Short and sick life in dead Leskovac - 1
- „Камо даље, рођаче, из пјеска вире крунисане главе, шта то раде, прде у прашину. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре...“
- Штулић је поезијом прцао Милошевића, а ја сам хасао неке бајате макароне вит д чиз плус кечап и оригано. 15:22, кућни ред у току, а мени волуме, што би рекли сељобери, на 15, таман да тресем целу зграду и све у њеном анексу у пречнику од 300 метара. Осећам комшијску мржњу која дуба о зидове, под и врата моје гајбе. Ал баш ме велелепно заболе. Бацио сам тањир и виљушку у судоперу, чаша воде - увек, затим сам отишао до купатила и кренуо са хигијеном. Прво, детаљно прање зуба и комплетне усне дупље. Док сам шмирглао зубе четкицом, Џони је прозивао: „Иза прозора немирног осећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу - курвини синови...“ Ооооо дааааа... Песник, музичар, геније. Тачка. Друго, детаљно душирање тела, од главе до пете. Релаксација психосоматског система је душирање, на трећем месту. Прво чврсто држи секс, друго вутра. После детаљног хигијенисања, прелазим на релаксацију коју заузима друго место. Прелазим нивое у овој игрици званој: живот. Надам се да ћу вечерас стићи до нивоа нумеро уно са краљицом Маријом. А завет баки? Е, дебиле! Оћеш да ти падне цреп на главу? У реду је бакице, у реду је. Бићу џентлмен. Изашао сам на терасу, мој хангар слободе, завалио се у фотељу, сролао буксну и припалио је. Ууууу... како се чури лула мира! ТеХаЦе, ТеХаЦе, ТеХаЦееее, на наааа...
- Листам именик кроз дим маријуане и тражим М као МАРИЈА, без ане. Ганџа ме је звизнула по мозгу и зашамутила ми све његове вијуге. Џук се и даље дими, а мени беже слова по телефону. Не могу људски да се концентришем. Почињем сам себи да се смејем. Какав сам ја билде. М... М... М... Где је то јебено М више? Ево га! Напокон. М, М, М... МАРИЈА. О да! Дал да јој напишем поруку или да је позовем? Порука? Позив? Порука? Позив? Јебем ти релаксацију број два! Каква кучка, у ствари обе. Курвају се са мном, мазну ми лову и још ми јебу кеву. Гасим кучке о под пепељаре. Јебала ми је кеву ова ганџа, улепио сам се ко никада до тада. Значи, позив се одлаже до даљњег. Још ми само хвали да ме Марија провали да пухам Марихуану и да ми каже: МАРШ! Не долази у обзир. Порука? Наравно. Где је сад та опција у пиз... Ево је. Шта да јој напишем?
- „Да ли си спремна за излет?“
- Каква глупава порука. Јебем ти вуњару!
- „Где?“
- Уф, добро је.
- „То је изненађење!“
- „Хм...“
- Шта га сад мрси кој мој? „Хм“ - шта јој то значи?
- „Природа? Сангрија? Ти и ја against destiny?“
- „Оке.“
- Ах, то њено „оке“.
- „За 20 минута?“
- „Долетећеш на метли?“
- Шамар преко поруке. Мала дефинитивно има смисла за хумор.
- „Не. Долазим са облацима.“
- „Оооооооо... Исусе, јеси ли то ти?“
- „Грехови су ти опроштени, моја Марија. Идеш са мном у рај!“
- „Излет или вечни?“
- „Вечни!“
- „О, Исусе, чекам те!“
- „Стижем... ускоро.“
- Опрости ми боже, али за Марију - све! Немој да ми се мрштиш! И твој син је за његову дао све. Одмах сам окренуо Уроша.
- „Брате, требају ми кола! Хитно!“
- „Шта је, пуко ти водењак?“
- Урош и његов глупи смисао за хумор.
- „Имам судар с анђелом. Требају ми твоја кола и немој да ме дркаш!“
- „Ае дођи до мене.“
- „За минут.“
- Узео сам из фиоке последње две црвене, нашљискао се парфемом, искључио комп, нек комшије мало одморе, и запалио код Уркета.
- Урош је живео у Гаврила Принципа, 200 метра од моје зграде. Кућу му оставио ћаћа који је 99. погинуо на Косову за време бомбардовања. По косовским шумама и горама шибали су их шиптарски, а са неба НАТО терористи. Уркетов ћале, као и његова три ортака, нису имали шансу. Смрадови изазивају рат, а невини гину. Јеби га. Урке је од тада почео да пије ксалоле, а кад се његова кева преудала, само две године након погибије Уркетовог ћалета, и запалила за Нови Сад, овај је немилице кренуо да деље и алкохол. Судба је курва, but, life goes on. Срећа у несрећи је то што је Урошев ћала био ликчина, ринтао је као коњ и саградио кућу на два спрата. Први спрат има три собе, кухињу, и купатило. Исто то има и други спрат. У њему живи Урош, први спрат издаје студентарији и од тога има месечни приход од 300 јура. Има и тезгу на бувљаку на којој продаје пластикарију. И то му је остало од ћалета. Пластикарија, кад се све сабере и одузме, доноси му приход од 400 јура месечно. Собе плус тезга, једнако је 700 јура. Урке живи ко гроф. Са 700 евра месечног прихода у Лесковцу си гроф, и те какав! Зато он по цели дан чеша јаја и боле га бриге за све. Родио се човек под срећном звездом. И нека је. Првенствено због тога што је, и поред свих својих мана и лудила, ортак до јаја.
- Пењем се на степенице Уркетове гајбе, а из његових врата управо излазе две мрак рибе. Пролазе поред мене, смешкају се, „ћао“ - поздрављају, „ћао“ - одпоздрављам. Не осврћем се за њима, иако желим. Није по бонтону. Јебеш бонтон. Окрећем се, а два предивна дупета у тесним шорцевима спуштају се низ степенице, скрећу лево, и улазе у просторије предвиђене за студенте. Какав срећник ова Ксалолчина. Упадам у његову собу и затичем га за столом. Брије кокс.
- „Шта радиш то кретену?“
- „Управо сам примио две нове стиденткиње. Оног билдера сам љубазно најурио. Мота ми се ту по јазбини и дворишту с оним напуцаним телом. Глуп је ко курац. Све што зна је да диже оно олово од сто кила. Мисли да ће му то надоместити онај кратер што има у образовању. Какав муфлон. Јутрос је отишо...“
- „Питам те за то што трпаш у ту носурду, кретену један. Јеботе муфлон!“
- „Ајде седи и не сери.“
- „Који ће ти то курац, брате?“
- „Шта си ти, психијатар? Јеси дошо по ауто или да ми држиш сеансу?“
- „Дошо сам по ауто. Дај кључеве!“
- „Чекај, бре, чекај. Мораш да ми помогнеш нешто.“
- „Неам времена. Журим!“
- „Ајде не сери. Требаш ми да спустимо онај двосед из дневне собе.“
- „Где да га спустимо?“
- „Доле, у собу новопримљених студенткиња. Муфлон је отишо, собица је спремна, али јој хвали још један кревет. Не могу да допустим да ми се клијенткиње гужвају у једном кревету. Морам да им обезбедим све услове, девојке морају да уче! То је младост и лепота Лесковца, а и повећава ми приход.“
- „Добро, бре, добро. Ајд да пребацимо тај кревет па да палим.“
- „Чекај!“
- „Шта је сад?“
- „Узми прво један лајн, требаће ти снага. Тежак је то двосед.“
- Кокаин. Зајебана дрога. Имао сам пар блиских сусрета с њом, с њим. Енергичан, причљив, еуфоричан, раздражљив и бизарно зајебан. Под коксом ти се јебе за све, лебдиш, дотичеш небеса од фиктивне среће, као да постоји нека друга сем фиктивне, али, увек оно „али“, уколико претераш може да ти сјебе срце, или мозак. За-је-ба-но! Но, један лајн учиниће да стварно дођем са облацима по моју малу Марију. Марија! У јеботе! КАСНИИИИИМ....
- Шмркнуо сам лајн и брзом брзином с Уркетом снео двосед у „студењак“. Урке и ја смо ту собу летос средили цакум-пакум. Двосед је лего ко кец на десет. Две мрак студенткиње, једна плавуша, друга црнка, с телима Џесике Албе, отварају неки француски коњак и пуне четири чаше. Пичка им материна балава! Маторци их послали на едукацију, за коју су пљунули подебелу цифру са много нула, а оне? Оне јебозовним телима, приде коњак, ни мање ни више но француски, троше туђе паре и оргијају. Урке седа за сто, лоче коњак и заводи плавушу. Плавуша се задовољно смешка, срче коњак и шамара Уркетов поглед својим, мора се признати, величанственим атрибутима. Црнка одлази до угла собе, тркељише по компу, пушта Cranberries - Wake up and smell the coffee, има укус што се тиче музике, враћа се за сто, узима две чаше скупе француске скаламерије, једну пружа мени, другу приноси својим уснама, смеши се и чека да журка крене. Ја имам карту за журкицу, преда мном савршена студенткиња, коњак, кокс увелико осваја моју мождану кору, у позадини Cranberries, нумера Wake up and... Ја не могу јебено да верујем! Шта ја то радим? А Марија?
- „Дај кључеве!“ - препао сам Уркета.
- Док је он збуњен вадио кључеве од аута из џепова, ја сам дрмнуо коњак, кад је већ фрај, извинио се црнки, уз брзоплето и сметено оправдање, оставио празну чашу на сто, буквално отео кључеве из Уркетове шаке, која је тек напустила џеп, и буквално излетео из куће, као метак. Јебеш журку, авион црнку, коњак и конак. Чека ме анђео у људском телу од деветнаест гимназијских годиница, смарагд очима, и с именом Мајке Божје. Све указује на то да не смем да зајебем ствар. Прво, ако зајебем, испашћу највећи мамлаз на кугли земаљској, друго, навући ћу на себе превише непријатеља. Већ су ми за грбачом две љуте баке и један дека, који се можда колеба због оног другог деке, мог деке, још ми само хвали да се замерим Богу, Исусу, и његовој кеви, а и она Магдалена Исусова би се одмах ту умешала. И НАТО, и Пентагон, и КГБ, и НАСА, и ЦИА, и БИА, и Садам, и Бин Ладен, и Гадафи, Милошевић, Тито, Хитлер, Стаљин... су пичкин дим наспрам ових величина са небеса. Ове друге ко јебе, оне прве не бих волео да имам за непријатеље. Никад! С њима бих рађе у савез.
- Улетео сам у ауто, креснуо мотор, и нагазио гас до даске. Срећа те Урке има џету, да је неки прдолино... Превише, превише касним. Бацио сам поглед на телефон. Нема позива, нема порука, добро је. А можда и није. Касним проклетих 15 минута. Вероватно ме Марија напичкарала и завукла се у свој чардак. Сад више неће хтети ни да чује за мене. Који сам ја муфљуз. Прелетео сам Дубоки пут, прошишао поред главне Поште, као тане пробио раскрсницу, ко их јебе, ја имам предност. Или можда не? Ма ко их јебе! Нека трубе... и нека га дувају. У Јужноморавских бригада ме зауставило јебено црвено светло. Мајке му га црвене набијем! Комуњарска улица, комуњарско светло, шта очекивати од њих. Наравно да ће да ти рокну нож у леђа. Ух, те комуњаре... И даље владају пичка им материна! Ајде више, глупи семафоре! Жуто, гас! Бела џета лети кроз Нишку улицу, ја под коксом, и све изгледа као да стварно долазим са облацима. Само још да ме сачекају два смарагд ока. Ајде небеса, помозите. Са вама сам ушао у савез. Одјебо сам све најјаче земаљске организације, иако могу да ми избуше буљу за секунд. Оп, ево је гајба. Али пред њом нико. Само то не, само то не... Упаркирао сам џету и изашао из аута. Осврнуо сам се лево-десно, али од Марије ни трага, ни гласа. Бацио сам поглед на њено двориште - ништа, на кућетерину - ништа. Е јебем ти... Брзо сам извуко из џепа телефон и окренуо њен број. Јебеш поруке, сад сам под коксом и могу све!
- „Еј, Марија!“
- „Реци.“
- Уф. Мирише ми на типично одјебавање.
- „Овај... управо сам стигао...“
- „Касниш.“
- Ех тај глупи женски трип. А кад оне касне? Тад ником ништа, јел да?
- „Мало сам... имао сам неких... овај... непредвиђених... Али сад сам ту! Чекам те испред!“
- „Хоћеш орден за то? Ја сам те чекала 20 минута па ништа.“
- Дал је могуће? Анђео се претворио у Луцифера.
- „Имао сам мало проблема са облацима, знаш, нису тачно знали твоју адресу па сам морао да их наводим.“
- „Неће ти то помоћи.“
- Чини ми се да је малкице омекшала. Пар секунди тишине за маневар.
- „Није лако бити Исус, знаш. Чим сам кренуо с облацима људи су ничице кренули да падају преда мном. Помислили су да је апокалипса почела. Неки су ме молили да им ударим печат. Одсечно сам их одбио рекавши да се за штамбиљ обрате Јовану. А онда су ме заскочили слепи, глуви, кљасти... Нисам могао да одбијем. Морао сам да их лечим. Ипак сам ја њихов Господ, зар не?“
- Која јефтина фора. Уопште не знам одакле ми све ово, ваљда од кокса. Пригушено смешкање са друге стране жице говорило је да фора и није тако лоша.
- „А јеси ли све слепце излечио?“
- „Нисам све. Рекао сам им да ме чека анђео и да морам да журим.“
- „Ти си лош месија.“
- „Хеј, нико није савршен.“
- „Господ мора да буде безгрешан!“
- „Безгрешан да, савршен не!“
- „А јадни слепци?“
- „Излечићемо их успут. Исус иде напред, Марија за њим. Тако стоји у писму. Тако мора да се збуде!“
- Кикот с друге стране. Претворио сам Луцифера у анђела. Ја сам стварно Исус. Накоксани Исус. Шта серем, бре? Опрости боже.
- „И?“
- „И?“
- „Хајде Марија, крени са мном да напишемо Нови завет 2 део.“
- „Хе, хе, хе.... Ти си потпуно луд. Силазим за минут.“
- Yes, baby! Ма све је супер. Краљица Марија стиже за минут, а онда... Правац природа! У јебем ти, заборавио сам сангрију! Нема везе, купићу успут. Угасио сам телефон и убацио га у касету. Нико не треба да узнемирава Исуса док је са својом Маријом! У ала сам се жешће убацио у овај трип с Исусом. Како беше она божја заповест? Аааааа... Не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Да, али ја не дирам Бога, већ Исуса! Али он му је син! И зашто каже имена? Зашто не каже име? Можда под тим подразумева и себе и свог сина!? О не! Шта ћу сад? Ма кул је све. Ја сам с њима у савезу. Прекрстио сам се и пољубио крст који је висио на ретровизору Уркетове џете. Протркељисао сам му касету да видим шта има од дискова у штеку. Треба ми нешто попут лагано, опуштајуће. Да видимо асортиман: KOSHEEN, Astral projection, Adam Beyer, Prodigy... Човече, има ли овај лудак нешто лагано? Црвена јабука, превише лагано. Прљаво казалиште - жемо! „Ми плешемо, ла ла ла ла...“
- На капији се појављује Марија. ЧО-ВЕ-ЧЕ! Она је стварно анђео. Одмах сам излетео из џете и отворио јој врата. Глумим џентлмена.
- „Још се ниси извукао за кашњење, само да знаш.“
- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕ... Женско је женско. Увек мора да тороче. Нема везе, лагано затварам врата, заобилазим ауто и седам на место возача. Периферним видом видим да прикрива осмех. Само не знам шта јој значи тај осмех. Ма није битно, лепо јој стоји. Све док је у мојој џети, то јест Урошевој, али док је ја возим. Палим мотор и крећемо. Казалиште променило песму, сад иде Мој бјели лабуде. Бјели да, али анђео, а песма није пригодна за ову прилику. Вадим диск, бацам га на задње седиште и покушавам да из касете извучем нешто друго. Лева рука на волану, лево око кроз шајблу мотри на саобраћај, десна рука пребира по дисковима уз помоћ десног ока.
- Фору одвајања ока научио сам још као мали у основној, левим сам буљио у свеску, а десним у наставницу из енглеског. То је била риба до јаја! Увек је долазила с неким минићима, чак и кад је напољу био минус. Одмакне столицу од катедре, завали се у њу и прекрсти ноге. А ноге... ЗЗЗЗЗ.... Бутине севају. Намерно сам се гурао у првој клупи, само да јој будем што ближе, а она као да је знала, окретала је своје јебозовно тело ка мени и стално крстила ноге. Час лева преко десне, час десна преко леве, а између БУМ! Доњи део Давидове звезде. Носила је гаћице разних боја, црвене, црне, беле, зелене, а једном је била и без њих. УУУУ... што је то било лепоооо... Почео сам да пуштам корење, а вићгла је излетео из коже, удара главом о клупу као блесав. Онда ме наставница прострелила погледом.
- „Борисе! Дижи се да одговараш!“
- Где сад да се дигнем у пичку материну. Све и да хоћу, не могу. Он се диго, а ја због њега не могу. Јој срамоте. Цело одељење буљи у мене, а ја снагом мисли покушавам да спустим њега, а дигнем гузицу са столице. Неће па неће, ко за инат.
- „Борисе!“
- Наставница крешти, ја пропадам у земљу и пичка јој материна баш! Док ми је прикивала поглед за њене ноге било јој је арно, а кад се мени диго, она би да ме бламира. Намерно је то радила, сигуран сам! На крају нисам устао и добио сам један ко врата, срећом за полугође. Од тада више нисам седео у првој клупи кад смо имали енглески, бежао сам у задњу, али сам научио фору с очима. Све има своје предности и мане...
- „ПАЗИ!!!“
- Лелеееее... Зграбио сам волан и снажно цимнуо у десно. За длаку сам избего камион. Вратио сам се у своју траку. Нем и збуњен. Уопште ми није јасно како сам упао на леву траку. Превише сам се занео. Јебем ти наставницу и енглески и основну и...
- „Шта ти је јеботе? Како то возиш? Оћеш да погинемо?“
- Уф, Марија. Опет сам се цимнуо, заборавио сам да је на сувозачком, заборавио сам да сам у колима. Јеботе, шта се ово догађа??
- „Не знам... не... Волан није добар! Има луфт!“
- Које дебилно оправдање. Морао сам да зауставим ауто, пошто има луфт. Саћу морати да шатро чепркам нешто испод хаубе. Глума је мајка мудрости, стрпљење је једно од њених кћерки. И Марија је напустила џету. Стајала је поред аута и пушила цигарету. Била је видно потрешена. Јеби га кад је стрејт ушла у саобраћајну за мало несрећу. Ја сам био под коком и либо ме рацку. Чепркао сам нешто по оним кабловима око карбуратора, иако знам да то нема никакве фезе с луфтом у волану. А џета уопште нема луфт, за толко се разумем, а чак и да има луфт, ја не бих знао где требам да гурнем руке и поправим тај квар, који заправо уопште и не постоји. Жив сам се погубио. Не знам ни шта размишљам. И шта сад? Глумим, шта ћу.
- „Ниси нормалан! Могли смо да погинемо!“
- Марија се стварно била препала и морао сам да престанем с глупим чепркањем испод хаубе и да јој се нађем. Обрисао сам руке влажном марамицом, која је завршила на задњем седишту Уркетове џете, и пришао сам јој. Гурнуо сам јој прсте у локне и палцима јој миловао образе.
- „Не брини Марија, анђели не гину!“
- „Само ти сери!“
- Нисам очекивао такав одговор, али сам га заслужио. А шта ли сам очекивао? Да ми падне у загрљај можда? Умало нисам убио то предивно створење. Јебем ти моју расејаност. Добро сад, шта је ту је. Идемо даље. Загрлио сам је, извинио јој се, рекао да не брине и сместио је у ауто. Одвезли смо се до маркета, купили сангрију, две чаше, пошто сам ја мајмун заборавио да их понесем од куће, неке карамеле, пљуге и још неке ситнице. Затим смо свратили до пумпе, дао сам 350 динара пумпаџији и рекао:
- „Сипи за све паре!“
- Није се насмејао, мирно је узео црево и кренуо да точи гас. Или је навикао на овакве мамлазе као што сам ја, или се зентао од мог накоксаног погледа. Зенице су ми се рашириле ко пиксле, а лице ми је изгледало као да сам управо јебао Наоми Кембел. И сам бих таквом прећутао. Никад се не зна. Десетак минута касније већ смо били ван града. Овога пута возио сам лагано, обе руке су биле на волану и оба ока гледала су на пут који се пружао преда мном; лево око је с времена на време кроз ретровизор пратило остатак саобраћаја. Марија је из касете изчепркала Рибљу Чорбу и пустила песму Како је лепо бити глуп. Да ли је алудирала на мене? Не знам. Ако јесте, онда стварно има добар смисао за хумор. Прошли смо Манојловце, затим мост, подно кога је протицао ауто-пут, након њега Јужна Морава, и скренули десно за Рајно поље.
- „Ниси ваљда луда да се стидиш, што си ме прогнала источно од раја, бар се насмеши када ме видиш, остани ђубре до краја...“ - рокао је Чорба, а Марија је уживала. Само... не идемо источно од раја, већ у само поље раја. Испред викенд насеља скренули смо десно и спустили се крај потока који се уливао у Јужну Мораву. Предивно место. Упаркирали смо се и изашли из аута. Испред нас текао је поточић, изнад поточића брдашце прекривено шумом, за леђима нам непрегледна поља и брдашца прекривена зеленилом и разнобојним цвећем. Дар природе. Далеко од града, далеко од гунгуле, далеко од људи, далеко од штеточина. Извукао сам ћебе из гепека, Урке га увек чува у гепеку јер често и он прави излете по природи, простро сам га испред џете, мислим ћебе, избацио вино, чаше и остале слаткише, и све то лепо поређао по ћебенцету док је Марија разгледала околину. Потпуно се била ослободила и опустила после оног за мало удеса. Добро је. Чорба је дубао из џете, ремек-дело је смењивало ремек-дело, а ја сам попунио чаше сангријом и отворио карамеле. Марија је завршила разгледање околине, а онда се, коначно, сместила на ћебенце крај мене. Кренули смо да љуштимо сангрију, прву боцу, друга је чекала у џети, за сваки случај, смешкали се и уживали у чистом ваздуху. Природа, сангрија, Марија, ја, кокс у мојим венама, Чорба у џети, баш прави земаљски рај. Слистили смо прву боцу и ја сам отишао по другу. Чорбу сам заменио Негативом и Ивана је кренула свој Танго, а ја, с новом боцом сангрије, ка Марији која се већ била загрејала од оне прве. Ова ће да је дотуче, а и мене ће, богами. Живот је чудо!
- „Као крв црвена ружа у рукама, као хаљина њена...“, као сангрија у нашим венама, и док сунце полако залази на запад, Марија лагано улази у мој загрљај...
„ ... њена судбина је да његова остане, заувек...“ Да. Само да Марија остане у мом загрљају заувек. Нема грешних мисли, нема погрешних потеза. Моја рука је у њеној коси, она у мом загрљају, њене смарагд очи гледају у мој врат. Полако је привукла своје усне мојим и нежно, веома нежно ме љубила. Додир њених усана био је као додир свиле. Мекан, нежан, сјајан. Полако Борисе, немој сад да засереш! Пусти нек она води плес, нек иде докле она жели и ништа преко тога. Само једном у животу анђео ти слети у загрљај. Чувај је Борисе. Борисе волино, склони ту шаку са њеног дупета! Добро је, прстићи су испод мајчице, чешкају леђа анђелу, анђео ме љуби, анђео има проклето савршено дупе, дупе, дупе... Склони шаку мамлазе! Марија се не буни, можда јој одговара, али немој да си џукац Борисе. Размишљај. Опуштена је због сангрије, зато се и не буни. О боже, нека престане иначе ћу да прснем. Ма шта курац да престане! Нек настави. Нико је силом не тера, сама хоће, па нека крене. Само опуштено, она води игру...
- „Дуго лутала сам сама и бежала од свега, мислила сам боље је бити хладнија од леда, ал овај пут без одбране пуштам те у моје снове, сад сам сасвим збуњена. Не знам шта се дешава, земља је тако далека, ал немам страх од летења, јер нисам сама...“
- Гледао сам у те смарагд очи, биле су усијане од сангрије. Рукама се упирала од земље, тачније ћебета. Моја десна шака држала је њену леву сису. Била је таман, и десна, обе су биле таман. Ни превелике, ни премале, него таман, ко чаша за шампањац. Левом шаком држао сам савршено чврсту десну кришку Маријиног дупета. Стала је. Одједном. Загледала ми се равно у зенице. Шта јој је сад кој мој? Ајде збуњена, само настави, све је по пс-у. Стани Борисе, она води игру. Океј. Склонио сам своје шаке са њених предивних делова тела и гурнуо их у њене локне. Ништа није рекла, само се скинула с мене, навукла мајчицу, и устала. Е до курца! Значи ништа од карања. Кој ли јој је андрак? Стајала је крај потока и зурила у њега. Јебем ти поток! Пришао сам јој с леђа и загрлио је.
- „Извини...“ - прошапутала је.
- „У реду је.“
- „Није.“
- Који ли ће курац мени све ово. Полако Борисе, можда мала има неку муку.
- „Ја сам...“
- Почела је да дрхти.
- „Хоћеш да те одвезем кући?“
- „Нећу! Хоћу да ме саслушаш!“
- Па нисам ја, бре, инспектор!
- „Слушам те. Кажи.“
- „Ја сам... Имала сам неку везу, знаш...“
- Сви смо ми имали неку везу.
- „ ... Он је био... диван. Био је тако добар, све док нисам пристала да спавам с њим...“
- Кога, бре, брига Марија с ким си била. Јаооооо... какве су ове жене.
- „ ... То је било на екскурзији у Будимпешти, имала сам 17 година. Био ми је први пут. Били смо већ 6 месеци у вези и он је стално почео да ме смара са тим како би коначно требали да спавамо...“
- Па и ја бих попиздео за 6 месеци. Јел знаш ти колико је дуг тај период?
- „ ... На крају сам пристала... Али сам заборавила на кондом, а и он је... Стварно је био балавац.“
- Па што га ниси едуковала, Ево?
- „Не знам зашто ти ово уопште причам...“
- Не знам ни ја.
- „ ... али... некако ми се чини... осећам се опуштено у твојој близини. Некако... чудно опуштено. И зато сам мислила да би то требао да знаш. Не желим да испадне после како сам те лагала. У овом граду живи много мајмуна...“
- Превише.
- „... и вероватно ће неки од њих намерно да ти пренесе тај мој грех, а ти би ме, наравно, презрео после тога...“
- „Марија, јел можеш, молим те, да избациш дигресије и конкретно ми кажеш то што те мучи?“
- Изашла је из мог загрљаја и окренула се ка мени. Гледала ме је и презриво и збуњено у истом моменту.
- „Ако ти не испричам целу причу, можда ћеш све схватити погрешно.“
- „Сви смо ми у животу грешили. То нам је у бити, мислим нама, људима. Тако смо скројени. Нема невиних. Важно је само да никог ниси убила.“
- О боже, није ваљда рокнула тог балавог дефлоратора? Тог џелата њеног химена.
- „Нисам никога убила“ - насмешила се, само на трен.
- Добро је.
- „У ствари...“
- О не.
- „ ... јесам...“ - почела је да плаче.
- У јеботе. Стварно га је рокнула. Подигла је поглед и прострелила ме њиме. Сузе су јој се сливале, али сам се, поштено, усро од тог погледа убице.
- „Убила сам га, или је... на неки начин. Убила сам... то... својом одлуком.“
- Ова није нормална. Сангрија јој је јебала кеву и сад ме овде навлачи ко кондом на имагинарни курац.
- „Марија, ајд, молим те, пређи на суштину.“
- „На суштину?“
- „Да.“
- „Тај мој дечко ми је направио дете, кад смо били тамо на екскурзији. Кретен није умео да га извади на време...“
- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије
