- - „Jebeš govno!“ - rekoh sebi. - „Ko god da ga je ukrao može s njim da radi šta mu volja. Neka ga jede, neka ga jebe, neka ga mezi, šta god. Ionako ja tih govana mogu da neserem kolko ti duša ište. Serem, bre, 10 puta dnevno, i to sve zdrava govna, tako da jedno govno gore-dole neće mnogo da mi pokvari statistiku.“
- - Tu sam se i oprostio od svog Ginis-govneta za čije pronalaženje sam bio spreman da dam i život, ako treba. I to sve zbog stare srpske zajebano ukorenjene, za strance još uvek nedokučive, reči: inat, iliti kurčenje. Mi Srbi smo i inače nadaleko poznati po kurčenju, čak i ako za to nema ama baš nikakve potrebe. To nam je, izgleda mi, u krvi, a deo tog sranja je, čini mi se, prešao i na mene. Šta ćeš, genetika je čudo!
- - Elem, do svega toga došlo je sticajem čudnih okolnosti i to baš kada je danas, sasvim namerno, moj ortak svratio na kafu da ubije 2 sata svog života skrojenog od džabolebarenja. Ajd što me prekinuo u pisanju pesme, to mi i nije toliko krivo, ja ta sranja mogu da nažvrljam koliko hoćeš i kad hoćeš (kurčenje or vat?) nego me uvredio, bre! Za srce me ujeo! Jebem li mu... paprike!
- - Zainteresovalo budalu šta ja to pišem i kome pišem, a ja, prkos me jebo, umesto da ćutim i da se pravim lud, ja se još raskurčio do neba i pohvalio mu se kako pišem neke članke (valjda se tako kaže) na nekom blogu (valjda se tako kaže) gde mogu da lupam gluposti kolko mi muda žele, a žele. I on zapeo da vidi pa da vidi, i ja mu pokazao. I zajebo se. Čim je video šta ja to radim, počeo je da se smeje ko blesav. Ja u čudu. A kad je ugledao koliko imam pročitanih članaka, njegovo smejanje dostiglo je vrhunac bezobrazluka, jer budaletina nije prestajala s tom svojom rabotom. Bio sam strašno nervozan, reko sam mu da sisa kurac i da odjebe sa moje gajbe. On mi je reko da jedem govna, onda smo se tu napušavali pola čuke, i ne znam kako, i ne znam zašto smo došli na temu „roman“, i da ja mogu da napišem taj roman za 96 sati i da sve to objavim u ovim člancima, onako u nastavcima (kurčenje definitivno) na šta je on odmah pružio ruku, u znak opklade, i rekao, citiram: „Ako ti napišeš roman za 96 sati, ja ću sam sebi da svršim u usta.“ Jebeš mu mater, možda nisam normalan ja, možda nije normalan on, možda obojica nismo normalni, al ja sam taj čin, gde moj ortak sam sebi svršava u usta, poželeo da vidim. Nisam feget, a nije ni on, nego nam taj smrdljivi inat nije dao mira te smo se obojica do krvi nakurčili i opklada je pukla. Najgore od svega toga je što ja sad to sve moram da pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, i to sve u roku od 96 sati. Da sam barem reko 10, 15 dana pa i nekako, a ja, nakurčeni mamlaz, pljunuo za 96 sati i sad nema nazad. A nit imam ideju za taj roman, nit ja znam da pišem ta sranja, al jebeš mu mater, kad danas svako govedo može da napiše neki roman što onda to ne mogu i ja? Mislim da napišem roman a ne da budem govedo. Ako ona džiberka Isidora Bjelica može da piše romane, onda to može i svaki drugi žitelj ove naše planete Zemlje. Pa da...
- - Kecao me verbalno ortak još nekih par minuta, kao ja neam veze s gramatikom, pravopisom, ne znam kad i gde trebam da stavim tačku, zarez i tako to, al sam se ja na to samo šeretski nasmešio, pomislivši u sebi kako me realno za to zabole patka, jer ti ovde, po ovim člancima, ti interpunkcijski kurci i nisu toliko važni, nema lektora, nema recenzije i ostalih džambo sranja. Sve što trebam da uradim jeste da pišem rečenice. Znači pišem objavljujem, pišem objavljujem, i to je to. U opkladi nije bilo reči ni o čemu drugom, sem o romanu za 96 sati. Udrvio sam inat i reko: „Će da ti dokažem sg!“ Kenjator se smejao još neko vreme, a onda je zapalio ko zna gde, a ja sam odmah seo na wc šolju i krenuo da smišljam ideju za roman. Inače ja na wc šolji dobijam najžešću inspiraciju. Oslobađam telo od govana, i hranim duh inspiracijom. Izuzetno zanimljiva stvar. I smislio sam, i ideju za taj roman i naslov. Pošto je tema slobodna odlučio sam se za naslov, ili naziv, kako se već kaže, „Short and sick life in dead Leskovac“. To i nije bilo teško izmozgati jer se tako u Leskovcu zaista živi. Ko ne veruje nek dođe i neka se sam u to uveri. A imam i ideju za jebeni roman, samo mi treba ta famozna jebena prva rečenica... I smisliću je nekako, i napisaću taj usrani roman nekako, sve zarad toga da vidim kako moj blesavi ortak sam sebi svršava u usta. Jebote, ja stvarno nisam normalan! Jebem ti inat! Jebalo me kurčenje...
- - A da, umalo da zaboravim. Ukoliko ne uspem da napišem i objavim roman za 96 sati, moraću, po drugoj tački, ili tačci, kako god, te naše opklade da se momentalno odjavim sa bloga i da više nikada, ali nikada ne uznemiravam bilo koji sajt (valjda se tako kaže) ovakvog tipa, kao i sve njegove čitateljke i čitaoce svojim idiotskim sranjima koje uredno slažem non-stop ko da sam pošandrcao, i kao da nemam pametnijeg posla nego da serem tu po netu kojekakve svoje budalaštine iz mog nenormalnog mozga. Dakle, ako uspem u svojoj nameri, gledaću gadan prizor koji ću sasvim sigurno da klipujem, a možda i objavim na jutjubu, a ako ne ispunim svoj zadatak, onda ću sve ljude, koji haraju ovde, osloboditi od mojih sranja, što ujedno može biti i jedno dobro delo budući da i nisam neki zanimljivi pisac, jer, kao što reče moj prijatelj, nemam zadovoljavajući broj čitalaca, to jest, mali, veoma mali broj ljudi se interesuje za moje koještarije. Ma zabole me patka. Ako uspem, uspeo sam, ako ne, onda ću nastaviti svoju misiju: kenjarenje po ekskluzivnim mestima i drkanje sa sistemom na sve moguće legitimne načine. Eto...
