Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Јели, брате, да те питам нешто, ал да се не наљутиш?“

- „Питај.“

- „Јел та мала толико добра пичка?“

- „Која мала?“

- „Она због које не скидаш тај педерски осмех с лица.“

- „Ма јеби се!“

- „Е, пајсеру један. Жене су зло, бре, зло! Најебо си. Прво и друго правило је већ одрадила, то се види на твом осмеху и у твојим очима. Сад иде треће правило.“

- „Каква правила, бре? Шта кењаш?

- „Женска правила.“

- „Какав женска правила?“

- „Таква по којима оне владају. Прво се прави невинашце све док ту лаж не претвори у истину и убеди те у њу. Онда те навуче на танак лед. Наложи те као младог мајмуна да одлепиш за њом. Дати све што желиш од ње, поклони ти целу себе. Ти се примиш ко саучешће, убеђен да је она једина на свету. Да је баш она, она права, она коју тражиш целог свог живота. И када буде и дефинитивно сигурна да се налазиш под њеном чизмом, да јој једеш из руке, е тад крене да те исисава. Тада крене да те уцењује и да ти ставља до знања да због најситније грешкице можеш да изгубиш све оно што си мислио да поседујеш. Пази, подвлачим, што си „мислио“ да поседујеш. И онда крене да те кара. Тера ти инат и гази те док јој ти испуњаваш све њене хирове. Вуче те за нос, ставља ти рогове на сваком ћошку, јебе те ко вола у купусу. И док трепнеш постао си магарац. Окренеш се у прошлост, за секунд изблицкаш сећања, а онда се вратиш у реалност где осећаш како ти расту магареће уши и већ следећег тренутка њачеш ко магарац. Магарчина, у твом случају.“

- „Ти ниси нормалан!“

- „Не, мили мој, ти ниси нормалан! Само ћеш то, бојим се, прекасно да схватиш.“

- „Немаш ти појма.“

- „Хе... Па ја сам, бре, доктор за такве случајеве!“

- „Шта причаш, бре? Шта сереш?

- „Колико има година?“

- „19.“

- „Значи за пар дана завршава средњу. Јел уписује факс?“

- „Да, али не знам тачно који. Прво је рекла да би волела да студира језике, а после се наложила на драмске уметности. Сад се темељно спрема за тај ФДУ.“

- „Бели град, а?“

- „Јок, него Номаница.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Бели град, клену, 350 курчевих километара далеко од тебе. Стециште студената из целе Србије, Црне Горе, Републике Српске, и Босне и Херцеговине. Превише, превише кураца. Шта мислиш, колико ће јој времена бити потребно да те заборави док јој неки курати разваљује пичку. Још ако је разбацан, па има лове. Колико, а?

- „Ма пуши курац!“

- „Ја нећу сигурно, али за њу не смем да гарантујем.“

- „Слушај Урке! Немој тако да причаш о њој, молим те!“

- „Е, будало једна. Па она ће, бре, још овде да ти набије рогове и то на оно... како се зове мајке му га... Матурско вече. Да. Још те вечери ћеш постати рогоња, а кад запали за престоницу тад ћеш постати магарчина и то она, неопевана. Одјеби ти то на време, бураз. Веруј ми!“

- „Оћеш да те отерам у курац за сва времена? Јел то хоћеш?“

- „Не мораш, брате. Видим да ти је већ забола дрен у срце и кренула да га исисава. Ускоро ће да те посвађа са свим ортацима, а кад останеш сасвим сам, одјебаће те ко последњу вашку. Ал не брини. Моја врата су ти увек отворена. Али имам један услов. Кад те буде шутнула, и кад се будеш вратио код свог правог пријатеља, молим те, немој да је спомињеш, никад!“

- Урош ми је овом својом тезом зачешао мисли. Девојке долазе и одлазе, а прави пријатељи остају заувек. Ма колико да су рибе добре, ма колико ти било лепо с њима, на крају оне увек оду. И ако немаш пријатеља, немаш ништа. Изгубити пријатеља као што је Урош, значи остати сам на овом свету. Свака истина је горка, зато људи често и беже од ње, а после грцају у проблемима. Да су на време сажвакали ту истину и осетили њен горак укус, не би им касније дугачак нож забоден у леђа задавао тако мучне болове. Нож би имао краће сечиво, а бол би био брзопролазни. Све мирише на то да је Урке у праву. А и што би ме лагао. Какву би он вајду имао од тога? Узимам у обзир, али с резервом, Урошеву тезу и чекам да време покаже своје. Не могу да одјебем Марију. Зато што је... Не могу. Чини ми се да бих лакше поднео да она одјебе мене. Мада... Јебем ли га. Све ми се испретумбало. Све је било супер док Марија није ушла у мој живот, а кад је ушла то супер постало је дупло супер. Али, колико ће то да траје? Не знам. Видећемо.

- „Урке, она је моја девојка. Не морам да те подсећам на наш договор.“

- „Наравно да не, јер ја га нисам прекршио. Поштоваћу је и волети као сестру, али не могу да дозволим да због ње пропаднеш, да полудиш. Ово је био само савет и ништа друго. Јесмо у реду?“

- „Јесмо.“

- Глава ми се надула од размишљања и требао ми је неки течни стимуланс да се вратим у либелу.

- „Имаш неку џибру?“ - упитах Уроша.

- „Знам где има!“

- Урке је алудирао на студењак, али се мени тамо није ишло. Међутим, није ми требало много времена да се пренемажем. После линије коканиђе, све немогуће постало је могуће. Све што пре линије ниси желео, после ње и те како желиш. Пре ње си имао разум, после ње, само муда. То ти је кокаин. Не бије те по ушима да га узмеш, али кад га узмеш, наводи те на грех. А њега ћеш, ма колико био сладак, скупо да платиш. Нешто одмах, а нешто у ратама, ако пре тога, наравно, не завршиш мртав и бео.

- Спустили смо се у студењак препун пичетине. Три собе. У свакој соби по два кревета. У сваком кревету по једно пиче. Кад све сабереш и ставиш знак једнакости добијеш чистих шест пичака, и то каквих! Урке је у почетку примао сваког ко би се јавио на оглас, студент, студенткиња, друга, трећа, четврта година, свеједно, а од летос само бруцоше, и то женског пола. Интелигентно. Три нишлијке, једна прокупчанка, и две врањанке. Црнокосе, плавокосе, црвенокосе, краткокосе, дугокосе, ногате, сисате, ко да су модели или порнићарске глумице. Ћефте ову, ћефте ону. Бирај, прцај и уживај. Једна врањанка се неко време фолирала, све се нешто затварала у собу, шатро учи, те фитнес, те јога, све док јој луди Урке није објаснио чари пролећа. Оно врбопуцање и то. Е, од тада више ниси могао да је зауставиш. Није ни знала за доста. Провалила је живот и чим га је провалила, одјебала је и јогу, и фитнес, и редовно одлажење на наставу, ма одјебала је сва правила којих се у почетку придржавала. Јеби га. Требала је добро да размисли пре но што одабере станодавца. Није размислила па јој га је станодавац дао. Ништа силом, наравно. Урке јест луд, ал манијак није. Сама је пристала. Молим лепо. И тако су се све шест рибетине уклопиле у једну причу. Урке је у почетку имао правило: да се ни под разно не доводи мушко друштво, већ само и искључиво женско. После је мало попустио па је дозвољавао и колегама да сврате, али наравно, само одабраним. Ја сам то искористио и проширио свој посао на студентарију. Продавао сам им парфеме и књиге. Сталне муштерије имале су одређени попуст, а понекад сам пуштао и акцију. Рецимо, за три купљена парфема, мушка, женска, свеједно, четврти је ишао гратис. За књиге је било мало другачије. Ипак је то духовно благо. За пет купљене књиге добијали су једну гратис. Кркијева школа. Применио сам је и бизнис се расцветао ко пичка у пролеће. А мало сам и проширио посао. Убацио сам креме, помадице, свакојаке шампоне за косу, гелове за душирање и тако то. Чак сам им доносио и каталоге. Они су бирали, ја им доносио, неки су одмах пљунули кеш, а повлашћени су добијали на одложено. Целу ту шему склопио сам с једним Тонијем из Димитровграда. Његов буразер радио је на царини, имао своју шему и набављао робу коју је складиштио код Тонија на гајбу. Ја сам онда путовао за Димитровград код Тонија, узимао робу за џебалеска паре, па још и на рате, и тако склопио послић који је цветао као махнит. Почели смо чак да муљамо и са техником. Бугарске копије дивиди-а, теве-а, рачунари, веш-машине, микроталасне, цеде-и за кола, и још триста чудеса. Изнајмили смо још једну тезгу и проширили асортиман, али смо већину робе ваљали дор ту дор, с познатом клијентелом. И тако смо Урке, Крки, и ја, поново стали на ноге. У међувремену, Марија ми је саопштила како жели да упише ФДУ ин д сити ов Белгрејд. Ону прву идеју, да студира језике, ставила је у други план ако киксне на ФДУ-у. Морам да признам да ми није било свеједно. Једном приликом сам јој, онако изокола, саопштио да је ФДУ крупан залогај и да се не залеће превише. Боље да се држи језика. Руски, шпански, енглески, немачки, свеједно, али је она била упорна, ФДУ па ФДУ, ко дете за лизалицу. И шта сам друго могао? Ништа. Наша веза је била савршена и ја сам јој пружио подршку. ФДУ па шта ми бог да. Мени, мени. Њој је било свеједно, имала је жељу да конкурише на тај јебени факс, па ако буде испод црте одмориће годиницу, а онда ће конкурисати за језике, не знам како се зове тај факс, а и либо ме упаљач. Марија јесте била мултиталентована, говорила је течно енглески и немачки, добро је знала и руски, била је интелигентна, веома добро се сналазила на рачунару, и још много тога поседовала је у својим карактеристикама те је с тога имала велике шансе да разбуца факс и то о трошку државе, оно, буџет варијанта. У задње време смо се мало слабије виђали, јер је она све своје време уложила у то спремање за тај ФДУ. Нисам је ометао. Чак ни порукама. Сам сам јој предложио да ме назове кад буде желела да одмори мозак од учења. Међутим, она је учила ко блесава и имала је премало слободног времена. Виђали смо се на кратко, што би се рекло: на брзака. Мало прц-прц, мало цмок-цмок и оревуаре ћао. Како се пријемни ближио, тако смо се ми све више удаљавали, премда смо и даље били у стабилној вези; колико је то у таквим околностима допуштало да се тако назове. И тако...

- Упали смо у студењак, сели за сто и одмах се распричали. Црнка, с којом сам у стању тоталног обостраног пијанства и накоксаности одрадио телесне вежбе: ја њој, она мени; звала се Даша, рођена врањанка, која је штрикала прву годину на мито ВЕШ-у, смер банкарство, отчепила је две флаше апсинта илити доктор Џекил и мистер Хајд, који је висио, или који су висили на оној етикети и напунила свима чаше. Апсинт, у мањим количинама, хај, у већим, зајебано. Али кога је у том моменту болео чиндов за последице. Прве чашице литнуле су на екс, а допуна је стигла секунд касније. И све би било супер да једна Дулчинеја, она прокупчанка, или прокупљанка, не знам како је граматички исправније, није на компу пустила оног пешкирића Чолу. Истог трена постао сам садо-агресивац и кренуо да се обрачунам с компом. Дулчинеја је изгледа обожавала тог фосила, руку на срце с феноменалним гласом, али с песмама - уби боже! И ту је настао проблемчић који је претио да ескалира у преозбиљан сукоб где би Дулчинеја од мене лично добила једно дегажирање с картом у једном правцу. Стала је испред компа и није имала намеру да се склони од њега. Онај фосил је дрндао своје сељоберске кичерице, Дулчинеја га је штитила, а ја сам почео да пиздим. Секунд је делио моју десну ногу од дегажирања Дулчинеје са све компом и фосилом у њему, али је тада на сцену ступила Маришка, рођена нишлијка, српкиња руског порекла; њен ћаћа, руски Србин, оженио је Рускињу, а ова је ћерки дала име по својој кеви, баби, или тако некако. Елем, Маришка, кратка плава косица, пирсинг на носу, на обрви, и на пупку, с телом лајк Шакира, стала је између мене и Дулчинеје антислухисткиње, и полако ме повукла за собом. Прво ме је спустила за сто, где смо слистили по пет апсинта за седам секунди, српско-српскоруска школа, а онда ме одвела у своју собу и понудила ми свој лап топ да сам одаберем оно што желим да слушам. Док су ме у глави шутирали трипови кокса и апсинта, ја сам покушавао да пронађем јебени фолдер где се скрива јебена музика неке ултра зајебане лап топ марке за коју никад чуо нисам. Неко би реко: последња реч технике, ја бих реко: живи курац. Никако нисам успевао да се снађем. Маришка је, у међувремену, донела две пуне чашетине апсинта, једну тутнула мени у руке, другу кренула да сркуће и, сместивши ме на њен кревет, кренула да пребира по фолдерима. Ја сам отпио пола чашетине и већ кренуо да се губим у недођији опијата кад је с лап топа грунула Аврил:

 - „Chill out, what you yellin' for? Lay back, it's all been done before and if you could only let it be, you will see. I like, you the way you are, when we're drivin' in your car, and you're talkin' to me one on one, but you become somebody else, 'round everyone else, your watchin' your back, like you can't relax, you tryin' to be cool, you look like a fool to me, tell me:
Why'd you have to go and make things so complicated?
I see the way you're actin' like you're somebody else, gets me frustrated,
life's like this you, you fall, and you crawl, and you break, and you take what you get, and you turn it into, honestly, you promised me i'm never gonna find you fake it, no no no...“

 

                                                                      Наставиће се...  Хух...