Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Следеће чега се сећам била је ситуација где се мој нос нашао међу Маришкиним сисићима. Симпатичним, миришљавим, веома привлачним српско-руским сисићима. Нисам имао жељу да се покупим одатле, напротив, желео сам да ту останем заувек. Маришка је била закуцана у апсинт-сан, носић јој је љубио јастук, а уста су била полуотворена у полуосмеху. Изгледа да јој је сан био веома занимљив. Док сам трљао нос о Маришкине сисиће, покушавајући да се малкице извучем одатле, а не пореметим јој сан, угледао сам између мог и њеног тела два употребљена кондома. Током ноћи добар део сперме исцурио је из њих и мали Бориси су се раштркали по Маришкином чаршафу. Упс. Лагано и нечујно сам покупио кондоме и бацио их на под собе. Хтео сам да се вратим загрљају Маришкиних сисића, али ме је прострелио и из коже истресао поглед са кревета на другом крају собе. Нека квочка је све време тамо лежала и ко зна колико дуго посматрала Маришку и мене. А онда сам и попиздео јер сам на другом крају собе препознао Дулчинеју. Невероватно шокантно. Предивна Маришка делила је собу с Дулчинејом антислухисткињом. Катастрофа. Истог тренутка сам се покупио са кревета, обукао се, дупетом окренут према Дулчинеји, само то је и заслужила, покрио Маришку чаршафом, бринем за њено здравље, а затим сам једва чујно нажврљао пар речи на папирићу и ставио га на Маришкин јастук, онако неприметно да коза из другог угла то не примети и не мазне ми поруку кад будем напустио њихову собу, правећи се да Маришки као дајем опроштајни пољубац у чело, што и јесам учинио како би све било фул замаскирано. Тада сам на Маришкином врату видео тату паука. Шта ли јој то значи? Она је као паук, а ја сам као њен плен? Може бити, може бити. Затим сам се окренуо, покупио кондоме и изашао из собе, оставивши Маришки поруку на белом папирићу на коме је писало:

- „Чујемо се сутра? Бај д веј, преслатка си док сањаш.“

- Једва сам се одкотрљао до куће; успут сам бацио кондоме у неку шахту. Тих двеста метара изгледала су ми као двеста километара. Једва сам се успентрао на степенице до јебеног четвртог спрата и једва убо кључ у браву. Када сам се коначно нашао у свом дому, дакле на сигурном, одахнуо сам и стропоштао се на кревет. Заспао сам у року од две и по секунде.

 - Јебени апсинт разјебао ми је мозак. Глава ми је пуцала и дробила се, као да ме неко маљем удара по њој. Уста су ми била сува ко Сахара. Устао сам и отетурао се до фриза, извукао из њега Хебу и отпио пола литре без паузе. Затим сам приставио кафу, а онда отишао до дневне собе и из ормарића извукао торбицу у коју сам складиштио лекове. Тражио сам било шта што би малкице ублажило ово чекићање моје лобање. Нашао сам кафебол и одмах рокнуо два комада. Онда сам попио и четири ксалола, па гурнуо главу под душ из кога је шикљала хладна вода. Хидро масажа лобање плус нагло разбуђивање. Бацио сам пешкир преко главе и изашао на терасу да посрчем кафицу, док сачекам коктел кафебола и ксалола да ми умање лобопатњу. Крка ми је послао поруку да одмах дођем и помогнем му, а ја сам му одговорио да не могу да дођем, јер ја сам болестан, и да зове Уркета. Онда је стигла још једна порука у којој ме је питао од чега болујем, а ја сам му одговорио да болујем од главобоље. Онда је он послао још једну поруку где је почео да кења и да смара како то није ништа и како је он под константном главобољом и да одмах дођем а не да се ту излежавам. Ја сам му рекао да одјебе и да зове Уроша, а онда сам угасио телефон и покушао да се сетим шта се десило синоћ афтер Аврил и њене песмице, којом ме је Маришка или прозивала и подјебавала, или дозивала памети. Узалуд. Након ноу, ноу, ноу, ничег нисам могао да се сетим, премда ми је у једној секунди блицнула фотка на којој ја Маришки лижем пирсинг на пупку. То је био добар почетак, али даље се није могло. Што сам јаче силовао свој мозак напрезањем да дозовем сећања, то су она све више бежала кроз неки мрачан тунел у мојој глави коме се крај није назирао. Јебене црне рупе. То је све од оних ексера које сам као клинац гутао сваког викенда, петак и субота обавезно, а преко недеље ако искрсне нека журкица. Ти ексери, то је страшно зајебана ствар. У почетку су они супер. Пре но што кренеш на журкицу глићнеш један екс, евентуално два ако ти је порасла толеранција, упаднеш на журку и јебени рај ти се одиграва и у мозгу и ван њега, свуда око тебе. Не одвајаш се од сокова или неког енергетског напитка који ексу појачава рад, и плешеш ко блесав. Енергија до максимума, бескрајна љубав, спика без престанка и све то с осмехом цветне долине, као чаролија мазнута из еденског врта. И све то уз једну-две таблетице екса. Урке их је звао Адам и Ева, покупио је то из неког филма. И кажем, у почетку је било супер, али касније смо почели да се губимо, гутали смо по три, четри комада, лутали по граду, дивљали по два дана и две ноће без предаха, а онда би се закуцали у кревет и комирали на 48 сати, па и јаче. И ко зна куд би нас то одвело да једног јутра нисмо рекли себи: „Е сад је доста!“ Можда највише због тога што је један наш ортак Миланче Зен, с којим смо често висили и заједно се филовали ексерима, отишао заувек и то баш од тог екстазија. Доктори су рекли да се предозирао, да му је крвни притисак скочио у триста и да му је срце експлодирало. Кад су они стигли Зен је већ био мртав. Ништа нису могли да учине. Питао сам се тада како је могуће да екстази може на тај начин да те сјебе, а онда сам читао неке књиге баш о тим синтетичким дрогама и мада сам знао да свашта трпају у тим таблетицама, нисам веровао да постоји толико латинских назива за милион гована која држе исукану сабљу спремна да те измасакрирају очас посла чим глићнеш ту малу таблетицу екстазија. Милион гована с латинском терминологијом, милион сабљи наоштрене до усијања и све то збијено у једну таблету. У једну једину таблету, а ми смо гутали по три, па чак и четри комада на дан. Сам бог нас је сачувао. Миланчета није успео, јеби га. И то је пресудило. Тога дана, када смо угледали крстачу нашег ортака, до јуче насмејаног Зена, а сада мртвог леша који труне у гробу, договорили смо се да се отцепимо од екстазија. Постали смо сецесионисти, одвојивши се од државе Екстазија и свих грађана у њој. И тако смо, Урке и ја, избегли раку и продужили животну патњу. Јебеш му матер, не може и јаре и паре.

 - Бол је полако почео да јењава, а ја сам онда рокнуо још једну кафу и смотао буксну. Таман сам сркнуо први гутљај друге кафе, и таман сам повукао први дим првог џоинта, кад ето ти јебеног куцача на вратима. Сам себи сам честитао што сам још пре годину и по дана сјебао звоно, али ме је мучило то смрдљиво куцање по вратима. Носио сам се мишљу да их тапацирам и споља и изнутра, да их обложим неком гумом или тако нешто, и да заувек решим тај проблем. А онда сам угледао угашени телефон и без размишљања полетео ка вратима. Фон угашен, а пред вратима је можда Марија. Баш кад сам се машио за кваку, сетио сам се да распаљени џок дими моју терасу. Отрчао сам назад, угасио џокс, смотао га у паклицу, паклицу у џеп, укључио моб, а онда се вратио вратима. Откључао сам браву, притиснуо кваку и отворио врата, онако свечано, мислећи да пред њима стоји Марија од једног сата слободног времена спремна за прц комбинацију на бразака. Али, пред вратима није било Марије. Пред јебеним вратима стајао је јебени поштар. У рукама је држао плаву коверту. Одмах сам се сетио да је то казна за онај појас што ми је написала она глуперда од пандура. Потписао сам оно срање, поштар је реко „хвала“, ја њему „ај здраво“ и затворио сам и закључао врата. Вратио сам се на терасу, измотао џ из паклице, припалио га, повукао пар дима, спустио га у пикслу да мало одмори док ја прелистам харач. Наждракано јефтиним мастилом на јефтином папиру, како се држава не би много потрошила на уручивање харача, писало је две хиљаде динара, и цифром и словима. То је она стара фора: Срби с речима кубуре, али зато с бројкама одлично баратају. Па кад је већ анално онда и држава да га муне. Ниже цифре, од два сома динара, писало је да ако у року од 15 дана не платим казну, следи ми соба без прозора, с креветом који ти пробада бубреге и засраним чучавцем испод носа и то четири предуго јебених дана и ноћи. Па то није био харач, већ драње коже на суво, без анестезије. Ни Кучук Алија није био толико гадан колико ови наши европејци, шатро пацифисти. Па мајке им га, бре, натанкирам. Дерикоже једне! Наставио сам да пушим лулу мира и, наравно, одлучио да сутра одем и платим глобу неодахијама. Држава, то је највећа криминална организација која јебе сопствени народ и још му за то наплаћује енормну тарифу. И после се нешто као курчимо да нас нико није јебо у дупе. Јебани смо сви до једног од стране властодржаца. Свакодневно нас карају, што у буљу, што у мозак. Дакле, нема невиних. Питање је само чији је чмар дубљи и шири. Вероватно онај сиротињски. Њих највише јебу, а они се најмање буне. Е, мој војводо Илија Стрељо, џаба си се ти борио против Турака и зулума, јер нас данас наши Срби глобе и газе више но ико икада. Тад је био рат па су нас карали и ми смо морали да трпимо, а сада је мир, а они нас и даље карају, а ми и даље трпимо. Јебеш ли му матер. Мени ту ништа није јасно. Што би се рекло: јебе луд збуњеног.

- Бол из главе је нестао, ТХЦ је плутао по мојим венама, а ја сам и даље покушавао да анализирам синоћ. Узалуд. Синоћ је обрисано из фолдера сећања. А онда је телефон засветлео. Порука од Маришке, помислио сам. Али није, била је то порука од Марије.

- „Шта радиш?“

- Чекам да ми се јави Маришка.

- „Спремам се да одем на бувљак да помогнем Кркију.“

- „Јел можеш пре тога да свратиш до мене. Требамо нешто да поразговарамо.“

- Опс! Смрди на лоше. Дал зна за Маришку? Немогуће. Па ни ја сам не знам шта се тачно десило. Једино ако је она Дулчинеја антислухисткиња постала и трачара. Од ње ме ништа не би чудило. Осећам жмарце кроз кичму.

- „О чему да поразговарамо?“

- „Јеботе, јесмо ли ти и ја на првој линији фронта и држимо на нишану једно друго, или се заједно боримо против судбине? Зар си заборавио оно: ти и ја against destiny?“

- Уф, пао ми је камен са срца.

- „Нисам, нисам, него Кркију треба помоћ. Изгину човек од посла, па сам зато питао. Ако није ништа важно, да одем да му помогнем па се виђамо касније, а?“

- „А шта сам ти ја? Ништа важно јел да?“

- Почело је. Урке ми је таксативно сложио шему како владају жене. Прелистао ми је тачку по тачку, правило по правило, и ево га. Од заљубљености и страсти првих неколико правила нисам приметио, био сам заслепљен. Али сада их осећам. Уцене, наређења... Кренуло је. Али хеј! Па то је моја Марија, бре! Она за коју сам био спреман да дам обе ноге, и руке, ако треба. А шта сад радим? Варам је, лажем и још серем како сам ја у подређеном положају. Стварно сам коњ.

- „Ти си ми све. Реци где да се чукнемо.“

- „Шта где, дебилчино расејана? Па код мене, бре! Дођи код мене!“

- „Јеси нормална, бре? Код тебе? Па нису ми свраке мозак попиле. Оћеш да ме нагази твој ћаћа па да ми наплати што сам му карао ћерку? Јесам расејан, али нисам дебил.“

- „Марш стоко једна! И није ми ћаћа ту, сама сам код куће. Или дођи, ил се јеби!“

- Нема потребе за тим. Маришка ће то да одради. Шта, бре, серем?

- „Добро, добро. Стижем за десетак минута.“

- Брзо сам се пресвукао и нашљискао парфемом, позвао такси и сјурио се низ степенице. Нисам могао да идем до Уркета по џету, јер постоји могућност да налетим на Маришку, а онда може свашта да се деси, а и постоји опција да Урке није кући, већ на бувљаку. Послао сам Кркију поруку да ћу доћи да му помогнем за једно пола чуке, а он ми је одговорио да сисам курац. Такси је стигао и ја сам запалио код Марије. Десетак минута касније био сам пред њеним вратима. Динг-донг, брава шкљоц, ћао, здраво, цмок, цмок, шта има, ништа, како си, добро, ајмо у моју собу. Собетине, ходници, степеништа, зајебано скуп намештај, слике, фотографије, предмети од вредности, камин, персијски тепих, лустери са стаклићима, једном речју: буржуји. И то с много нула на банковном рачуну. Бар тако изгледа, а сад ћу и да утврдим.

- „Је ли, чиме ти се ћаћа бави?“

- „Архитектуром.“

- „Архитектуром? Шта је он, предак тектуре?“

- Марија ме је погледала бледо и тиме ми ставила до знања да то њој уопште није смешно.

- „А где се, мислим, бави том архитектуром? У Лесковцу сигурно не, пошто се овде сви баве девастацијом.“

- „Ради у некој грађевинској фирми у Египту.“

- „Ајде?“

- „Да, има већ шест, седам година како је тамо.“

- „Па, јел долази он уопште овде?“

- „Па, чим добије одмор он дође. Тако, на месец-два и онда назад.“

- „И све ово, мислим кућа и то, од те архитектуре?“

- „Ма шта си ти запео толико, ко да си неки иследник. Хоћеш да ти покажем нотес с нашим годишњим приходима? Да ти покажем наш банковни рачун?“

- Није ти то лоша идеја.

- „Нема потребе. Евидентно сте се обезбедили до петог колена.“

- Марија ме опет бледо погледала. Ушли смо у њену собу, која је за разлику од осталих собетина била доста мања и са скромнијим ентеријером. Очигледно да не воли то просеравање с новчаницама, скупоценим стварима и осталим буржујским фетишима. Марија је била изрод буржујске касте. Пурпурно људско биће извучено из доба кад су се још увек вредновале врлине, душа, разум, тотално контрадикторна од свог соја који воли и признаје само материјализам. Понудила ме је да седнем, сео сам у фотељу, понудила ме пићем, ја сам питао шта је на карти пића за ту деј, она је набројала пар скупоцених назива, ја сам одабрао западњачко ђубре и одлучио да мало исисам капиталистичке ресурсе о трошку буржуја. Марија је донела флашу Џека и две чаше, налила и себи и мени, припалила цигарету и села на тросед. Ја сам наставио да глумим истражитеља и да роварим по породичним дипломама и приходима.

- „А кева? Чиме се она бави?“

- „Држи приватну туристичку агенцију.“

- Јеботе, приходи на све стране.

- „И? Како иде посо?

- „Добро.“

- Значи лова до крова.

- „А где ти је сестра?“

- „Шта је теби?“

- „Ништа, што?“

- „Што? Па не знам дал си се јутрос погледао у огледалу...“

- Избегавам огледало, оно памти детаље, а то понекад зна да заболи.

- „ ... и не знам да ли си уопште свестан како изгледаш. Очи су ти црвене ко да си варио три дана...“

- Јесам, ал ганџу.

- „ ... подочњаци су ти модри ко шљиве, зарасто си у браду од три дана... Заборављаш већину тога што ти кажем, као да си сенилан. Распитујеш се о мојима, као да се с њима забављаш, а не са мном. Расејан си ко семе...“

- „Добро Марија, олабави мало с том компарацијом.“

- „Да олабавим? Позвала сам те да нешто озбиљно поразговарамо, а ти си бануо овде као да си на екскурзији па разлгедаш знаменитости града и распитујеш се о његовим културно историјским подацима. Када сам ти рекла да треба озбиљно да поразговарамо онда сам заиста мислила да требамо О-ЗБИ-ЉНО да поразговарамо. Теби као да ништа није јасно, као да те ово међу нама уопште не интересује...“

- „Како то мислиш?“

- „Ти или се правиш луд, или си стварно луд. Ја не знам на ком језику требам да разговарам с тобом.“

- „О чему се ради?“

- „Ради се о томе да ја у петак конкуришем на ФДУ-у. Имам пријемни!“

- Ал време лети...

- „И?“

- „И, хтела сам о томе да попричам с тобом.“

- „Причај, слушам те.“

- Поцврцао сам Маријиних шкртих два прста Џека и налио себи четири прста. Широко. Пропратила је тај мој иронични интермецо, али без речи.

- „Мислила сам да пођеш са мном на пријемни. Да ми правиш друштво.“

- „Колко ће то дуго да траје? Мислим тај пријемни и то?“

- „Одкуд знам. Зар је то битно?“

- „Па наравно да је битно. Док ти полажеш тај пријемни ја треба негде да џеџим и досађујем се. И зато морам да знам колко то отприлике траје.“

- „Два дана и две ноћи! Јел имаш толико времена да одџеџиш са мном?“

- „Немој да се љутиш. Нисам мислио на то.“

- „Него на шта си мислио?“

- „Па јеби га, Марија, ја морам да радим. Не могу тек тако да зајебем посо и трошим време на...“

- „Моје хирове.“

- „Немој да ми убацујеш своје речи. Нити сам то мислио, нити сам то хтео да кажем.“

- „А шта си хтео да кажеш?“

- Фффффууу... Ово постаје превише напорно. Осећам се као да сам ожењен и све више ми Уркетова теза шпарта кроз мисли. А што је најгоре ја не знам шта да радим.

- „Кад рече да је тај пријемни?“

- „У петак.“

- „И у колико би ми требали да кренемо?“

- „Па мислила сам да одемо дан раније, знаш. Моја сестра у Новом Београду има изнајмљену гарсоњеру. Одемо тамо у четвртак, чисто да се ја мало опустим, онда у петак ја палим на пријемни, а ти можеш или да останеш у стану, или да прошеташ Београдом, или шта већ хоћеш да радиш да се не би досађивао, а кад ја завршим пријемни можемо да се вратимо у Лесковац, а можемо и да преспавамо па да се вратимо у суботу. Мислим, то је мој предлог, а ти сад види.“

- Шта да видим кој мој. Нисам знао шта да мислим, нисам знао шта да радим. Ништа нисам знао, и знао сам да ништа нисам знао. Из једног угла гледано имам такав посао да стално морам да будем ту присутан, да трчкарам тамо-амо, да нудим робу, да помажем Уркету и Кркију, да пратим цене, да контролишем тржиште, да једноставно сваког секунда будем у току са ситуацијом своје егзистенције. Из другог угла гледано ја сам Маријин дечко, ваљда се тако каже, а Марија је моја девојка, бар се надам да је само моја, и с тога ја морам да будем крај ње кад сам јој највише потребан. Као што је конкретно овај случај. Потребан сам јој и то ми је јасно ставила до знања. Могла је она и сама да оде у Бели град. Тамо има сестру, гајбу, и све што јој је потребно. Али она жели да ја идем с њом, а то значи да јој је стало до мене, да у мене има поверења и да јој ја уливам неку врсту сигурности, да има то самопоуздање кад сам ја крај ње. Из трећег угла гледано ја сам коњина која не зна шта хоће. Имам предивну девојку чије величанствене карактеристике нису само изражене у спољшњем изгледу, већ и у унутрашњем. Она је прекрасна, у сваком смислу те речи, стало јој је до мене, што је можда и најбитније, и... Ма ја сам мајмун, бре! Марија је, бре, риба до јаја! Има све, буквално све. Има савршено тело, има прелепо лице, интелигентна је, забавна, луцидна штавише! Има лову, има будућност, има све, бре! Нема човека на васељени који је не би одма оженио. А ја га паламудим, мрсим сопствена муда и мучим самог себе. Никад ништа није тражила од мене, сем овог сад. А и шта тражи сад? Да јој правим друштво до престонице, да се тамо зајебавам и уживам, док она полаже тај усрани пријемни, и да се заједно вратимо кући. Тражи од мене да се проводим крај ње, а ја се зентам као да се налазим у подређеном положају. Шта да додам у њеном предлогу, а шта да одузмем? Не знам. Све ми се мути, све ми се разлива, јер дељем већ осму чашу Џека од четри прста, а Марија стрпљиво чека на мој одговор. Смарагд очи, смарагд очи, смарагд очи...

- „А да ја лепо продам све што имам, да ти мазнеш једно 20 сома евра од твојих, па да ми лепо запалимо на Ибицу и да уживамо до краја живота, а? Шта кажеш? Јебеш факс, јебеш Београд, јебеш Лесковац. Узмемо лепо лову па правац Ибица! Легнемо на плажу, пустимо мозак на отаву, правимо децу и јебемо судбину у дупе, а? Шта кажеш?“

- „Кажем да си ти будала!“

- Марија се смејала као шашава, а ја сам бленуо у њу, апсолутно несвестан оног што сам јој управо предложио. Мислим да сам прсо скроз на скроз.

- „Дај тај виски!“ - Марија ми је отела флашу.

- „Чекај, бре! Тек на дну флаше је осмех!“

- „Даћу ти ја један осмех преко те твоје лабрње!“

- Марија ме је буквално угурала у купатило, скинула сву одећу са мене и убацила ме у каду. Подесила је млаку воду, која је више била ближа хладњикавој, уперила душ у мене и купала ме ко да сам дете од три године. Прскала ме директ у главу све док ми се ум није мало разбистрио, а кад сам прогледао, зграбио сам Марију и убацио је у каду, кадетину у овом случају, јер је била огромна. Ладно за три особе. Али су у чарима огромне каде овога пута уживале само две, Марија и ја. Огромна када пуна воде је идеално место за идеалан секс. Марија и ја нисмо губили време. Ах, то савршено биће и ја, муфљуз. Да ми је само да знам зашто губи време са кретеном?