Short and sick life in dead Leskovac - 21 - nastavak
- Сутрадан, негде око пола осам ујутру, дошао сам у бункер, избацио књиге и сређивао их. Кркица је кувао кафу и хвалио се како ће данас тачно у 15:00 да снима порнић. Све је уговорио, све је спремио и једва чекао тројку. Био је видно узбуђен. Тачно у 08:00, пред тезгом је стала Марина. Шокирао сам се. Нисам се надао томе. Пипкала је прстићем једну књигу и ћутала.
- „Кажи Марина, шта ти треба?“
- „Дошла сам да ти се извиним... за оно јуче...“
- Подигла је поглед. Опет утачкане зенице. Опет је узела доп. Да није узела доп, не верујем да би дошла.
- „Јел могу да уђем?“
- „Можеш.“
- Марина је ушла у бункер и села за исту столицу као и јуче. Као да је дошла на сеансу, само... ја нисам психијатар. Крки је упитао Марину хоће ли кафу, она је рекла да хоће, какву, слатку, Крки је приставио кафу и сео да доврши своју која се већ била охладила, као и моја. Сео сам преко пута Марине, пио лед кафу, пушио цигарету и мотрио на тезгу. Кркензи је завршио Маринину кафу, послужио је, затим довршио своју и таман хтео да припали пљугу, ал су натрчале муштерије и зајебале га. Док је Кркензи шљакао, ја сам шатро записивао неку поруџбину и изгледао толико занесен у тај посао да Марину опште нисам примећивао, као. Гледао сам је левим оком. Сркала је фукс, пушила цигарету и кришом ме посматрала. Желела је нешто да ме пита, али није знала како да почне. Прво правило је било да она сама започне разговор, јер мене то више није интересовало, односно јесте, али ја сам се правио да није, како бих је потстакао да призна да је џанки, да прихвати посо који јој нудим и да почне са скидањем. Или тако или никако другачије. Џанки мора да призна себи да има проблем, то је први корак, затим мора да убеди себе да се лечи, то је други корак, и да крене с лечењем, то је трећи корак. После тога важна је само јака воља, чврста жеља, изолација од свих који имају везе с хорсом, зидање срушеног карактера, и оживљавање скрушене душе. Све је то тек почетак. Морала је да начини први корак. Чекао сам.
- „Јеси прихватио извињење?“
- „Да нисам ти сад не би седела ту.“
- „Јуче си био пријатељски настројен, а данас ме уопште не констатујеш.“
- „То је било јуче, данас је овако.“
- „Како?“
- „Јуче си ми рекла да гледам своја посла, и ја то управо радим.“
- „Јуче сам погрешила, данас сам ти се извинила. Пошто си прихватио извињење...“
- Спустио сам папир и оловку, окренуо се Марини и пажљиво је слушао. Било јој је непријатно и била је равнодушна у истом тренутку. Равнодушна је била због хорса, а непријатно јој је било вероватно због тога што жели нешто да ме пита, а не зна како да почне. Морао сам да јој помогнем.
- „Кажи слободно све што имаш на уму.“
- „Хтела сам да те питам... ако се ниси предомислио, за ону понуду. Да ли још увек важи?“
- „Коју понуду?“ - правио сам се луд.
- „Па, понудио си ми посао. Потребан ми је и хтела сам да те питам да ли још увек важи та понуда?“
- „Важи, али ако прекинеш с тим срањем које трпаш у њоњу.“
- „Договорено! Кад почињем да радим?“
- „Не иде то тако.“
- „Него како?“
- „Ти знаш како. Чим будеш била спремна, крени.“
- Марина ме је дуго гледала. Нисам скидао поглед са ње. Онда се приближила са све столицом на пет сантиметра од мене и кренула с признавањем проблема.
- „Океј. Ја сам наркоманка. Имам проблем и желим да га решим. Хоћу да се лечим. Можеш ли да ми помогнеш?“
- „Могу, али мораш да се придржаваш свих правила која ти будем поставио. Не брини, нису то срања из болнице и осталих шатро лечилишта. То су моја правила, али врло јасна и мораш строго да их се придржаваш иначе нема ништа од нашег договора. То што си мени признала да си џанки, то је океј, али мораш то исто и себи да признаш. Мораш чврсто да решиш у својој глави да желиш да се лечиш, да убедиш себе да ти то можеш, а моћи ћеш, само уколико то заиста желиш.“
- „Добро. Која су правила?“
- „Прво, прекидаш сваки вид контакта са било ким ко има везе са хорсом...“
- „Не могу...“
- „Зашто?“
- „Рекла сам ти да дугујем лову и морам да је вратим. Зато ми и треба посао.“
- „Колико си дужна?“
- „150 евра.“
- „Коме?“
- „Не могу да ти кажем. То је друкање дилера, а ја нисам друкара.“
- „Гледај овако! Сад идемо на пиће у неки кафић. Позваћеш тог твог дилера и рећи ћеш му да дође у кафић да му вратиш лову. Ја ћу да ти дам тих 150 евра. Ајде идемо!“
- Марини сам успут објаснио да од овог тренутка не сме више да узима доп, јер ћу да јој радим тестове на свака три дана. Ако је тест позитиван, завршавамо причу, ако није, настављамо борбу. Позвао сам Уркета телефоном и рекао му да ми набави метадон и ксалоле у мало већој количини. Тиме ћу лечити Марину. Договор је био да се у бункеру нацрта у шест ујутру и да радно време завршава у пет послеподне. После посла ја је враћам кући. Метадон добија два пута дневно, ујутру кад стигне на посо и у пет кад крене кући, касалоле јој дајем да попије предвече да може да спава. У бункеру има доручак и ручак плус две пакле цигарете сваког дана. Рекао сам јој да је то тек почетак, али је она одмах прихватила. Док смо седели у кафићу и пили пиво, Марина се све време нервозно врпољила. Позвала је дилера с мог телефона и рекла му да га чека у кафићу да му врати лову, овај је нешто срао преко телефона, али је на крају прихватио. Чекали смо га већ двадесет минута. Марина као да га се плашила, тако је изгледала. А онда се појавио и лерди. Био је крупан, ћелав, с кајлетином око врата, намргођеном фацом, али фејкер, прави сељобер који глуми неки велики курац. Нисам га познавао. Можда је наоружан, не знам, а и боли ме курац. Требао сам да му дам лову, а то је њега највише интересовало. Пришао је столу, гледајући ме попреко и упитао Марину:
- „Ко је овај?“
- Марина се изгледа усрала од страха, јер није могла ни да бекне, само је зинула. Рекао сам ћелавом да седне и понудио га пићем. Сео је и наручио Чивас и Ред бул; утриповао да је неко много зајебан. Ставио сам 200 јура испод телефона на сто и привукао га њему. Палцем је померио фон, узео двеста јура и стрпао их у џеп.
- „Извини што смо те звали овако изненада и намучили те да долазиш овде. Али морали смо тако, јеби га. Марина жели да се лечи, а ја јој у томе помажем. Надам се да немамо никаквих проблема и да смо сад квит?“
- „Само под једним условом!“
- „Којим?“
- „Ти и ја се никада нисмо срели, не познајеш ме, разумеш?“
- „Разумем. Али имам и ја један услов!“
- Ћелави ме поново погледао попреко.
- „Који?“
- „Да заборавиш на Марину. Она је само клинка која је погрешила и сад жели да ту грешку исправи. Немој да јој правиш проблеме. Имамо ли договор?“
- Ћелави је престао да ме гледа попреко и наједном је променио облик лица. Изгледао је помало збуњен што ја с њим тако разговарам. Дрмнуо је коктел Чиваса и Ред була и рекао:
- „Имамо.“
- Затим је устао са столице и изашао из кафића.
- „Ето и то смо средили“ - рекао сам Марини и лупио је прстом по носићу.
- „Ух... Усрала сам се. Мислила сам да ће да нас пребије.“
- „Не брини. Он је само желео своје паре натраг и ћутање. Ми га не познајемо и то је то. Све ће бити океј.“
- „А што си му дао 200, кад сам му дуговала само 150?“
- „Баш због тога да нас не би смарао. Частили смо га пићем плус 50 јура, а то је крај свих твојих проблема с њим.“
- Довршили смо пиво, платили рачун, изашли из кафића и вратили се у бункер. Марини сам рекао да ће она да ради с козметиком и написао јој све цене на папиру и залепио на тезгу, као и цене на сваки артикал понаособ, како би се лакше снашла. За остало сам јој рекао да не брине, јер ћемо књиге и пластикарију радити Крки и ја. Затим сам јој дао 5.000 динара и послао је по клопу, пиво, сок и цигарете. То је био мали тест. Хтео сам да видим да ли ће нестати с пет сома, или ће ме бар уштинути за кусур. Крки ми је рекао да сам глуп, јер се упуштам у ствари које ме се уопште не тичу, али ја сам одлучио да пробам, уплео сам се превише и сад нема назад. Или ћи да је спасим, или нећу, треће нема, а све конце у тој игри држала је Марина. Ја сам је бацио на тест и она је вукла потез. Вратила се двадесетак минута касније, донела све што сам јој тражио и вратила ми кусур тачно у пару. Добро је. Кад смо клопали, попили смо по два пива и поварили једну буксну. Почетак је био добар, јер је Марини одговарало то што може да лоче пиво и пуши траву колико хоће. Утриповала се у учење цена и разгледање каталога. Крки је око двојке запалио на свој судар, а Урке је стигао тачно у три. Донео метадон и ксалоле. Објаснио сам му да је Марина наша нова радница. Урке се, као да јуче Марину није ни регистровао, културно поздравио и упознао с њом, али му је било свеједно. Рекао је Марини да ћу ја да је плаћам и да од њега не тражи паре. Марина се насмејала и вратила се ценама и каталозима. Урке је поседео пола чуке, а онда пешака, пошто сам му ја потражио џету, отишао до Центра да се нађе с Наташом. Чим је Урке запалио, ја сам узео онај метадон, и у чаши са соком од кајсије, спустио 40 капи, и дао Марини да то попије. После смо испалили још по једну буксну, а онда средили тезге, пребројали пазар и сели у џету.
- „Где живиш?“
- „На Хисару, Норвежанса улица.“
- Двадесетак минута касније упаркирали смо се испред Маринине гајбе. Била је то мала, трошна кућица, с двориштем у расулу.
- „Хоћеш да уђеш?“
- „Не могу. Журим кући.“
- Сипао сам кајсију у чашу, налио још 40 капи метадона и пружио Марини да попије. Кратак размак између прве и друге дозе, ал неће јој бити ништа. Изгледаће ко да се пукнула хорсом. Дрмнула је сок и олизала усне. Затим сам од блистера поцепао 2 комада ксалола и дао јој их.
- „Ово ћеш да попијеш тачно у осам, да би могла лакше да заспиш. Ако имаш неких проблема, ако ти треба разговор, ако ти треба било шта, имаш мој број, назови ме и ту сам за пет минута. За остала правила знаш, да се не понављамо.“
- „Знам.“
- „За три дана ти радим тест. Не смеш да узимаш доп, јер ако узмеш... знаш већ.“
- „Океј.“
- Марина је покупила цигарете, упаљач и неке каталоге с ценама које је узела с тезге да се занима вечерас, учећи цене. Затим ме је изненада цмокнула у образ, рекла „видимо се сутра у 6“, и нестала иза врата свог кућерка. Упалио сам џету, повукао се неких стотинак метара од њене куће и ту се упаркирао. Шмркнуо сам лобе, припалио цигарету и сачекао да видим хоће ли се Марина придржавати нашег договора. Прошло је више од пола сата, а Марина није напустила свој дом, нити је ко у њега улазио. Добар знак, за почетак. Упалио сам џету и кренуо кући.
- Упао сам на гајбу и с врата улетео право у купатило на детаљно хигијенисање. Била ми је потребна купка да мало средим расејане мисли. Након тога сам ушао у спаваћу собу, а на кревету је лежала Даша у црвеним чипкастим гаћицама и без бруса. Прстићем ми је наредила да сместим своје дупе крај њеног. Учинио сам то, али ми није било до секса с Дашом. Мисли су ми се разлетеле на све стране. Највећа преокупација био ми је бункер, ово с Марином тотално ме обузело, у глави ми је стално била Марија, а и Маришка је стајала ту негде, премда је полагано бледела. А ту је била и незасита Дашењка. Пет курца да имам и пет глава, опет не бих могао да се снађем. Међутим, искусна Даша опустила ме максимално. Она је радила читав посао, ја сам само лежао на леђа и уживао. Након секса Дашењка је спремила неку вечеринку, и изашла у град. Био сам гладан, али ме мрзело да устајем из кревета. Вртео сам се по њему, не знам колико дуго, и на крају и заспао.
Наставиће се....
