Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи. Чист бели плафон. Није мој. Спустио сам поглед и препипавао собу. Живи крш и лом. Смрди на дуван и алкохол. Где сам то ја кој мој? ТРРРРТ... Зачуло се из предела моје непосредне близине. Окренуо сам поглед у правцу... ТРРРРРТ... У јебем ти... Брзо сам скочио из кревета. Црна разастрта коса, голо тело, савршено голо тело, савршено дупе, дупе из кога су испаљивани прч гасови с топовским одјеком. У како смрди! Тражим своје ствари по соби, фармерице, дукс, где су ми патике? Јеботе како јој одвратно смрди прдеж! То је од Џека... и кокса... не могу свега да се сетим. Рупе у глави. Где су ми јебене патике? Црнка наставља да прди и постаје веома несносно, опасно по живот штавише! Њен ректум није престајао са својим трипом док сам ја гацао по соби, тражећи своје патике. Процесија прдежа се наставила. Концизно: фатне су ме заболеле. У глави су ми севали блицеви синоћњих оргија, али ништа јасно; све замагљено, закукуљено, претворено у машту нејасности. Патике! Коначно. Назуо сам их на босе ноге, чарапе нисам ни помишљао да тражим, и излетео из прдеж собе у ходник. Полако сам отворио улазна врата студењака, и, готово на прстима, кренуо ван, затворивши их нечујно. Прва мисао: правац кући. Само што сам се спустио низ пар степеника и закорачио у трасу која је водила ка мом дому, иза леђа зачуо сам промукли глас с громогласним мумљањем одебљалог језика:

- „ДЕ СИ ПОЛШО?“

- Окренуо сам се Трбосековом гласу. То је био Урош. Мој ортак. Био је подујен ко да су га изуједали зунзари, оклембешена глава, уста у асиметричном положају, једном речју: сјебош. Сјебани Урке седео је на степеништу које је водило до његовог дома.

- „Пссссст. Не рови“ - шапутао сам, покушавајући да не пробудим уснулу прдеж црнку. Капирам прдење, то је нормално. Па сви ми прдимо, бре! Онај ко каже да не прди лаже ко пас! Сви прдимо, али црнкин прдеж воњао је на мртве пацове, а за тако нешто потребна је гас-маска коју ја нисам имао при себи.

- „АЈДЕ КОД МЕНЕ НА КАФУ!“

- „Шшшшш...“ - покушавао сам да уразумим разулареног авет Уроша.

- „ШТА ЈЕ? ЈЕБО СИ МИ ПОДСТАНАРКУ ПА БИ ДА ЗАПАЛИШ, А?“

- Морао сам да га успентрам уз степенице, убацим у гајбу и затворим и закључам врата његовог дома. Сместио сам га за сто и морао да се бацим на кување кафе. Сјебани Урош би уништио и шпорет и кухињу да је онакав кренуо да кува кафу. Смућкао сам фука, припалио цигарету и себи и ортаку, и кренуо с расањивањем, његовога и мога. О синоћњем тулуму нисам желео ни да размишљам. А богами, добар део тога нисам ни могао да извучем из својих раскрзаних сећања. Урке је почео да рола џукс, потпуно безуспешно. Хеђови су му падали по столу и поду, а дуван од цигарете расуо се свуда по соби када је блентовчина од Уроша поломио цигару у намери да је измућка с вуњаром. И ја сам био тотално сјебан, али опет довољно прибран да сролам буксну, једну овећу како би се расанили и вратили у колосек из кога нас је катапултирала синоћна журка. Припалио сам поприлично добро сролану буксну и кренуо да увлачим димове канабиса скроз до пете, као блесав. Урке - такође. Након што смо посисали џохусафета и поцврцали кафу, Урке ми је уфурао шљаку која ми уопште није била потребна у овом моменту, али пошто само ми ортаци у том послу, морао сам да прихватим. Требао је да иде у Стару Пазову по пластикарију, но како је био максимално неспособан за ту екскурзију, ја сам морао да преузмем одговорност. Ја, мамуран, исцеђен и потпуно неспреман за то дуго путешествије. Дао ми је списак робе коју требам да покупим, лову за робу, гас, путарине и клопу. Тутнуо ми је и сто еврића као дневницу. Вратио сам му педесет.

- „Шта ти је, бре?“

- „Не треба ми толико.“

- „Па ми смо ортаци, делимо лову.“

- „Добро, бре, кад ми буде требала узећу је.“

- Урке је измотао кокс и нацртао две линије, које смо одмах усисали у себе. Ух. Раскочивање је почело, елан се враћао у моје тело, и дух, и пут, онај предуг до Старе Пазове, више није био тако предуг. Скратио се, минимизирао у мом нагудраном мозгу. Узео сам кључеве од џете и кренуо на своје путешествије. Урке ме је зауставио на прагу куће.

- „Морамо да проширимо бизнис.“

- „Зашто?“

- „Ово је, брате, шићарење. Морамо да смислимо неки уноснији посо, иначе ћемо с овим само да наставимо да крпимо дупета.“

- „Шта ти је, бре? Имамо довољно лове, а готово да и не мрдамо гузицом.“

- „Да. До сада је било добро.“

- „Па у чему је од сада проблем?“

- „У томе, брате, што се појавило тушта и тма продаваца пластике. Јеси приметио колико их се накотило по граду?“

- „Јесам, али ми имамо најјефтинију робу!“

- „Да, али то неће потрајати. Ушли су џибери у шему и почели да снижавају цене. Пронашли су јефтину набавку. Ако убрзо не смислимо нешто, одраће нас конкуренција!“

- „Ма нема везе, крпићемо рупе парфемима и књигама.“

- Иначе, ја сам преко једног Кинеза набављао бућкуриш парфеме по смешној цени и продавао их трипут скупље једном клинцу из краја који их је растурао даље по кућама широм Лесковца и околине. И клинац је имао солидан проценат од тога. Тим парама плаћао сам рачуне и клопу. Имао сам још један извор прихода. С ортаком из дана војске, из које су ме, узгред, ишутирали пошто су провалили да конзумирам марихуану у ненормалним количинама, ваљао сам књиге које је он набављао не знам одакле. Било је ту свега и свачега, од шунд-литературе до великих ремек-дела попут Достојевског, Золе, Тургењева, Сабата, Цанкара, Андрића, Држића, Пекића и многих других. Оне су биле мало скупље, а и купци су их избегавали, вероватно зато што их нису контали. Један кретен ми је за Борхеса реко да пише глупости и да га овај ништа не разуме. Замислите тог јадника који тврди да Борхес пише глупости. Сваки даљи коментар је сувишан. Лик је једноставно био глуп и површан. Имао сам препуну гајбу Коеља и Буковског и они су имали одличну прођу. Међутим, и мене је почела да кара конкуренција те је Уркетов предлог узет за разматрање. И од књига и од парфема једва сам извлачио кинту за преживљавање, и да није било Уркетове пластикарије тешко да бих опстао. И, наравно, одмах сам пристао на Урошев предлог. Морамо под хитно да пронађемо још неку шљаку. Договорили смо се да ја, током пута за Пазову и назад, смислим најмање три предлога, а Урке ће на својој гајби чепркати по мозгу и кројити своја најмање три предлога. Од њих шест извући ћемо један најбољи, онај који доноси највише лове, или бар два пристојна којима ћемо крпити дупета. Урке је био у праву и сетио се тога на време. Егзистенција нам је стварно била угрожена и ваљало је одмах бацити се на размишљање. Пре тога морао сам да свратим до гајбе да се издуширам, пресвучем и позовем Марију. Марија ми је задња пала на памет. После оног синоћ и овог јутрос готово да сам и заборавио на њу. Душирање хладном водом распасуљило ми је разум и следило муда, али ме је зато потсетило на Марију. Не би било лоше да ми прави друштво на мом путовању. Нисам смео то никако да кажем Уркету јер би он јео говна како ће ми Марија заузети место сувозача, које, мора се признати, прима добар део пвц продуката. Ал јебеш пластику, у питању је Марија! Чим сам се спремио за пут одмах сам окренуо њен број. Телефон је звонио, али се она није јављала. Изгледа да сам га издувао код Марије. Ал није ми јасно зашто? Поштујем обећање дато јој синоћ и опет окрећем њен број. Звони. После треће шкрипе звона позив се прекида од стране ње. Јебо те, не могу да верујем. Ладно ми је прекинула звоњаву. Ништа Борисе, изгледа ми да ћеш на ово путовање сам. Таман што сам изашао из стана и закључао врата, стигла ми је порука. Вероватно је од Уркета. Чега ли се сад досетио? Отворио сам поруку. ОП! Порука од Марије. Муњевито сам је прочитао.

- „У школи сам воланска незналицо!!!“

- ОУ! Ово је било испод појаса. Опраштам јој, прелазим преко увреде, јер ја знам да знам да возим кола. За школицу сам заборавио. Шаљем јој порукицу.

- „Ајд са мном на једно пропутовање кроз Мајку Србију!“

- „Са тобом у колима ни мртва!" Smile

- Пу, пичка ти материна она гимназијска. Килер ов д чаилд! Поново опраштам ово за кола и скрећем тему на школу.

- „Јебала те школа, ионако је завршаваш за пар дана. Ајде излази из те зграде где вас уче погрешним стварима. Долазим по тебе!“

- „О, црни Исусе! У шта си се то претворио? У Ничеа?“

- Ова мала баш зна да ми гази нерве.

- „За 5 минута сам испред те твоје школице и чекам те највише 5 минута!“

- „А, ако не изађем за 5 минута?“

- „Онда кочи дупе на дрвеној клупи и буљи у професорског лихвара!“

- Стрпао сам телефон у џеп и сјурио се низ степенице. Успут ме је пресрео комшија и кренуо да пизди и млатара рукама:

- „Не мог бе да спијем од твоји тресоглавци! Овое зграда, овдена се знаје кућни ред!“

- Пролетео сам поред маторе комуњаре, не констатовавши га ич, и наставио својим путем. Он ми се разуме у музику дртина једна ретардирана. Та пичка комуњарска је са својим удбашима друкнула ко зна колико поштених лесковчана, који су једноставно били против црвених рекеташа и егзекутора, а ова пичкетина са својом менажеријом им је одузела животе, само да би аванзовала. Накрао се и напљачкао за време Тита, а сад ми глуми кућни ред и поштење. Набијем га на курац ја! Лично и персонално! И њега и све те убице испод српа и чекића. Зачекићарим им га мајци! У ствари жени, мајке су вероватно изрокали, као и очеве, по партијској дужности. Е црна Србијо, тешко да ће ико одмрсити ово безданско клупко под твојим скутом замршено ва вјек вјекова, још од 1389. па све до данас. Комунистичке чистке, болесни ратови деведесетих, атентати, отмице... Било, не поновило се... Никад!

- Излетео сам из зграде и улетео у џету. Покрет! Лагано кроз Радничку, а онда лево кроз Николе Скобаљића. Кроз главу су ми летеле слике из дана војске у коју сам нерадо отишао. 25-ог марта, јебем ли га које године, у свитање сам кренуо на регрутацију, директно са кућне журке на којој сам се од вињака нарољао ко блесав. Још увек ми је дубало у глави. Мислио сам да ће ми тамо, на том регрутном прегледу, наћи огромну количину алкохола и марихуане у венама, и надао сам се да ћу добити оно двогодишње одлагање. Међутим, када смо стигли у Ниш, где се вршила регрутација, они докторски криминалци су ме испрцали на брзака, рекавши да сам више него способан за војску. Јебем им матер! Имао сам касније још времена за маневрисање и смислио опцију. Факс. За курчев факс морао сам да конкуришем по Нишу, али ја за то нисам имао ни времена, ни новаца, ни живаца. На крају сам у Лесу уписао Вишу Економску, смер туризам. То ми је добродошло, јер сам потврдама са ВЕШ-а ескивирао одслужење војног рока. Али та сјебана установа је била толико корумпирана да су прешишали чак и амере, који су прваци света у корупцији. Доказано, али они то веома суптилно прикривају. Корумпирани професори алкоси су исисавали мизерни буџет студената, школарина је била шокантно огромна, као и цена испита, обнова године и сва остала срања која су измишљали. Трпео сам то срање три године, а онда сам их откурцао без пардона и напустио ту мито установу и зулумћарске алкосе с дипломама. Успео сам на блеф да се још годиницу провучем, одбијајући позив, али је и томе дошао крај. Морао сам да одем. Али, с идејом у глави. Та идеја била је ганџа. Нисам хтео да се правим луд, хтео сам на фињака да их натерам да ме сами избаце на слободу. Пушио сам вуњару као блесав. Једном кад смо камповали на стрелишту, то је била нека као обука, али ја у томе нисам учествовао; вадио сам се на жуљеве; сролао сам џукс, завалио се у шаторчић и пухао. Чекао сам ону глуперду од старијег водника да дође и да ме нагази на делу. И угурсуз је дошао. Чучнуо је испред шатора, мунуо оне његове очурде у унутрашњост гудра-шатора, видео ме, а онда устао и ноншалантно отшетао даље. Мислио сам да ће да ме друкне поручнику или мајору, али гуланфер то није учинио. Хтео је да настави да ме кара, онако војнички. У папучама сам провео период до заклетве. Једном сам подјебавао неког пуковника, мислећи да ће ми то помоћи, али сам добио једно трпање у мозак и то тако што сам четири дана и четири ноћи дежурао покрај неког разјебаног магацина препуног ничега и чувао возни парк кампањола, дајца и кадета без точкова, шајбни, мотора и цирада. Чувао сам јебене каросерије. После сам три ноћи за редом чистио кењару; поздрав од старијег водника. Мајке им га набијем! Након заклетве отаџбини, на којој сам ја упорно ћутао, али морао да се потпишем, прекомандовали су ме у Пожаревачку касарну на дообуку. Нова надређена говна с чиновима, премда, руку на срце, и у Зајечару и у Пожаревцу било је пар добрих ликова с чиновима, али мањина; велика већина чинила је говно до говнета. Наставио сам с вуњаром, а онда су ме на крају и провалили. ХА! Одмах су ми одштампали документ да се губим кући на две године. Ја сам се фолирао да ми је шатро жао, али сам у ствари једва чекао да одјебем одатле. И успео сам. Два дана касније био сам у свом дому, а годину дана касније укинули су обавезно служење војног рока због професионализације. Тако сам извуко буљу. ХИП-ХОП урееееееј!!!

- Скренуо сам лево и лаганини клизио по Булевару. Исказ је шибао, а пошто је Булевар био препун пинк генерације ја сам одврнуо стерео супер зајебаног Уркетовог цеде-а, и песмица је кренула. Мало инатирања није на одмету. Цензуришу нам слободу музичког опредељења на теве-у и радиу, али ми имамо одговор на конзервативне мозгове затуцаних људских бића у покушају. И ево им га на! Отворио сам оба џетина прозора и дао им га у пролазу:

- „А онда понавља се опет иста прича, дал ће боље да се заради од зике ил порнића, када напумпане дударе по микрофону ударе, нек чује родно село шта је постало од музаре. Другачије би било да су дали је у школу, сад је касно да се кају што су предали је волу, цело имање наше је код Поповића Саше, нек се пије, нек се ждере, нек разбијају се флаше, само да мајка види љубимицу своју, на теве-у како њаче да је зајебала Стоју, а све док амбари су пуни, док је трактора и коза, неће с првог места топ листе дојка да се сроза, у гранду као таленат откривена за новце, постаће још један пример како шишају се овце...“

- Оооооуууу... Попреки погледи препуни мржње закуцали су се за моју главу. Трајало је од семафора до семафора, а ја сам намерно клизио по друму ко пуж и држао средњи прст увис, избачен кроз порзор. Вероватно су ме испсовали ко џукелу, али ја их нисам чуо, уживао сам у песми, прозивајући, уз помоћ Исказа, сва говеда која припадају том шлајму. Бунт ће бити присутан увек и на сваком месту све дотле док гњидама не дође из дупета у главу да ми бирамо шта ћемо да слушамо. Нек затварају клубове, нек нас лепе цензуром, штампаћемо и слушаћемо нашу ствар. Дувај га ретардирана генерацијо розе шлајма, а и ви остали антислухисти!

- Паркирао сам се на паркингу испред Гимназије, припалио цигарету и чекао Марију. Имала је фору од 5 минута, али, пошто ме је Исказ орасположио, дао сам јој луфт од 3 минута кашњења. Испред суда стајала су два кера и меркала ме аматерски провидно. Керови су керови, глупи ко чиндов, и да су се сакрили под земљом осетио бих њихов базд. Брзо сам напустио џету с телефоном у рукама и кренуо ка улазу у Гимназију, чисто да их мало поколебам. Стара добра фора, ја сам ђак-гимназијалац. Прошао сам капију и сео на клупицу. Керови су ме и даље посматрали. У школу нисам могао да улазим, јер би ме тамо одмах провалили да нисам члан њихове комуне, а то би још више узбудило пандуре који би ме одмах заскочили. У џепу сам имао пола грама коканиђе, кет магичне вутре и таблу ксалола. Од свих психоактивних супстанци једино би ксалоли прошли, за остало би се нашао иза решетака. Нисам мого да се курчим и покусно сам пустио порукицу Марији, прекршивши дату јој реч да је ни минут, преко обећаних јој пет, нећу чекати. Исказ је чекач продужио за још три, а глупи чауш-крпељи још за ко зна колико.

- „На клупици сам у дворишту. Чекам те.“

- Јебено дуго сам чекао одговор, или ми се то само тако чинило. Средњошколци су пролазили поред мене и заобилазили ме у широком луку, непријатељски расположени према мени, зато што им карам другарицу на коју они само могу да дркају; сем оне дефлораторске пичке, али џибер више није ту, а то је срећна околност. Међутим, ја им другарицу још увек нисам карао, а велика је вероватноћа да неко, од заобилазивача мене, јесте. Пандури су прешли улицу и шатро чекали неког крај капије Гимназије. Марија ми још увек не одговара на поруку, пичка јој материна, и ја почињем да параноишем. Она дувка на Уркетовој гајби поразила је кокс и сада је она диктирала темпо, а зна да буде и те како зајебана, посебно у оваквим тренуцима. Све је добро док не почнем да паничарим. Извлачим из џепа паклу Дрине и шибицу, лагано припаљујем цигарету и кроз трепавице испод обрва мотрим ситуацију. Пандури гистро причају, гледају на сат, ја лагано извлачим фолијицу с лобеском и завлачим је у клупицу испод даске. Керови бацају поглед ка мени, кидишу, јебене поруке још увек нема, ја враћам Дрину и шибицу у џеп и вадим телефон. Пишем још једну поруку.

- „Стварно се журим. Изађи, молим те!“

- Морао сам то да додам, јер ми је дупе у потенционалном процепу. Почињем да паничарим због чекач пандура који сада блену у мене ко да сам терориста и спремам се да дигнем Гимназију у ваздух. Какви танкопрсти папкари, жене им га набијем! До крајника! ВУ-кет вадим из џепа и спуштам поред лобеске. У том тренутку стиже ми порука. Само да је од Марије, помозите савезници са неба.

- „Како изгледа кад некога чекаш, и надаш се да ће доћи, а њега нема па нема?“

- Умљз... Сад је нашла да ме дрка! Јааааааооооо...!!! Разумем је донекле, али сад тренутно немам времена за патетисање. Гори ми под дупетом. Немам излаза, немам опције. Остала је једино Марија. Једино и само она може из овог срања да ме извуче. Покушавам да сталожим набујале страсти напичкаравања килер ов д чаилд и куцкам порукицу наде.

- „Као еон најтеже патње, али за мене љубав нема граница. Смарагд окице твоје чекао бих до последњег откуцаја свога срца. Скрати ми патњу и допусти да се окупам у твојим очима.“

- Порука патетичног магарца паћеника. Али боље и то него мардељана. У том стиже још једна порука.

- „Уживам у твојој патњи док те гледам са прозора. Хи, хи, хи...“

- Па пизда ли ти материна она... она... Окрећем са ка прозору из којих вири мноштво средњошколских глава и не видим је. Сигурно се крије иза неког стуба и подјебава ме док мени табани цврче по жару, а у глави већ замишљам џелате моје слободе, како ме свезаног бацају у бувару. Револтиран куцам поруку.

- „САДИСТО!!!“

- Пандури пролазе кроз капију и крећу се у мом правцу. Средњошколци застају и праве лук око ситуације која смрди на привођење. Не могу да скочим са клупице и дам се у бег, јер су ме снимили у џети. Јебена џета, јебени пут у Стару Пазову, или Нову, више ни сам не знам куд требам да идем, јебена гудра дрема подно мога дупета, а...

- „Па, доста сам те мучила.“

- Марија! Никада нисам био срећнији у животу. Овог трена није била само анђео, није била само талија, била је мој анђео талија чувар. Предивна, прекрасна... Устајем, грлим је, грицкам јој увце, она се смешка и гура ме од себе, док ја погледом гледам пандуре укопане у месту и тотално збуњене. Три секунде. Затим се окрећу, напуштају двориште Гимназије, скрећу лево и одлазе ка пандурској станици. Дувајте га пандурска говеда! Средњошколци разочарани због мог нехапшења, разочарани што је најлепша риба у Гимназији у мом загрљају срећна и насмејана. И они се окрећу и одлазе пут својих учионица. Дувајте га гимназијалци! И дркајте га на постере и порниће, напаљени балавандери. С Маријом у загрљају крећем се према капији. Шапућем јој на уво да ћу је уфоткати, да ћу од те фотке направити постер у њеној природној величини, да ћу га урамити и закуцати у зид моје собе за сва времена. Она се смеши, говори да то није довољно, да она заслужује много више... НЕЕЕЕЕЕЕ.... Вутра и лобе су у клупици! Куд ћу, шта ћу? Размишљај Борисе, размишљај. Вадим из џепа 50 евра и дајем јој их.

- „Нисам мислила на то, кретену један! Нисам ти ја курва па да ме плаћаш, мамлазе!“

- „Ћути, бре, кој ти је... Иди с тим еврима до прве мењачнице да их разбијеш у динаре. Ја идем да купим клопу и неки сок да имамо за пут.“

- Дошло јој је из дупета у главу. Смеје се, извињава ми се, ја је љубазно молим да пожури, јер већ дебело каснимо, и мотрим на клупицу. Ако ми неки клинац мазне робу, уклесаћу га у гимназијске степенице, кеве ми! Клупица је пуста, хвала богу, Марија се дала у потрагу за мењачницом, а ја за својим психоактивним продуктима. Брзо сам их измотао из клупице и још брже смотао у џеп. Напустио сам двориште усране школе које ме је умало коштало подуже робијице, и упутио се ка џети. Марија се вратила 5 минута касније, разбила је евре.

- „Јеси узео клопу?“

- „Нисам. Заборавио сам да су ми то једине паре које имам.“

- Лажем, наравно да лажем. Морам, шта ћу.

- „Па, шта ћемо сад?“

- У јебало те више то „па“.

- „Ништа, купићемо успут.“

- Ушли смо у џету. Коначно крај морбидне неизвесности. Палим мотор и КРЕЋЕМООООО....