- Живимо у току свога сна,
ходамо у мислима своје маште,
срећни смо када лажемо себе,
гледамо свет туђим очима,
слушамо савет туђих ципела,
славимо неке догме бесмисла,
радосни у тренуцима заблуде,
бежимо од реалности,
која нас тихо убија,
бежимо од срца стварности,
то је права стварнофобија.
Градови полако нестају,
куће нам све дубље тону,
деца наша нечујно умиру,
улице су порушене, лампиони се гасе,
тама осваја наше душе...
Индоленција је победила,
јер се бојимо истине,
сећања су нам забранили,
предатори из скупштине.
Постали смо срболибрија,
лаж нам храни равнотежу,
та нас болест полако убија,
ко Креон Антигону у кратеру.
Ми смо синови европског дома,
градили смо га свима за пример,
а сад стојимо испред капије,
и од чукун-унука чекамо пријем.
Подељени смо у шест врста,
међусобно се брзо сатиремо,
и губимо корен нашег крста,
коме се веома често заклињемо,
јер хрлимо ка болесном безнађу,
које нас усхићено дочекује,
хрлимо ка гротлу свог екгзодуса,
ми смо уникат смртофилије.
Мржња је победила, јер се бојимо љубави,
либералност нам је забранила,
организација: зулум-манћари.
Живела шареницо, лажи нас и даље,
ми кличемо страдању, небески смо народ,
разум нам је отео патриотски код,
а пинкофили нас верно вуку у раље.
