Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нешто касније Урош је запалио кући, а ја сам прилегао да мало одморим. Чини ми се да још ни око нисам склопио кад сам зачуо куцање на вратима. Ма није ми падало на памет да устанем. Ма ни за милион долара. Куцање се настављало. Бацио сам поглед на екран телефона. Нема пропуштених позива, нема порука. Значи ништа битно. Куцач на вратима мого је да буде било ко: поштар, луди комшија који жели да ме измасакрира, лопов, пандур, више пандура. Ко зна. Углавном нико битан. Нека куца, проћи ће га. Није га прошло. Шимпанза више није куцала, ударала је по мојим вратима као блесава. Да није неки лудак? Побего из лударе па би сад код мене да се угњезди. Па може, ал јуче. Окрећем се на другу страну и покушавам да заспим. Не могу. Стока не престаје са својим штрапацирањем мојих врата. Ионако им мало хвали да одапну, још им треба и овај узурпатор с Фрејзеровим песницама да им направи шалтер. Више комада шалтера. Е, сад је било доста! Задавићу га голим рукама! Бесан ко рис кренуо сам ка вратима са само једном једином намером: да задавим говно! Откључао сам браву, нагло отворио врата и таман што сам пустио шаке да изврше своју мисију, у трену сам се растопио као пахуља. Сав мој бес нестао је као руком однешен, кад се пред мојим очима појавила та блесава клинка која ме је, изгледа ми, узела под своје. И знам да то није добро, и знам да ћу да најебем кад-тад, и знам да ћу после тога дуго, дуго да се кајем, али се, и поврх свега тога, ипак препуштам тренутку, јер само је тренутак стваран живот, поготово кад ти у том тренутку стоји анђео пред вратима од деветнаест годиница са смарагдима у очима.

- „Што не отвараш, а? Кријеш неку унутра?“

- Ау, јеботе.

- „У шта си се то претворила, анђеле? У патолошки љубоморног Белфабиа?“

- Не одговоривши на моје питање, Марија се завукла у дневну собу и легла на кревет. Са све патикама. Волим старке на њеним стопалима, али не у мом троседу. Каква некултура. За све то су криви они смрадови из есадеа и она њихова глобализација. Глупе серије са сценама где глумци у штрокавим патикама право са улице улете у кревет, а ове наше наивне будале их копирају, мислећи да је то неки модеран трип, а не схватају да су то само глумци и да после снимљене сцене у стану, који је у власништву филмске продукције, долази до детаљног хемијског чишћења, а чак и да није тако, чак и да они то заиста раде, зар морамо, бре, и ми да покупљамо свакаква говна која нам се сервирају са запада? Испирају нам мозгове, јебу нас у здрав разум, јебу нас у дупе, бре! А ми? Ми ћутимо и клањамо се. Е па, ја нећу! Нећу и тачка! И натакнем их на вићгла све од реда! И Мекдоналдс, и Секс и град са све Ким Катрал, и хот-дог, и кока-колу, и Памелу Андерсон, и бејзбол, и голф, и тенис, ма све, бре! СВЕ!!!

- „Уморна сам...“

- Ма јок ниси. Само ти се чини. Мало си ми разјебала врата оним десетоминутним иживљавањем, мало ми сејеш бактерије по кревету с тим патикама, мало си се јебала с гимназијалцима... Ма у праву је онај блесави Урош. Тачно тако. Прво редаљка, па онда мени у загрљај, онако уморна. БИП јој материна она БИП да јој БИП материна!

- „Могу ли да се истуширам код тебе?“

- Молим те учини то, што пре, и постани трибал са запада, а онда испари из моје гајбе. „But some things will never change.“ „That's the way it is.“ И прихватиш...

- „Наравно.“

- Узела је пешкир из ормана, иако не знам зашто, и отишла у купатило. После два минута одјекнуо је млаз из ручице за душ. Отишао сам до фрижидера а тамо од вопса ни трага. Упао сам у шпајз, али ни тамо није било никаквог алкохола. Вратио сам се у дневну собу, отворио креденац и затекао седам стаклених флаша разноликог облика, наравно, празних. УФ! Запутио сам се у књавач-магацин, упао унутра, зграбио ручицу фиоке и цимнуо ка себи. Чепркао сам по њој. Вутра, тренутно забрањена због ђавола у мом купатилу, који ми немилице троши врућу воду, табла ксалола, хм, фолијица с коксом, свакако. Брзо и ефикасно. Развлачим линију, убацујем бело у ноздрву, склапам фолијицу, с остатком робе, док шмркам и гутам кокаин који ми разјебава слузокожу. Но ускоро ће то бити заборављено. Пар минута и ћао. Палим цигарету и излазим у мој хангар слободе. Седам у фотељу, увлачим димове и чекам тај рад. Минут, два, три... седам, осам и ево гаааааа... Е, сад ме баш заболе и за врата, и за кревет, и за врућу воду, и за ђавола у купатилу, ма за све, бре. Све ми равно. Одавде па до Колумба. Набијем га на курац! Не сад, кад одем на онај свет. Е, тамо ћу да их карам, све до једног. Свакога ко ми је умесио горко тесто мог горког живота. Од Адама па све до последњег говнета које ми је место меда потурило пелен. Јебаћу их жестоко и то без презерватива.

- „Ух... Препородила сам се. Ово туширање баш зна да опусти.“

- „Ваљда душирање?“

- „Туширање, кретену, ту-ши-ра-ње!“

- „Каже се душирање. Туширање је француска, односно латинска реч која значи додиривати, пипати. Такође се употребљава кад неког желиш да увредиш. Туширање је цртање тушем, наношење водених боја четкицом. А душирање значи купати се поливањем илити прскањем. Шта ли вас уче тамо у школи ја не знам.“

- „Шта булазниш, бре, ти? Душирање. Свашта! Па не перем ја душу него тело. Види се да си завршио Трговачку, келнеру!“

- У мамицу ти...

- „Прво и пре свега ја нисам келнер, него техничар услуживања, а друго и затим ја у школи никад ништа нисам ни учио. Тамо само једу говна из уџбеника који су други насрали. Ја сам школу отаљавао чисто да је прођем. Да не бауљам по њој ни дан више него што је предвиђено. А у то време, кад ме баш вучеш за језик, школовање није ни постојало. Осми разред основне уништили су ми летећа НАТО говна. Прву годину средње уништило ми је свргавање Милошевића, али за то не жалим, напротив. Другу годину уништили су ми професори с њиховим штрајковима. За трећу годину нисам имао времена јер сам морао да радим како бих се прехранио, а и професорима и школству се јебало за образовање ученика. У четвртој години јебало се мени, и за професоре, и за школу, и за образовање, и за државу. Ја нисам академски грађанин и немам диплому накурченог свршеног студента, али сам за половину њих Јохан Волфганг Гете!“

- „Ууууу... Да ниси мало претерао Јохане?“

- „Ни милиметар! 30% грађана Србије је неписмено, других 30% имају само основну, 15% има средњу, а других 15% су завршили факс од којих је велика већина покуповала дипломе.“

- „Јел?“

- „Јесте.“

- „Добро Гете, а шта би са преосталих 10%?“

- „Којих 10%?“

- „Па оних 10% што ти се затурило математичару. Набројао си све скупа 90% грађана Србије, али ти је преостало још 10%. Па, куд ти се дедоше они, Гете?“

- „Дедоше се под земљом. Поубијале их комуњаре и остала багра њихових потомака. Воде се као живи, само су нестали и не зна се где су. Не зна се за јавност, али питај црну земљу па ћеш да видиш где су. Шаљу позиве за гласање мртвим људима, шаљу позиве за војску мртвим клинцима, уписују мртве као живе да би избалансирали рат између морталитета и наталитета. Морталитет већ деценијама побеђује, али онима којима то одговара то успешно и прикривају. А вама у школи продају муда за бубреге. Читај мало ваншколску литературу, можда ти се и разбистри ум.“

- „Где, бре, ти оде...“

- „У срж сурове реалности црне Србије, црне да црња не може бити.“

- „Добро је, Борисе. Схватила сам.“

- „Ниси! Појма ти немаш.“

- „То је већ увреда Борисе. Почињеш да ме вређаш.“

- „Ма немој! Па како то један обични келнер може да вређа будућег академског грађанина?“

- „Добро. Стани сад.“

- „Што не питаш твоју професорку историје, која кења како је Тито народни херој, шта се дешавало од 43. до 46. године под командом врховног? Што је не питаш зашто се ваш велики маршал борио против Срба у првом светском рату као аустријски каплар? Нека ти објасни мало подробније ко је то сатанизовао Србе на Косову и Метохији, ко их је расељавао, ко их је зверски убијао за време српа и чекића. Ко је забрањивао славе? Ко је уништавао православље? Што не питаш професоре физике одакле оном хипохондеру Ајнштајну теорија о томе како маса, простор и време, нису непромењљиви, него зависе од брзине кретања? Пуловерчина са сандалама добио Нобелову награду за физику, а домаћи му урадила жена. Што не...“

- „Прекини више! Шта ти је?“

- „Шта је мени? Шта је теби? То је право питање!“

- „Дошла сам код тебе, идиоте! Да будем са тобом. Зато што ми је стало до...“

- „До чега?“

- „Заборави.“

- „Зашто? Па ја сам само келнер, само пуцнеш прстима и ето ме! Молим госпојице? Изволите госпојице? Шта жели ваше гимназијско височанство?“

- „Јеби се!“

- „Хтео бих ја, ал не могу да се дохватим.“

- „Сељачино! Зашто ли сам уопште и долазила...“

- Марија је излетела са терасе директ у кухињу, а затим упала у дневну собу и почела да скупља своје ствари. Онако у срџби до прскања. Мене је индиферентно болела кита, али сам се мало штрецнуо кад сам зачуо њен грцај. Плаче? Није ваљда. Устао сам да се уверим у то да ми се плач, односно грцај само причинио. Међутим, кад сам упао у дневну собу угледао сам Марију како склупчана седи на троседу и заиста плаче. И мада ми је кокс бридео по венама и чинио да ми цвиле јаја за све, нешто ме је ипак тињало у дубини душе. Вероватно њене сузе на мом троседу, на мојој гајби. Да је изјурила ван, ма у каквом стању била, вероватно би ме жуљао лакат. Но, Марија је остала у мом стану, згужвана грцала у мом троседу, а то је значило да не жели да оде, да и поред свега жели да остане крај мене и пређе преко свега. Тренутак патетике или чега? Не знам. Али њена душа је гурала сузе кроз смарагд очи и избацивала их ван капака, а то је болело. Њу? Не знам. Нисам јој у глави. Мене? Да. Зашто? Не знам. Била је млада, сувише млада и ја нисам смео себи да дозволим тај ћеф да је повредим. Није заслужила. Изгледа да је неким чудом постала део мене. Повређујући њу, аутоматски сам повређивао себе. Моја себичност? Не. Повезаност? Њене и моје душе? Можда. Напет сам. Напетост прераста у бес на самог себе. Плаче. Јеботе, анђео плаче због мене. Због мене будале која не зна шта хоће у животу. Сети се, глупи Борисе, да ти анђео само једном слети у загрљај. Сети се... Пришао сам лагано Марији и нечујно сео покрај ње. Ћутао сам. Она је брисала сузе. Гушила грцај који јој је раздирао груди. Осетио сам. Окренуо сам се ка њој и загрлио је. Ништа није рекла, само је спустила главу на моје груди. Једном ми је рекла да се ту осећа најсигурније. Зарио сам јој прсте у локне и уснама јој брисао сузе. Полако су нестајале, али је шмрћкање још увек било присутно. Као и благо подрхтавање њеног тела. Још јаче сам је загрлио и чврсто је држао уз себе све дотле док није престала да дрхти и шмрћка. Опустила се. А онда ме и загрлила. Све је заборављено.

- „И јеботе Гете, знаш?“

- Мислим да се никада у животу нисам толико смејао. Па она је тотално откачена! Доказана дијагноза. Одједном ми је кокс продрмао вене и забио ми се у живац мождане коре. Онај живац који шаље сигнал мојој патки да је време за буђење. Скочио сам на Марију као напаљена волина која ништа није карала 20 месеци. Поцепао сам јој мајичицу, а она је крикнула. Повлачила се ка углу троседа с оним провокативним кезом. Још више ми је набила адреналин. Стргао сам јој панталонице и бацио их на други крај собе. Смејала се онако похотно и чврсто држала црвене гаћице, раздражујући ме тим чином још више. Кокаин ми је диго адреналин до максимума, вене су ми пулсирале по челу, као да желе да истога трена попуцају. Одједом је пустила гаћице и шчепала ме за врат. Зарила ми је нокте у шију, али ја нисам осећао бол. Као да сам мазохиста па ме то још више распалило. Стргао сам јој гаћице, а она је уздахнула. Пичка јој материна ненормална! Сваки њен покрет, сваки мимик њене физиономије, сваки њен похотни крик, чинио ме је још напаљенијим и никако нисам могао да се зауставим. Гребала ме по леђима и дахтала све јаче и јаче, трљајући своју вагину о моју бутину, тамо где су се једва назирали квадрицепси. Затим ми је шаке ставила на груди и гурала ме од себе, док је вриштала и даље трљајући своју јажу о моју бутину. Почео сам да пуцам по свим шавовима. Мој набрекли фалус је стремио ка његовом циљу, ка његовом топлом рају, а богами и мом. Одједном је склонила руке и бацила их изнад своје главе док се увијала, тражећи да је прободем. Зграбио сам је за кукове и окренуо је на трбух једним потезом. Добио сам неку натрприродну снагу. Чинило ми се у том тренутку да могу све, да могу да дотакнем небо. Десном шаком је тражила и напипала набреклог лудака, набреклог до пуцања. Поново је крикнула. Затим га је стегла толико јако да ми се сва крв сјурила у мозак. Све ми се зашамутило. Више нисам имао разум, само страст. Блудну, развратну страст. Принела га је к себи и гурнула унутар њене влажне жаруље. Јако и снажно, до краја, до јаја. Дахтала је и увијала се као развратница. Разбила ми је све системе и узела ме под своје, сада и дефинитивно. Лудачки ми је крв шикљала кроз вене, а срце ми је пребијало груди. Забоден унутар ње постао сам и део ње. Више него икада, најјаче до сада и од сада. Увукла се у мене, увукла ми се у душу. Пичка јој материна...