Short and sick life in dead Leskovac - 7
- Урке је кувао кафу, а ја сам шарао белим прахом његов сто од храстовине. Унутрио сам се у оне линије, тесао их, као да сликам Рафаелову Сикстинску Мадону. Урке је скувао кафу и са шољама, из којих је куљала пара вреле кафе, стајао крај мог десног рамена. Приметио сам га периферним видом, одвојивши своје десно око у његовом правцу. Био је у чуду.
- „Шта ти је?“ - упитао сам га.
- Он је час бленуо у мене, час у линије кокаина на његовом столу. Скупио сам очи и поглед пребацио са Уркета на сто. БАМ!!! На столу је лежало име МАРИЈА. Написано кокаином, мојих руку дело. Уопште нисам био свестан шта сам све време радио. Изгледа да ми се Марија завукла чак и у подсвест и тамо чучала. У стању своје несвести избацио сам је из подсвести директно на Уркетов сто од храстовине у виду слова сачињених од кокса. Урке је нечујно спустио шоље с кафом на сто и лагано сео на столицу. Гледао ме је некако разочарано и с неверицом, чинило ми се.
- „И? Шта ћеш сад?“
- „Ушмркаћу је целу у себе!“
- Сролао сам 50 евра и кренуо од слова М. Поцепао сам М готово у једном даху, онда сам запалио пљугу, повукао пар димова, отпио добар гутљај кафе и кренуо да извршим агресију на слово А. Тад ме је Урке зауставио.
- „Ако завршиш то А, завршићеш у гробу!“
- „Боли ме курац!“
- Убацио сам у своју носурду и слово А.
- „Што си цртао толика слова, сомино?“
- „Она заслужује још већа!“
- Кренуо сам на слово Р, али ме Уркетова ручерда у томе зауставила. Стисо ми је нос и није ми дозволио да идем даље.
- „Пусти ми нос, сивоњо!“ - говорио сам ко Душко Дугоушко.
- „Хоћу, ако престанеш да шмрчеш та слова!“
- „Добро“ - рекох с гласом Дугоушка.
- Урке ми је пустио нос, а ја сам као блесав купио слова на један куп и смештао их у фолију.
- „Уснифоваћу је ја целу! Данас, сутра... али целу!“
- „То је кокс, муфлоне, не Марија!“
- „ЦЕЛУ!“ - раздрао сам се.
- Смотао сам у фолију РИЈА кокс и стрпао је у џеп. Припалио сам нову пљугу и наставио да срчем кафу. Урке ме је забринуто посматрао док сам се ја кезио као параноик и, урлајући понављао:
- „ЦЕЛУ! ЦЕЛУ! ЦЕЛУ!“
- Тад је у собу улетела видно распамећена Даша и почела да виче:
- „Шта се дешава? Шта се дешава?“
- „Ништа. Овај кретен је полудео“ - сталожено је одговорио.
- Даша је села за сто и загледала се у мене. Ја сам престао да се дерем и отклонио кез с лица.
- „Шта ти је?“
- „Ништа.“
- „Што се онда дереш?“
- „Онако.“
- „Морамо да разговарамо.“
- О, како је у последње време та реченица постала учестала. Изгледа ми да је разговор у моди.
- „Реци.“
- „Мислила сам насамо да разговарамо.“
- „Урке је мој брат и ја ништа не кријем од њега. Зато слободно реци шта имаш!“
- „Нема потребе да ја слушам ваше разговоре - рече Урке, устаде и одмаче се од стола. - Идем у бункер, а ти кад завршиш разговор закључај гајбу и дођи.“
- „Где да дођем?“
- „У бункер“ - рече као забринути, добри отац свом болесном, ретардираном сину, то јест мени.
- Урош се окренуо и отишао. Даша је и даље бленула у мене, а ја у њене сисе. Огромна количина кокаина почела је да ми масакрира психо-систем, а цели мој видокруг базирала је у једном пределу, пределу њених груди. Носила је мајичицу без бруса. Зашиљене брадавице су то управо демонстрирале. Пуцнула је прстима испред мог носа и прекинула моју контемплацију забодену у њену леву брадавицу.
- „А?“
- „Рекла сам да морамо да разговарамо!“
- „Океј. Разговарамо.“
- „Шта имаш са Маришком?“
- Фотку у свом сећању како јој лижем пирсинг на пупку.
- „У ком смислу?“
- „У сваком смислу!“
- „Реци конкретно.“
- „Конкретно, да ли је јебеш?“
- Да.
- „Не знам о чему говориш.“
- „Јел јебеш Маришку, то те питам?“
- Да.
- „Не! Одакле ти то?“
- „Шта те брига! Одговори ми на питање!“
- „Шта си ти, судија?“
- „Имам право да знам. Толико ми дугујеш.“
- Па оно јес. Што јес, јес.
- „А шта добијам ако дам тачан одговор на постављено питање?“
- „Зависи од тога какав је одговор.“
- „Па тачан.“
- „Желим искрен одговор!“
- Сад си нашла да желиш искреност, пичка ти материна.
- „А тебе ко јебе?“
- „Коме дам!“
- „Па и ја јебем ону која ми да!“
- „Значи јебеш Маришку?“
- „Нисам то реко.“
- „Гледај, не могу да се развлачим овде с тобом цео дан. Ја знам шта се десило, само сам хтела да то чујем од тебе. Видим да упорно избегаваш одговор, али једно мора да ти буде јасно. Бирај, или ја, или Маришка!“
- Бирам обе, онако у тандему.
- „А како то да ти знаш шта се десило?“
- „Тако што сам вас видла да сте заједно отишли у њену собу, а ти си је тек ујутру напустио.“
- „А како знаш да сам је тек ујутру напустио?“
- „Рекла ми је Та...“
- ОП!
- „Доврши, доврши. Рекла си да желиш искрено.“
- „Рекла ми је Тања и шта?“
- „Она Дулчинеја?“
- „Она се зове Тања!“
- „Она може да се зове како год хоће, ја је зовем Дулчинеја. А можда би требало да почнем да је зовем Трачара!?“
- „Она није трачара. Видла вас је заједно у кревету. Шта? Можда није тачно?“
- „Тачно је. Били смо заједно у кревету, али то не значи да смо се јебали.“
- „Него сте играли мице.“
- Де се сети мица, мајке ти га...
- „Напили смо се, бре, ко стоке и легли да спавамо. Само смо спа-ва-ли, без контакта. И доведи Дулчинеју да преда мном каже шта је видла, а не да около једе говна. И шта, уосталом, тебе брига кога ја карам? Јел попујем ја теби нешто? Јел проверавам ја тебе?“
- „Добро, не вичи.“
- „Па кад ме нервираш, јеботе!“
- „Смири се.“
- „Како да се смирим кад ми шамараш поглед тим сисуринама!“
- У јебем ти Борисе... Излетело ми. Јеби га...
- Даша је одједном променила облик лица. Више није био захтеван, није тражио одговоре, није уцењивао. Разнежила се.
- „А, јел Урош неће скоро да се враћа?“
- „Неће. Што?“
- „Па да искористимо онда овај његов кревет. Мислим, већи је...“
- То ми реци.
- „Скидај то срање са свог тела. Такво предивно тело не сме да се крије испод одеће!“ - кокс ми је раширио муда и претворио ме у делиоца комплимената.
- Даша је устала са столице и кренула ка кревету. Успут ми је поглед ишамарала дупетом, затим је села на кревет, прекрстила ноге, божанствене ноге, и рекла:
- „Скини је сам!“
- „И хоћу!“
- И скинуо сам је. Уркетов кревет је баш удобан, а Даша је врела ко рингла на тројку. Јееебалааа ме јееедна врањанкаааа... дум-дум, дум-дум...
- Урке и Крки бројали су дневни пазар и делили га на четири једнака дела, у ствари три, четврти је био неједнак, био је већи. Тезга је била у расулу, несређена, неспакована, а радно време било је при крају.
- „ШТА ТО РАДИТЕ?“
- „Јебемо радознале!“ - одговорили су у дуету.
- „ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!“
- „Ајде не сери него среди ту тезгу!“
- „Ваљда тезге?“
- „Како год.“
- Док сам извршавао Кркензијево наређење, Урош ми је саопштио да се Кркица уортачио са нама. А и било је већ време. Дуго је са нама, поштен је дечко и редно је да и он аванзује. Ако ћемо у Европу ондак мора биднемо тим.
- „А за ког је четврти део? Тај, тај, највећи!“
- „За робу, шупчино! Сад морамо сва тројица да залегнемо, да погурамо, ако мислимо да нам успе“ - тртљао је Урош.
- „Мораш за викенд код Тонија по робу. Набавио сам ти комби!“
- „Е, јеби га, Кркензи, не могу никако!“
- „Што?“
- „Идем с Маријом за БГ! Има пријемни!“
- „Па она има пријемни, не ти!“
- „Требам јој, као морална подршка.“
- „Мислиш као неморална дршка? Употребљава те кад је напаљена. Ха, ха, ха... Арсић Борис звани вибратор!“
- Обојица су ми се смејали ко последњем дебилу.
- „Е, Кркензи, иди јеби жену!“
- „Јебем је ја, не брини се! Имам и доказ, четири комада доказа, а ускоро ће и пети!“ - још увек се кезио.
- „Оставља трагове!“ - додао је Урош.
- Након што сам спаковао тезге и узео свој тал, позвао сам Тонија и рекао му да ће за викенд место мене доћи Урке, објаснио сам му да је то мој ортак, и да ће изабрати и покупити робу, и измирити дуг од претходне шеме, а да му нову туру да на лер. После сам Урошу објаснио како да нађе Тонија и за сваки случај дао му његов број телефона, ако се случајно негде загуби да може да га зврцне. Урке се није бунио, јер је видео како ушмркавам Марију и сконтао је да ми значи превише. Престао је да ми тандрче о њој, али ми је одржао предавање о варању. Виђење морала из његовог угла илити морално јеванђеље по Урошу. Рекао ми је да прекинем све што имам с Маришком и Дашом и да чувам Марију, ако ми је већ толико до ње стало. Урке је био апсолутно у праву, премда сам ја то знао и без његове едукације. Али, Даша се врхунски креше, још смо и склопили пакт за крес комбинацију са само три тачке у нашем концесивном статуту. Прва, договарамо се искључиво телефоном и искључиво порукама где ћемо и кад да се виђамо, то јест карамо, друга, глумимо да међу нама нема ничег и да смо само пријатељи с веома кратком и уздржаном међусобном конверзацијом, и трећа тачка, апсолутна слобода, што значи: ја јебем и шетам коју год хоћу, она се не меша, она јебе и шета кога год хоће, ја се у то не мешам. Савршено. Толико савршено да савршеније не може бити. Када би српска влада била способна да направи такав закон, као што смо то учинили Даша и ја, Србија би била најјача светска сила, а амери би нам чистили шаре на патикама. Клинтон и Буш не, превише су им крваве руке. Што се тиче Маришке, чекам да ми одговори на поруку, ону са папирића. Кркензи је био одушевљен мојом идеологијом, а Урке је био резервисан, с тим што ми је још једаред поновио да чувам Марију. После тога смо одвезли Кркија кући, и вратили се код Уркета на гајбу. Сели смо на терасу, а Лол је избацио гајбу хладног вопса и сролао буксну. Чадили смо на сред терасе и љуштили пивџане. После три поварене буксне и осам пива, шмркнули смо по једну линџу белчуге и сами себи јебали кеву. Баш у тренутку кад смо онако полудели од свега натпричавали један другог, у двориште су бануле Маришка и Дулчинеја. Дулчинеја је отишла у студењак, а Маришка се попела до нас, на тераси. Села је за сто на столици до Уроша, а преко пута мене. Мајке јој га ја, баш оно, онако... Урке јој је отворио пиво, а затим је понудио и кафом коју је она одбила; пиво је кренула да деље. Алкохоличарка једна пирсингована! Чаврљала је с Урошем, а мене није ни констатовала. Набијем је на курац баш! У ствари, ја то већ јесам учинио, ваљда... не сећам се. Утеху од Маришкиног одјебавања, тражио сам на дну девете флаше пива, или десете. Више не знам ни сам. У углу терасе лежале су две гајбе пива, једна је била празна, друга тек начета. У том тренутку из студењака зачуо се глас трачаре.
- „Урошеее!“
- „Мооолиииим!“
- „Сиђи дооолеее! Требаш ми нештооо!“
- „Ево мееее!“
- Довикивали су се ко номади, с брда на брдо. Урош је устао са стола и кренуо низ степенице.
- „Извините ме друштво, али дужност зове! Не брини те, дуго ћу!“
- Урке кара Дулчинеју? Мислио сам да јебе ону плавушу Наташу, Дашину цимерку, кад оно... Станодавац хефта наизменично, час Наташу, премијер рибу, час Дулчинеју, поборницу шунда и кича, приде трачара. Он хефта, а ја отварам, јебем ли га које пиво, и псујем у себи тај предивни наше горе руски лист што седи преко пута мене. Седи преко пута мене? Да. Не помера се. Значи ли то да ме није одјебала? Или можда само глуми финоћу? И даље је ту. Мути ми се пред очима и све ми се чини да се смеши. Трипујем? Не. Заиста се смеши. И помера усне. Нешто ми говори. Напрежем се да је чујем.
- „ ... да глумиш. Буди оно... сам ти стиховима... песме. Не сећаш се?“
- Тек задњу реченицу сам чуо. Тек тада ми се разбила кофоза. Али та реченица је била питање, а ја га нисам разумео, зато што нисам чуо цео контекст, већ само питање извучено из њега. И шта сад? Ма боли ме курац! Ја сам, бре, Атила, бич божји! Бичујем бичерке по гузи док...
- „Јел ме чујеш, фејкеру?“
- „А... А?“
- „Шта А! Што се ниси јавио?“
- Долази ми из дупета у главу.
- „Ставио сам знак питања, што је значило да ти одлучујеш!“
- Дулчинеја је заборавила да затвори прозор па је њено арлаукање, подстакнуто Уркетовом патком, жестоко допирало до нас. Маришка се насмејала.
- „Хоћеш да одемо негде? Овде постаје напето.“
- „Где да одемо?“
- „Ааааа.... рецимо код тебе?“
- Маришка, дарагаја маја... Сори што сам ти у себи јебо матер. Ја сам мамлаз!
- „Па, да кренемо?“
- „Да!“
- Устао сам са столице, пришао Маришки, ухватио је за предивну бледу српско-руску ручицу и повео је низ степенице. Био сам јанпи и нагудран, једном речју: стапкан! Али сам се успешно борио са степеницама, некоординисаним покретима и речима које сам почео да губим. Али ми је зато чуло слуха било истанчано до врхунца сензитивности.
- „Ти као да си вишеструко поцепана личност. Час један Борис говори из тебе, час други, час трећи, и тако унедоглед. Колико ти тачно имаш тих Бориса у глави?“
- „Превише њих... али сам све то... ја!“
- „Па мораћеш да се определиш за једног од њих. Не могу све да их трпим.“
- „А какав теби највише одговара... мислим, Борис?“
- „Онај који неће у несвести да отаљава посао, оставља га недовршеног и закунта чим задовољи сопствене потребе.“
- У... уу... матер ти... јебем... ја... Ово је било... директ у... плексус.
- „Е... таквог ћеш и да... добијеш...“ - заветовао сам се Маришки док сам покушавао да кључем убодем браву.
- Маришка ми је узела свежањ кључева и пошто није знала који је прави, а ја јој нисам био ни од какве помоћи, јер сам за сваки упитани потврдно климао главом, испробавала је један по један, док сам ја узимао ваздух и враћао све расуте Борисе, покушавајући да их збијем у један нуклеус којим ће владати онај Борис кога је Маришка изабрала. Дарагаја маја је погодила кључ и отворила врата мога дома. Ушетали смо се у ходник, а ја сам јој рекао да окрене кључ два пута и да навуче резу, за сваки случај. Маришка је то и чинила док сам ја гурао главу под душ, креирајући Маришкиног Бориса. Успело ми је после пет минута непрестаног хлађења главуџе да се повратим, а затим сам рокнуо још једну линијицу да напумпам муда и претворим се у Карабориса. Успео сам. А затим је Караборис зграбио предивну Маришку, пребацио је преко кухињског стола, задигао јој лагану хаљиницу, збунио се кад је угледао Маришкину вагину потпуно ослобођену гаћица, вагину прободену пирсингом, јеботе, она је скроз на скроз прободена, збунио се Караборис, али само на трен, јер више није било расејаности, већ само један једини Борис, Маришкин Борис, који је стартовао да задовољава искључиво и само пирсинговану, без предаха, све док она није доживела мождано вагинални транс, више пута, све до трансценденције. Караборис јој је продувао дизне, продрмао пирсинге и отворио јој нова врата макрокосмос секса за који Маришка, све до овог трена, није знала да постоји. Ваљда.
- „То је Борис ког сам тражила!“ - рекла је и презадовољна устала са кухињског стола, ушла у дневну собу и бацила се на тросед.
- „Сад може цигарета и твоја глава на мом рамену!“
- И то је добила. Шта ћу кад сам такав. Волим да им дам оно што траже. Маришкино срце је бурно лупало у грудима на којима је лежала моја глава и полагано тонула у сан... ритам срца... ме је... успављивао...
