Short and sick life in dead Leskovac
- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.
- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га!
- Протезао сам се по кревету своје собе и у једном тренутку мој зашамућено сањиви поглед пао је на зидни часовник који је тртљао да је 14:37. Ако је веровати сказаљкама време је било тачно. Да би се у то уверио морао сам да подигнем своје укочено дупе са неудобног душека, отворим прозор и осмотрим ситуацију. Пришао сам до прозора, подигао ролетну, а сулуда светлост сунчевих зрака рокнула ме је директно у зенице и заслепила ме на читава десет минута. Морао сам да чучнем на паркет, леђима окренут прозору, како бих се прибрао. Јебене сказаљке јебеног часовника су биле у праву. Опет сам преспавао већи део дана. Ко га јебе и онако нисам имао паметнија посла. После десетоминутног привикавања на дан и повратка у реалност, отворио сам прозор и склопљених очију удисао топли ваздух који је нежно дојахавао негде са јужне стране града. Покушавао сам да се присетим где сам синоћ лутао и шта сам радио, али узалуд, осим белине и неких нејасних обриса нечијих непознатих лица ништа друго није извирало из мојих спржених сећања. Одустао сам. Обукао сам тожу шортс и лагани плави дукс и отишао да приставим кафу. Рокнуо сам две кашичице шећера и две кашичице кафе, промешао и чекао да проври. Трајало је бесконачно дуго. Да бих скратио време припалио сам цигарету и чепркао по рачунару, тражећи неку ствар за добро јутро, добро подне или шта је већ било у том тренутку. Пронашао сам Струку, пустио песму Срећан дан и опичио до максимума како бих комшијама, које су ме углавном мрзеле, протресао бубне опне, а и како бих разбудио себе да не закунтам, јер кафа би убрзо требала...
- „УФ!!! Јеботе, кафа!!!“
- Добро је. Стигао сам у последњем тренутку баш када је узаврела кафа дошла до ивице џезве и спремала се да прекорачи тај праг који би мом шпорету јебао матер. Искључио сам ринглу, сипао кафу у огромну црвену шољу из које највише волим да пијем, мислим кафу, угасио стару и припалио нову пљугу. Струка је већ променио песму и сад је комшијама дрндао мозак нумером Спусти је доле. Дивно.
- Изашао сам на терасу, спустио шољу с кафом на сточић, завалио се у фотељу и припалио нову пљугу. Стара је догорела и остала згужвана на дну пиксле. Сркутао сам кафицу, увлачио димове Дринџе и негде у суседној згради једва чуо комшију који је покушавао да надјача мој нови сараунд систем звани „убица можданих нерва“, али курац. Његово озвучење било је тотално јадно у односу на мој сараунд. Глупи комшија пустио је неки љигави шунд са усраног производа вашљиве гранд непродукције и после непуна два минута изгубио мали музички рат. Мој хип-хоп је победио његову усрану кичерицу и поражени комшија се повукао са фронта, угасивши одвратно срање које му је силовало јадне звучнике. Задовољан овом малом победом за човечанство, ал великом за мене, довршио сам кафу, угасио цигарету и отишо да згужвам неки сендвич.
- Струкини стихови су и даље одјекивали у мом стану: „Екипа је у клубу, сви су погледи на теби, једним окретом заведи нас све, дигни је горе, молим те, мала, ајде још једном то изведи, једним покретом наведи на грех, спусти је доле...“, а ја сам халапљиво прождирао свој сендвич с неким саламуром и младим сиром који ми се топио у устима. Када сам завршио са ждрањем отишао сам у клоњу, опрао зубе и смањио тон на рачунару. Затим сам зачуо куцање на вратима. Нисам желео да отворим, али како упорни куцач није престајао са својим трипом морао сам да отворим и скинем га с курца. Намерно сам сјебао звоно како ме не би истресало из коже сваки пут кад би неки мајмун лего на њега. Отворио сам врата и на њима угледао приказу са подочњацима до пупка и очима с друге планете.
- „Ајде, бре, више педерко један мали! Дреждим ту пред вратима ко неки поштар!“
- Препознао сам приказу по гласу. То је био мој најбољи ортак Ксалол. Он се заправо зове Урош, али смо га прозвали Ксалол, јер је те лекиће гутао сваког дана у ненормалним количинама како би остао нормалан у овом поремећеном граду.
- Ксалол је ушао и сместио своје дупе на мој тросед. Наредио ми је да му скувам кафу, а ја сам га отерао у курац, то јест, одречно сам га одбио речима:
- „Кувај сам! Ко те јебе!“
- „Зашто то?“
- „Зато што сам ја малопре себи скувао, а ти си закаснио. Јеби га! Сад се сам снађи.“
- Урош је устао и отишо да скува кафу, а ја сам сео на тросед и почео да ролам буксну. Таман сам припалио индо, а Ксалол је дошао са шољом вреле кафе у рукама, која се испаравала ко парна локомотива, и сео до мене. Пушили смо индо, а он је пио своју локомотива-кафу. Да ми је да знам колико ли је само кафених кашичица збутао у џезву, јебем га неекономичног.
- „Јели Лол, јесе ти сећаш где смо се ми закуцали синоћ?“
- „Ма немам појма... кога уосталом боли курац.“
- „А и то што кажеш...“
- Кад је индо дошао до самог краја Урке ме је терао да му рокнем шат, у ствари, он је стално то радио. Чим би џук био при издисају он би одмах почињао с тим својим триповима „дај шат, дај шат“, као неки кретен. Смарао је. Толико ме је смарао да ми је у једном тренутку дошло да морам да бирам: или да му забијем говњиву веце четку за шољу у уста, или да му дам тај шат-два и да га скинем с курца. Урадио сaм ово друго. Можда највише због тога што ме мрзело да идем до клоње по веце четку. Помислио сам тада у себи да при пушењу марихуане строго и одсечно избегавам Уркета. Ту мисао сам бацио у фасциклу за „проверити“, јер, на крају крајева, Урке је мој најбољи ортак и не могу тек тако да га одјебавам, бар не због шата. Толико као његов друг могу да му учиним. Па ваљда зато пријатељи и постоје, да се међусобно припомажу и разумеју. Па да...
- Елем, после Уркетових усраних шатова, ја сам се завалио у кревет и почео да пребирам по фасцикли „разонода“ и нађем нешто чиме би се Урош и ја занимали тог послеподнева и вечери. Урке је седео до мене и чешао јаја. Не знам шта је под тиме тачно мислио, али у једном тренутку, дак сам пребирао по фасцикли, мој ортак, Урке Ксалолчина, буљио је у паклицу Дрине, и нежно додиривао своја јаја док је имао онај блажени осмех. „Онај“ блажени осмех.
- Вратио сам се својим мислима, упорно покушавајући да нешто смислим, јер шашољење јаја до мене почело је да ме забрињава. Поготово због оног блаженог осмеха. Нисам могао да се сетим ни где смо били синоћ, ни шта смо радили, ама ничег, баш ничег. И зато је ситуација постала жешће забрињавајућа. Толико забрињавајућа да је почела мучно да ме мучи. Лукаво сам завукао руку у шорац и нежно препипавао сопствени рчма. Јебеш му матер, човек никад није сигуран шта све мож да му се деси. Ево рецимо, Уркета знам од кад знам и себе, читав живот смо провели заједно, али онда дође тренутак, неки чудно зајебани тренутак кад те обузме нека врста сумње да, можда, човека до себе ипак не познајеш сасвим добро. Уркетови трипови његовог несвесног лудила понекад ескалирају до крајње тачке ненормалности, па није у стању ни да се контролише. Нагута се шаком ксалола и натанкира јетру алкохолом, не бирајући никад врсту, већ оно - дај шта даш. И онда глеј му алиште.
- Након што сам установио да је моја гузица сасвим невина, прекорио сам себе због грешних сумњи и извинио сам се Уркету, наравно, у себи. Као награду за то што ме ортак није обљубио у стању моје несвести, отишао сам до кухиње, отворио фрижидер, и мом пријатељу из дана слине, налио чашу густог од брескве. За мене шипак, јер је у његовој чаши испала и последња кап из тетрапака. Узео сам чашу и вратио се у дневну собу, спустио чашу на сточић испред Уркета, уз оно „изволи“, а он је био врло пријатно изненађен. Уз оно „хвала“, и даље је шашољио своје мошње, али мене се то више није тицало. Мој анус је и даље био невин, хвала ти боже, а то где је наксалолисани гурао синоћ своју патку, баш ме заболе. То је његова ствар.
- „Добар ти овај густи“ - похвали сок Урке и крену да га цевчи.
- „Немам више. То је била задња“ - брзо сам изговорио, не правећи паузу између речи.
- Лудак би слистио целу чашу, а после би тражио још, зато сам морао на време да га упозорим да рационално развуче тај сок што дуже може. Ал џабе! Урке га је посисао. Мислим сок. Муфљуз. Сад нек буљи у празну чашу, ко га јебе.
- Завалио сам се у свој тросед и прекрстио ноге, ставивши их на површину сточића. И даље сам покушавао да смислим шта би могли да радимо. У томе ме је упорно ометао Урош. Кењао ми је зашто немам теве да може као човек да прелиста канале кад дође код мене. Мислим да сам му једно милијарду пута објаснио да ми се јебе за теве и све што се догађа у тој смрдљивој кутији, али узалуд. Он је наставио да декламује позитивне стране тог пластичног говнета и није имало сврхе прекидати га. У ствари, није било пожељно прекидати Уроша кад крене да беседи, јер је тад опасно зајебан по околину. Не воли човек кад га прекидају. Да је којим случајем у том тренутку на мојој гајби упао свети Петар и само помислио да прекине Уркетово излагање усмене теорије позитивне стране теве пријемника, овај би га моментално испичкарао напоље, а можда би га и пребио у ходнику. Ко зна. Зато сам ја ћутао и гледао своја посла, не слушајући, али и не прекидајући лудог Уркета. Тада ми је зазвонио телефон. Невољно сам бацио поглед на екран и угледао непознати број. Наравно да се нисам јавио. Не јављам се непознатим бројевима. Никад. Шта знам ко је. А и шта ме брига. Чим је број непознат, то је нешто непознато, а кад је нешто непознато, онда ја не желим у то да се петљам. Једноставно. Смрдљиви телефон је упорно звонио, а ја сам га упорно игнорисао. Ја сам био у повољнијем положају од фона, јер је мене у том тренутку за њега реално болела кита, а њему је, колико видим, веома стало да му се јавим. Е па, нећу! И баш да видим ко ће дуже да издржи. Урош се мимиком чудио мом трипу да се не јављам непознатим бројевима, али се говором није у то мешао, међутим, мој телефон га је прекинуо у беседи, а то је њега почело страшно да нервира. И то баш оно, максимално страшно. Било је само питање секунди кад ће ми пребити телефон. Због безбедности мобила морао сам да се јавим. Пичка му материна! Смрдљиви телефон је победио у нашој интерној игри терања ината један другом и то због будалетине до мене.
- „Да?“ - увек се тако јављам на телефон и никако другачије, јер увек се нађе неки некултурни шупљоглавац који после културног „молим“, убаци тривијалну фразу „опалим те голим“, и зато је увек безбедније оно „да“. Могао бих ја саговорнику с друге стране жице да одговорим „и ја тебе целим да те развеселим“, али би се онда то развукло до унедоглед. Зато је најсигурније оно једноставно „да“.
- „Хало? Борисе?“
- Женски глас, мени - непознат.
- „Да.“
- „Еј, ја сам. Шта радиш?“
- „Ништа“ - нисам имао појма ко је.
- „Мислила сам да ћеш да се јавиш, ал тебе нема па нема. И рекох да те окренем.“
- И даље не знам ко је, али женски је глас па настављам разговор.
- „Ма, хтео сам... али, овај... нешто сам био заузет. Шта има код тебе?“
- „Ништа посебно, пијем кафу и тако...“
- Пребирам по сећању и покушавам да докучим чији је ово глас. Оно што знам је да немам девојку већ 6 и кусур месеци, и знам да ништа јебо нисам већ два месеца; ако нешто и јесам јебо, тога се не сећам те се то и не рачуна; а оно што не знам је: ко је глас са супротне стране жице? Трипујем да је неко ту рибу наговорио да ме зове и ложи па ми се сад тамо, где год да су, кезе и спрдају се са мојим разјебаним можданим склопом. Не могу да провалим глас.
- „Јел важи још увек онај твој позив за биоскоп?“
- Пресекла ме је као мачем с тим питањем. Који курчев биоскоп? Који позив? Ништа ми није јасно.
- „Наравно“ - одговарам иако не знам зашто.
- „Наравно, ако се ниси предомислила“ - не знам зашто сам ово сад убацио. Ал добро, кад ме већ дркају нек им буде.
- „Па, мислим да те не бих звала да сам се предомислила.“
- Јебем ти Борисе твој распали мозак.
- „Па да...“
- „И?“
- „Шта и?“
- „Па кад се видимо?“
- „Кад ти одговара?“
- „Кад почиње филм?“
- Превише питања и с моје и с њене стране. Конфузија у глави подигла ми се до максимума. Уопште не знам кад почиње филм. Не знам ни који се филм даје. Ништа не знам. Који сам ја кретен.
- „Оног тренутка кад ми кажеш време и место где да те сачекам.“
- Зашто ли сам то реко? Ал није ни битно. Осмех с друге стране жице деловао је опуштајуће.
- „Па, рецимо... у седам.“
- Ја на број, ти на мој.
- „Где?“
- „Па, испред биоскопа.“
- Превише, превише „па“ у том гласу. И све ми личи на неку жешћу спрдачину и већ видим себе насанканог. Али шта је ту је. Ма нек иде живот...
- „Ок, договорено.“
- „Важи, ћао!“
- „Здраво!“
- Веза је прекинута. И шта сад? Тек сад ме хвата паника. Тек сад сам се сетио да сам синоћ био ко зна где и радио ко зна шта с лудим Урошем. Шта ако сам синоћ увредио тај женски глас, па се она докопала мог броја, завела ме ко младог мајмуна и вечерас ће њен набилдовани дечко да ми се најебе милосне мајчице. Јебем те Борисе, колко лоше ово још може? Ма ко га јебе! Неће ми бити први пут у животу да ме неко пребије. Рескираћу па куд пукло да пукло.
- Урке и ја смо звизнули још по једну кафу, а онда смо и поварили топа на мојој тераси. Најлепше и најбезбедније место за гудрање. Кутак слободе заштићен шаторским крилом на предњој страни тако да се од споља ништа није могло видети. А ту је било и додатно обезбеђење. Цвеће. На све стране, и лево, и десно, и напред, и позади. Све уредно смештено у саксијама. Прави рај. Волим цвеће, пазим цвеће, а пази и оно мене од радозналих комшијских трач очију. Ништа не могу да виде, а верујем да им је то преголема мука и да их жешћа несаница трпа због неинформисаности шта се дешава у ушушканом хангару моје терасе.
- Џукс ме скроз спржио. Жив сам се улепио и почео да се церим ко блесав. И Урош и ја, заједно, као кретени. И то је трајало. Кад смо се некако сабрали и малкице уозбиљили прешли смо у собу, не дневну него ону где књавам, пошто ми је тамо био рачунар. Урош је засео за рачунар и покушавао да се снађе у времену и простору. Једва је погодио винамп. Али ту је настала друга мука. Чепркао је и чепркао и тражио нешто, али није знао шта. На крају сам му отео миша и кликнуо Марчелов фолдер. Албум Трећа страна медаље и мнооооого тога занимљивог. Пустио сам песмицу Три жеље и Марчело и Филтер екипа су кренули, наравно, сараунд до краја. Јебање комшијских турбо фолк бубних опни никада није на одмету. Припалио сам пљугу и затражио од Уркета да ми да пет ксалола, за сваки случај. Урош је испуцкао блистер и наставио да ровари по компу, а ја сам с ксалолима кренуо у купатило. Успут сам покупио пешкир, ћега, фармерице и дукс. Ушао сам у купатило и одмах рокнуо свих 5 комада, а онда душирање, па биоскоп, или пребијање. Видећемо шта ће бити. Углавном, пет ксалолчића довешће ме у стање апсолутне равнодушности, и мој дух ће бити миран чак и ако ме буду пребијали. Него, ко ће сад о томе да мисли. Сад иде душирањееееее... и прање зуба. Можда се и збуде тај биоскоп, па би ваљало да зубићи буду колко-толко чисти. Зар не?
- Било је тачно 19:00, кад сам се укопао испред Дома културе. Ксалоли су ме жешће шибали и био сам тотално опуштен. Чекао сам, а нисам знао ни кога, ни шта. Напољу је било пријатно, мај на све стране и мноштво шетача. Бар ћу имати сведоке уколико добијем преко пичке. Мало ћу да их тужим, а можда и добијем коју кинту, као одштету за претрпљени бол и страх и лакше телесне повреде. Оне теже не бих волео, ма која да је цифра у питању. Јебеш паре ако те осакате за сва времена, зар не? А онда сам се сетио нашег јадног судства. Жива мито установа. Коначно ми је дошло из дупета у моју канабис наксалолисану главу да ћу, сем пребијања, добити и један повећи курац и од стране судија и од стране батинаша. Ови ће да подмажу пандуре и судију, а ја ћу да трпим зајебани бол поломљених органа док стављам хладне облоге на место убода. Јебем ти демократски Лесковац. Само да убоди буду што мањи, молим те боже.
- „Еј...“ - зачуо сам женски глас иза својих леђа.
- Пролетеше жмарци кроз кичму док сам се лагано окретао ка том женском гласу. А онда, изненађење! Мала, црна, локнаста, зелени дукс, широкана лоне, старке. Око ње није било никог. Ух... Одахнуо сам.
- „Па, здраво Борисе!“
- Опет оно „па“. Али сада су то „па“ изговарале најлепше зелене очи које сам икада видео у свом животу. Мала је до ја-ја.
- „Еј... здраво...“
- Нисам јој знао име. Морао сам да глумим да је познајем, иако је први пут у животу видим. Питам се шта ли је само нашла у мени, на мени. Немам мишиће, немам лове, нисам ни нешто леп. Јебем ли га. А она, анђео. Место батина, анђео. Хвала ти, боже.
- „Филм почиње тек у осам. Да се прошетамо мало...?“
- „Ајд...“
- Кренули смо низ Булевар, ја и крај мене анђео. Живот је лееееееп, нанананананааааа... Прошли смо крај шоп-Ђокићеве куће, прешли улицу и кренули ка централном парку. Све време сам глумио да је итекако познајем и да тако лепо лице не бих заборавио ни мртав. Како серем кад ми годи. Убацивао сам је да крене с неком причом од синоћ, јер сам предпостављао да смо тада и разменили бројеве телефона, што се и испоставило као тачно. Само, како то да ја нисам уписао њено име? Па наравно да нисам кад сам био у стању несвести, тоталне блокаде ума. Луди Урке и ја смо синоћ заглавили на рођендану у кућном амбијенту код неке њене другарице. Како, не знам, ал није ни битно. Углавном, зелене очи су ми испричале оно најбитније. А то је да нисам испао сом, чак сам јој био и необично интересантан. Ко ли је луђи од нас двоје? Ја интересантан? Ма, живот је леееееееп...
- Прошли смо кроз парк, прешли преко Трга револуције, испред моста скренули десно, низ степенице смо се спустили до кеја, нашли слободну клупицу и сместили се. Клинка се распричала. Има 19 година, добро је. Завршава Гимназију, одлично. Откида на рок и хип-хоп, прекрасно. Жели да студира језике. Шта више пожелети? То предивно зелено око...
- Биоскоп у Дому културе, једини преживели, она и ја. На платну филм: Монтевидео, Бог те видео. Крај мене анђео са смарагдом у очима, Бог је видео... и поживео. То је било прекратких два сата и кусур минута у мом животу. Узгред, филм је био до јаја. Раааадоојеееее... Кад Бјела прави филм то врца камење. Елем, пљунуо сам за карте, семенке и јебену кока-колу, коју је мала љуштила ко блесава. Остао сам без динара у џепу, али нисам жалио. Било је за све паре и било је незаборавно. И филм и она.
- Било је близу једанаест када смо изашли из биоскопа. Имала је предиван осмех. Боже, које сам ја то добро дело учинио и када? Нема везе, заборави. Да је водим негде на пиће, немам лове. Да је позовем на гајбу, нећу да испаднем џукац. Али, морам да глумим. Јебига, такав је живот.
- „Знаш... ја бих сад морао да кренем кући. Мислим, немој да ме схватиш погрешно. С тобом бих радо на доживотну робију, али... - покушах да убацим кеца из рукава - ... морам сутра рано да устанем, знаш, требам баки да окречим собу и кухињу, а ту има доста посла“ - бака ми је иначе мртва већ пуних пет година, али до сад ме је добро служила, нарочито у оваквим ситуацијама. Само да и вечерас прође жвака и свечано обећавам да ћу сутра отићи до њеног гроба да јој запалим свећу.
- „А, твоја бака живи сама?“
- „Ахам...“
- Бака лежи сама у свом ковчегу, дека такође. Хтели би они да се споје, ал их спречавају захефтани ковчези. Те шаблоне смислили су неки људи и ја немам везе са тим.
- „И ти бринеш о њој?“
- „Трудим се колико могу. Имам доста посла, али чим нађем луфт, одмах трчим до ње да јој се нађем.“
- Да нисам мало претерао?
- „То је баш слатко...“
- Жвака је прошла. Живот је лееееееп...
- „Знаш, моја бака је умрла прошле године... Деку и не памтим, он је умро кад сам имала две године...“
- И мој такође. Ето додирне тачке.
- „ ... Знам како је било мојој баки, била је сама и тужна, и да нисмо биле мама, сестра и ја, не знам како би она то све прегурала. Много сам је волела...“
- О не. Шта ми је ово требало. Један мртав дека и две мртве баке плус још један мртав дека, али он је на мојој страни. Дека и једна бака њени, друга бака моја. Вероватно се горе мрште и пљују ме што сам такав лажов и покварењак. Шта ми је ово требало? Само да ме не куну, баке су склоне томе, чак и кад су мртве. Уздам се у мог деку да ће наговорити њеног деку, који ће баке, надам се, одговорити од дрвља и камења које се спремају да баце на мене са онога света. Али дека је њен, то је његова унука! Најебо сам. Нисам ни помислио да дижем поглед ка небу. Шта га знаш, баке су зајебане. Можда ме рокну неким метеором, моја, што тако једем говна и што ни она ни ја не памтимо кад сам јој задњи пут отишао на гроб, а њена, што јој дирам унучицу. Вероватно ми сад читају моје покварене мисли. Кунем се, нису толико покварене. Нису бако, тебе ми!
- „Волела бих да упознам твоју баку.“
- НЕ, НЕ, НЕЕЕЕЕЕ.....
- „Други пут.“
- Ако се сад извучем...
- „Па онда, кад већ журиш, ја ћу да узмем такси. Чујемо се сутра, а?“
- Какав, бре, такси?
- „Ма отпратићу те ја до куће. Таман да се прошетамо... лепо је време.“
- „Оке...“
- Дал би рекла „оке“ да сам је позвао на гајбу. Е, Борисе, коње!
- Солидарност, далеко у пизду материну, али не жалим ни једну препешачену стопу. Та мала је толико савршена да сам одлепио на њу. Све ми се код ње свиђа и прича, и ход, и осмех, и смарагд окице, и старке, и све. Полако Борисе, само опуштено. Стигли смо испред њене гајбе. Не, то није гајба. То је кућетерина на три јебено велика и широка спрата. Ил јој је ћаћа политичар, ил дилује хорс, треће нема. Скинуо сам поглед с те вилетине и пребацио га на најлепше смарагд очи које сам икада видео. Весело су ме посматрале. Да ли да је пољубим или не? Стајао сам као укопан. Чинило ми се да погледом продире кроз мене и урања ми у душу. Да ли ме чита погледом? Ко је она уопште? Кажипрстом сам јој дотакао малић, нежно га помиловао, а онда сам јој додирнуо косу. Те предивно смеђкастоцрне локнице.
- „Онда се чујемо сутра?“ - излетело ми је.
- Можда још није касно за пољубац. Још увек је стајала преда мном и још увек су моји прсти шетали по њеним локницама.
- „Важи! Јавни се кад завршиш кречење код баке.“
- Опет та бака.
- „То је прва ствар коју ћу да урадим после кречења.“
- Још увек је ту. Пољуби је Борисе. Сад, сад...
- „Па, чујемо се сутра.“ - окренула се и пошла ка кући.
- Е, јеби га. Ништа од пољупца. Прошла је кроз масивну капију црне боје и лагано корачала стазицом која је водила до улазних врата њеног чардака. Одједном је застала. Окренула се ка мени. Исцимао сам се. Шта је сад у пизду материну?
- „Bay the way, зовем се Марија.“
- Јооооуууууу... Осетио сам на мозгу ову вербалну шамарчину. Ал ми га је мала спустила. Зар сам толико био провидан? Ко целофан. Нисам знао шта да чиним. Коракнуо сам унапред, ни сам не знам зашто, а онда поново застао. Размишљај Борисе, кажи нешто. Кажи било шта, мамлазе један неопевани!
- „Ззззз...“ - било је већ касно. Локнаста је прекорачила праг своје гајбе и нестала иза затворених врата. Јеби га. Окренуо сам се и пошао својој кућици. Корачајући кроз разјебану Нишку улицу, коју су мизерно осветљавали тек сваки трећи лампион, остали никад нису радили, а нашој власт банди ДС, Г 17+, СПС, јебало се за све то, пребирао сам по мом мобилу из доба Јуре, тражећи број смарагд... Марије. Јеботе, има ли та цура бар једну ману? Пронашао сам њен број у примљеним позивима и одмах га укуцао у именик. Великим словима уписао сам... Како јој беше име? А да, Марија. Сутра чим отворим очи, одмах је зовем. Само да не заборавим да сам баки окречио гајбу. Опрости бако, и моја и њена. Немојте, молим вас, да ме згази неки пијани сисар за воланом по овој мрклој недођији. Ево, обећавам, чуваћу је као кап воде на длану, чуваћу је као око. Јебо те, ко да сам у некој селендри, а не у центру Лесковца, такав је мркли мрак. Само да стигнем читав до куће. Баке, бре, аман за аман!
Наставиће се....
