Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Било је 05:50 кад сам стигао до бункера и кренуо да избацујем робу. Крикија није било. Изгледа да га је Нађа провалила и сместила га у гипсано корито. Или то, или је овај лудак заглавио с оном рибом и сад не може да се откачи од ње. После Нађе то му је тек друга риба коју је карао, ако је уопште и карао, па му се сад усладило и не скида се са ње. А можда се превише потрошио па мало касни. Јебем ли га, видећемо. Отворио сам тезгу тачно у 06:25. Од Кркија и Марине ни трага, ни гласа. У том ми стиже порука.

- „Мало касним, али оправдано. Имам филм!“

- Кркензи је стварно опрао патку. Једва чекам да видим филм, а нарочито Уркетов израз лица. Мора да пљуне 100 евра и гледа како Крка кара неку радодајку. Мисли о свему томе прекинула ми је Марина када је упала у бункер сва у сузама. Улетела је у мој загрљај и кренула да јеца.

- „Шта је било?“

- Марина је грцала и није могла да дође до речи. Чекао сам да се смири. Спустио сам је на столицу, дао јој дозу метадона и 4 ксалола. Попила је. Дрхтавим рукама припаљивала је цигарету и кренула да прича:

- „Јутрос... Нисам одмах приметила... Она је...“

- „Полако Марина, полако. Смири се. Удахни ваздух.“

- Сузе су јој се сливале низ образе, али је лагано опуштао коктел метадона и ксалола, и смиривао јој јецај. Гледала је у бетон, палила цигарету за цигаретом и ћутала. Пришао сам јој и помиловао је по коси. Тај тренутак искористио сам да јој се загледам у зенице. Није узела доп. Добро је.

- „Моја бака је умрла... јутрос... синоћ... Не знам. Нашла сам је тек јутрос...“

- Поново је почела да плаче. Био сам напуцан коксом па ми вест о њеној мртвој баки није тешко пала. Нисам је познавао, деловала ми је далека и страна и зато нисам осећао ама баш ништа у вези њене смрти. Али су ме Маринине сузе разбиле, као и сазнање да је Марина на овом свету остала потпуно сама. То никако није смело да се деси у овом тренутку, али никако! Таман сам кренуо да извлачим Марину из гована и почетак је био бољи него што сам могао и да замислим, али ово с баком је скроз на скроз пореметило ситуацију. Марина је у тренутку растројства могла да посегне за допом, а ја онда не бих знао шта да радим. Да јој је бака жива, отерао бих је у курац, а овако... Не могу. И нећу! Морао сам нешто да смислим, из фундамента. Само шта?

- Крки се појавио с кезом на лицу од два метра. Држао је камеру увис и зевао као клен. Очима сам му показао да ћути. Погледао је у Марину и моментално обрисао кез с лица, стрпао камеру у ранац и сео за столицу.

- „Шта сад да радим?“

- Марина ме упитно гледала и вапила за помоћ, а ја нисам знао шта да јој одговорим. Све ми се испретумбало у глави. Више нисам живео свој живот. Више нисам био само ја. Марина је улетела у мој живот, највише мојом кривицом, и морао сам да предузмем нешто по том питању. Осећао сам се одговорним за ту клинку од 17 година, без иког свог, а тек је започела свој апстиненционални период. Судбина ми је дала зајебан шах и ја сам због продужетка партије морао да жртвујем неку фигуру. Само коју?

- „Преселићеш се код мене!“

- „А??“ - у истом тренутку су зинули у мене и Марина и Крки.

- „Продаћемо ону твоју кућу, а ти ћеш прећи код мене.“

- Повукао сам потез. Колико је добар, не знам. Видећемо.

- Крки је устао са столице и кренуо да опслужује муштерије. Пришао сам Марини, загрлио је и рекао јој да не брине ништа и да ћу ја све то да средим, и око продаје куће и око сахране њене баке.

- „Кркензи можеш ли сам?“

- „Могу, могу...“

- Узео сам Марину за руку и повео је са собом. Сместио сам је у џету, дао јој још 5 ксалола, а затим смо се ћутке одклацкали до њене гајбе. Нисам знао кога да зовем, кога да обавестим, нисам имао појма како иде та процедура око тога. Шта радиш кад неко рикне? Кога зовеш? Да се петљам с пандурима, не пада ми напамет, да зовем хитну, каква вајда од тога. Бака је мртва па мртва, не треба ми хитна да констатује смрт. Бака је била хладна као лед и бела ко млеко. Шта да радим?

- „Јел твоја бака имала неку другарицу, неку бабу с којом се дружила, неког из комшилука?“

- „Да. С једном баком је често пила кафу. Живи ту преко пута.“

- Одлично. Жива бака ће да заврши процедуру око мртве, ја ћу да продам кућу, покријем трошкове око сахране, и водим Марину са собом. Отишао сам до куће у којој је становала жива бака и објаснио јој ситуацију. Бабускера је кренула да рове и кука како је изгубила једину другарицу и сад нема с ким да пије кафу. Јебала је кафа! Каква себичност с њене стране. Некако сам успео да умирим бабускеру. Рекао сам јој да сам ја Маринин брат од неке леве тетке и да она иде да живи код мене у Ниш. То ми је прво пало на памет. Дао сам јој лову да заврши све око припреме Маринине баке за сахрану и замолио је да Марину не петља у то. Затим сам отишао до гробарске радње, купио најјефтинији ковчег, неко цвеће, неколико свећа и вратио се у Норвежанску. У кући је, осим бабускере, било још неколико жена, вероватно комшинице. Извео сам Марину у двориште да испалимо коју цигарету. За то време позвао сам Драгана Жваку, матрапаза који је муљао с кућама и рекао му за послић. Муфљуз је дошао после пет минута.

- „Добро, бре, Жвако, реко сам ти сутра! Куд си навро?“

- „Сад је шанса! Имам човека који ће одмах да искешира гајбу. Само да бацим поглед унутра.“

- „Унутра је мртва баба са сахраном у току, блентовчино једна!“

- „Нема везе. Запалићу свећу, два-три погледа и готово! Уф, двориште је лоше естетски, ал је добро што излази на пут...“

- „Еј, зајеби! Иди унутра, одради то што имаш, па да продамо кућу.“

- „Колко је цениш?“

- „Ајде не сери! Коју год цену да ти кажем ти ћеш да се мрштиш и да гајби налазиш замерке, само да ућариш што више. Иди унутра, погледај и сам оцени. Само немој да ме много кратиш, угради се, ал мисли на савест!“

- „Добро, добро...“

- Жвака је упао на гајбу, задржао се десетак минута и, излазећи рекао:

- „Осам сома. И то је плафон!“

- „Немаш ти Драгане ни трунке савести.“

- „Осам и по и то је крај! Арсићу, не могу преко тога.“

- „Добро. Иди заврши то. Кад ће лова?“

- „Чим покојница напусти кућу“ - рече Жвака и оде.

- „Осам и по сома. Није лоше, а?“

- Марина се привила уз мене и ћутала ми у врат. Осетио сам на свом рамену удар њеног срца. Удар срца сирочета. Ех, животе...

- „Ајд да ти помогнем да спакујеш своје ствари, па да палимо код мене.“

- Марина је цели свој живот стрпала у два коферчета. У кући је остала нека старудија од намештаја и ништа вредно. Марина и ја смо запалили по свећу, постојали пар минута, затим се она опростила од баке, пољубивши је у чело, и отишла у џету. Бдење је отпочело са свим оним глупим обичајима који немају никакву сврху, али су зато дебело коштали. С једном женом, која ми је деловала разумно, договорио сам се да сутра без икаквих глупих церемонија, појања попова, и осталих срања, на брзака спустимо покојницу у земљу и растанемо се. Госпођа је заиста била разумна и одмах се сложила са мном. Дао сам јој лову да плате превоз ковчега и још неке ситнице, поздравио се с њом, изашао из куће, сео у џету, и Марина и ја смо кренули ка мојој габи.

- Марину сам сместио у дневну собу и док се она распакивала, ја сам Дашу одвео у спаваћу собу и све јој објаснио, до најситнијих детаља. Мислио сам да ће Даша да попизди, али је она одреаговала као Мајка Тереза. Све је прихватила. Одмах се нашла Марини, помогла јој с оним стварима, а сат касније пиле су кафу као две најбоље другарице. Даша је била лафчина и полако ме освајала својим добрим делима. Марина је била у чуду. Живела је у неком свету где свако сваког мрзи, подјебава, повређује, забада му нож у леђа и мислила је да други свет, сем тог љигавог у ком се закопрцала и заплела до безизлазности, не постоји. Али је онда налетела на нас. Отворила су јој се нова врата, света кога до тада није познавала, и пронашла људе који живе једни за друге, помажу се, боре се. Први пут је у животу видла пријатеље који би дали свој живот, своје све, један другом. Није веровала да то постоји и зато је била у чуду. Истовремено је била и срећна, јер смо јој се нашли онда кад је почела да тоне, и потонула би. Судба јој је то наменила, али га је овога пута мало подувала. Не пита се само судбина, питамо се понешто и ми. Зато је карамо чим нам се укаже прилика. Судба побеђује увек, то је доказана чињеница, али нека се с нашим животима мало више намучи. То је све што можемо и што морамо, па нек мало и њу ждере џигерица, а не само нас.

 - Сахрана ко сахрана, пар људи, она бабускера и комшинице, Марина, Даша, Наташа, Урке и ја. Није трајало дуго, баш као што сам се и договорио с оном госпођом. Ковчег је спуштен, грумен земље бачен и онда назад, свако свом животу.

- Марина је добила следовање терапије, мало сам је појачао, 50 капи метадона плус два ксалола ујутру, подне, вече. Оставио сам је код куће с Дашом и отишо у бункер. Баш кад сам стиго Урке је гледао филм, а Кркензи га подјебавао. Филм није био ништа посебно. Мисионарски положај, прц-прц, једно десетак минута и на крају сврш. Али је Крки добио 100 еурића. Шапнуо сам му да узме камеру од Уркета и обрише филм. Овај се мало предомишљао, није му било лако, јебао је и снимао и сад то треба да обрише, али кад сам му реко да то веома лако може да се налепи на нет-у, овај је одмах зграбио камеру и обрисао снимак. Три пута је проверио да ли је обрисан и пошто се уверио да јесте, одахнуо је. Урке се шеретски насмејао и све ми се чинило да је тај десетоминутни клип он већ пребацио. То ми је говорила његова торба у којој је чувао лап топ. Е, јебеш га. Урке је узео торбу, потапшао Кркија по рамену, рекавши му „јуначино, добро јебеш“, и запалио негде. Вероватно да пусти клип целој Мајци Србији, и шире. Луди Урош сјебаће Кркијеву кућну комуну. Зајебано.

- Нешто касније стиго је Жвака, пљунуо осам и по сома еурића, узео кључеве од гајбе и запалио. Стрпао сам лову у џеп и кренуо ван бункера.

- „Где ћеш и ти сад?“

- „Идем да купим неки ауто?“

- „Какав ауто?“

- „Јебем ли га, неки полован, ал очуван.“

- „Од мртве бабе мажњаваш лову и купујеш себи кола. Ти си, бре, некросиличар!“

- „Море мрш, бре! То су кола за Марину клену један, ја ћу само да се служим док она не положи возачки.“

- „Некросиличарски профитеру!“

- „Сисај курац!“

 - Покупио сам Марину са гајбе и одвео је до Цакета, стару школу, који је препродавао половна возила. Ушли смо код њега у двориште и истог тренутка сам приметио да је Цаке проширио бизнис. Почео је да увози и кола из иностранства, готово нова. Кренуло му. Рекао сам Марини да погледа кола и да одабере нека која јој се допадају. Она о колима није имала појма, гледала је њихов спољашњи изглед.

- „Цаке, има ли ту нешто за мене или нема?“

- „Кажи малој да гледа ова с леве стране“ - рече Цаке и оде да избаци вопс муштеријама, сирјеч нама.

- Рекао сам Марини да бира кола с леве стране, десна нису за нас. Она се окренула, прелетела их погледом и рекла:

- „Може ова сива?“

- „Чекај.“

- „Цаке?“

- „А?“

- „Апиш два!“

- „Уууу... ал ти је фораааа...“

- „Каква су ова сива?“

- Цаке је кренуо да објашњава, те годиште, те пређени километри, те има атестиран плин, завлачио се испод кола, показивао ми прагове, мотор, гепек, а од свега тога ја сам само запамтио да је то голф двојка. Никад ме нису интересовала кола на тај начин. За мене је то било превозно средство, седишта с каросеријом на точковима која треба да ме превезу с једног места на друго. И то је то.

- „Цаке, хау мач?“ - прекинуо сам га док ми је показивао како се нечујно затварају врата возача.

- „Две хиљаде.“

- „У, бре, Цаке!“

- „Шта У? Неко би ти тражио два и по сома!“

- „Неко да, али ти не. Кад дођеш код мене на тезгу све узимаш по набавним ценама, а сад си нашо на мени да зарађујеш! Ајд нађи неку разумну цену, па да слистимо ону пивчугу, да се на згреје.“

- „Добро, ајде. Хиљаду седамсто.“

- „Купљено!“

- Слистили смо пивчугу, пљунуо сам 1.700 јура, узео папире и саобраћајну, и Марина и ја смо сели у наш нови ауто. Одвезли смо се до мене, из подрума измотали сони цеде и уградили га у голфа. Затим смо отишли на бувљак код Чочета и он нам је повезао озвучење. Одмах смо га испробали.

- „Ја пазим на хигијену, могу рећи да је негован, марим да скинем смегму с њега, стално третман редован, сатима присутне су на мом компу слике јебуља, мазим га, шиљим га, а он врда као јегуља. Он има проблем, тај проблем нема мету, ја не знам шта још да радим он постаде тако пречудан. Почео да жига ме стално, ноћима не спавам, тај бол ме прекида у друштву, а штреца и кад сам сам. Не дао ти бог ту ствар, ти не знаш шта је мука, доцо мој, јад и плач, бре!“

- Чоче је фантастично повезао озвучење, мало смо дрндали турбо дизелаше, а онда помогли Кркију да спакује тезгу, пазар је био одличан, одвезли Кркицу кући, и отишли до Уркета да му се похвалимо новим аутом. Чим је Урке угледао голфа рекао је:

- „Фала курцу! Сад је џета само моја!“

- Сели смо код њега на терасу и нове гуме залили Џеком и буксетином од које смо се рашили ко буље. Смејали смо се и спрдачили два сата, а онда смо Марина и ја отишли кући. Дашењка је спремила клопу, наждрали смо се ко блесави и фундаментално се закуцали у сан. Марина у дневној, Даша и ја у спаваћој соби.

 - Марина се добро држала. Редовно је узимала метадон и ксалоле плус ганџу и вопс, или Џек, и тако превазилазила психофизичке кризе од допа и жал за баком. Понекад би тихо плакала од чега сам се ја јежио, ал сам гутао кнедле и упорно је тешио. Ништа речима, само загрљај. Ништа речи ту не могу да помогну, само рука за коју можеш да се ухватиш, само раме на коме можеш да се исплачеш, само уво које ће све то да истрпи. Тачно сам знао како јој је. Та празнина што ти се усидри у души, тај бол који пече горе од жара... Кад је отишо мој рођени стриц, изненада и заувек, с њим је отишло и парче моје душе. Био је ликчина, громада од човека, много сам га волео, иако то, чини ми се, никад нисам показивао, и његова смрт разнела је цео мој систем. Ал се некако навикнеш, не можеш да преболиш, то је сасвим јасно, али некако научиш да живиш с тим. Некако...

- На реду је дошао и тест. Правила, правила. Био сам сигуран да Марина није узела доп, али сам ипак желео да јој урадим тест како бих јој ставио до знања да још увек немам поверења у њу, иако смо буквално 24 часа заједно. Устали смо у пет ујутру, Марина је кувала кафу, Даша је спавала, а ја сам спремио тест, и бочицу, то сам купио јуче у апотеци за 350 динџи, у коју је Марина требала да се ишора. Попили смо кафу, испалили цигарете и Марина се спремила за покрет.

- „Ајде идемо, већ је шест, шта чекаш?“

- „Прво да урадиш тест.“

- Марина је сталожено узела тест и бочицу и кренула у клоњу.

- „Еј! Неће моћи тако.“

- „Него како?“

- Ушли смо заједно у клоњу, затворио сам врата, рекао Марини да се скине до голе коже, да одложи ствари на веш машину и да тек тада напуни бочицу мокраћом.

- „Јеси ти луд? Пред тобом да се скидам? Не пада ми напамет!“

- „Марина, хоћу да будем сигуран да ништа не кријеш од мене. Мораш да се скинеш и оставиш ствари на веш машину, и не брини, није ми стало да те гледам голу, само желим да не будем преварен.“

- „Па немам ништа код себе. Шта ти је сад?“

- „Ајде скидај се, бре! Све што ти имаш ја сам већ видео. И немој да ти буде непријатно, само опуштено.“

- Марина се полако скидала, панталоне, мајчицу и ту је стала.

- „Све, све. До голе коже!“

- Окренула ми је леђа, скинула брус, а затим и гаћице. Сву одећу одложила је на веш машину.

- „Рашири руке и окрени се.“

- „Ти си стварно мамлаз!“ - рекла је и окренула се.

- Нисам имао намеру да гледам Маринино тело, већ да ли је смотала нечију туђу мокраћу у неки шприц, то је главна џанкерска фора кад раде тест, али сам се збунио и забленуо у њено тело ко да ми очи женско никад виделе нису. Била је СА-ВР-ШЕ-НА!

- „Јеси се нагледао мамлазе?“

- „Извини... нисам, мислим, хтео... Стварно си добра риба. Извини, стварно извини...“

- Био сам сметен, задивљен њеним телом, и ушепртљан ко никад до тада. Морао сам некако да се извлачим из ове неугодне ситуације.

- „Ајд шорај, па да видимо тест.“

-  Марини није ишло од руке да се одмах ишора. То је онај трип кад неко стоји поред тебе, а теби дође нека блокада у мозгу и све и да ти се ненормално пиша, мочка напоље да изађе неће. Марина се стискала и почела да се нервира. Окренуо сам јој леђа, како би јој бар мало олакшао, и тркељисао јој џепове. Сем цигарета, упаљача, папирнатих марамица и лабела, ништа друго није имала. Одлично. Међутим, мокрење је било проблем. Пустио сам воду на чесму, која се зажуборила, и на тај начин хтео да подстакнем Марину да коначно пусти пар капи, макар четри, пет. То би било сасвим довољно за доп тест. На једвите јаде је успела да истиска из себе пар капи. Дала ми је ону бочицу и док се облачила псовала ме и уздуж и попреко. Ја сам био озбиљан све док тест није показао две црвене црте. Значи негативан. Значи Марина је чиста. Онда сам се насмешио.

- „Јеси сад задовољан, воајерчино једна?“

- Толико сам био задовољан и весео да сам загрлио Марину и нисам је пуштао пет минута. Једва ме одвојила од себе.

- „Видиш да се све може кад се хоће!“

- „Ниси ми дао метадон и ксалоле.“

- „Стиже!“

- Спремио сам јој коктел, Марина га је сабила, изашли смо из стана, спуштили се до голфа, упали унутра и, уз Азру, лагано пичили ка бункеру.

- „Не знам што да радим са собом, на што мисли да бацим, ето стварам полако пјесму о теби, гледам твоје тијело, лудујем за њим, и покушавам у себи само једно. Пољуби ме па ми прсте у косу увуци, и загрли ме, пољуби ме па се приви тик уз мене и запјевај ако знаш било што. Желим да се стиснем уз тебе, да те милујем, да ти шапућем на ухо бисере, да причам о слободи, да се глупирам, да ти кажем: ох, ти лудо једина...“

- Кад су ми речи песме допрле до мозга и кад сам их повезао с малопређашњом ситуацијом, брзо сам искључио цеде. Јеботе, како се човек брзо погуби. Иако одлично знам ту песму, нисам је ни на крај памети повезао с Марином. Али је можда то учинила моја подсвест. Одвојио сам око и бацио га у Маринином правцу. Гледала је кроз прозор те јој лице нисам видео, али ми се све чини да се смешка криомице. Не знам зашто, али Марина је полако улазила у моје мождане поре. Можда сам је само пожелео, можда ми је постала драга, можда сам се заљубио... Опет оних хиљаду и триста можда. Не знам како да опишем то, али да осећам нешто према њој, осећам. А осећам и да ће ми Даша јебати матер, ако само нешто наслути. Рекла је: „ван гајбе трпај коју год хоћеш, али у нашем стану само мене“. Али, Марина живи у нашем стану, чак и да је трпам ван стана опет морамо да се вратимо у њега, а то може да буде компликовано, јер бих можда и на својој габи пожелео Марину, и шта онда? Ма шта, бре, серем? Каква Марина? Па она је малолетна! Који сам ја педофил. Не могу да верујем. Протресао сам главу и на тај начин хтео да избијем своје перверзне мисли из главе, али нисам успевао, никако. Шта ћу, како ћу, не знам. Покушавао сам то да прикријем, али ме изгледа Марина прочитала. Мислио сам да сам добар глумац, али сам се изгледа негде зајебо.

- „Свиђам ти се, а?“

- Стварно ме прочитала, стерам јој га...

- „Не. Одкуд ти то?“

- „Па ја нисам ретардирана. Видим ти у очима.“

- Срећа па смо већ били пред бункером и ја сам брзо напустио голфа, иначе не знам како би даље разговор текао. Кретали смо се ка бункеру, ја сам мислио да је оној теми дошао крај, али Марина је имала неописиву жељу да ме подјебава.

- „Не брини, нећу ја Даши ништа да кажем.“

- „Шта, бре, да јој кажеш?

- „Па то да ти се свиђам.“

- Смејала се и гурала ми прст у уво. Отимао сам се.

- „Ајде ћути и не лупај!“

- „Ма не мора нико да зна. Само ти и ја, то је наша тајна.“

- „Шта, бре, сереш ти?“

- Марина ме шчепала за дукс и прислонила ми усне на уво.

- „Ти си једини мушкарац који ме је видео голу.“

- Ва да фак?

- „То је због теста и нема никакве везе с тим што ти мислиш.“

- „Аха. А што си онда зинуо ко клен и делио ми комплименте?“

- „Ћути, бре, ево га Крки.“

- „А песма?“

- „Ћути, бре!“

- Угурао сам се у бункер и одмах кренуо да претурам по књигама, правећи се да се разговор између Марине и мене никада није догодио. Марина је сређивала козметику, посматрала ме и смешкала се. Јебем те, Борисе, транспарентног! Муштерије су нагрнуле, Марина се борила с козметиком, Кркица с пластикаријом, духовно благо нико јебавао није, проста и затуцана руља, те сам ја трчкарао од Марине до Крикија и припомагао им. Оно што ме изненадило и задивило је Маринин коефицијент интелигенције и готово фотографско памћење. Брзо се сналазила, брзо услуживала муштерије, запамтила је све, али све цене, чак је знала и појединости одређеног продукта. Оно, тај шампон садржи то и то, он је за суву кожу, чак је наглас, из главе, наводила и његове састојке, оне називе, оне за које је мени требало 5 минута да прочитам једну. Невероватно! А њу шутнули из школе, и то Пољопривредне. Јеботе, увек иста прича.

- Дође Тесла и каже: Хеј људи, ја умем да направим наизменичну струју! А Срби му кажу: Ајде носи се у курац! Тесла оде у есаде, направи триста чуда, а Срби се тек после његовог доказаног успеха курче како је он њихов горе лист. Свако разуман, либералан, иновативан и интелигентан гура се под тепих, а владају љиге, лактароши, комуњаре и сујетна ђубрад. Ти смислиш супер креативну идеју, поклониш је свету, а они те пљуну, направе те лудог и чекају да умреш, ако те пре тога не рокну. Онда ти мазну идеју, која је требала човечанству да донесе неко добро, нешто позитивно и корисно, и од тога направе атомски бомбу, неки вирус, сиду и остала говна којима уништавају људе. Џаба се ти трудиш и добротом дарујеш свет кад то нема никакве сврхе. Овом свету не треба дати ништа. Треба га пустити да се покоље у сопственој мржњи и да нестане са лица земље. И тако завршиш с овим наказним светом. Ал онда се, јеби га, сетиш оних ситница које, кажу добри људи, живот значе. Љубав, мир, слобода, сетиш се пријатеља, осмеха, малене тренутке у којима уживаш, рецимо секс, пољубац с девојком коју волиш у свечаном заласку сунца, шетња по јесењем лишћу које ти шушти под ногама, листање пролећа, шуштање таласа док лешкариш на плажи, рађање деце, и добијеш онај трачак наде да није све тако црно и да можеш нешто да промениш, и ти се наравно поколебаш и препустиш се томе, а иронија живота се наставља, ширећи сва могућа зла по читавој васељени. Епиметеју, јебем ли те у уста баш! А кад дођем у пакао, јебаћу те и у дупе! Индискретно!

- Колико ли је таквих Марина по Лесковцу, а тек Србији? Језа ме хвата кад само и помислим на то. И одмах сам се сетио Азре и оне песме Балкан, после ње Вољела ме није ниједна, па Чорбине, Погледај дом свој, анђеле, па Марчелове, Недођија, Нови Вавилон... ЕКВ-а, Идемо, Не... Каква очајна стварност... И шта више чека она јебена Смрт са мном у оној врећи на њеним леђима? И колико јој јебено треба да пронађе више ту усрану парцелу!? Набијем и Смрт на курац!