“
- Ушао сам у њу, цео. Овога пута јаукнула је много гласније, али није затварала очи, гледала ме равно у зенице. Али је почела да се опушта. Постајало јој је све пријатније. У једном моменту се и насмешила. Нисмо излазили једно другом из погледа. Још увек сам ишао лагано, извлачио га сасвим мало и поново враћао натраг, целог. Почела је да дахће, у почетку тихо, а касније све бучније, скроз до осмеха који ју је довео до врхунца. У том тренутку је поново зажмурила и чврсто ми стезала врат. Први пут сам девојци одузео невиност и први пут гледао како невина девојка свршава. Више није невина, али је задовољна. Ја нисам свршио, чини ми се да сам тек почео, али сам га извукао ван. Ово је била њена ноћ, не моја, њена. Нисам свршио, али ћу је вечно памтити. Обукли смо се на брзака. И припалили цигарете. Окренула се ка мени и упитала ме:
- „Зашто нема крви?“
- Збунила ме.
- „Какве крви, које крви, чије крви??“
- „Па... моје... Знаш оно, кад девојка изгуби невиност и то...“
- „Па, изгледа да ниси била невина, само си ме малкице ложила.“
- „Борисе! Зар желиш да ти се правдам? Како да те убедим? Ја сам ствар...“
- „Еј, бре! Зајебавам те, шта ти је?“
- „Ја сам ти најискреније признала своју најинтимнију тајну, а ти ме зезаш. Ниси фер.“
- „Гледај! Ја нисам доктор Флеминг, али сам читао у неким књигама да је код неких девојака химен еластичнији, и кад девојка први пут ступи у сексуални однос, он пукне, али не пролије крв, а код неких је мало затегнутији, па кане пар капи. Или тако некако. Нешто у том фазону. Нисам најбоље запамтио. Али то нема никакве везе с овом причом. И да сам ти први и да нисам, мени је свеједно. Желео сам те и овако и онако. Баш ме брига дал си била с неким пре мене или ниси...“
- „Нисам била ни са ким... ти си ми први. И како то мислиш да ти је свеједно? Кажеш да си ме желео? Значи сад ме више не желиш?“
- „Ма није то, бре, Марина. Све погрешно схваташ. Желео сам те пре овога, а после овога желим те још више! Кажем да ми је свеједно да ли сам ти први или не, а не да ли ми је свеједно дал сам с тобом или нисам. Није ми свеједно. Желим да будем с тобом. Желим те крај себе...“
- „А Даша?“
- „Не знам...“
- „Мени не смета твој однос с Дашом. Она не мора ништа да зна. Ћутаћу, само да будем с тобом, само да сам покрај тебе, заувек!“
- Не. Само то не. Ја нисам за тебе, нисам ја тај. Ја те не заслужујем!
- „Зашто ћутиш? Зар не желиш да будемо заједно?“
- „Желим. Али с Дашом имам веома компликован однос. И то ћу морати некако да решим. Како, не знам, али некако ћу морати.“
- „Немој. Даша је добра девојка. Прухватила ме као сестру, а ја јој мазнула дечка. Немој да је отераш од себе. Нека буде ту, мени не смета. Ја ћу ти бити друга...“
- „Шта лупаш! Шта ти значи то „друга“?“
- „Бићу Дашина резерва, али само твоја и ничија више!“
- „Марина, Даша и ја имамо специфичан однос. Ми живимо заједно, али смо само у стану пар, ван њега свако од нас може да ради шта му воља. Она воли да буде слободна и независна, а и мени тако одговара, бар што се шеме с Дашом тиче. Међутим, Даша и ја немамо перспективу, наша, условно речено, веза, нема будућност. И она и ја договорили смо се да траје колико траје, а кад пукне, свако иде својим путем. Данас смо се нешто споречкали, додуше мојом кривицом, и чини ми се да ће колико сутра наша трип-веза доживети бродолом. Ми нисмо једно за друго, слажемо се само у једном, а то је добар секс, и ништа више. Све пре и после тога је или компромис на мишиће, или свађа.“
- „Да се приметити.“
- „Шта?“
- „Па та свађа. Видим да ти је Даша разбуцала фасаду, само не знам чиме.“
- „Ногама. Она је луда каратисткиња из Врања и чим јој пукне филм оне крене да ме шутира ногама. Поломила ми је и зуб.“
- „Данас?“
- „Не. Пре неколико дана, недељу... две... Заборавио сам, а није ни битно.“
- „И? Шта ћемо сад?“
- „Ништа. Идемо кући да видимо расплет. Ово између тебе и мене остаје тајна, бар још неко време. Океј?“
- „Океј!“
- Марини као да је било свеједно. Била је насмејана, можда чак и срећна. Нашла је гнездо и ушушкала се у њега, одговара јој, прија јој, вади је из запећка у ког је упала. Зато и жели да остане. То је добро, с једне стране, јер постоји веома добра шанса да се скине с хорса и започне нови живот, с друге стране то није добро, јер сам ту ја. А ја не знам шта хоћу. Волим Марију, желим Марију и чекам Марију, а заљубљен сам у Марину, такође је желим, а та иста Марина сад живи на мојој гајби, то јест нашој, сада је и њена, јер друге нема. Ово је тако конфузна ситуација и ја не знам како да је решим. Идем кући, па шта ми бог да. Само да Дашењка није набавила моторну тестеру. Да не буде оно: „гуд бај болс“, и на крају: „детс ол фоукс.
