- Разградња под градом, ту Меско влада,
штеточина ровари град без гарда,
у чакшире говеђе дукате ставља,
поганим језиком речи раставља,
јер свака након њега смисао губи
кад је прожвака та мемла без ћуди.
Он стално куди и муда мрси,
док мрси за столом у време поста,
а вамо се фали како је верник,
и слави славе тај вечити грешник,
и мења странке и мења банке,
ћушка се свугде, безбели љаксе,
његова рука аспиратор за новце,
глође ко термит и вуче конце
над људима без мозга ко да су лутке,
оне дрвене, мале, са циркуске бине,
костими разних боја из дине у дине,
мењају их стално кад год им сине,
он држи дизгине и управља њиме,
а они подно њега љигави ко слине,
увуку се тамо где почива гужњак,
и све то због лове - судбина тужна.
Ал шта да им радиш, навика је чудо,
во је на челу, а за њиме крдо,
и руши и крши, јер то му је ћеф,
а крдо је слепо, не види блеф,
па лупе њушком о калдрму града
кад заврне славину неписмени балван,
свој заметне траг, а крдо страда,
шарада и ништа мање сем тога,
јер цело је крдо све мој до мога,
а њихов лидер у понор нас вуче,
скроз до доле где беда гуче.
И тако већ више од деценије две,
јер народ је такав заборавља све,
не памти дуго и то је тај грех,
па рађа се поново пех за пех.
Ех, пруго срушена јужна,
гладна и боса, гола и тужна,
стална ујдурма над тобом под тобом,
мучан је живот са том тегобом,
и нема му краја ни сад ни никад,
митом је закон заварао гад,
и све док се ђонобраз шета по улици,
неће се чути наши језиви крици,
дакле, путуј Европо, јер сами смо кривци...
