Short and sick life in dead Leskovac - 21
- „Лол, морам нешто да ти кажем!“
- „Кажи, брате.“
- „У ствари, морам нешто да ти признам.“
- Урош је престао да рола буксну и загледао ми се у зенице.
- „Оног дана, кад сам пошао са Дашом у Сокобању, кад сам ти тражио лову и кључеве од аута, сећаш се?“
- Урке је климнуо главом.
- „Ти си био у кревету с Наташом. Чаршаф вам је мало спао с тела, знаш, и ја сам хтео да вас покријем. Мислим покрио сам вас чаршафом, али сам пре и за време тога, видео Наташине сисе.“
- Осећао сам како ми Урош продире у срж душе, али нисам знао да ли ће успети тамо да пронађе искреност.
- „Видео сам их и хтео сам да ти то кажем, да знаш. Хтео сам и раније, али због сплета околности нисам успео. Заборавио сам, али сада ти кажем.“
- Урош ме ћутке посматрао. Није се померао, није трептао, и није скидао своје зенице са мојих. Као да ме студирао. Изгледао је као неки живи детектор лажи који, без икаквог телесног додира, неким чудним духовним моћима улази у мој ум и тражи најскривеније најискреније одговоре.
- „Шта си осетио у том тренутку?“
- „Не знам. Неку врсту нервозе, као неко кајање, неки стид... Као да гледам груди своје сестре. Тај тренутак док сам гледао Наташине груди доживео сам као неку врсту духовног инцеста. Тако некако...“
- „Верујем ти.“
- Ух... Пао ми је Трем са срца. Урке ме чита ко књигу, а то је одлична ствар кад ти је неко тако добар пријатељ као што је мени Урош. Наставио је да рола, а ја сам цртао линије по столу. Ишмркали смо лобе и кренули да варимо џукс. Тад је на гајбу упала Наташа.
- „Где сте шалабајзери?“
- Пољубила ме у чело, а затим упала Уркету у крило, цмокнула га у уста и мазнула му џукс. Повукла два-три дима, вратила га Уркету и села крај мене.
- „Треба ми нека козметика. Донеси ми један каталог да прегледам цене.“
- „За кога је козметика?“
- „Па за мене.“
- Узео сам папир и оловку и рекао јој да ми издиктира шта јој је све потребно.
- „Морам прво да видим цене.“
- „Не требају ти цене! Цене су за муштерије, не за тебе!“
- „Еј, нисам ти ја Даша!“
- „Ало, бре! Јел теби ганџа зашамутила мозак? Па овај твој триперко и ја смо ортаци. Све је то наше, моје и његово. Зато диктирај шта ти треба и уживај!“
- Наташа је издиктирала један подужи списак свега и свачега, ја сам записао, отишао до подрума, све по списку стрпао у ранац, вратио се натраг, код Уркета, и дао Наташи препун ранац свакојаких женских потребштина за негу лица и тела. Наташа се увукла у купатило и кренула да троши ресурсе, а Урке и ја смо кренули до бункера. Док смо се возили џетом кроз крај, Лол ми је рекао да су ме тражиле неке две рибе док сам био у Сокобањи.
- „Које две рибе?“
- „Не знам, брате. Једна је била плава, друга ћелава. Вероватно су те тражиле због козметике. Ја сам им рекао да си на неком путу, а ако хоће робу нека иду до бувљака. Ништа нису рекле, само су се окренуле и отишле. Не знам шта су хтеле.“
- У, јебем ти... Па то су оне две лезбијке, бисексуалке! Како сам могао на то да заборавим. Каква сам ја глуперда.
- „Јесу рекле нешто, јесу оставиле неки број телефона, неку адресу, нешто...“
- „Ало, бре, ало! Ресетуј се. Шта си запео ко... Реко сам ти да нису рекле ништа. Питале за тебе и отишле. Ако им требају шампони нек иду на тезгу.“
- „Ма нису оне биле ту због шампона, воле! Договорили смо се за крес комбинацију, разумеш?“
- „Не разумем.“
- „Ја против њих две. На мојој гајби. А ја будала отишо за Сокобању и заборавио на то. Који сам ја мамлаз.“
- „Е, стварно си мамлаз. Уместо да креснеш две рибе ти си добио батине. Између два пичета и батина, ти си изабрао батине. Јеботе, ти си стварно мамлаз!“
- „Ајде не сери!“
- Урке се смејао и упаркиравао џету на паркингу бувљака, а ја сам нервозно гризао заноктице. Пропустио сам шансу која се ретко нуди у животу. Што је највећа фора ја још нисам имао такав секс, да гузим две рибе наизменично и да их гледам како се оне међусобно задовољавају. Њихово задовољство је веће од мог, јер оне воле и једно и друго. Док ја задовољавам њих, оне међусобно задовољавају себе. Оне заправо користе мене, као неку спону, да њихова веза цвета. Невероватно! Ал им је фора, поштено, до јаја. Уживају и јебе им се за све. А и мени би било лепо, мало једну, мало другу, па колико издржим. Али сам ја мајмунчина једна расејана и пропуштио сам прилику, а нит им знам адресу, нит број телефона, а да их сретнем у граду, тешко, јер ја не излазим у град. Једина шанса да их опет видим је бункер. Урке им је рекао за тезгу и оне ће можда да се прошетају неки дан. Тако је. То је то. Од данас морам што више времена да проводим у бункеру.
- „Де си Крки набијем ти туки!“ - редовни Уркетов поздрав.
- „Де сте, бре, јебиветри!“
- Сели смо у бункер и одмах распалили буксну. Кркензи је причао о некој риби која је дошла на тезгу и мувала га. Дала му број фона и он ће као вечерас да је позове да се договоре где и кад да се нађу на пиће, причу и крес. Урке му је рекао да не једе говна, јер као прво он то неће да уради, а као друго ако то којим случајем и уради, Нађа има да му јебе матер. Кркица је рекао како има опасан план који је смишљао два сата и како нема шансе да га Нађа провали. Урке је онда узео камеру, ставио унутра пуне алкалне батерије и пружио је Кркици.
- „Једино можеш да ме убедиш да си је стварно креснуо ако се на снимку види комплетна сцена. Значи хоћу да сте у кадру обоје, не сме ниједан део тела да вам хвали, ни прст, ни прамен косе! Ако је стварно креснеш дајем ти 100 евра, ако не, ти радиш целе недеље, мене уопште немој да зовеш! Имамо договор?“
- „Имамо!“ - рече Кркензи, узе камеру и пружи руку у знак опкладе; ја сам пресеко.
- Урке је отишо по пиво, Кркензи је нешто чачкао камеру, а ја сам чепркао по књигама и гледао шта хвали па да сутра попуним асортиман. Рекао сам Кркију да ћу од сутра више времена да проводим у бункеру, тако да може да уграби слободан дан и ослони се на мене, ако га испуши у опклади с Уркетом.
- „Ма има да је појебем, Боркс, не због стотке него због Уркета! Има данима да га дрка на филм коју ћу да му наснимим на овој камери!“
- Ако Кркензи успе да сними филм, онда ћу и ја да га гледам, и да га дркам, ако је секс добар. Мислио сам да кажем Кркију да се не снима, јер филм лако може да доспе на нет, посебно ако се луди Урош наснифа лобеском па му прдне на памет да појебе Кркицу и он лично налепи филм на нет-у, али, опклада је већ пала и сад нема натраг. Предосећам да ће Нађа Кркију да јебе матер. Док сам у глави пуштао филм како Нађа пребија Кркија који моли за опроштај, пред тезгом је стала једна клинка с модрим колутовима око очију, утачканим зенкама, обучена у клош фазону, чешала се по носу и чепркала по књигама. Није ми требало више од две секунде да сконтам да је на хорсу, и то навучена до коске. Само не знам дал је на игли, или цевчици. Нема трагова убода по рукама. Можда се боде у ноге? Посматрао сам ту клинку док је кљуцала по оним књигама. Имала је дугу црну косу и не више од 16, 17 годиница. Била је слатка, али је хорс већ начео. За годину, две, ако преживи, изгледаће ко леш. Е, судбо, јеси курва, и то оне најгоре врсте. Клинка је подигла поглед и забила ми га равно у мозак. Пресеко сам се. Пустио сам машту да лута и онда БУМ!
- „Тражим једну књигу већ годину и по дана... Никако да је нађем. Случајно сам пролазила овде и бацила поглед... и видла да продајеш... књиге... Мислила сам да је можда имаш...“
- „Како иде наслов књиге?“
- „Ми деца са станице зо.“
- БУМ! Немачка, Берлин 1978-ма година, Кристијана, Бабси, Детлеф... Омладина која је умирала по Немачкој од хорса. Истина записана на страницама књиге. Завртело ми се у глави. Клинка тражи помоћ, али је нико не разуме. Жели да види свој крај кроз редове реченица Кристијаниног живота. Наравно да имам ту књигу. Прочитао сам је бар једно 10 пута.
- „Имам.“
- „Стварно?“
- „Да.“
- „Колко кошта?“
- „Гледај овако! Поклонићу ти књигу, али ако седнеш на ову столицу и искрено ми одговориш на три питања.“
- Клинка је погледала Кркија, па мене, па погледом прелетела цео бункер, па опет погледала мене, па Кркија, а онда је спустила поглед на књиге.
- „Е, нисам ти ја у том фазону...“
- „У ком фазону?“
- „Па оно, ти мени књигу, а ја теби себе.“
- „Не лупај. Тим стазама којим се ти сада крећеш ја сам прегазио док су теби расли први зубићи. Одлично знам те твоје улице и ћошкове и зато немој да ми пушташ причу! Ја постављам три питања, ти дајеш три искрена, али пази ИСКРЕНА одговора, и добијаш књигу за џ. Само немој да у одговорима приметим шупљину!“
- Клинка ме неповерљиво гледала пола минута, а онда је заобишла тезгу и ушла у бункер. Крки је устао са столице и пришао уз тезгу. Покретом руке реко сам малој да седне, што је она и учинила. Ја сам сео преко пута ње.
- „Ово што ћу сад да те питам не улази у она три питања и нема никакве везе с нашим договором. Како се зовеш?“
- „Марина.“
- „Марина, јеси гладна?“
- Ћутала је.
- „Слободно ми кажи.“
- Спустила је поглед и упорно ћутала. Устао сам са столице, отворио тезгу, извукао књигу и вратио се у столицу. Спустио сам књигу на Маринина колена. Погледала је књигу и узела је у руке. Морао сам некако да је задржим, да задобијем њено поверење. Понудио сам је цигаретом. Прихватила је. Припалили смо пљуге и ћутали. Марина је чврсто држала књигу и брзо увлачила димове цигарете.
- „Имаш књигу. Можеш да идеш.“
- Марина је подигла поглед.
- „Видим да нећеш да причаш са мном, кад већ нећеш, а ти лепо иди.“
- „А три питања?“
- Добро је.
- „Прво ми кажи јеси ли гладна?“
- Спустила је поглед.
- „Јесам...“ - рекла је тихо, готово нечујно.
- „Крки, иди купи једну пљеску и један густи од кајсије, тетрапак!“
- Крки је отишо по пљеку и сок, а Марина ме посматрала уплашено, збуњено, неповерљиво.
- „Јел може прво питање?“
- „Може...“ - гледала ме у очи, али је и даље говорила тихо.
- „Јеси дужна неком лову за доп?“
- Била је потпуно збуњена.
- „Јесам...“
- Урке је упао у бункер, сео за столицу, ставио кесу с пивом у лименкама између нас, и кренуо да рола буксну, и скроз пореметио моју концепцију. Марина се прво узентала од Уркета, погледала у мене, затим вратила поглед на Уркета који је већ завршавао буксну.
- „Ајде отварајте то пиво, шта чекате?“
- „Нећемо пиво. Причамо нешто важно и поверљиво.“
- „Ајде?“
- Урке је био у хај фазону и већ је распаљивао џукс. Повукао је пар дима и пружио ми џоинт. Узео сам џоинт и угасио га. Урке ме пребио погледом. Затим је погледао Марину, онда узео две лименке и, одлазећи из бункера, рекао:
- „Јеби се, мамлазе!“
- Само што је Урке нестао, појавио се Крки с врелом пљеском и густим од кајсије у тетрапаку.
- „Ево ти ово. Ја идем у џету, чека ме Урке. Реко ми је да ти кажем да си мамлаз!“
- Крки је отишао, ја сам узео пљеску и пружио је Марини. Затим сам отворио тетрапак и налио чаше, и себи и њој. Марина је буквално прождирала пљеку. Била је више него гладна. Сркутао сам кајсију и чекао да Марина заврши оброк. Кад је слистила пљеску, цепнула је кајсију на екс и потражила ми цигарету. Дао сам јој целу кутију и упаљач. Припалила је цигарету и упитала ме:
- „А ти се зовеш Мамлаз?“ - насмешила се.
- „Да. А што? Јел ми не стоји?“
- Поново се насмешила.
- „Стоји ти.“
- „Хвала. Јел може друго питање?“
- „Може.“
- „Колко си дуго на допу?“
- „Две године.“
- „С ким живиш?“
- „С баком...“
- „Ћале, кева, брат, сестра...?“
- „То је већ четврто питање.“
- А Урке јебем те у рњке!
- „У праву си. Добро, ако хоћеш можеш да попијеш тај сок, или пиво, или узми и једно и друго. Можеш да седиш ту, а можеш и да идеш. Како хоћеш.“
- „До колико радиш?“
- „До пет.“
- „А колко је сад сати?“
- „Пола четри.“
- „Могу да останем још мало с тобом?“
- Добро је...
- „Можеш.“
- Марина је отворила лименку, пијуцкала и гледала ме. А онда је изненада проговорила.
- „Ја сам јединица. Кева ми је умрла на порођају, а ћале је нашо другу жену. Отишо је с њом, а мене зајебо код баке, и то кевине мајке. Никад више није дошао, није чак ни позвао телефоном да пита како сам. Одрасла сам с баком. Никог другог немам...“
- „Идеш ли у неку школу?“
- „Ишла сам у Пољопривредну, али су ме шутнули прошле године. Провалили ме за доп.“
- „И шта сад радиш?“
- „Глуварим. Имам неко друштванце, живим код баке, и тако...“
- „Знаш, неће бака вечно да ти буде жива. Шта ћеш кад ње више не буде било?“
- „Не знам... Снаћи ћу се некако...“
- „Ако наставиш с тим срањем, тешко да ћеш да се снађеш.“
- „Ја могу да престанем кад хоћу. Нисам се навукла. Узимам само на нос, а кад узимаш само на нос...“
- „Ајде не сери! Нос, вена, исти курац. Доп је доп. Пуцаш се већ две године, дилери те јуре за лову и ти ми слажеш шатру да можеш да се скинеш с допа кад хоћеш. Ког лажеш? Себе?“
- „А шта друго да радим? Никог у овом усраном граду није брига за мене! Сви су ме одјебали. И шта ја да радим?“
- „Имаш два избора. Да се бориш, мучиш и преживљаваш, или да се рокаш допом док не умреш. Ето ти па бирај.“
- „Боље да умрем него да се мучим!“
- Као да ме је ковнула песницом у мозак. Била је тотално скрушена. Нисам знао како да је убедим да се мане допа и бори за живот. Размишљао сам док је она циркала другу лименку.
- „Ја могу да ти нађем посо с платом која ће ти бити довољна да плаћаш рачуне, да имаш клопу, а ако мало приштедиш можеш да имаш и за гардеробу. Али само ако баталиш доп! Другачије нема!“
- „А који посо?“
- „Овај овде.“
- „Да тезгарим?“
- „Што? Јел ти то испод части?“
- „Нисам мислила на то.“
- „Него?“
- „Шта те брига! И шта ти у ствари хоћеш од мене?“
- „Да ти пружим шансу!“
- „Шта си ти неки Самарићанин?“
- „Не. Само желим да живиш.“
- „Не брини ти за мене! Гледај ти своја посла!“
- „Да гледам своја посла, а?“
- „Да!“
- „Ајде онда, узми ту књигу и пали одавде!“
- „И хоћу!“
- Марина је устала са столице, књигу је чврсто држала у руци, треснула оном лименком о бетон и отрчала из бункера. Изнервирала ме до пуцања и дошло ми је да јој распалим једну шамарчину. Толико сам био нервозан. Нисам успео да је вратим, да је поколебам, иако сам јој понудио посао, и то ме је највише нервирало. Ако настави с допом завршиће пре краја. Био сам бесан на себе што сам се уопште упустио у разговор с њом и глумио неког Самарићанина, и био сам бесан на себе што нисам успео да је убедим да се бори за живот и батали тај проклети доп. Био сам бесно бесан и бесан бесно. Нисам жалео да заврши као Бабси. Нисам желео да... Мислио сам да никада више у животу нећу видети Марину, а бојао сам се да ћу је видети... на некој плакати. Међутим, десио се преокрет...
