[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 17:06
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије?

- „ ... и тако сам остала у другом стању. Када сам сазнала да сам трудна, одмах сам га обавестила, а он је побегао као пичка. Одмах се исписао из школе и запалио ван града, не знам где, а и не занима ме.“

- „Марија, суштину, молим те.“

- Почео сам да губим стрпљење.

- „Нисам знала да ли да задржим дете или не. Ломила сам се месец дана, а онда сам схватила да не желим да родим дете те смрдљиве пичкетине.“

- „И?“

- „И... урадила сам абортус.“

- „Абортус?“

- „Да. Али потпуно легално!“

- Да. Легално си рокнула бебу ни криву, ни дужну. Баш супер.

- „Отишла сам у болницу с кевом и сестром, објаснила све доктору, потписала документ, а пошто сам била малолетна морала је и моја кева то исто да учини, мислим да да сагласност и то... и онда сам то учинила. У почетку ми је било тешко, али... некако се човек навикне... ваљда научиш да живиш с тим... некако.“

- Добро. Можда је тако и најбоље. Да се чељаде родило, расло би без оца. А и шта да тражи на овом свету, свету очаја и страдања? Глад, беда, ратови, клања, убиства... Који ће му то курац. Боље је тако. У њеној утроби је рај. Човек једино тада и живи. Од кад се зачне па све док не испадне из пичке. Чим дете напушти мајчину утробу, напустило је рај. Овако су га бар убили у рају. Боље и то, него да гледа овај земаљски пакао, пакао у Србији, пакао у Лесковцу... Уопште му то није потребно. Да сам ја онда знао да ћу напустити мајчину рај материцу, убио бих тамо самог себе. Нисам знао, јеби га. Зато сада и живим у овом паклу. Јебем ти живот!

- „Борисе?“

- „А?“

- „Шта си се замислио толико? Осуђујеш ме јел да?“

- „Не. Ни најмање.“

- „Зашто си се онда толико замислио?“

- „Мислим да је тај твој дечко, бивши дечко, обична пичкица. И да том детету...“

- Застао сам. Нисам више могао разложно да размишљам. Па деца су једино што вреди на овој усраној планети. Једино! Али, с друге стране кад погледаш, та деца касније порасту, па онда прерасту у разне Милошевиће, Караџиће, Шешеље, Туђмане, Изетбеговиће, Харадинаје, Тачије.... Јебем ли га! Нисам паметан.

- „Шта Борисе?“

- „Молим?“

- „Шта том детету? Рекао си: и да том детету... Шта?“

- „Мислим да си донела исправну одлуку. То сам хтео да кажем. Мислим, живот је тек пред тобом, а за децу никад није касно. Ето, то сам хтео да кажем.“

- Не знам да ли сам баш то хтео да кажем, али нешто у том фазону сигурно јесам. Она је млада, интелигентна, занимљива, лепа, прелепа. Мучила би се с тим дететом... Мучила би и себе и дете. Боље је овако, а и добро је што јој кева то зна. А и била је искрена према мени. Толико искрена да ми је већ на другом изласку поверила, верујем, своју најмрачнију и најинтимнију тајну, сем ако ме не ложи ко гусана.

- „Мислиш да сам донела исправну одлуку?“

- „Да. Мислим да јеси.“

- „И? Шта сад?“

- „У ком смислу?“

- „Па, хоћеш ли сад да ме одвезеш кући и кажеш ми да ћеш ме обавезно сутра назвати, а да одмах затим седнеш у своју џету и побегнеш од мене главом без обзира. Јел то значи та исправна одлука?“

- „Не сери, бре!“

- Уф. Излете ми. Па јеби га кад сере.

- „Мислио сам...“

- „Не, у реду је. Нећу да ти се наљутим. Ја сам рекла своје, хтела сам да знаш... да сазнаш од мене, а не од неког мајмуна или мајмуницу. Твоја је одлука да ли ћеш да одеш.“

- „Где, бре, да одем?“

- „Па од мене.“

- „Од тебе?“

- „Да.“

- „Не пада ми напамет!“

- „Сигурно?“

- „Сигурно.“

- „Па, шта ћеш сад да урадиш?“

- „Сад? Сад ћу да те одвезем кући, да се одмориш, а сутра ћу да те назовем чим се пробудим!“

- „Да, баш ти верујем...“

- Окренула се и пошла према колима. На тренутак сам био збуњен. Ја стварно желим да је назовем сутра, али она изгледа мисли да је ложим. Кренуо сам за њом.

- „Марија!“

- „Ајде вози ме кући. Да завршимо с овом маскарадом.“

- Ушла је у џету и залупила врата. Продрмала је Уркетов ауто. Срећа па је џета била чврста, иначе би се распала од овог Маријиног садистичког потеза. На брзака сам покупио ствари и убацио их у ауто, сео у џету и стартовао мотор. Кренули смо за Лесковац. Марија је искључила цеде и мени није падало на памет да га укључујем. Ко зна какав би курцшлус избио после тога. Возили смо се ћутке кроз мрачне путеве који су водили ка мрачном Лесковцу. Срећом на друмовима није било пандура па смо безбедно стигли до Маријине куће. Да смо којим случајем набасали на керове, шлајфовали би ме до ујутру, што због сангрије у крви, што због вутре у гаћама, а и џета није имала атест за плин. Ајд што би најебо ја, него би најебо и Урке, ни крив, ни дужан. Ја би заглавио творза, или би ме опаучили по џепу с неком ултра зајебаном цифром од казне, а и дозвола би отишла на неко време, а Урке би пукнуо за атест. Али, срећа је овога пута била на мојој страни. А можда ми је и Марија талија.

- Угасио сам мотор и окренуо се ка Марији. Хтео сам да је пољубим и кажем јој да ћу је заиста назвати сутра чим отворим очи, али је она одмах напустила ауто и без поздрава нестала у мраку свог дворишта. Био сам помало збуњен и много, много изнервиран. Па пичка јој материна, бре! Ја јој пружио подршку, а оне ме одјеба ко џукелу. Заправо, осећао сам се као магарац, само што нисам реко: ИААА!! Ма ко је јебе, на крају крајева. Ја ћу свој део договора да испуним. Позваћу је сутра, а она како хоће. Упалио сам мотор и кренуо ка Радничком. Двадесетак минута касније, упаркирао сам се у Урошево двориште и чим сам изашао из аута зачуо сам музику која је као блесава допирала из Уркетовог студењака. Нисам ни бацио поглед у правцу студентске журке, већ сам испрескакао степенице и упао код Уроша на гајбу. Али од Уроша тамо није било ни трага, ни гласа. Гарант је та Ксалолчина доле с оном студентаријом. То и личи на њега. Није ми се ишло доле. Завуко сам руку у џеп и потражио мобилни да позовем Уроша, али оћеш! Заборавио сам фон у касети џете. Ајд назад Борисе, блентовчино једна. Брзо сам измотао фон из аута и окренуо Уркета, али се глувча није јављао. Вероватно је пијан, или дрогиран, или не чује од музике, или... Из студењака се измигољила она савршена црнка од данас, она с коњаком, она...

- „Еееееј... Види ти ко је стигао!“

- Да, мени се обраћала. И мени се приближавала. И...

- „Касниш сметени!“

- У мајке јој га набијем! Ја сметен... Мајке ти га балаве!

- „Јеси ли се коначно одлучио да нам се придружиш или ћеш опет негде да испариш?“

- „Јел Урош тамо?“

- „Јесте. А што? Јел ти без њега не смеш да уђеш?“

- „Не, него требам да му вратим неке кључеве.“

- „Ајде са мном. Показаћу ти где је Урош, ако те само он интересује...“

- Интересује ме и твоја пичка, кад је већ нудиш на широко. Е, ове данашње клинке, не знају ни дупе да обришу, ал зато знају да га јашу без премца. Ееееееее.... Распашће јој се пиздурина до 25. а онда ћу да је питам шта ће тад.

- „Идеш ли?“

- „Наравно.“

- Она је ишла напред, ја за њом. Моје очи на њеном дупету, врашки добром дупету. Ух, степеник, два, три, четири, а гузови се трљају један о други, а она ме гледа крајичком ока, смешка се, ја подижем поглед са њеног дупета и усмеравам га ка њеној руци пруженој мени. Прихватам је. Црнка и ја, држећи се за руке, улазимо у студењак.

- „Ми не идемо никуд и не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила, ал ја знам тај кључ, ја познајем ту браву, откључаћу и ставићу ти свашта у главу, ја могу да те забавим, ја могу да те слудим, ја могу да те успавам, ја могу да те будим...“

- Грува Партибрејкерс, али је party without break. Пар момака, међу њима одрани Урке, и мноштво пичака расуто унутар целог првог спрата. Алкохол, вутра, и преглупа Ксалолчина која снифује по снегу наочиглед тих потенционалних разносача гласина. Луда, блесава будалетина. Упали смо, црнка и ја, али нас нико није ни приметио. Па нормално да нису кад су се одрали од разноразних опијата. Ово им је изгледа припрема за колоквијум. О да, стасавају нови млади дегенерици Србије. Бацио сам Уркету кључеве од аута и рекао му да иде у клоњу ако хоће да трпа кокс у њоњу. Међутим, накоксани Урке није ме најбоље чуо, па ми је тутнуо лобеску у руке, а кључеве од џете стрпао у џеп. Изгледа да ме тако сконтао. Није било сврхе убеђивати се с њим, а није било ни времена, јер је црнка управо дахтала за мојим вратом с флашом Џека у рукама. Зграбила ме за дукс и повела у своју собу, мени добро познату; Урке и ја кречимо је и сређујемо два пута годишње. Затворила је врата и села на двосед који смо јутрос, тачније у дубоко послеподне, скинули са спрата и довукли овде. Отпила је два добра гутљаја, ал мала има дизну, и пружила Џек мени. Прихватио сам, а како да одбијем, отпио пар гутљаја те прескупе џибре са запада и рекао:

- „Само трен.“

- Изашао сам из собе и отишао у купатило. Закључао сам врата, сео на веце шољу, размотао фолију с коканиђом, истресао један повећи лајн на веш машину, остатак смотао у фолију за касније и ставио у џеп. Сролао сам омот од гузиц-папира и шмркнуо линијетину лобеске. Лобе ми је пробило носурду и заболо ми се у мозак. Изгутао сам кокс на брзака, откључао врата купатила, прошо кроз ходничак и вратио се у собу у којој ме је чекала... ОООООУУУУУУЈЈЈЕЕЕЕАААААА.... полугола савршена странкиња студенткиња домаће производње. Зграбио сам Џек, отпио још пар гутљаја, кокс ме је управо шутнуо у адреналинску еуфорију и места за даљу причу није било. Заносна студенткиња са зашиљеним сисама збацила је остатак срања од гардеробице с тела, клекнула на колена, рукама се ухватила за страницу двоседа и нудила ми себе од позади. Оставио сам Џека на оближњи сточић, скинуо сву ону глупу одећу испод које се скривао мој напрчени фалус. Кокс и Џек су ми измасакрирали мозак, напунили ми муда Цар-Душановом силином и ја сам се као коњ бацио на понуђену ми кобилу, која је већ испуштала сокове из своје стиднице која се ничег више није стидела. Црнка је дахтала као ненормална. Hey baby, careful with that oxygen! Шчепао сам је за гузове и набио јој га до јаја, била је скроз отворена за новог посетиоца.

- „Аааааах...“

- О да, само ти дахћи, да видиш како чика Борис кида системе.

- „А А А А А А М М М Х...“

- „Ролам џок на леђима њеним, јака шема, дим, два, три и ево стиже сперма, да прогута све одавно беше спремна, док им прскам сисе свака ми је верна...“               - ААААХАХАХАХА.... Мора да је Ксалолчина пустио Bad copy. Какав лудак, али кога боли обрва кад сам ја у сред Венереееее... Клик. Урке је упао у собу... Клик. Правио је линије по њеним леђима... Клик. Гутао сам Џек као луд... Клик.

 

                                                                         Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 15:56
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га!

- Протезао сам се по кревету своје собе и у једном тренутку мој зашамућено сањиви поглед пао је на зидни часовник који је тртљао да је 14:37. Ако је веровати сказаљкама време је било тачно. Да би се у то уверио морао сам да подигнем своје укочено дупе са неудобног душека, отворим прозор и осмотрим ситуацију. Пришао сам до прозора, подигао ролетну, а сулуда светлост сунчевих зрака рокнула ме је директно у зенице и заслепила ме на читава десет минута. Морао сам да чучнем на паркет, леђима окренут прозору, како бих се прибрао. Јебене сказаљке јебеног часовника су биле у праву. Опет сам преспавао већи део дана. Ко га јебе и онако нисам имао паметнија посла. После десетоминутног привикавања на дан и повратка у реалност, отворио сам прозор и склопљених очију удисао топли ваздух који је нежно дојахавао негде са јужне стране града. Покушавао сам да се присетим где сам синоћ лутао и шта сам радио, али узалуд, осим белине и неких нејасних обриса нечијих непознатих лица ништа друго није извирало из мојих спржених сећања. Одустао сам. Обукао сам тожу шортс и лагани плави дукс и отишао да приставим кафу. Рокнуо сам две кашичице шећера и две кашичице кафе, промешао и чекао да проври. Трајало је бесконачно дуго. Да бих скратио време припалио сам цигарету и чепркао по рачунару, тражећи неку ствар за добро јутро, добро подне или шта је већ било у том тренутку. Пронашао сам Струку, пустио песму Срећан дан и опичио до максимума како бих комшијама, које су ме углавном мрзеле, протресао бубне опне, а и како бих разбудио себе да не закунтам, јер кафа би убрзо требала...

- „УФ!!! Јеботе, кафа!!!“

- Добро је. Стигао сам у последњем тренутку баш када је узаврела кафа дошла до ивице џезве и спремала се да прекорачи тај праг који би мом шпорету јебао матер. Искључио сам ринглу, сипао кафу у огромну црвену шољу из које највише волим да пијем, мислим кафу, угасио стару и припалио нову пљугу. Струка је већ променио песму и сад је комшијама дрндао мозак нумером Спусти је доле. Дивно.

- Изашао сам на терасу, спустио шољу с кафом на сточић, завалио се у фотељу и припалио нову пљугу. Стара је догорела и остала згужвана на дну пиксле. Сркутао сам кафицу, увлачио димове Дринџе и негде у суседној згради једва чуо комшију који је покушавао да надјача мој нови сараунд систем звани „убица можданих нерва“, али курац. Његово озвучење било је тотално јадно у односу на мој сараунд. Глупи комшија пустио је неки љигави шунд са усраног производа вашљиве гранд непродукције и после непуна два минута изгубио мали музички рат. Мој хип-хоп је победио његову усрану кичерицу и поражени комшија се повукао са фронта, угасивши одвратно срање које му је силовало јадне звучнике. Задовољан овом малом победом за човечанство, ал великом за мене, довршио сам кафу, угасио цигарету и отишо да згужвам неки сендвич.

- Струкини стихови су и даље одјекивали у мом стану: „Екипа је у клубу, сви су погледи на теби, једним окретом заведи нас све, дигни је горе, молим те, мала, ајде још једном то изведи, једним покретом наведи на грех, спусти је доле...“, а ја сам халапљиво прождирао свој сендвич с неким саламуром и младим сиром који ми се топио у устима. Када сам завршио са ждрањем отишао сам у клоњу, опрао зубе и смањио тон на рачунару. Затим сам зачуо куцање на вратима. Нисам желео да отворим, али како упорни куцач није престајао са својим трипом морао сам да отворим и скинем га с курца. Намерно сам сјебао звоно како ме не би истресало из коже сваки пут кад би неки мајмун лего на њега. Отворио сам врата и на њима угледао приказу са подочњацима до пупка и очима с друге планете.

- „Ајде, бре, више педерко један мали! Дреждим ту пред вратима ко неки поштар!“

- Препознао сам приказу по гласу. То је био мој најбољи ортак Ксалол. Он се заправо зове Урош, али смо га прозвали Ксалол, јер је те лекиће гутао сваког дана у ненормалним количинама како би остао нормалан у овом поремећеном граду.

- Ксалол је ушао и сместио своје дупе на мој тросед. Наредио ми је да му скувам кафу, а ја сам га отерао у курац, то јест, одречно сам га одбио речима:

- „Кувај сам! Ко те јебе!“

- „Зашто то?

- „Зато што сам ја малопре себи скувао, а ти си закаснио. Јеби га! Сад се сам снађи.“

- Урош је устао и отишо да скува кафу, а ја сам сео на тросед и почео да ролам буксну. Таман сам припалио индо, а Ксалол је дошао са шољом вреле кафе у рукама, која се испаравала ко парна локомотива, и сео до мене. Пушили смо индо, а он је пио своју локомотива-кафу. Да ми је да знам колико ли је само кафених кашичица збутао у џезву, јебем га неекономичног.

- „Јели Лол, јесе ти сећаш где смо се ми закуцали синоћ?

- „Ма немам појма... кога уосталом боли курац.“

- „А и то што кажеш...“

- Кад је индо дошао до самог краја Урке ме је терао да му рокнем шат, у ствари, он је стално то радио. Чим би џук био при издисају он би одмах почињао с тим својим триповима „дај шат, дај шат“, као неки кретен. Смарао је. Толико ме је смарао да ми је у једном тренутку дошло да морам да бирам: или да му забијем говњиву веце четку за шољу у уста, или да му дам тај шат-два и да га скинем с курца. Урадио сaм ово друго. Можда највише због тога што ме мрзело да идем до клоње по веце четку. Помислио сам тада у себи да при пушењу марихуане строго и одсечно избегавам Уркета. Ту мисао сам бацио у фасциклу за „проверити“, јер, на крају крајева, Урке је мој најбољи ортак и не могу тек тако да га одјебавам, бар не због шата. Толико као његов друг могу да му учиним. Па ваљда зато пријатељи и постоје, да се међусобно припомажу и разумеју. Па да...

- Елем, после Уркетових усраних шатова, ја сам се завалио у кревет и почео да пребирам по фасцикли „разонода“ и нађем нешто чиме би се Урош и ја занимали тог послеподнева и вечери. Урке је седео до мене и чешао јаја. Не знам шта је под тиме тачно мислио, али у једном тренутку, дак сам пребирао по фасцикли, мој ортак, Урке Ксалолчина, буљио је у паклицу Дрине, и нежно додиривао своја јаја док је имао онај блажени осмех. „Онај“ блажени осмех.

- Вратио сам се својим мислима, упорно покушавајући да нешто смислим, јер шашољење јаја до мене почело је да ме забрињава. Поготово због оног блаженог осмеха. Нисам могао да се сетим ни где смо били синоћ, ни шта смо радили, ама ничег, баш ничег. И зато је ситуација постала жешће забрињавајућа. Толико забрињавајућа да је почела мучно да ме мучи. Лукаво сам завукао руку у шорац и нежно препипавао сопствени рчма. Јебеш му матер, човек никад није сигуран шта све мож да му се деси. Ево рецимо, Уркета знам од кад знам и себе, читав живот смо провели заједно, али онда дође тренутак, неки чудно зајебани тренутак кад те обузме нека врста сумње да, можда, човека до себе ипак не познајеш сасвим добро. Уркетови трипови његовог несвесног лудила понекад ескалирају до крајње тачке ненормалности, па није у стању ни да се контролише. Нагута се шаком ксалола и натанкира јетру алкохолом, не бирајући никад врсту, већ оно - дај шта даш. И онда глеј му алиште.

- Након што сам установио да је моја гузица сасвим невина, прекорио сам себе због грешних сумњи и извинио сам се Уркету, наравно, у себи. Као награду за то што ме ортак није обљубио у стању моје несвести, отишао сам до кухиње, отворио фрижидер, и мом пријатељу из дана слине, налио чашу густог од брескве. За мене шипак, јер је у његовој чаши испала и последња кап из тетрапака. Узео сам чашу и вратио се у дневну собу, спустио чашу на сточић испред Уркета, уз оно „изволи“, а он је био врло пријатно изненађен. Уз оно „хвала“, и даље је шашољио своје мошње, али мене се то више није тицало. Мој анус је и даље био невин, хвала ти боже, а то где је наксалолисани гурао синоћ своју патку, баш ме заболе. То је његова ствар.

- „Добар ти овај густи“ - похвали сок Урке и крену да га цевчи.

- „Немам више. То је била задња“ - брзо сам изговорио, не правећи паузу између речи.

- Лудак би слистио целу чашу, а после би тражио још, зато сам морао на време да га упозорим да рационално развуче тај сок што дуже може. Ал џабе! Урке га је посисао. Мислим сок. Муфљуз. Сад нек буљи у празну чашу, ко га јебе.

- Завалио сам се у свој тросед и прекрстио ноге, ставивши их на површину сточића. И даље сам покушавао да смислим шта би могли да радимо. У томе ме је упорно ометао Урош. Кењао ми је зашто немам теве да може као човек да прелиста канале кад дође код мене. Мислим да сам му једно милијарду пута објаснио да ми се јебе за теве и све што се догађа у тој смрдљивој кутији, али узалуд. Он је наставио да декламује позитивне стране тог пластичног говнета и није имало сврхе прекидати га. У ствари, није било пожељно прекидати Уроша кад крене да беседи, јер је тад опасно зајебан по околину. Не воли човек кад га прекидају. Да је којим случајем у том тренутку на мојој гајби упао свети Петар и само помислио да прекине Уркетово излагање усмене теорије позитивне стране теве пријемника, овај би га моментално испичкарао напоље, а можда би га и пребио у ходнику. Ко зна. Зато сам ја ћутао и гледао своја посла, не слушајући, али и не прекидајући лудог Уркета. Тада ми је зазвонио телефон. Невољно сам бацио поглед на екран и угледао непознати број. Наравно да се нисам јавио. Не јављам се непознатим бројевима. Никад. Шта знам ко је. А и шта ме брига. Чим је број непознат, то је нешто непознато, а кад је нешто непознато, онда ја не желим у то да се петљам. Једноставно. Смрдљиви телефон је упорно звонио, а ја сам га упорно игнорисао. Ја сам био у повољнијем положају од фона, јер је мене у том тренутку за њега реално болела кита, а њему је, колико видим, веома стало да му се јавим. Е па, нећу! И баш да видим ко ће дуже да издржи. Урош се мимиком чудио мом трипу да се не јављам непознатим бројевима, али се говором није у то мешао, међутим, мој телефон га је прекинуо у беседи, а то је њега почело страшно да нервира. И то баш оно, максимално страшно. Било је само питање секунди кад ће ми пребити телефон. Због безбедности мобила морао сам да се јавим. Пичка му материна! Смрдљиви телефон је победио у нашој интерној игри терања ината један другом и то због будалетине до мене.

- „Да?“ - увек се тако јављам на телефон и никако другачије, јер увек се нађе неки некултурни шупљоглавац који после културног „молим“, убаци тривијалну фразу „опалим те голим“, и зато је увек безбедније оно „да“. Могао бих ја саговорнику с друге стране жице да одговорим „и ја тебе целим да те развеселим“, али би се онда то развукло до унедоглед. Зато је најсигурније оно једноставно „да“.

- „Хало? Борисе?“

- Женски глас, мени - непознат.

- „Да.“

- „Еј, ја сам. Шта радиш?“

- „Ништа“ - нисам имао појма ко је.

- „Мислила сам да ћеш да се јавиш, ал тебе нема па нема. И рекох да те окренем.“

- И даље не знам ко је, али женски је глас па настављам разговор.

- „Ма, хтео сам... али, овај... нешто сам био заузет. Шта има код тебе?“

- „Ништа посебно, пијем кафу и тако...“

- Пребирам по сећању и покушавам да докучим чији је ово глас. Оно што знам је да немам девојку већ 6 и кусур месеци, и знам да ништа јебо нисам већ два месеца; ако нешто и јесам јебо, тога се не сећам те се то и не рачуна; а оно што не знам је: ко је глас са супротне стране жице? Трипујем да је неко ту рибу наговорио да ме зове и ложи па ми се сад тамо, где год да су, кезе и спрдају се са мојим разјебаним можданим склопом. Не могу да провалим глас.

- „Јел важи још увек онај твој позив за биоскоп?“

- Пресекла ме је као мачем с тим питањем. Који курчев биоскоп? Који позив? Ништа ми није јасно.

- „Наравно“ - одговарам иако не знам зашто.

- „Наравно, ако се ниси предомислила“ - не знам зашто сам ово сад убацио. Ал добро, кад ме већ дркају нек им буде.

- „Па, мислим да те не бих звала да сам се предомислила.“

- Јебем ти Борисе твој распали мозак.

- „Па да...“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Па кад се видимо?“

- „Кад ти одговара?“

- „Кад почиње филм?“

- Превише питања и с моје и с њене стране. Конфузија у глави подигла ми се до максимума. Уопште не знам кад почиње филм. Не знам ни који се филм даје. Ништа не знам. Који сам ја кретен.

- „Оног тренутка кад ми кажеш време и место где да те сачекам.“

- Зашто ли сам то реко? Ал није ни битно. Осмех с друге стране жице деловао је опуштајуће.

- „Па, рецимо... у седам.“

- Ја на број, ти на мој.

- „Где?“

- „Па, испред биоскопа.“

- Превише, превише „па“ у том гласу. И све ми личи на неку жешћу спрдачину и већ видим себе насанканог. Али шта је ту је. Ма нек иде живот...

- „Ок, договорено.“

- „Важи, ћао!“

- „Здраво!“

- Веза је прекинута. И шта сад? Тек сад ме хвата паника. Тек сад сам се сетио да сам синоћ био ко зна где и радио ко зна шта с лудим Урошем. Шта ако сам синоћ увредио тај женски глас, па се она докопала мог броја, завела ме ко младог мајмуна и вечерас ће њен набилдовани дечко да ми се најебе милосне мајчице. Јебем те Борисе, колко лоше ово још може? Ма ко га јебе! Неће ми бити први пут у животу да ме неко пребије. Рескираћу па куд пукло да пукло.

- Урке и ја смо звизнули још по једну кафу, а онда смо и поварили топа на мојој тераси. Најлепше и најбезбедније место за гудрање. Кутак слободе заштићен шаторским крилом на предњој страни тако да се од споља ништа није могло видети. А ту је било и додатно обезбеђење. Цвеће. На све стране, и лево, и десно, и напред, и позади. Све уредно смештено у саксијама. Прави рај. Волим цвеће, пазим цвеће, а пази и оно мене од радозналих комшијских трач очију. Ништа не могу да виде, а верујем да им је то преголема мука и да их жешћа несаница трпа због неинформисаности шта се дешава у ушушканом хангару моје терасе.

- Џукс ме скроз спржио. Жив сам се улепио и почео да се церим ко блесав. И Урош и ја, заједно, као кретени. И то је трајало. Кад смо се некако сабрали и малкице уозбиљили прешли смо у собу, не дневну него ону где књавам, пошто ми је тамо био рачунар. Урош је засео за рачунар и покушавао да се снађе у времену и простору. Једва је погодио винамп. Али ту је настала друга мука. Чепркао је и чепркао и тражио нешто, али није знао шта. На крају сам му отео миша и кликнуо Марчелов фолдер. Албум Трећа страна медаље и мнооооого тога занимљивог. Пустио сам песмицу Три жеље и Марчело и Филтер екипа су кренули, наравно, сараунд до краја. Јебање комшијских турбо фолк бубних опни никада није на одмету. Припалио сам пљугу и затражио од Уркета да ми да пет ксалола, за сваки случај. Урош је испуцкао блистер и наставио да ровари по компу, а ја сам с ксалолима кренуо у купатило. Успут сам покупио пешкир, ћега, фармерице и дукс. Ушао сам у купатило и одмах рокнуо свих 5 комада, а онда душирање, па биоскоп, или пребијање. Видећемо шта ће бити. Углавном, пет ксалолчића довешће ме у стање апсолутне равнодушности, и мој дух ће бити миран чак и ако ме буду пребијали. Него, ко ће сад о томе да мисли. Сад иде душирањееееее... и прање зуба. Можда се и збуде тај биоскоп, па би ваљало да зубићи буду колко-толко чисти. Зар не?

 - Било је тачно 19:00, кад сам се укопао испред Дома културе. Ксалоли су ме жешће шибали и био сам тотално опуштен. Чекао сам, а нисам знао ни кога, ни шта. Напољу је било пријатно, мај на све стране и мноштво шетача. Бар ћу имати сведоке уколико добијем преко пичке. Мало ћу да их тужим, а можда и добијем коју кинту, као одштету за претрпљени бол и страх и лакше телесне повреде. Оне теже не бих волео, ма која да је цифра у питању. Јебеш паре ако те осакате за сва времена, зар не? А онда сам се сетио нашег јадног судства. Жива мито установа. Коначно ми је дошло из дупета у моју канабис наксалолисану главу да ћу, сем пребијања, добити и један повећи курац и од стране судија и од стране батинаша. Ови ће да подмажу пандуре и судију, а ја ћу да трпим зајебани бол поломљених органа док стављам хладне облоге на место убода. Јебем ти демократски Лесковац. Само да убоди буду што мањи, молим те боже.

- „Еј...“ - зачуо сам женски глас иза својих леђа.

- Пролетеше жмарци кроз кичму док сам се лагано окретао ка том женском гласу. А онда, изненађење! Мала, црна, локнаста, зелени дукс, широкана лоне, старке. Око ње није било никог. Ух... Одахнуо сам.

- „Па, здраво Борисе!“

- Опет оно „па“. Али сада су то „па“ изговарале најлепше зелене очи које сам икада видео у свом животу. Мала је до ја-ја.

- „Еј... здраво...“

- Нисам јој знао име. Морао сам да глумим да је познајем, иако је први пут у животу видим. Питам се шта ли је само нашла у мени, на мени. Немам мишиће, немам лове, нисам ни нешто леп. Јебем ли га. А она, анђео. Место батина, анђео. Хвала ти, боже.

- „Филм почиње тек у осам. Да се прошетамо мало...?“

- „Ајд...“

- Кренули смо низ Булевар, ја и крај мене анђео. Живот је лееееееп, нанананананааааа... Прошли смо крај шоп-Ђокићеве куће, прешли улицу и кренули ка централном парку. Све време сам глумио да је итекако познајем и да тако лепо лице не бих заборавио ни мртав. Како серем кад ми годи. Убацивао сам је да крене с неком причом од синоћ, јер сам предпостављао да смо тада и разменили бројеве телефона, што се и испоставило као тачно. Само, како то да ја нисам уписао њено име? Па наравно да нисам кад сам био у стању несвести, тоталне блокаде ума. Луди Урке и ја смо синоћ заглавили на рођендану у кућном амбијенту код неке њене другарице. Како, не знам, ал није ни битно. Углавном, зелене очи су ми испричале оно најбитније. А то је да нисам испао сом, чак сам јој био и необично интересантан. Ко ли је луђи од нас двоје? Ја интересантан? Ма, живот је леееееееп...

- Прошли смо кроз парк, прешли преко Трга револуције, испред моста скренули десно, низ степенице смо се спустили до кеја, нашли слободну клупицу и сместили се. Клинка се распричала. Има 19 година, добро је. Завршава Гимназију, одлично. Откида на рок и хип-хоп, прекрасно. Жели да студира језике. Шта више пожелети? То предивно зелено око...

- Биоскоп у Дому културе, једини преживели, она и ја. На платну филм: Монтевидео, Бог те видео. Крај мене анђео са смарагдом у очима, Бог је видео... и поживео. То је било прекратких два сата и кусур минута у мом животу. Узгред, филм је био до јаја. Раааадоојеееее... Кад Бјела прави филм то врца камење. Елем, пљунуо сам за карте, семенке и јебену кока-колу, коју је мала љуштила ко блесава. Остао сам без динара у џепу, али нисам жалио. Било је за све паре и било је незаборавно. И филм и она.

 - Било је близу једанаест када смо изашли из биоскопа. Имала је предиван осмех. Боже, које сам ја то добро дело учинио и када? Нема везе, заборави. Да је водим негде на пиће, немам лове. Да је позовем на гајбу, нећу да испаднем џукац. Али, морам да глумим. Јебига, такав је живот.

- „Знаш... ја бих сад морао да кренем кући. Мислим, немој да ме схватиш погрешно. С тобом бих радо на доживотну робију, али... - покушах да убацим кеца из рукава - ... морам сутра рано да устанем, знаш, требам баки да окречим собу и кухињу, а ту има доста посла“ - бака ми је иначе мртва већ пуних пет година, али до сад ме је добро служила, нарочито у оваквим ситуацијама. Само да и вечерас прође жвака и свечано обећавам да ћу сутра отићи до њеног гроба да јој запалим свећу.

- „А, твоја бака живи сама?“

- „Ахам...“

- Бака лежи сама у свом ковчегу, дека такође. Хтели би они да се споје, ал их спречавају захефтани ковчези. Те шаблоне смислили су неки људи и ја немам везе са тим.

- „И ти бринеш о њој?“

- „Трудим се колико могу. Имам доста посла, али чим нађем луфт, одмах трчим до ње да јој се нађем.“

- Да нисам мало претерао?

- „То је баш слатко...“

- Жвака је прошла. Живот је лееееееп...

- „Знаш, моја бака је умрла прошле године... Деку и не памтим, он је умро кад сам имала две године...“

- И мој такође. Ето додирне тачке.

- „ ... Знам како је било мојој баки, била је сама и тужна, и да нисмо биле мама, сестра и ја, не знам како би она то све прегурала. Много сам је волела...“

- О не. Шта ми је ово требало. Један мртав дека и две мртве баке плус још један мртав дека, али он је на мојој страни. Дека и једна бака њени, друга бака моја. Вероватно се горе мрште и пљују ме што сам такав лажов и покварењак. Шта ми је ово требало? Само да ме не куну, баке су склоне томе, чак и кад су мртве. Уздам се у мог деку да ће наговорити њеног деку, који ће баке, надам се, одговорити од дрвља и камења које се спремају да баце на мене са онога света. Али дека је њен, то је његова унука! Најебо сам. Нисам ни помислио да дижем поглед ка небу. Шта га знаш, баке су зајебане. Можда ме рокну неким метеором, моја, што тако једем говна и што ни она ни ја не памтимо кад сам јој задњи пут отишао на гроб, а њена, што јој дирам унучицу. Вероватно ми сад читају моје покварене мисли. Кунем се, нису толико покварене. Нису бако, тебе ми!

- „Волела бих да упознам твоју баку.“

- НЕ, НЕ, НЕЕЕЕЕЕ.....

- „Други пут.“

- Ако се сад извучем...

- „Па онда, кад већ журиш, ја ћу да узмем такси. Чујемо се сутра, а?“

- Какав, бре, такси?

- „Ма отпратићу те ја до куће. Таман да се прошетамо... лепо је време.“

- „Оке...“

- Дал би рекла „оке“ да сам је позвао на гајбу. Е, Борисе, коње!

 - Солидарност, далеко у пизду материну, али не жалим ни једну препешачену стопу. Та мала је толико савршена да сам одлепио на њу. Све ми се код ње свиђа и прича, и ход, и осмех, и смарагд окице, и старке, и све. Полако Борисе, само опуштено. Стигли смо испред њене гајбе. Не, то није гајба. То је кућетерина на три јебено велика и широка спрата. Ил јој је ћаћа политичар, ил дилује хорс, треће нема. Скинуо сам поглед с те вилетине и пребацио га на најлепше смарагд очи које сам икада видео. Весело су ме посматрале. Да ли да је пољубим или не? Стајао сам као укопан. Чинило ми се да погледом продире кроз мене и урања ми у душу. Да ли ме чита погледом? Ко је она уопште? Кажипрстом сам јој дотакао малић, нежно га помиловао, а онда сам јој додирнуо косу. Те предивно смеђкастоцрне локнице.

- „Онда се чујемо сутра?“ - излетело ми је.

- Можда још није касно за пољубац. Још увек је стајала преда мном и још увек су моји прсти шетали по њеним локницама.

- „Важи! Јавни се кад завршиш кречење код баке.“

- Опет та бака.

- „То је прва ствар коју ћу да урадим после кречења.“

- Још увек је ту. Пољуби је Борисе. Сад, сад...

- „Па, чујемо се сутра.“ - окренула се и пошла ка кући.

- Е, јеби га. Ништа од пољупца. Прошла је кроз масивну капију црне боје и лагано корачала стазицом која је водила до улазних врата њеног чардака. Одједном је застала. Окренула се ка мени. Исцимао сам се. Шта је сад у пизду материну?

- „Bay the way, зовем се Марија.“

- Јооооуууууу... Осетио сам на мозгу ову вербалну шамарчину. Ал ми га је мала спустила. Зар сам толико био провидан? Ко целофан. Нисам знао шта да чиним. Коракнуо сам унапред, ни сам не знам зашто, а онда поново застао. Размишљај Борисе, кажи нешто. Кажи било шта, мамлазе један неопевани!

- „Ззззз...“ - било је већ касно. Локнаста је прекорачила праг своје гајбе и нестала иза затворених врата. Јеби га. Окренуо сам се и пошао својој кућици. Корачајући кроз разјебану Нишку улицу, коју су мизерно осветљавали тек сваки трећи лампион, остали никад нису радили, а нашој власт банди ДС, Г 17+, СПС, јебало се за све то, пребирао сам по мом мобилу из доба Јуре, тражећи број смарагд... Марије. Јеботе, има ли та цура бар једну ману? Пронашао сам њен број у примљеним позивима и одмах га укуцао у именик. Великим словима уписао сам... Како јој беше име? А да, Марија. Сутра чим отворим очи, одмах је зовем. Само да не заборавим да сам баки окречио гајбу. Опрости бако, и моја и њена. Немојте, молим вас, да ме згази неки пијани сисар за воланом по овој мрклој недођији. Ево, обећавам, чуваћу је као кап воде на длану, чуваћу је као око. Јебо те, ко да сам у некој селендри, а не у центру Лесковца, такав је мркли мрак. Само да стигнем читав до куће. Баке, бре, аман за аман!

 

                                                                           Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 04:45
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

-         -  „Jebeš govno!“ - rekoh sebi. - „Ko god da ga je ukrao može s njim da radi šta mu volja. Neka ga jede, neka ga jebe, neka ga mezi, šta god. Ionako ja tih govana mogu da neserem kolko ti duša ište. Serem, bre, 10 puta dnevno, i to sve zdrava govna, tako da jedno govno gore-dole neće mnogo da mi pokvari statistiku.“

-         - Tu sam se i oprostio od svog Ginis-govneta za čije pronalaženje sam bio spreman da dam i život, ako treba. I to sve zbog stare srpske zajebano ukorenjene, za strance još uvek nedokučive, reči: inat, iliti kurčenje. Mi Srbi smo i inače nadaleko poznati po kurčenju, čak i ako za to nema ama baš nikakve potrebe. To nam je, izgleda mi, u krvi, a deo tog sranja je, čini mi se, prešao i na mene. Šta ćeš, genetika je čudo!

-         - Elem, do svega toga došlo je sticajem čudnih okolnosti i to baš kada je danas, sasvim namerno, moj ortak svratio na kafu da ubije 2 sata svog života skrojenog od džabolebarenja. Ajd što me prekinuo u pisanju pesme, to mi i nije toliko krivo, ja ta sranja mogu da nažvrljam koliko hoćeš i kad hoćeš (kurčenje or vat?) nego me uvredio, bre! Za srce me ujeo! Jebem li mu... paprike!

-         - Zainteresovalo budalu šta ja to pišem i kome pišem, a ja, prkos me jebo, umesto da ćutim i da se pravim lud, ja se još raskurčio do neba i pohvalio mu se kako pišem neke članke (valjda se tako kaže) na nekom blogu (valjda se tako kaže) gde mogu da lupam gluposti kolko mi muda žele, a žele. I on zapeo da vidi pa da vidi, i ja mu pokazao. I zajebo se. Čim je video šta ja to radim, počeo je da se smeje ko blesav. Ja u čudu. A kad je ugledao koliko imam pročitanih članaka, njegovo smejanje dostiglo je vrhunac bezobrazluka, jer budaletina nije prestajala s tom svojom rabotom. Bio sam strašno nervozan, reko sam mu da sisa kurac i da odjebe sa moje gajbe. On mi je reko da jedem govna, onda smo se tu napušavali pola čuke, i ne znam kako, i ne znam zašto smo došli na temu „roman“, i da ja mogu da napišem taj roman za 96 sati i da sve to objavim u ovim člancima, onako u nastavcima (kurčenje definitivno) na šta je on odmah pružio ruku, u znak opklade, i rekao, citiram: „Ako ti napišeš roman za 96 sati, ja ću sam sebi da svršim u usta.“ Jebeš mu mater, možda nisam normalan ja, možda nije normalan on, možda obojica nismo normalni, al ja sam taj čin, gde moj ortak sam sebi svršava u usta, poželeo da vidim. Nisam feget, a nije ni on, nego nam taj smrdljivi inat nije dao mira te smo se obojica do krvi nakurčili i opklada je pukla. Najgore od svega toga je što ja sad to sve moram da pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, i to sve u roku od 96 sati. Da sam barem reko 10, 15 dana pa i nekako, a ja, nakurčeni mamlaz, pljunuo za 96 sati i sad nema nazad. A nit imam ideju za taj roman, nit ja znam da pišem ta sranja, al jebeš mu mater, kad danas svako govedo može da napiše neki roman što onda to ne mogu i ja? Mislim da napišem roman a ne da budem govedo. Ako ona džiberka Isidora Bjelica može da piše romane, onda to može i svaki drugi žitelj ove naše planete Zemlje. Pa da...

-         - Kecao me verbalno ortak još nekih par minuta, kao ja neam veze s gramatikom, pravopisom, ne znam kad i gde trebam da stavim tačku, zarez i tako to, al sam se ja na to samo šeretski nasmešio, pomislivši u sebi kako me realno za to zabole patka, jer ti ovde, po ovim člancima, ti interpunkcijski kurci i nisu toliko važni, nema lektora, nema recenzije i ostalih džambo sranja. Sve što trebam da uradim jeste da pišem rečenice. Znači pišem objavljujem, pišem objavljujem, i to je to. U opkladi nije bilo reči ni o čemu drugom, sem o romanu za 96 sati. Udrvio sam inat i reko: „Će da ti dokažem sg!“ Kenjator se smejao još neko vreme, a onda je zapalio ko zna gde, a ja sam odmah seo na wc šolju i krenuo da smišljam ideju za roman. Inače ja na wc šolji dobijam najžešću inspiraciju. Oslobađam telo od govana, i hranim duh inspiracijom. Izuzetno zanimljiva stvar. I smislio sam, i ideju za taj roman i naslov. Pošto je tema slobodna odlučio sam se za naslov, ili naziv, kako se već kaže, „Short and sick life in dead Leskovac“. To i nije bilo teško izmozgati jer se tako u Leskovcu zaista živi. Ko ne veruje nek dođe i neka se sam u to uveri.  A imam i ideju za jebeni roman, samo mi treba ta famozna jebena prva rečenica... I smisliću je nekako, i napisaću taj usrani roman nekako, sve zarad toga da vidim kako moj blesavi ortak sam sebi svršava u usta. Jebote, ja stvarno nisam normalan! Jebem ti inat! Jebalo me kurčenje...

-         - A da, umalo da zaboravim. Ukoliko ne uspem da napišem i objavim roman za 96 sati, moraću, po drugoj tački, ili tačci, kako god, te naše opklade da se momentalno odjavim sa bloga i da više nikada, ali nikada ne uznemiravam bilo koji sajt (valjda se tako kaže) ovakvog tipa, kao i sve njegove čitateljke i čitaoce svojim idiotskim sranjima koje uredno slažem non-stop ko da sam pošandrcao, i kao da nemam pametnijeg posla nego da serem tu po netu kojekakve svoje budalaštine iz mog nenormalnog mozga. Dakle, ako uspem u svojoj nameri, gledaću gadan prizor koji ću sasvim sigurno da klipujem, a možda i objavim na jutjubu, a ako ne ispunim svoj zadatak, onda ću sve ljude, koji haraju ovde, osloboditi od mojih sranja, što ujedno može biti i jedno dobro delo budući da i nisam neki zanimljivi pisac, jer, kao što reče moj prijatelj, nemam zadovoljavajući broj čitalaca, to jest, mali, veoma mali broj ljudi se interesuje za moje koještarije. Ma zabole me patka. Ako uspem, uspeo sam, ako ne, onda ću nastaviti svoju misiju: kenjarenje po ekskluzivnim mestima i drkanje sa sistemom na sve moguće legitimne načine. Eto...

[ Generalna , Društvo , Život , Politika ] 05 Decembar, 2011 01:53
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Tuga. Spuštene roletne, prituljeno svetlo, suze mi se slivaju niz obraze. Palim, više ni sam ne znam koju cigaretu po redu. Zgužvan i snužden od muke i bola, mozgam ko bi mogao biti toliki nečovek da učini tako nešto nečovečno. Nije mi svejedno. Teško mi je, drhtim, bre! Znam ja odlično gde živim, ako se to životom uopšte i nazvati može. Znam da je Leskovac otišo, odavno već, u tri lepe vagine, pardon, pičke materine, znam da je Srbija otišla u krasan falus, pardon, kurac, i znam da je sve, pa čak i reč, izgubilo svaki smisao, al nekako me ipak boli, tu negde u predelu levog plućnog krila, jer nisam verovo da postoji tako nešto neverovatno bolesno, tako zverski podlo, kao ta stravična nepravda, taj psiho-horor zločin, to smak saznanje da neko može biti toliko govedo, da neko može biti toliki majmun, toliki bezobzirni primitivac da mi ukrade govno zbog koje sam se mučio čitava 45 minuta, kipujući ga, i to na najekskluzivnijem mestu u gradu. Ako je danas dotle došlo, da jedni drugima krademo govna, šta nas onda koj moj očekuje sutra!?

 

- Leskovac, 4. decembar, 20:47h.

- Lokacija: prag sedišta SNS-a.

 

- Iznenada me je preseklo, toliko jako, toliko zajebano, ali nisam mogo tek tako da ga bljucnem bilo kuda. Morao sam da mu pronađem specijalno mesto, negde gde će mu biti lepo i udobno, negde gde će se stopiti s okolinom, negde gde će pronaći svoju ekipicu i osećati se kao kod kuće. Jednostavno volim kad se moje govno oseća dobro, zato ja i kenjam isključivo na, ili po, ekskluzivnim mestima. I zato sam pokupio svoje dupe i dao se u potragu za prvom el grande lokacijom. Sva sreća te tragačina nije trajala dugo. Čim sam ugledao to spektakularno mestašce, odmah sam mu se prišunjao, u stilu SAJ-a, skinuo lone i ćega, sklopio kapke i krenuo da uživam u svom proseravanju. Vazduh je bio hladan i oštar, neki Celzijusev minus je bestijalno lajao, ali to nikako nije omelo ni mene, niti moje dupe da uživamo u svojoj internoj igri zadovoljavanja fizioloških potreba. Nervozni MPO, to jest muški polni organ, odnosno kurac, koga je razularena bešika baš krenula da iritira sa svojim maloumnim tripovima, krenuo je, silom prilika, da ispušta tekućinu, dakle močku, neki imbecili tvrde da je to urin, nema veze, ko ih jebe, i pre mog govneta završio šljaku, vrativši svoju glavu unutar njegove kože, dakle odžuljio se, diskonektovao, i zaspao na kesi, zapravo mošnjama, mislim mudima, svojim slatkim snom. A onda je krenuo i urnebes. Moje personalno govno startovalo je, u početku polagano a kasnije sve brže, što bi se reklo zasprintalo se, svoje kipovanje koje me dosta namučilo, preznojilo, a bogami i zabrinulo, jer je trajalo, i trajalo, i trajalo, činilo mi se beskonačno dugo. Nisam merio, tačnije, nisam uspeo da odmozgativno premerim metražu pokenjanog mi govneta, jer je neka umobolna kretenčina, neka stoka, neki ološ ukrao moje govno, iliti gomno, i to abnormalnom hiperbrzinom. Da mi govneta nema, shvatio sam tek kad sam se okrenuo da odokativno, pošto se mozak nešto zabrojao, (mozak ko mozak, kad ti je najpotrebniji on uglavnom zataji) premerim i pregledam svoj minuli rad. Istog trenutka sam se šokantno stresirao, srce je prestalo da kuca, vazduh je nestao, koža je postala preteskobna. Ja u neverici! Nema mi govneta, jebote! Srao sam jebenih 45 minuta, ako sam dobro sračunao, da bi na kraju zateko ništa. Jeza mi je dotakla svaki pršljen na mojoj kičmenoj moždini, neka zebnja mi se u hrskavice uvukla, izgubio sam moć govora, a pamet, ako sam je uopšte i posedovao, netragom je nestala, odneo je zaborav. Onako glup, mutav, uplašen i zbunjen novonastalom situacijom, navuko sam gaće na govnjivu guzicu, zaboravivši da pre toga obrišem rčma i celokupni predeo oko istog. Nisam ni stigo da prsnem zbog toga, jer sam se momentalno dao u potragu za NN počiniocem govnokradicom. Celi sat sam izgubio, landrajući se po ulicama i okolnim sokačićima, tražeći lopurdu koja mi je maznula moje rođeno govno. Glavu stavljam da je dužinski bilo za Ginisa.

- Elem, pljačkaša nisam uspeo da pronađem, te sam se, indisponiran svim tim užasom što me snašo, vratio svojoj kući ko posran golub. Doduše ja i jesam bio posran, tačnije ozasrat, jer bejah zaboravio da obrišem zadnjicu, pardon, guzicu. Zavuko sam se u korneru sobe i krenuo da lamentiram. Dugo i uporno. Plakao sam i ko blesav češao guzicu koja me je suludo svrbela. Mnogo minuta kasnije sam se setio da se onda nisam setio da obrišem bulju i skontao da sam, pri ulazku u kuću, zaboravio da prvo operem dupe pa da tek onda žalim za Ginis-govnetom. Sve sam uradio naopačke. E, tu mi je puko kurac! Besan ko Tadić, kad su ga nogirali iz kluba zato što je ušo u bazen da igra lastiž mesto vaterpola, (zbunio se čoek, dešava se, oće to kad se ne razmišlja blagovremeno) uleteo sam u kadu, izduširao se na brzaka, s posebnim osvrtom na ostatke rođaka mojega Ginis-govneta, koji su se raštrkali u predelu između mojih krišaka, kriški, guzova, kako se već to pravilno kaže, i seo da napišem otvoreno pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sve sam lepo složio u tom pismu, sve lepo naveo od A do Š kako se zaista i dogodilo, onako taksativno opisao ceo slučaj i decidirano potvrdio, više puta, kako me glupi panduri ne bi nanovo zamarali nebitnim pojedinostima, da mi je govno na silu oteto, nasilno oduzeto, otuđeno, kako već, i da ga pošto-poto želim natrag u svom posedu. To je moje govno i ja na to, po zakonu, imam prava. Ni u koga nisam upro prstom, nikoga nisam optužio jer zaista ne znam ko bi mogao biti taj paćenik, ali sam, kao sumnjivo lice, naveo Gorana Cvetanovića zvanog Mesko, zato što je on najpoznatiji govnojedač u čitavom Jablaničkom okrugu, a možda čak i šire. Hteo sam da navedem i Boljtu Konopčeta, ali sam odustao od toga iz jednog jedinog razloga, a to je, dokazano, činjenica da on nije govnojedač već govnoserač, jer je opšte poznata stvar da je, posle Gojka Veličkovića, Dragan-Slobodan zvani Kobac, naš „dragi“ načelnik zaboravljenog grada, najveći, dakle, govnoserač, zato što je nasrao planine i planine raznoraznih govana u i oko Leskovca (agrar-mentalitet, šta češ, naviklo to da sere gde stigne) te sam ga, u skladu s tim, i izopštio sa spiska sumnjivih lica. Tako da je sada na listi osumnjičenih samo Mesko, ali on, naravno, nije kriv sve dok se ne dokaže suprotno.

- Ovom prilikom bih zamolio MUP Srbije, pošto u PU Leskovac nemam, ali ni malo, poverenja, da reaguje u skladu sa zakonom, strogo odgovorno i profesionalno, i da što pre pronađe počinioca ovog krivičnog dela, jer ja zaista želim da znam ko mi je ukrao govno, i naravno, zašto je to učinio. Takođe želim da se počinilac, gore navedenog krivičnog dela, kazni maksimalnom kaznom zatvora koja je predviđena, za to krivično delo, ustavom i zakonom republike Srbije. Unapred hvala.

 

                                                                                     Obezgovnanjeni građanin

 

PS. - Kakav kurac humor, ovo je politika, bre! I ekologija! Da, da...  Tongue out

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 04 Decembar, 2011 16:42
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Овај расути Балкан партер

лежи непомично ко стврднути малтер,

а промаја га сече ко запети ласер,

пробија кроз тело и палица, и снајпер.

Најпре су те убили па ставили у лер,

а нама оставили само један једини шалтер,

мизерни, једва видљиви и мали,

милион смрсканих људи у редове стали,

и тек по неко главу промоли,

да види има ли шансе за тај живот бољи.

А с друге стране сивог шалтера,

чека смркнуто лице неоритера,

даје ти хрпу жуто-белих хартија,

за молбе, жалбе, евентуално питања,

а на одговор чекаш од јутра до сутра,

од сумрака до свитања бесомучна скитања,

бескрајне колоне промрзлих путника,

стоје у ред за попуну упитника,

а ветрометина пуста кљуца хиљаде болесника,

што чекају на право за живот који убија,

кида и пробија, боли ко доживотна робија,

у промрзле кости увукла се фобија,

па ко преживи чека тренутак одговора,

а од одговора се истог момента разочара,

јер у њему стоји пут преко мочвара до понора,

што скројише нам лица злобна, пуна отрова,

од нас само оста празна љуштура, скелет костура,

и сломљена потпора без отпора, и гле потопа!

Река карикатура, строј полтрона и фигура,

свесно поломљена срца у понор смрти гура,

а они несвесно свесни живе у немаштини,

хистерији, у превари живота, у гето прљавштини,

нестају, умиру у мистериозној мистерији,

исти им циљеви, борба за живот који не постоји,

ал се у тој борби борбом против себе боре,

зато им све горе, зато им све гори,

бесавесно главе секу једни другима,

у крви су до колена, па од пода до рамена,

постали су бесни црви, ко вампири жедни крви,

газе преко лешева само да би били први,

свети грех, свет од греха па све од грехова, бре, врви!

 

- Где си моја Србијо? Ја тражим те у песми,

оној зачетој на гусли, и Хиландарској чесми.

Где си моја Србијо? Светосавско светло,

ја тражио сам свуда твоје изгубљено жезло.

 

- Од нас је, бре, и ђаво диго руке,

заплако од муке па почео да се крсти,

пита се и чуди шта то раде луди Срби?

- „Сами себи копају рупе, у саргије мртве,

а живе у јаму, у кречану, на пољану,

да се не виде и нечују, заувек да нестану.

Зашто, бре, не престану, мени место није ту!

Они себи праве муке, они себи ваде чуке,

сами себи доносе глупе-убитачне одлуке,

само држе придике, само просипају критике,

од кад сам ту многе прошле су године,

ни прстом нисам мрднуо, а оне се стопиле,

а слушај ове приче, памти трагове на прагове,

смислили сами и лажи и преваре, убиства и отмице,

клања, ратове и пактове - ријалити игрице,

све су им краће те животне сатнице,

ја савршенији пакао ни под Шрумсом не би смислио.

Брат је брата убио због дворишне линије,

отац сина секиром због заставе и капије,

деле се на грбове, вере, боје, нације,

не мршти се бивши Оче, то нису моје заслуге!

Слушај даље сторије, да ти мука припадне,

комшија је комшу рокнуо због ограде,

посеко га косом због међе труле тарабе,

син је мајку ножем, због њене мале зараде,

а љубоморни муж, жену због ситне преваре,

похотни деда силово унуку из обести,

те због стида и пропасти пола села очисти,

а на крају и себе због своје неурачунљивости,

славе ратне злочинце, чине силне гадости,

ја им нисам потребан, сами иду ка пропасти,

немој да ме прогониш, јер ја одавде одлазим!“

 

- Где си Боже, Христе распети и свети,

да на светој земљи поново нам слетиш?

Где си моја Србијо? Где су наша деца?

Где је младост нестала? Где то суза јеца?

 

- Нема одговора ђаволу, нит за њим потере,

он се већ спремио, спаковао своје кофере,

јер нема намере да овде остане,

да га људи-убице због сопствених грехова прогоне,

и паразити-злотвори ђавола отераше,

па се и сами у ђавола претворише,

врата пакла отворише, зло пустише у наше двориште,

да нас разједа, терорише, и у пасмине прегрупише!

- Па гледај, бре! Гледај сва та лица бледа и хладна,

тај поглед крвав и гладан, и презрив и гадан,

гамад, накот вражији са чељустима Шакала,

шире хрпу вируса, гризу попут Гризлија,

ситно, брзо, кида опасно то око отровно,

у скупштини влада влада скројена од пирана,

и до сржи заразна, свим бојама намазана.

Ето то су наши закони, судије и устави,

и управни одбори, полицијски кордони,

палица у главу, гијом метак у масу,

у тужилаштву мито свесно смањује нам расу,

влада морталитет јер нам гине наталитет,

а медији стално лажу, наредбе власти што гноји,

наређења владе која ову целу причу скроји,

ал иза исте никада не стоји, него дане броји,

па другу аферу створи да прву изгори.

Ти проклети ђон-образи без скрупула на власти,

сервирају лаж у обмани, јер тако смо навикли,

не, немају савести, зато је народ под наркозама,

не, није их брига, шаљу смрт у превеликим дозама,

то брдо гована које каналише човек-сотона.

Погледај те убице, пробисвете, цајзле, клице,

обични смрадови и љиге, а поседују све,

спремни да сруше те, тебе Србијо да униште,

сева мржња до сржи, цело српство се на уљу пржи,

па ко дуже издржи да се не испржи,

а све се руши и слама, сунце се губи, настаје тама,

за деструкцијом помама, цела недођија на стубу срама,

развратна хрпа готована без блама

све темеље руши, пали, и Бога су издали,

мантије гузице своје за дукате су продали,

народ се гуши, дави, у хорору земља пропала,

отворена Пандорина кутија из које нада је нестала,

на улицама хиљаде мумија, хиљаде курви и бленурија,

субверзијом навукли страх, остаје само пепео и прах,

и један закључак: ништавило, раздор, раскол, крах...

                        .... КРАЈ!!!

 

- Где си моја Србијо? Моје Привиђење,

продато нам Косово, распето на Лобање.

Проклета си Србијо, зачета си грехом,

корен се изгубио, убили те свесно...  Cry

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 04 Decembar, 2011 11:55
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Живимо у току свога сна,

ходамо у мислима своје маште,

срећни смо када лажемо себе,

гледамо свет туђим очима,

слушамо савет туђих ципела,

славимо неке догме бесмисла,

радосни у тренуцима заблуде,

бежимо од реалности,

која нас тихо убија,

бежимо од срца стварности,

то је права стварнофобија.

Градови полако нестају,

куће нам све дубље тону,

деца наша нечујно умиру,

улице су порушене, лампиони се гасе,

тама осваја наше душе...

Индоленција је победила,

јер се бојимо истине,

сећања су нам забранили,

предатори из скупштине.

Постали смо срболибрија,

лаж нам храни равнотежу,

та нас болест полако убија,

ко Креон Антигону у кратеру.

Ми смо синови европског дома,

градили смо га свима за пример,

а сад стојимо испред капије,

и од чукун-унука чекамо пријем.

Подељени смо у шест врста,

међусобно се брзо сатиремо,

и губимо корен нашег крста,

коме се веома често заклињемо,

јер хрлимо ка болесном безнађу,

које нас усхићено дочекује,

хрлимо ка гротлу свог екгзодуса,

ми смо уникат смртофилије.

Мржња је победила, јер се бојимо љубави,

либералност нам је забранила,

организација: зулум-манћари.

Живела шареницо, лажи нас и даље,

ми кличемо страдању, небески смо народ,

разум нам је отео патриотски код,

а пинкофили нас верно вуку у раље.

[ Generalna , Društvo , Život , Politika ] 03 Decembar, 2011 23:04
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Океј, Лесковац је мртав град. То изгледа само слепцима није јасно. Проблем је у томе што је слепаца превише. Коте се ко бубашвабе и ма колико се трудио да их истребиш, нећеш успети. Зато што су свугде, тамо су и где нису, и где мислиш да јесу - нису, и где мислиш да нису - јесу. Полажу своја јајашца на најскровитијим местима, тамо где људски ум не може да допре, тамо где се рађа зло, тамо у материји.

- Сви се питамо шта је то што у човеку потстиче зло. Одговор је једноставан: време. Време у човеку подстиче зло, тачније, недостатак времена. Сви знамо да је човек рођен мртав. Има свој век трајања, зато и кажем да је рођен мртав. Роди се, живи и умре. Неко умре пре, неко касније. Оног тренутка кад је настао живот настало је и време. Човек се одувек бојао да неће имати времена да постигне оно што је наумио, зато жури, зато трчи - јури време. Стално јури време и ако зна да га стићи никада неће. Зато што га је измислио управо човек. Измислио га је да би се тркао с њим. Унапред човек зна да ће битку с временом изгубити, јер време је непролазно, а човек јесте. Време траје, човек нестаје. У тој борби с временом човек рађа зло. Рађа зло зато што мисли да ће победити време, тачније, сумња да може победити време и онда га јури. Смишља шему, прави план, покушава, нада се, али му то никако не полази за руком. Срећа у несрећи је што постоје две врсте људи: они који знају да не могу победити време, то су они који стварају, и они који мисле да га победити могу, то су они који руше. Први су добри, други су зли. Ово је прича о другима, о злима...

- Време је новац - кажу хомосапијенси. Мисле да тиме изричу неку велику мудрост, а заправо само глођу говна. Време није новац, време није материја, материја смо ми, материја је све, а време је наша илузија.

- Плашећи се да не умру пре времена, они раде најморбидније ствари како би у свом кратком веку трајања, у свом малом и јадном животу постигли неки велики успех, нешто по чему ће их људи памтити. Питам се зашто људи желе да буду упамћени. Шта ће им то донети? Славу после смрти? Шта ће им слава кад су мртви, кад им кости труну под земљом, шта ће им? Не знам. У борби са временом, које су сами измислили, у борби за новцем, који су сами измислили, у борби за славом, коју су сами измислили они газе преко свега, преко принципа, преко начела, преко традиције, преко културе, преко лешева, преко живих људи, и то све раде само да би дошли до славе, моћи, пара. Потпуно небитних и неважних ствари, али они су их измислили и жуде за њима. Ко ће бити бољи, ко ће имати више. И тог трена рађа се зло. Једна просечна ствар, апсолутно небитна за опстанак човечанства постала је страховито јака сила. Данас је називају „седма светска сила“. Медији.

- Медији су једно од највећих трагедија човечанства. Кажу да су ту због нас, да би нас информисали о свему што се догађа у граду, у земљи, у европи, у свету, у свемиру... Да ли су заиста ту због нас? Наравно да не. Јер да јесу свој посао би радили као волонтери, радили би га без икакве накнаде, пружајући информације људима како би били у току са стварима. Међутим, ретко ко од њих преноси тачне информације. Углавном су то дезинформације, трачарења, празна наглабања и наклапања, и све то раде како би скренули, или заокупирали људски мозак, од оних много битнијих и важнијих ствари. А то често чине. Они су ту због новца, због популарности, због славе, због моћи. Наравно, нису сви исти. Као што постоје две врсте људи: добри и зли, тако постоје и две врсте новинара: добри и зли.

- У Лесковцу готово да и не постоје новинари, готово да и не постоје медији. То што они себе називају новинарима не значи да то стварно и јесу. У Лесковцу не постоје медији који се баве објективним информисањем, вероватно да и не знају шта то значи, а то је управо и граница која дели злог новинара од доброг. Добар новинар информише објективно и увек трага за истином, чак и кад му је глава у торби. Добар пример доброг новинара је Славко Ћурувија који је свој живот дао за истину и правду. Нажалост он више није са нама. Али живи у нама, јер је победио време. Није трчао за временом, већ за истином и правдом, није желео богатство, моћ, популарност, славу, а добио је, не богатство и популарност, већ славу и моћ. Славу, зато што је трагао за истином и правдом, а моћ, јер је победио време. И велик је, толико је велик да су његове убице наспрам његове величине толико сићушне и мале да су голим оком невидљиве, као једноћелијски микроорганизми. То је њихов пораз, али они га не виде зато што су слепци.

- Добар пример доброг новинара, односно, новинарке је и Бранкица Станковић. На сву срећу она је још увек жива. И она је борац за истину и правду и још за живота је победила време. Величанствено. Све даље речи су сувишне. Могу да се убијем покушавајући да нађем суперлативе да је опишем али нећу успети. Једноставно ћу јој скинути капу и одати респект.

- Ето такви новинари су потребни нашем Лесковцу, непристрасни и објективни трагачи за истином и правдом. Овде их ни лупом ни свећом не можеш наћи. Наши вајни новинарчићи би продали своје рођено дупе за двеста евра, чак и за мање. Они једноставно желе да буду виђени. Вероватно сте приматили да на сваким вестима свих наших лесковачких телевизија држачи камере хватају објективом тобожње новинаре из своје телевизијске редакције, а није ми јасно зашто. Место да информишу грађане о дешавањима у граду строго професионално и објективно, они то раде строго површно, веома траљаво, и експлицитно субјективно. Много је таквих примера. Пођимо рецимо од телевизије Студио МТ. Вероватно сте приметили да њихова камера изађе ван њихових просторија једном у четири месеца, направи неки шатро снимак и онда на том истом снимку, који гледамо сваког дана, додају нове вести. Најбољи пример за то је временска прогноза. Један те исти снимак кружи на екрану недељама, извештавајући о времену, а нису провалили да се годишња доба мењају. Тако се рецимо десило да у више наврата, слушамо о временским прогнозама за месец децембар, а снимак на тв-у је евидентно забележен у сред лета, јер се на њему виде људи у мајицама и шортсевима, или обратно, у сред лета зимски снимак. Изгледа да су се тотално погубили. То није смешно, то је трагично. Погледајте њихов снимак када извештавају о томе шта је тог и тог дана учинила ПУ у Лесковцу и видећете да се један те исти снимак врти већ читаву годину. Њихово немање културе огледа се и у полуписменим новинаркама које веома често праве тешке граматичке грешке док покушавају да своје одвратно ружне фаце што боље наместе у објектив и тако бар малкице ублаже сопствену габорност, несвесне да им то никако не иде од руке. Њихова нестручност огледа се и у томе што не знају шта значи објективно информисање. Они једноставно оду тамо куда их позову, нажврљају нешто на папирићу, неки мали део нечијег говора, онда то у студију модификују како им одговара и презентују јавности непотпуну информацију, или реченице извучене из контекста, или једноставно нажврљају неку потпуно небитну ствар, јер нису сконтали шта је говорник хтео да каже, јер нису довољно писмени да би то провалили и онда напишу само оно што су разумели, а разумели су готово ништа те су им стога вести стравично сиромашне и ужасно субјективне. Често се дешава да то буду и невести, јер од дана када су се вести догодиле па до дана када су емитоване прође минимум 48 сати, ако не и више, а то му онда дође као препричавање гласина, а не објективно информисање грађана. И још сијасет ствари хвали Студиу МТ, али и ово је сасвим довољно. Уколико прихвате ову моју добронамерну критику и исправе своје грешке, можда ћу, понављам, можда, размислити о томе да их назовем другачије, а до тада они су за мене само полуписмени полуновинари и јадна трчкарала која држе камере.

- О телевизији К-1 излишно је и трошити речи. То и није телевизија већ скуп неопаора и пургера. На њиховој гистро телевизији више се приказују емисије скинуте с других телевизија него њихове. Дал су их украли или не - само они знају. Они заправо и немају емисије. Цели њихов програм су једне те исте невести које се два дана врте на том каналу, затим једни те исти огласи који се месецима врте на том каналу, неке кљасте рекламе, и по који музички спот што мазну с ју тјуб-а илити you tube. И то је све. Значи леш.

- Телевизија Лесковац, о којој сам већ говорио, једна је од најодвратнијих телевизија у нашем граду. Првенствено због тога што је то телевизија која се слизала с влашћу. Личи ми на РТС из доба Милошевића.

- На тој телевизији су стално једни те исти људи, једна те иста лица која се стално смењују, кружећи од једне до друге врсте емисије. Једна водитељка је прво уређивала једну емисију, затим је читала вести, па се мотала ту покушавајући да ради неке интервијуе, наравно безуспешно, па се опет вратила да уређује неку емисију, па да води неку емисију, и тако све у круг, као и остала распала лица која себе називају новинарима.

- Једна од најсмешнијих ми је дефинитивно Звездана, мислим да се тако зове, ако сам погрешио нека ми опрости. Она је водила неку емисију, не могу да се сетим њеног назива, у којој је доводила разне госте, музичаре и тако то. Е сад, мора се признати да је све то била добра идеја, јер су неки од гостију били потпуно изопштени из јавности, а вредни су помена, зато што у Лесковцу влада дводеценијска епидемија турбо фолка, али је полуписмена водитељка жешће засрала јер није знала како да води емисију. Једном се толико занела својом шупљином у мозгу да беше заборавила питање које је поставила свом госту. Смејући се сама свом кретенизму она је од госта захтевала да је подсети шта га је питала како би могла да настави емисију. Очајно. Да не дужим даље, она једноставно нема појма о послу који обавља и не знам шта уопште тражи на телевизији у којој богами ради један дужи временски период. Водитељка која води програм временске прогнозе, не знам јој име, више се брине о томе како ће стати пред камерама, иако увек стаје у једној те истој пози, него како ће саопштити лесковчанима временску прогнозу за данас и сутра. Једна плавуша, ни њој не знам име, која је водила емисију „Плавушарије“, најидијотскији назив који сам икада чуо, довела је у студио полупијаног професора, који предаје на Вишој Економској, и с њим заједно вређала и понижавала припаднике ЛГБТ организације. Уз подсмех, пропагирала је говор мржње према тој мањини и за то није била кажњена од стране градских институција. Нити она, нити полупијани квази-професор који је експлицитно извређао припаднике другачије сексуалне оријентације. Тај вајни професор зове се Драгомир Радовановић, иако би му више приличило да се зове Недрагорат, написао је пар књига, а међу њима и једну књигу афоризама. Неке је сам створио а неке мазнуо од ко зна кога, стрпао у своје књижче и рекао да је он њихов творац. Не знам, историја ће показати. Та полупијана матора дртина је својим говором мржње, уз ватрену подршку плавуше-водитељке, подстицао и нагонио гледаоце да омрзну и отерају педере и лезбијке са простора Лесковца. Не знам зашто се истог тренутка нису огласиле надлежне институције да то спрече. Уставом и законом Србије је омогућено свим грађанима, без обзира на њихову боју коже, националност, вероисповест, сексуалну оријентацију или страначку опредељеност, да имају сва права на једнакост, на слободу мишљења, говора, кретања и сва остала права која су законом прописана. Међутим, изгледа ми да је то само тако на папиру наше „Демократске Србије“, а поготову „Демократског Лесковца“, јер у пракси се ти закони не примењују. Зато су и плавуша и квази-професор остали некажњени, а то изгледа може само на телевизији Лесковац. Па наравно кад је то градоначелникова телевизија. Иначе, професор Радовановић је надалеко познат корумпирани алкохоличар. Он је себи саградио велелепну вилу од пара студената из ВЕШ-а. Шестице, седмице, осмице крећу се на тржишту ВЕШ-а од 200 до 500 евра, а дипломе од 2 до 4.000 евра. Сем тога професор Радовановић је и чест гост у ресторану „Колиба“ у коме га одводе студенти или њихови родитељи, хране га и поје како би им овај поклонио оцену или завршио испит код неког другог професора или професорке. Веома је то широка и дубока тема, тако да ћу о корупцији на ВЕШ-у говорити другом приликом. Овде сам само напоменуо пар стварчица којима се бави тобожњи професор и вајни писац како бих представио грађанима Лесковца слику тог чемера који вређа друге док свој прљав веш скрива у хаустору свог костима. Корумпирани, прљави и покварени професор алкохоличар дозвољава себи да се назове нормалним човеком, штавише, презентује себе као високоморалну парадигму, док испод својих комуњарских ципела гази све оно што је већ одавно признато у свим демократски уређеним друштвима. Он је нормалан, а педери и лезбејке су поремећене и болесне особе које треба лечити или очистити из Лесковца, каже високоморална професорска парадигма, а у томе му је свесрдно помагала и водитељка „Плавушарије“. Питам се само где је РРА, где су хелсиншки одбори, где су наши одбори за људска права, где су наше институције, где су наши закони? И питам се зашто је ЛГБТ ћутао о свему томе? И шта причати даље о телевизији Лесковац. Ништа. Они су срамота за Лесковац, они су клоака, они су гамад, конзервативци и примитивци који једноставно не желе да се Лесковац интегрише у Србију и да се Србија интегрише у Европу. Они су неокомунисти који нас враћају у деведесете, у назад на нулу. Објективно информисање? То је за телевизију Лесковац метафизика. Њима, као и горе наведеним телевизијама, једноставно треба одузети лиценцу за рад. Отворити нове телевизије са стручним особљем које ће објективно и професионално информисати лесковчане. Другачије не можемо и не смемо, због садашњости, због будућности. (Dalje)

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 03 Decembar, 2011 09:29
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Разградња под градом, ту Меско влада,

штеточина ровари град без гарда,

у чакшире говеђе дукате ставља,

поганим језиком речи раставља,

јер свака након њега смисао губи

кад је прожвака та мемла без ћуди.

Он стално куди и муда мрси,

док мрси за столом у време поста,

а вамо се фали како је верник,

и слави славе тај вечити грешник,

и мења странке и мења банке,

ћушка се свугде, безбели љаксе,

његова рука аспиратор за новце,

глође ко термит и вуче конце

над људима без мозга ко да су лутке,

оне дрвене, мале, са циркуске бине,

костими разних боја из дине у дине,

мењају их стално кад год им сине,

он држи дизгине и управља њиме,

а они подно њега љигави ко слине,

увуку се тамо где почива гужњак,

и све то због лове - судбина тужна.

Ал шта да им радиш, навика је чудо,

во је на челу, а за њиме крдо,

и руши и крши, јер то му је ћеф,

а крдо је слепо, не види блеф,

па лупе њушком о калдрму града

кад заврне славину неписмени балван,

свој заметне траг, а крдо страда,

шарада и ништа мање сем тога,

јер цело је крдо све мој до мога,

а њихов лидер у понор нас вуче,

скроз до доле где беда гуче.

И тако већ више од деценије две,

јер народ је такав заборавља све,

не памти дуго и то је тај грех,

па рађа се поново пех за пех.

Ех, пруго срушена јужна,

гладна и боса, гола и тужна,

стална ујдурма над тобом под тобом,

мучан је живот са том тегобом,

и нема му краја ни сад ни никад,

митом је закон заварао гад,

и све док се ђонобраз шета по улици,

неће се чути наши језиви крици,

дакле, путуј Европо, јер сами смо кривци...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 03 Decembar, 2011 08:53
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Кобац на трактору сишао је с планине,

скинут са омче, са себе збацио је чакшире,

одело њему стоји ко свињи руно овчије,

жуљају га ципеле, шта ћеш, навико на опанке.

Дошао на положај преко црте страначке,

сад чврсто из фотеље декретима попује,

просте реченице пред објективом камере,

лете ко гранате деструктивне размере,

да исиса фондове то су његове намере.

Градом владају лопови, тако номад наређује,

распродаје земљиште, распродаје плочнике,

чега год се дотакне претвара у згариште,

од централног парка направио паориште,

сада тамо кунтају затуцане наказе,

само једно пиће за малолетне фуфљаре,

довољно да скине се и своје тело покаже,

дилери и лопови тамо праве оргије,

разведене половњаче вребају из потаје,

а све под патронатом корумпиране мурије!

Новце је покрао, ништа од западне капије,

од пешачке зоне само осташе утопије,

по читавом граду коте се депоније,

лажи и обмане све копија до копије,

раскрснице, улице све су лошије и лошије,

семафори не раде, честе саобраћајке,

туче, пљачке, убице много се намножиле,

керови луталице многе људе прождрале,

шинтере имамо, ал немамо законе,

неписмене флегме базене нам отеле,

усољене пацове месара нам продаје,

насиља над женама постале пародије,

политичке сугестије за ширење наркоманије,

брутална истина коју пендрек вешто прикрије,

интелектуалци листом сврстани у парије,

белу кугу свети лекар решио да зипује,

место епова уз арије од кобца добио букагије,

а ти ме питаш шта ми је? Рећи ћу ти јасније!

Место демократије Лес је упо у реакције,

од силне донације народ запао у санкције,

па ко некад уз свеће трпимо рестрикције,

нема побуне ни акције, јер нас гризу фракције.

За неку ситну лову продале се гузице,

зато Лесковац тоне, ко Атлантида нестаје,

а Бољта се шири ко Бајазит стеже гајтане,

младост бежи преко, раке да не настане,

нове нам нахије граде неодахије,

радник гладан умире док богате се мантије,

скиптар неће метком већ хорсом да нас убије,

криминалци из скупштине, корумпиране судије,

дилери из мурије, хохштаплери с робије,

сви су део уније непотистичке фурије.

Овде нема правде због слепе Јустиције,

она слуша власт, јер тако јој пасује,

кобац прави бусије Лесковац да убије,

ово Голи Оток је, још нам хвале шусије,

наша тела исто су што и пробушене крнтије,

наше мртве душе требају локације,

за парцеле гробљанске прве смо муштерије,

бачени у подземље, смотани у саргије,

оно што смо живели биле су маштарије,

преварени писмом постали смо Урије.

Запалите свеће дуж лесковачке чаршије,

реквијем је спремио звер из вукојебине,

хвала за смрт менажеријо из скупштине,

хвала за сахрану, драги градоразорниче...

«Prethodni   1 2 3 4 5 6