Short and sick life in dead Leskovac - 4
- Осећао сам по свом врату врели дах. Нежно ме је будио. Још увек сам био у полу сну, али сам контао да је то Маријино романтично буђење. Кроз полу сан, с још увек затвореним очима, говорио сам:
- „Ммммм... још само мало љубави...“
- „Ево, ставићу ти га, нећеш га ни осетити, али ћеш зато кроз пола сата шетати као шатка“ - шапутао је нечији глас. Био је нежан.
- „Ево, још само мало...“
- Нагло сам разрогачио очи и на милиметар од свог носа угледао блентовчину Ксалолчину. Препао сам се. Усрао сам се! Његове похотне очурде зјапиле су пред мојим носем, а његова асиметрична уста развукла су се у најогромнији перверзњачки осмех који сам икада видео. Скочио сам на ноге и одлетео у купатило, затарабивши се у њега. Гурнуо сам руку у боксерице, и препипавао анални отвор. Трип с којим живим одкад знам Уроша. Моја ноћна мора. Добро је. Блесави Урош није ме дефлорарисао. Носим се мишљу да га убијем, исецкам на комаде и разбацам на све четири стране Лесковца. Јебем га у главу његову поремећену. Бар ће ми дупе бити безбедно.
- „Хе, хе, хе, хе, хе....“
- Слушам његов одвратни кез са спољашње стране врата мог купатила. Опраштам будали, јер ипак је он мој најбољи ортак, а и још увек ме није обљубио. Комадање мог најбољег ортака стављам у фасцикли „размислити“ и бацам се на душирање док мислим о мојој краљици Марији. Марија? Гасим душ, излазим из каде, прилазим закључаним вратима и питам:
- „Урке, где је Марија?“
- Не одговара.
- „УРОШЕЕЕЕ!!!“
- „Шта је?“
- „Полижеш ми јаје.“
- „Ма сисај курац!“
- „Еј?“
- „Еј.“
- Бира речи. Пази се да му га вербално не завучем, поново.
- „Где је Марија?“
- „Отишла је на редаљку. Чека је маса напаљених главића средњошколчића. Али не брини! Чим задовољи гимназијалце вратиће се теби у загрљај.“
- „Набијем те на курац! Знаш!“
- „ХА, ХА, ХА, ХА...“
- Опет онај његов кретенски смех. Пичка му материна! Ја, бре, Марију... АЛЛЛОООО... Борисе, чил аут. Касније, можда, да, сад, никако не. Обрисао сам се пешкиром, обукао само шортс, јер је напољу био диван дан, а и доста топао, и изашао на терасу на којој је Урош већ правио бакљаду маријуане. Одмах сам се прихватио дувке, јер ме је Марија исисала синоћ, јуче, јутрос... Јебем ли га, али ми је хитно било потребно било шта што би ми повратило енергију. Урош је увукао дим до бешике, предао ми бакљу, а затим ме упитао, испуштајући дим:
- „Јеси смислио неки предлог за шљаку?“
- Уууу... јебем ти. Па ја сам на то скроз заборавио.
- „Јесам, али мислим да је Кркијева идеја одлична. Само је треба мало дотерати, унети јој неке финесе“ - триповао сам док сам џ сисао као луд.
- „Какве финесе?“
- „Па, рецимо да на тој другој тезги бацимо оне пластичне столове и столице. Може на комад, а може и комплет. Можемо да убацимо и неке слике, оно акварел, уље на платну и то, а?“
- „Акварел?“
- „И уље на платну. То је сад жешћа фора. Ове јајаре бизнисменске су се наложиле на уметност. Чули дебили да су слике, нарочито оне скупе неког познатог уметника, сад у моди, па би и они хтели да се модернизују...“
- „Шта кењаш, бре, ти? Јел ме зајебаваш?“
- „Што, бре, то је уметност. Имамо књиге, убацимо и слике, ем ширимо културу, ем згрћемо лову. Шта више оћеш?“
- „Ко ће, бре, мамлазе један међу овим паорима да купује слике?! Да шириш културу међу џукелама које не знају да склопе ни једну просту реченицу, да им продајеш уље на платну? Па они ће да однесу то до куће, да нађу неку пластичну флашу и да крену да цеде уље из те слике, чисто да им се нађе за трактор. Ееее, будало једна. Нашо си где ћеш да шириш културу.“
- „А шта си ти смислио филозофе?“
- „Ништа.“
- „Па шта онда једеш говна!? Ја сам бар дао предлог. Какав такав.“
- „Дај шат!“
- Е, набијем те на курац баш! Јебо те шат! Фак ју вери, вери мач. Окренуо сам џ, сместио га међу усне, пазећи да не опечем језик, и дао га Урошу. Мислим шат, и то добар шат. Поцепао сам му плућа, кашље ко блесав. Тако му и треба, јебо га шат! Примирио се после пар тренутака и унутрио се у једну тачку. Вероватно је смишљао свој предлог за шљаку. Ја сам измотао један изненада, а он ниједан. Сад је морао да смисли неку идеју, било какву. Јеби га, такав је договор.
- „А шта мислиш да продајемо иконице, бројанице, крстиће и то. Ложе се на те дрангулије ови шатро верници?“ - пренуо сам Уркета из контемплације.
- „А? Ма јок. Те дијаболе то купују по црквама. Ложе их тамо ови попови да је то као просвећено и да купују та говна искључиво у цркви. Нема ту леба за нас буразеру...“
- Урке је био у праву. Колико год био луд и блесав, морам да признам да су му вијуге експресно радиле. Познавао је менталитет лесковчана као сопствени длан. Ретарди то купују по црквама, а попови се богате. Стара свештеничка гатка. Покајте се грешници, славите славе, дајте донације цркви, стављајте прилоге иконама, купујте просвећене дрангулије, јер то је просвећено светом водицом са чесме из које цели Лесковац пије воду, с тим што га они напарфемишу оним уљем па делује привлачно. Ништа паметно нисам мого да смислим, а и вуњка ми је разјебала систем. Изгубио сам се у времену, као и Урке. Посматрао сам га. Буљио је у моје шаторско крило, као да ће у њему да прочита сву мудрост овог света. Препипавао је маскирне шаре и у њима тражио идеју. Или га је ганџа шутнула у педу и бацила у неку маскирну фикцију. Нисам више хтео да га прекидам. Пуштио сам га да лута по својој екскурзији. Можда му тамо негде и сине нека добра идеја. Ко зна. Ја сам отишо до ходника и кренуо да пребацујем огромне количине књига у стор хаус рум. И она је била препуна, али сам морао да направим мало реда. У комоди сам сместио сву шунд литературу, а у орману сам преређивао дела, класификујући их по азбучном реду како бих се касније лакше снашао. У картонским кутијама сам смештао књиге које су се највише продавале. Уредно сам их сложио и поређао уза зид. Затим сам спаковао парфеме које сам требао да однесем Кркију на бувљак. Не знам колико је све то временски трајало, али када сам се вратио на терасу, Урке је и даље у истом положају, с оном истом концентрацијом контемплације, урањао у дубину шаторског крила. Или је на прагу идеје која ће од нас направити милионере, или је човек једноставно прсо, скроз на скроз. Нисам га прекидао. Лагано сам узео кључеве од џете, покупио пљуге и шибицу, и натоварио се кутијама с парфемима. Једва сам их снео испред зграде. Срећа па сељоберска комуњара није била у мом видокругу и чулокругу иначе би му натанкирао онај његов комуњарски чмар с овим бућкуриш кинеским парфемима. Стрпао сам парфеме у џету, припалио пљугу и кренуо ка бувљаку. Нисам стиго ни цеде да укључим, а већ ме је стартовала мурија испред ТЦ Пијаца. Излетели су од нигде, као да су изронили из земље. У пичка им материна она... она...
- „Дозволу и саобраћајну!“
- А камо молим, матер ти јебем. Пружио сам дахији у плавој одори своју дозволу и Уркетову саобраћајну. Кроз главу сам претурао по сећању дал имам нешто од недозвољених супстанци по џеповима. Мислим да немам. А парфеми? Огромна количина разноразних мушких и женских парфема кинеског бућкуриша. Што је најгоре биле су ту и неке копије. И све то без икаквих папира. Ето кривичног дела. Дахија ми је разгледао таблице, буљио у саобраћајну и у возачку бескрајно дуго, као да је проучавао Сенеку. А и да јесте, пендрекчина ту ништа не би разумео. Шта глупа пандурчина зна о моралном понашању, о поштовању и љубави према људима? То је, бре, Милошевићева школа. Она где ти пандур лупи шамарчину па после поставља питања, она где те испендречи по бубрезима, она где те шиба мокрим новинама све док не признаш и што јеси и што ниси учинио. Сад је ту школицу наследио Милошевићев омладинац, уважени нам господин министар унутрашњих послова Дачић. И шта сад? Као има промена? Као дошла демократија? Кад, бре? СПС у влади, СПС у власти, Дачић шеф полиције, демократија мало морген. Јебем те животе...
- „Шта имаш у гепеку?“
- „Прву помоћ, дизалицу, алат...“
- „Ајд ти лепо то отвори, па да ја мало разгледам.“
- „Извините, али ја се стварно журим. Бака ми је на самрти. Управо су ми јавили...“
- Колико ли сам пута сахрањивао баку да ми је да знам.
- „Ааааа... Зато се у журби ниси ни везао, а и возиш без мајице, а колко видим и у чапучама.“
- Каже се папучама, магарче пандурски. И јебем ти појас! Како сам то заборавио. Она кучка од вутре је за све крива.
- „Па кажем вам да су ми сад јавили зато сам у журби овако кренуо.“
- „Ајде онда једна казна на брзака за невезани појас.“
- Мајке ти га злочиначке!
- Пандурчина је нажврљала казну, ја сам потписао, ставио у касету, са свем дозволом и саобраћајном, и кренуо својим путем. Шта сам друго могао. Боље и то него да ми чепрка по гепеку и ишчепрка парфеме и боцу без атеста. А и она прва помоћ је стара ко Царичин град. Још сам добро и прошао.
- Кад сам стигао на бувљак затекао сам најезду људских сисара који су опасали нашу тезгу, а мали Крка, окупан знојем, једва је постизао да услужи муштерије. Брзо сам сместио кутије у бункер и помогао Крки. И зајебо се. Најезда је трајала два сата без секунде предаха. Ситуација за рубрику „веровали или не“. Ал добро. Позитивна страна је у томе што смо се отарасили доброг дела робе и узели позамашну своту новца. Нема шта, Крка је трговачки геније. И уништитељ беле куге. Ех, да је више оваквих Крка у Лесу, град би освојио наталитет и трговина. Кркизам је мајка опстанка у овим тешким временима. Коначно је стигло и затишје, па смо на миру могли да скухамо и посрчемо кафу.
- „Кркензи, како иду књиге?“
- „Слабо, брате, слабо. Нудим ја, ал они ме гледају ко да сам пао с крушке. Продао сам ову једну... како се зваше... Више од нуле, од оног...“
- „Звонка Карановића“ - допуних Крку.
- „Е да, тог. И продао сам Нож, од овог...“
- „Вука Драшковића“ - поново допуних Крку.
- „Е да, тог.“
- Кркац је памтио наслове књига, али не и писце.
- „Је ли, а да није тај Драшковић онај брадоња што ти виси на зиду у соби?“
- „Јесте.“
- „Е, јеботе, који си ти лудак. Место да лепиш неке пичке, ти лепиш овог брадоњу, још си га и урамио, ко да је неки светац.“
- „Е мој Крки. Добар си, брате, ко лебац, ал си тежак тупаџија.“
- „Зашто?“
- „Зато, батице, што је тај брадоња један од наших највећих књижевника. Сем тога да није било њега и ти и ја би данас, или лежали мртви на неком фронту, или би гулили ћенифу у ћелији. Тај брадоња је први кренуо на Милошевића, трпео понижења, батине, атентате, олајавања, а све зарад Србије и њене деце. И да не дужим, он јесте светац. Живи светац. Сачувао је част и образ и није продао буљу за репа.“
- У Кркијевом погледу нисам видео неку претерану импресију за ову мини едукацију из блиске српске историје којом сам нахранио свог ортака. Превише је млад, превише зелен, а чини ми се да га много и не интересује ни историја, ни књижевност. Гледа човек како да прехрани жену и децу. Разумем га. Потпуно. Није му лако. Живимо у јебеном паклу, живимо међу ментолима, криминалцима, и политичарима који само гледају како да натанкирају своје банковне рачуне пре истека мандата. Шта Кркија заболе за историју, културу, политику земље и остала срања кад му једно дете кмечи гладно, друго цвили усрано, треће крешти попишано, четврто јауче од грчева у стомаку, пето на путу, жена му са стомаком до зуба трчкара од једног до другог детета, чисти, пере, кува, рачуни му се коте ко ненормални, цене само скачу, а он јадан цео дан тезгари у бункеру, а после, кад треба да оде кући да мало прилегне, поигра се с дечицом, помогне жени, он место тога јури људе по граду и продаје им пластику због јебеног процента који му крпи рупе које не покрива плата с бувљака. Шорт енд сик лајф ин дед Лесковац. Судбо, флинто стара...
- Након што ме је Кркијева тужна судбина бацила у жешћи бедак, морао сам моментално да одем кући, да се напуцам вуњаром и да курву судбину шутнем у заборав на једно сат-два, макар. Ушао сам у стан, закључао врата, упао у собу за кунтање, која је уједно представљала и магацин, измотао из фиокице кет вутре и изашао на терасу да смотам буксну и спроведем реч у дело. Међутим, чим сам ногом ступио на терасу, застао сам као укопан. У неверици. Луди Урош је и даље нутрио у шаторско крило у оном истом положају у ком сам га и оставио када сам кренуо до Кркија. Или је Ксалолчина кројио неку супер зајебану идеју, или је једноставно пошизео. Забринуо сам се и због једног и због другог. И једно и друго зна да те сјебе. Ако смислиш супер идеју, а не успеш да је спроведеш у дело, хоће од тога мозак да ти се распрсне за вечита времена. Оће, богами! Знам пар таквих примера.
- „Уроше?“
- Није се ни померио, није ни трепнуо. Чини ми се да није ни дисао.
- „Уроше, бре!!“
- „А... А?“
- Добро је. Вратио се.
- Сео сам у фотељу и кренуо да ролам буксну, а Урке је из полулежећег положаја прешао у седећи, чекајући свој ред за дувку. Мислио сам у себи како су за све што се догађа човечанству данас криве искључиво и само паре. Паре те чине дрчним, грамзивим, халапљивим. Људи због пара раде све, кољу, убијају, ратују, лажу, ма све. Јебале их паре и оног ко их измисли. Људи су стока. До јуче је Уркету и мени било супер. Имали смо довољно пара за сасвим пристојан живот, а онда је он улетео с том идејом о проширењу посла. О потрагама за новим извором прихода. И све пореметио. И себе, и мене, и Кркија. Сви смо смишљали предлоге и идеје за нови посао који би требао да нам олакша живот, и што смо више о томе мислили, то нам је живот све више измицао из шака. Тачније, протицао је поред нас. Јебем ти проклете паре. И овај усрани живот.
- „А шта мислиш да продамо џету, уштекамо још мало лове од пластикарије и да отворимо брзу храну, а?“
- „Урке, зајеби ме више! Те твоје глупе идеје. Пола града се бави тим послом и то већ годинама. И шта ћеш сад ти ту? Да нећеш можда да упаднеш и да их све разјебеш? Банкротираћемо због тебе, будалетино.“
- „Ма мора, бре, да има нешто што још нико није измислио.“
- „Нема. Све је већ измишљено.“
- „Мора, бре, да има! Само треба да се размишља.“
- „Има Урке, у праву си. Ето, људи још нису смислили како да рециклирају говна и од тога направе храну. Ето ти идеје. Размишљај.“
- „Ма дудлај га.“
- „Не, стварно. Има ту логике. Пази! Покењаш говно и ако је тврдо, ставиш га у ледару, замрзнеш га, затим га упакујеш у неко шљаштеће издање, удариш му добру рекламу и продајеш га као говнолед. Глупи људи ће да помисле да је то нека нова марка сладоледа и одмах има да се сјуре до прве продавнице да полижу твоја смрзнута говна. А од пролива можеш да направиш неку крему против бубуљица и митисера. Има лудака који ће и то да купују. Само ти треба добра реклама.“
- Урош се смејао као шашав. А и ја исто. Ана нас је собула ко сељак пиво пред задругу. Хааааај... То је оних сат-два одјебавања кураве што нас кара док не умремо. Она има свој закон који извршава, а ми тражимо рупе у њему. Филтер слободе, макар и фиктивни, важно је само да га искористиш паметно. Урке и ја, управо смо га упражњавали. Ево ти курац судбино! ХА!
