Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „ ... Марија завела ред на гајби, богме и у мојој глави, распоред ствари сад је на оба места онај прави, право да ти кажем никад нисам волео кухињу, ал тренутно сецкам кромпир од кад смо заједно ту, и јебо клубове и светла, скупу гужву, масу света, скупим руљу нашу сместа, чим је лепо време - фешта...“

- Марија се смеши док заједно пловимо џетом по забуђалим калдрмама, избегавајући наплатне рампе с ауто-пута. Неке ипак нисмо успели да заобиђемо, због цајтнота, те смо пљунули кинту друмским разбојницима 21-ог века. Ал није битно, путовање с Маријом до Старе Пазове пролетело је док си лупио дланом о длан. Састанак с Јоцом Пластиком протекао је брзо и прифесионално, његови радници избацили су сву робу са списка, ја сам пљунуо лову и кренуо да трпам пластикарију у и на џети. Јоца је тврдио да толика количина робе неће моћи да стане у џету ни под разно и да сам требао да дођем с неким комбијем. Рекао сам му да се опусти и ужива док гледа испраксованог мене како складиштим на немогући начин огромну количину пластике у збуњену џету. Чак су се и његови радници окупили око нас и чудили се чудом. Прво сам попунио гепек на крову, прекрио га шаторским крилом и канапом стегнуо до пуцања. Затим сам попунио гепек у џети, задње седиште накрцао до крова и попунио патос иза седишта возача, то јест мене, и седишта сувозача, то јест Марије, неке ситнице стрпао сам тамо где су требале да се спусте Маријине ноге; морала је да дигне ноге код шоферке и тамо их смести. Није јој сметало, напротив, било јој је веома занимљиво. Јоца и његови радници су и даље зевали у чуду док сам ја у његовој клоњи шмркнуо остатак лобеске. Вратио сам се назад с мудима као у Синђелића, поздравио се с пословним партнерима и кренуо натраг ка свом завичају. Марија је већ после пређених двадесетак километара почела да се преврће по седишту, жалећи се како јој је неудобно, а након четрдесетог пређеног километра кренула је екстремно да мрси муда. Прво је псовала пластику, па џету, а на крају и мене. Морао сам да станем како би се мало протегнули и удахнули ваздух, а и како бих малкице смирио разуларену Марију. Упаркирао сам џету лагано покрај пута, Марија и ја смо изашли ван аута, испијали густи од кајсије, којим нас је частио Јоца због немогућег складиштења пластике, научио је од мене фору која ће му много значити у послу; и гледали смо у предивне пределе јебем ли га ког места; нисам запамтио јер сам возио под оптерећењем. Оптерећење ми је стварало Маријино паламуђење, али сада је била умиљата као јагње. Нешто касније наставили смо путовање. Негде пред Јагодином кренула је да неартикулисаним криковима и покретима убеђује моју маленкост да свратимо у тај град због неког зоолошког врта. Моментално сам јој рекао да одјебе, јер не желим да улазим у Јагодину због неког кавеза у коме муче јадне животиње. Животињама је место у природи, а не у кавезима. Неки покварени људи конфискују животиње из природе, њиховог парчета слободе, трпају их у кавезе и зарађују огромну лову на њима, мучећи их. За мене је сваки посетилац зоо-врта чист перверзњак, јер ужива док гледа животње у заточеништву. Све посетиоце зоо-врта, као и њихове власнике, потрпао бих у Забелу, у једном огромном кавезу, а затим бих пуштио моје истомишљенике, и то потпуно бесплатно, да уђу унутра, да гледају заточену марву и да је хране. Волео бих да тада видим њихов израз лица и да чујем шта би тада рекли на ову моју хипотезу. Пичка им га материна садистичка! Марија ме је гледала згрануто и није проговорила ни реч све док нисмо свратили у Наисус на кафу. Кафа је била прескупа, 200 динџи по шољици, сестре им га спопандркнем зулумћарске, ал нема везе, јер се Марија након кафе размрдала и распричала. Помислио сам да изнајмим собу на пар сати и да се с Маријом максимално опустим, али сам брзо ту мисао избио себи из главе из више разлога. Први, ако им је фука 200 кинте, колко ли им је тек соба? Други, Марија би ме напичкарала уз образложење да она није фуфа која се дрпа по хотелским собама. Трећи, мрак је падао, а ваљало је стићи што пре, јер робу морамо да избацимо из џете и складиштимо у Уркетов подрум. Превише, превише разлога. Наставили смо путовање, а до завичаја нас је делило још неких тридесетак и кусур километара.

 - „ ... Нису довољне речи, само обичне речи да ме врате у живот, није довољан додир, ни да знам да те имам још само пар година за нас. Да ли знаш како желим да те нађем, да ли знам шта требам да знам, воли ме како никад ниси волела...“

- Марија је у полу сну у мом загрљају слушала откуцаје мог срца. Возио сам лагано уз ЕКВ, чешкао Маријине локнице, док сам се џетом пробијао по штек улицама Лесковца, заобилазећи керове са стоп палицом и књижурином за енормне казне које су нагло поскочиле од кад смо почели да се приближавамо Европској Унији. Они су имали своја правила, своје казне, своје стандарде и бенефиције, а ми смо их успешно пратили у правилима и казнама, али су стандард и бенефиције изостале; затуриле се негде док су наши властодржци по свету трагали за Младићем и Хаџићем и правили се шашави док су их скривали по Србији. Чистили су Србију од пластичних флаша и згужваних лименки, гистро, а допуштали онима, које су требали да очисте, да нам отимају и то мало сиротиње што је у нас остало. Транзиција батице, јеби га. Једва сам истоварио уснулу Марију испред њене кућице, пољубио је за гуд најт уз оно „чујемо се сутра“, а онда отишао до Уркета где смо разврставали пластику до дубоко у ноћ. На крају смо се мртви уморни сручили на кревете његове гајбе и закунтали ко заклани.

 

 - „Де си Крко мој те дрко!“ - зајебавао је Урке сопственог радника.

- „Ајде, бре, де сте више с том робом? Продао сам пола тезге, потражња је огромна!“

- И Урке и ја разрогачили смо очи од узбуђења. Тезга је стварно била полупразна.

- Крка, сем што је био Уркетов радник, био је и наш ортак. С времена на време би излазио с нама у хаварију. Није имао много слободног времена, али чим би нашао луфт одмах би нас исцимао да идемо негде и да се одеремо од алкохола и вутре. Крка је био тотално откачен тип. Са 16 година напумпао је своју вршњакињу, јеби га, био је неискусан и није знао да га извуче на време, но Крка је испао лафчина. Није отерао малу, није је терао да абортира, или да направи неко треће срање, већ је одмах малу довукао кући и незванично је оженио. Пар месеци касније добили су сина. Клинац Крка и клинка Нађа добили су мало клинче, будућег мужјака. Откаченом Крки као да та мука није била довољна него је себи, годину дана касније, натоварио још једно чељаде на врат, овога пута девојчицу; будућу женку. Маторци су му купили гарсоњеру и откурцали га за сва времена, Нађини родитељи купили су им намештај и, такође, откурцали своју ћеру ва вјек вјекова. Још увек малолетни, с два чељадета на грбачи, без посла, почели су да схватају своју гузицу која им је већ две године говорила да је у процепу; доста касно им је допрло до мозга. Ја сам предложио Уркету да прими Крку као радника како би он и ја имали више времена за неку додатну шљаку. Урке је прихватио и Крка је добио радно место продавца пластике на бувљој пијаци. Имао је плату од 200 евра плус проценат од продаје пластике ван радног времена на шта је он трошио подоста слободног времена. Крка је био добар момак и правио је добар пазар, и нама и себи, мало је своју породицу ставио на ноге, али билде остаје билде. Место да мало свог ђоку зипује у ћега, он га је стално вадио и гурао у сопствену невенчану супругу. Крка тренутно сада има жену и четири детета и једва крпи дупе. Нађа не ради нигде зато што мора да се брине о четири слинавка у малој, претесној гарсоњерици. Крка и Нађа су изгледа утриповали да су они изабраници који ће спасити Лесковац од беле куге, а како тек имају по 22. године велика је вероватноћа да ће и испунити своју мисију уништавања беле куге производњом малих српкињица и српчића. И ишло им је од руке, деца су била здрава, а на путу је било и пето. Наш ортак Крка је због уништавања беле куге добио повишицу од 50 еурића и одређене бенефиције; могао је да узме слободан дан кад год је хтео, а тада би га мењали, или Урке, или ја. Поред свега тога Крка је био и невероватно сналажљив. Умео је да утрапи производе од пластике случајним пролазницима који су пошли по све само не по пластику, али их је убедљива Кркина жвака нагонила да се маше за новчаник и пљуну лову за неку пластикарију. Крка је јутрос дошао на идеју да мало преокрене бизнис у нашу корист. За свака купљена три производа муштерије су добијале неку ситницу фрај као знак пажње. Та вест се по бувљаку разнела светлосном брзином и муштерије су нагрнуле као луде. Крка је имао посла преко главе, распродао више од пола тезге, а лову више није знао где да трпа. Урке и ја смо стигли таман на време да попунимо асортиман и припомогнемо малом Крки који је био при издисају; разбио се човек од посла, а богами и пара. Слагали смо робу, истовремено је и продавали, а нешто касније, кад се гужва мало стишала, Урке је отишао код Џоа по пљеске, ја у маркет по пивчугу, а онда смо се завалили у дебелој хладовини наше тезге коју смо оградили као војни бункер. Цепали смо пљеке и вопс, Урке је пребројавао лову, частио с 20 еура Крку за идеју и феноменалан пазар, а Крка је настављао са својим идејама. Рекао је да би требали да изнајмимо још једну тезгу, да је спојимо с првом, да снизимо мало цену производа, да наставимо с овим ситним поклончићима и да разјебемо конкуренцију, која је целог јутра глођала нокте због пропалог им радног дана. Мали Крка је разјебао све продавце пластичних производа на бувљаку и шире. Ми смо га шиљили, јер смо се усрали од пара, а конкуренција је плакала. Ја сам нешто касније донео парфеме и књиге, написао Крки цене, а овај је одмах кренуо да их разврстава и слаже по тезги. Помогао сам му да одвоји велика дела од шунд литературе како се не би зајебо током продаје. Затим смо се напушили ко стоке где нам је магична вутра јебала кеву, и пошто смо се разбили ко стакло и улепили ко смола, више нисмо били у стању да шљакамо. Затворили смо тезгу, Кркија сместили у такси и послали кући, а Урке и ја смо отишли код мене на гајбу. Упали смо унутра, опиздили зику до крајње ненормалности, чисто да мало дркам комшију комуњару, слистили још по једно пивче, како би избалансирали тас ву-клана који је ударао о патос. Пивики су нас мало повратили од канабиноида, а затим смо решили да подигнемо и адреналин. Поцепали смо две квантитетне линијетине квалитетне белчуге, а десетак минута касније били смо тоталитарно спремни на обрачун с Џингис-каном и целом његовом вишемилионском армијом. У моменту кад је Едо прштао на мом рачунару с нумером Трпај, Урош и ја, скакали смо по мојој гајби као два триперка која су решила мистерију вечног живота.

- „Ајмо сви у марицу, вози нас у станицу, тамо знају да нас туку, прошли су обуку. Чујем токи-воки, њих двојица иду до мене, кажу: Документа! Шта нас гледаш тако, мајмуне? Испразни џепове! Зашто су ти очи црвене?...“

- У том тренутку екран телефона моје архаичне марке почео је да светли ко вашарска балерина. Пришао сам телефону, а на њему је трептало име моје савршене локнасте лепотице.

- „ ... скини патике, чарапе, скини мајице, имал ишта, нема ништа, да прораде палице, бацио је гарант овде близу ове клупице, прави ми се паметан, ајмо с њим до станице...“

- Прилазим рачунару, смањујем тон до краја и затварам се у своју хаос собу како ми луди Урке не би ускакао у разговор. Ксалолчина је у трипу кад зна да истртља свашта, а то ми сада ни најмање није потребно. Не бих да Марија погрешно схвати идиотске трипове мог најбољег ортака. Телефон непрекидно звони и ја се напокон јављам:

- „ДАА!!“

- „Шта радиш?“

- „УПРАВО ПРИПРЕМАМ АМБИЈЕНТ ЗА НЕЗАБОРАВНО ВЕЧЕ С ТОБОМ!“

- „Не дери се кретену, одлично те чујем!“

- „КО СЕ ДЕРЕ?“

- „Ти, магарче!“

- „ЈА НИСАМ МАГАРАЦ! ЈА САМ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ КОЈИ ЈЕ УПРАВО ПРЕБИО АЖДАХУ!!!“

- „Борисе, јеси ли ти нормалан?“

- „НЕ! ОДЛЕПИО САМ ЗА ТОБОМ!“

- „Ако не престанеш да се дереш, прекинућу везу!“

- Овај ултиматум спустио ме је на земљу. Иако ми је мозак бридео од кокса и осталих опијата, некако сам успео да се исконтролишем.

- „Реци, једина моја.“

- „Кад се виђамо?“

- „Одмах! Спреми се, долазим по тебе!“

- „За колико?“

- „За два минута сам испред твоје кућетерине!“

- „Молим?“

- Ух.

- „Рекох, за два минута долазим по тебе.“

- „Кажи ми лепо кад тачно стижеш, јер немам намеру да дреждим испред куће као прошли пут.“

- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕЕЕЕ...

- „Стижем за тачно 8 минута, 35 секунди и осам стоти!“

- „Само ти сери.“

- „Не верујеш?“

- „Слушај ме добро! Овог трена укључујем штоперицу, ако те нема за обећано ми време, стићи ће те казна.“

- „Каква казна?“

- „Шутирање у муда 8 минута, 35 секунди и 8 стоти!“

- „А?“

- „Време креће... САД!“

- У пичка јој материна безобразна. И набијем је на курац за САД! И САД набијем на курац!

- „Урке дај кључеве од аута! БРЗО!“

- „ШТА ТИ ЈЕ КОЈ КУРАЦ, БРЕ!!!“

- Нисам имао времена да објашњавам Уркету да ће ми муда пребити блесава клинка која је преоптерећена временском тачношћу. Перфекционисткиња ће ми уништити фабрику за производњу малих Бориса тако што ће ми џелатирати кесе и од њих направити пекмез у року од 8 минута, 35 секунди и 8 стоти, премда је рок већ кренуо да тече. Ваљало је пожурити. Уркету сам отео кључеве, избацио га са гајбе и док смо се стропоштавали низ јебене степенице, укратко сам му објаснио да ћу вечерас бити с Маријом код мене на гајби и да ме не узнемирава сем ако није нешто озбиљно. Под тим „озбиљно“ мислио сам ако му је живот у опасности. Није му, изгледа ми, ама баш ништа било јасно, али га остављам у збуњеном чуду и газим џету, летећи као муња ка потенционалном џелату мојих мошњи. Будући да је већ килер ов д чаилд, не би ме изненадило да од мојих јаја направи кашу. Био сам озбиљно забринут за безбедност својих муда и џетом хватао пречице до Маријине куће. Упаркирао сам џету испред Маријиног чардака без икакве намере да напуштам унутрашњост возила. Што је сигурно - сигурно је. Унутар џете луда клинка нема довољно простора да ми измасакрира кесе. Напољу би већ било стани-пани. Притиснуо сам сирену, више пута, и чекао. Секунд касније на капији се појавила Марија с телефоном у рукама у коме је гарант стајала бројка која је претила мојим мудима. Да ли сам стигао на време? Не знам. Марија се, с осмехом краљице вампира, приближавала колима и то месту где сам седео ја. Брзо сам спустио шаке на своја муда, као фудбалери у живом зиду, и чекао ударац, ако сам закаснио, или крај, пре почетка, меча Маријиних стопала и мојих муда, уколико сам стигао на време. Њен осмех чинио ме нервозним. Закључао сам врата до седишта на коме сам седео. Марија се примакла пенџеру, окренула екран мобила ка мени, а штоперица је показивала 0:07:44.69. Ух. Одахнуо сам. Победио сам време! Вратило ми се самопоуздање, склонио сам шакобран и откључао врата с огромним кезом на лицу.

- „Извукао си се овога пута, свети Георгије!“

- Лепо звучи кад те неко за живота прогласи свецем. Нисам морао да пандркнем па да чекам наредних петсто година да се неко досети тога. Постао сам то овога трена, само...

- „Јебеш Георгија, бејбе, ја сам свети Борис!“

- „О свече, помилуј ме грешну!“

- „Свакако чедо моје, само да стигнемо до моје исповедаонице. Тамо ће ти сви грехови бити опроштени!“

- Марија је ушла у ауто, пољубила ме и рекла:

- „Па, где је та твоја исповедаоница, свече?“

- „У храму светог Бориса!“

- „Води ме тамо. Одмах!“

- „Ра-зумем!“

- Џета је запловила ка мом храму...

- Петнаестак минута касније, Марија је гола, ко од мајке рођене, упала у моју џумбус собу и упловила у мој француски лежај. Онако предивна, онако прекрасна, онако напаљена до неба, с телом које је саткао сам ђаво, опкорачила ме је и пустила да дубоко продрем у њу, у сам центар смисла живота... мога. ЖИ-ВОТ ЈЕ ЛЕЕЕЕЕЕП, НАНАНАНАНАНАНАНАААААА....

- Никада у животу нисам имао бољи секс. Надахнут, иновативан, с оргазмом који смо ускладили да нам се обома деси у истом тренутку. Јеботе, као на филму, али ово није био филм, ово је био живот, реалан. Максимално реалан и било је до јаја. Пљуга афтер сношаја била је божанствено укусна. Марија и ја. Загрљени, задовољни, весели. Дошло ми је да је запросим у том тренутку, али сам се брзо лупио по мислима. Да је запросим? Ја? Кад, бре? Па ја сам екстремно, екстремно против бракова! За живот у двоје да, за брак - никада! За јебени општински папир с потписом и штамбиљом који ће ме карати форевер? Фала, неје потребно. Неко рече да се свака савршена веза завршава трагично, раскидом или браком. И зашто кварити ову хармоничну идилу? Нема потребе. Лепо Марији, лепо мени. Значи ОЛЕЕЕЕЕ!!!

- Нешто касније Марија је направила шпагете за вечеру, приде две боце Ждребчеве крви од које смо се нарољали као блесави и поново завршили у екстравагантном коитусу на патосу моје дневне собе. Ту смо се и закуцали у сан. Чини ми се...