Short and sick life in dead Leskovac - 1 - nastavak
- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије?
- „ ... и тако сам остала у другом стању. Када сам сазнала да сам трудна, одмах сам га обавестила, а он је побегао као пичка. Одмах се исписао из школе и запалио ван града, не знам где, а и не занима ме.“
- „Марија, суштину, молим те.“
- Почео сам да губим стрпљење.
- „Нисам знала да ли да задржим дете или не. Ломила сам се месец дана, а онда сам схватила да не желим да родим дете те смрдљиве пичкетине.“
- „И?“
- „И... урадила сам абортус.“
- „Абортус?“
- „Да. Али потпуно легално!“
- Да. Легално си рокнула бебу ни криву, ни дужну. Баш супер.
- „Отишла сам у болницу с кевом и сестром, објаснила све доктору, потписала документ, а пошто сам била малолетна морала је и моја кева то исто да учини, мислим да да сагласност и то... и онда сам то учинила. У почетку ми је било тешко, али... некако се човек навикне... ваљда научиш да живиш с тим... некако.“
- Добро. Можда је тако и најбоље. Да се чељаде родило, расло би без оца. А и шта да тражи на овом свету, свету очаја и страдања? Глад, беда, ратови, клања, убиства... Који ће му то курац. Боље је тако. У њеној утроби је рај. Човек једино тада и живи. Од кад се зачне па све док не испадне из пичке. Чим дете напушти мајчину утробу, напустило је рај. Овако су га бар убили у рају. Боље и то, него да гледа овај земаљски пакао, пакао у Србији, пакао у Лесковцу... Уопште му то није потребно. Да сам ја онда знао да ћу напустити мајчину рај материцу, убио бих тамо самог себе. Нисам знао, јеби га. Зато сада и живим у овом паклу. Јебем ти живот!
- „Борисе?“
- „А?“
- „Шта си се замислио толико? Осуђујеш ме јел да?“
- „Не. Ни најмање.“
- „Зашто си се онда толико замислио?“
- „Мислим да је тај твој дечко, бивши дечко, обична пичкица. И да том детету...“
- Застао сам. Нисам више могао разложно да размишљам. Па деца су једино што вреди на овој усраној планети. Једино! Али, с друге стране кад погледаш, та деца касније порасту, па онда прерасту у разне Милошевиће, Караџиће, Шешеље, Туђмане, Изетбеговиће, Харадинаје, Тачије.... Јебем ли га! Нисам паметан.
- „Шта Борисе?“
- „Молим?“
- „Шта том детету? Рекао си: и да том детету... Шта?“
- „Мислим да си донела исправну одлуку. То сам хтео да кажем. Мислим, живот је тек пред тобом, а за децу никад није касно. Ето, то сам хтео да кажем.“
- Не знам да ли сам баш то хтео да кажем, али нешто у том фазону сигурно јесам. Она је млада, интелигентна, занимљива, лепа, прелепа. Мучила би се с тим дететом... Мучила би и себе и дете. Боље је овако, а и добро је што јој кева то зна. А и била је искрена према мени. Толико искрена да ми је већ на другом изласку поверила, верујем, своју најмрачнију и најинтимнију тајну, сем ако ме не ложи ко гусана.
- „Мислиш да сам донела исправну одлуку?“
- „Да. Мислим да јеси.“
- „И? Шта сад?“
- „У ком смислу?“
- „Па, хоћеш ли сад да ме одвезеш кући и кажеш ми да ћеш ме обавезно сутра назвати, а да одмах затим седнеш у своју џету и побегнеш од мене главом без обзира. Јел то значи та исправна одлука?“
- „Не сери, бре!“
- Уф. Излете ми. Па јеби га кад сере.
- „Мислио сам...“
- „Не, у реду је. Нећу да ти се наљутим. Ја сам рекла своје, хтела сам да знаш... да сазнаш од мене, а не од неког мајмуна или мајмуницу. Твоја је одлука да ли ћеш да одеш.“
- „Где, бре, да одем?“
- „Па од мене.“
- „Од тебе?“
- „Да.“
- „Не пада ми напамет!“
- „Сигурно?“
- „Сигурно.“
- „Па, шта ћеш сад да урадиш?“
- „Сад? Сад ћу да те одвезем кући, да се одмориш, а сутра ћу да те назовем чим се пробудим!“
- „Да, баш ти верујем...“
- Окренула се и пошла према колима. На тренутак сам био збуњен. Ја стварно желим да је назовем сутра, али она изгледа мисли да је ложим. Кренуо сам за њом.
- „Марија!“
- „Ајде вози ме кући. Да завршимо с овом маскарадом.“
- Ушла је у џету и залупила врата. Продрмала је Уркетов ауто. Срећа па је џета била чврста, иначе би се распала од овог Маријиног садистичког потеза. На брзака сам покупио ствари и убацио их у ауто, сео у џету и стартовао мотор. Кренули смо за Лесковац. Марија је искључила цеде и мени није падало на памет да га укључујем. Ко зна какав би курцшлус избио после тога. Возили смо се ћутке кроз мрачне путеве који су водили ка мрачном Лесковцу. Срећом на друмовима није било пандура па смо безбедно стигли до Маријине куће. Да смо којим случајем набасали на керове, шлајфовали би ме до ујутру, што због сангрије у крви, што због вутре у гаћама, а и џета није имала атест за плин. Ајд што би најебо ја, него би најебо и Урке, ни крив, ни дужан. Ја би заглавио творза, или би ме опаучили по џепу с неком ултра зајебаном цифром од казне, а и дозвола би отишла на неко време, а Урке би пукнуо за атест. Али, срећа је овога пута била на мојој страни. А можда ми је и Марија талија.
- Угасио сам мотор и окренуо се ка Марији. Хтео сам да је пољубим и кажем јој да ћу је заиста назвати сутра чим отворим очи, али је она одмах напустила ауто и без поздрава нестала у мраку свог дворишта. Био сам помало збуњен и много, много изнервиран. Па пичка јој материна, бре! Ја јој пружио подршку, а оне ме одјеба ко џукелу. Заправо, осећао сам се као магарац, само што нисам реко: ИААА!! Ма ко је јебе, на крају крајева. Ја ћу свој део договора да испуним. Позваћу је сутра, а она како хоће. Упалио сам мотор и кренуо ка Радничком. Двадесетак минута касније, упаркирао сам се у Урошево двориште и чим сам изашао из аута зачуо сам музику која је као блесава допирала из Уркетовог студењака. Нисам ни бацио поглед у правцу студентске журке, већ сам испрескакао степенице и упао код Уроша на гајбу. Али од Уроша тамо није било ни трага, ни гласа. Гарант је та Ксалолчина доле с оном студентаријом. То и личи на њега. Није ми се ишло доле. Завуко сам руку у џеп и потражио мобилни да позовем Уроша, али оћеш! Заборавио сам фон у касети џете. Ајд назад Борисе, блентовчино једна. Брзо сам измотао фон из аута и окренуо Уркета, али се глувча није јављао. Вероватно је пијан, или дрогиран, или не чује од музике, или... Из студењака се измигољила она савршена црнка од данас, она с коњаком, она...
- „Еееееј... Види ти ко је стигао!“
- Да, мени се обраћала. И мени се приближавала. И...
- „Касниш сметени!“
- У мајке јој га набијем! Ја сметен... Мајке ти га балаве!
- „Јеси ли се коначно одлучио да нам се придружиш или ћеш опет негде да испариш?“
- „Јел Урош тамо?“
- „Јесте. А што? Јел ти без њега не смеш да уђеш?“
- „Не, него требам да му вратим неке кључеве.“
- „Ајде са мном. Показаћу ти где је Урош, ако те само он интересује...“
- Интересује ме и твоја пичка, кад је већ нудиш на широко. Е, ове данашње клинке, не знају ни дупе да обришу, ал зато знају да га јашу без премца. Ееееееее.... Распашће јој се пиздурина до 25. а онда ћу да је питам шта ће тад.
- „Идеш ли?“
- „Наравно.“
- Она је ишла напред, ја за њом. Моје очи на њеном дупету, врашки добром дупету. Ух, степеник, два, три, четири, а гузови се трљају један о други, а она ме гледа крајичком ока, смешка се, ја подижем поглед са њеног дупета и усмеравам га ка њеној руци пруженој мени. Прихватам је. Црнка и ја, држећи се за руке, улазимо у студењак.
- „Ми не идемо никуд и не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила, ал ја знам тај кључ, ја познајем ту браву, откључаћу и ставићу ти свашта у главу, ја могу да те забавим, ја могу да те слудим, ја могу да те успавам, ја могу да те будим...“
- Грува Партибрејкерс, али је party without break. Пар момака, међу њима одрани Урке, и мноштво пичака расуто унутар целог првог спрата. Алкохол, вутра, и преглупа Ксалолчина која снифује по снегу наочиглед тих потенционалних разносача гласина. Луда, блесава будалетина. Упали смо, црнка и ја, али нас нико није ни приметио. Па нормално да нису кад су се одрали од разноразних опијата. Ово им је изгледа припрема за колоквијум. О да, стасавају нови млади дегенерици Србије. Бацио сам Уркету кључеве од аута и рекао му да иде у клоњу ако хоће да трпа кокс у њоњу. Међутим, накоксани Урке није ме најбоље чуо, па ми је тутнуо лобеску у руке, а кључеве од џете стрпао у џеп. Изгледа да ме тако сконтао. Није било сврхе убеђивати се с њим, а није било ни времена, јер је црнка управо дахтала за мојим вратом с флашом Џека у рукама. Зграбила ме за дукс и повела у своју собу, мени добро познату; Урке и ја кречимо је и сређујемо два пута годишње. Затворила је врата и села на двосед који смо јутрос, тачније у дубоко послеподне, скинули са спрата и довукли овде. Отпила је два добра гутљаја, ал мала има дизну, и пружила Џек мени. Прихватио сам, а како да одбијем, отпио пар гутљаја те прескупе џибре са запада и рекао:
- „Само трен.“
- Изашао сам из собе и отишао у купатило. Закључао сам врата, сео на веце шољу, размотао фолију с коканиђом, истресао један повећи лајн на веш машину, остатак смотао у фолију за касније и ставио у џеп. Сролао сам омот од гузиц-папира и шмркнуо линијетину лобеске. Лобе ми је пробило носурду и заболо ми се у мозак. Изгутао сам кокс на брзака, откључао врата купатила, прошо кроз ходничак и вратио се у собу у којој ме је чекала... ОООООУУУУУУЈЈЈЕЕЕЕАААААА.... полугола савршена странкиња студенткиња домаће производње. Зграбио сам Џек, отпио још пар гутљаја, кокс ме је управо шутнуо у адреналинску еуфорију и места за даљу причу није било. Заносна студенткиња са зашиљеним сисама збацила је остатак срања од гардеробице с тела, клекнула на колена, рукама се ухватила за страницу двоседа и нудила ми себе од позади. Оставио сам Џека на оближњи сточић, скинуо сву ону глупу одећу испод које се скривао мој напрчени фалус. Кокс и Џек су ми измасакрирали мозак, напунили ми муда Цар-Душановом силином и ја сам се као коњ бацио на понуђену ми кобилу, која је већ испуштала сокове из своје стиднице која се ничег више није стидела. Црнка је дахтала као ненормална. Hey baby, careful with that oxygen! Шчепао сам је за гузове и набио јој га до јаја, била је скроз отворена за новог посетиоца.
- „Аааааах...“
- О да, само ти дахћи, да видиш како чика Борис кида системе.
- „А А А А А А М М М Х...“
- „Ролам џок на леђима њеним, јака шема, дим, два, три и ево стиже сперма, да прогута све одавно беше спремна, док им прскам сисе свака ми је верна...“ - ААААХАХАХАХА.... Мора да је Ксалолчина пустио Bad copy. Какав лудак, али кога боли обрва кад сам ја у сред Венереееее... Клик. Урке је упао у собу... Клик. Правио је линије по њеним леђима... Клик. Гутао сам Џек као луд... Клик.
Наставиће се....
